Rade Kuzmanović

Probna pogrebna povorka

Sarajevske Sveske br. 41-42

Mogu slobodno saopštiti da redovno pratim zbivanja u političkom, kulturnom i sportskom životu, doduše, sa izvesnim teškoćama. Prošle subote, tek što je s nekog razloga razdragani voditelj predstavio prvog od trojice sagovornika sa Medicinskog fakulteta, moj televizor se zakašljao, zadimio i ugasio. Ruke sam spustio. Digle su se same da zaštite glavu od moguće eksplozije. Otada ga poglédam i upitno i prekorno. Kao da je živo biće a ne aparat, iščekujem njegov samooporavak. Imam radio, koji mi služi i kao rezervni budilnik. Što se novina tiče, četvrtkom kupujem Večernje novosti, a subotom Politiku. Čitam brzo, ali retko kad stignem do kraja kratkog i zanimljivog članka. Pošto oturim novine, odlazim u kupatilo. Najmanje jedan minut perem ruke, kao hirurg u filmovima B produkcije. Do tolike muke, ponajviše oko leve ruke, ne bi dolazilo da sam u jednom času ljutnje prikupio svoju uvek raspršenu snagu i poput usranih gaća odbacio ružnu naviku stečenu tokom prve godine studija: da kažiprstom ispitujem zavoje i prevoje u nosnim šupljinama.
Kraj mene neodlučno zastade elegantan starac bujne, valovite kose čiju belinu su isticali lice i čelo preplanuli na otvorenom, gde drugde nego na Kalemegdanu, na blagom vetru i jakom suncu, na stazi što spaja Zoološki vrt sa gologuzim Pobednikom I. Meštrovića. Cimnuh se razabravši da još stojim kraj ulaza u Galeriju Srpske akademije nauka i umetnosti. Srebrokosi uzdiže ramena, zabaci glavu i nevoljko me ostavi. Da sam uvetu prineo mobilni telefon, udelio bi mi prelaznu ocenu smestivši me u područje normalnog, najšire uzeto. Nakljukan je odgovorima, koje bi rado spario sa odgovarajućim pitanjima, ali njih nigde nema, kao da su povučena iz prodaje.
Predahnuh, pa umereno zinuh. Ne da bih pripomogao delimično zapušenom nosu u dopremanju vazduha plućima, već da omogućim lakši protok smehu koji je pokuljao iz mene. Iako slaba pamćenja, setio sam se kako tačno glasi iskaz (iz pripovetke Uvod u shizofreniju) koji me je bezmalo do suza zasmejao kad sam ga pročitao prvi put. A naročito mi se svidelo što je težak ispit lako prebrodio: ostao je isti i kad sam ga izgovorio sporim šapatom, tehnikom koju koristi urednica kulturne rubrike R. Gligić kad uzme da natenane ispita tekst ponuđen redakciji Trećeg programa Radio Beograda za emitovanje i štampanje. Ne znam zašto se na ovako zaobilazan način spremam da navedem iskaz autora S. Basare, iskaz koji me nagoni na smeh i kad mi nije do smeha, ali koji se, kad zaželim da se kratko, ni ceo minut poveselim, pravi da me ne čuje i ne vidi. Uvažava samo igru: Sve ili Ništa. Jeste za smeh, nije za podsmeh. Mogao sam bezobzirno, s neba pa u rebra, ispaliti ovaj iskaz, ali je dobro što to nisam učinio. Izašao bih iz svoje uloge, uloge onog koji pretežno sabrano, a zbrkano jedino u slučaju kad tekst počne da gubi zavodljiv i razgaljujući miris, iznosi na videlo slučaj oca i sina sa zapada Srbije. Sad ću navesti taj odista kratki iskaz. Ako zanemarim jezičku sitnuriju (predloge, zamenice, svezice), ostaje malo reči: dve imenice i tri glagola, od kojih jedan pomoćni. Evo iskaza: "U međuvremenu, otac se ukvario i morali smo da ga bacimo."
Dok uživa u okrepljujućem tekstu iskaza kao iz bolnice otpušteni pacijent u slasnoj supi od goveđeg repa, čitalac se pravi da je gluv kao top i ne odaziva se nikom. Jedino zastaje kad začuje škripu vrata. Stupa li to pijani jarosni otac s teškom batinom u ruci? Ne znam i nije potrebno da znam. Tačno je da sam pitanje ja postavio, ali ni u svoje ni u Basarino ime. Uskislom književnošću brode konkretizacije raznih ličnosti, a mene privlače konkretizacije izvesnih pitanja. Stoga je važno da se čitalac (bilo koji; ja, na primer) trgne i prekine čitanje čim razazna glasovnu grupu škr.
Na ovom mestu (zbog povezanosti izlaganja) prisiljen sam izneti nešto opštepoznato: porodica je horizontalna institucija, a vertikalna ukoliko se pomole deca. Ta okolnost iznuđuje pojavu oca, makar u vidu duha Hamletovog ubijenog tate. I očekivao sam da će autor iz Bajine Bašte oca pripustiti u tekst. Nepomenut, otac ne bi bio uklonjen: samo bi se promenio način njegovog prisustva. Senka odsutnog često je gušća od telesine prisutnog. S neusiljenošću bezbrižnog pripovedača, sin je lako rešio teško pitanje oca. Jednim potezom ga je prizvao i odstranio.
Cepidlaka jezikoslovac bi upitao šta tu traži priloška odredba za vreme – u međuvremenu – kad u izlaganju nema ničeg hronološkog: pripovedač ne sledi bilo koji događaj u njegovim vremenskim deonicama, niti se trudi da mu izlaganje lagano ili ubrzano napreduje ka završetku. A ne brine ni o uobičajeno shvaćenim prostornim relacijama (sin povremeno boravi u majčinom oku kao u apartmanu motela Vidikovac). Ma koliko dežurni univerzitetski profesor na mrtvoj straži tvrdio suprotno, ova naznaka uspostavlja prisnu ironičnu vezu sa realističkom književnošću, posebno sa njenom težnjom da dobre i loše momke drži na okupu, u istom koralu, gde će svi zapucati u istom času, pa i prgavi kockar D. Holidej, po struci stomatolog. Najposle, unošenjem ove priloške odredbe zbija se šala i tera se šega sa ukorenjenim shvatanjem vremena i sa romanopiscem koji stvarnost vidi jedino u zdravorazumskoj povezanosti, jasnosti i celovitosti. Bez jedinstva vremena (26. oktobar 1881.), tog konjskog boravišta i zavade četiri dična brata (Morgan, Vajat, Virdžil, Voren) sa raznolikom družinom A. Klejntona, nikom ne bi dlaka s glave falila, što bi mi uistinu bilo milo, mada bi to ovu priču sasvim razorilo.
Književna junačina, potekla iz Bajine Bašte (iz raja, ukoliko Kum i ja imamo u vidu istog Baju), dotekla do Beograda, iz njega otekla ko zna kud, govori lako i sigurno, uverena da ne može omašiti ni kad bi htela. Više zbog pripovedne nego političke korektnosti, ona dopušta da ponešto zucnu prijatelji i majka. U srpskoj književnosti retko se ko usuđuje da s majkom vodi otvoren razgovor jer je to uvek razgovor o škakljivom. Predostrožnosti radi, ona je izvađena iz ikone u kojoj nije ni dan provela. Tako je smelo, i neveselo, bez ulaženja u pojedinosti, glatko odbijena zajednička ponuda zapovednica sva tri kola lako naoružanih milosrdnih sestara i prekinuto sa celodnevnim treninzima brzorastućeg čopora anđeoske dečice. Majka ostaje u prividno šizofrenoj svesti svog sina kao u svojoj novoj domovini.
Šta me je zasmejalo? To što se otac nije pokvario, već – ukvario? Očevi se odavno i često, mada neredovno, oslepljuju i ubijaju. To je počinio i naš najveći car, Duško, sa razloga debela. Oslepljen (nepotpuno: toliko se tata Stefan rasplakao da su uzduž pukla usijana gvožđa očima mu prineta), stekao je sposobnost da usred tamne noći jasno vidi staze što vode do slabog mesta, nezaštićene pete aktuelnog posednika carskog trona i, još, mada od rane mladosti prigluv, sad kao od šale razaznaje smer kojim se valjaju odjeci prve jutarnje psovke neumivena sina Duška što sa teškim kopljem u ruci goni divljeg vepra po visokoj i širokoj Šar-planini. Odgovorni sin nije imao kud: mora se od dvora odvojiti, što će reći, potpuno i zauvek sa lica zemlje ukloniti svaka, pogotovo tako grdna smetnja društveno-ekonomskom i, naročito, duhovnom uzdignuću svih stanovnika, teško, vrlo teško zamislivom bez zakonika što ga podari od oca neuznemiravani meka srca silni sin: "Sirota prelja da je slobodna isto onako kao i pop." Pokvareni otac pripada našem, modernom dobu, a ukvareni onom ranijem, o kojem posigurno znamo jedino da prethodi procedurama racionalnosti, moralnim normama i dogmama, te protokolu što određuje lik svih naših radosti.
I meni je jasno da se smeh ne može do kraja razložiti: njegov pupak ostaje u tami, ali on, smeh, ne uspeva sakriti svoj rep. Da u hipu nisam još ponešto prokljuvio u toj gomilici reči, odustao bih od podnošenja pisanog, više-manje pouzdanog izveštaja. Kao dodatno opravdanje za uvek promućurno odustajanje – samo, sinko, okreni glavu na drugu stranu – navodim u poslednje vreme prećutkivanu prigradsku poslovicu: "Svemu lepom brzo dolazi kraj, zajebi brisani prostor kao put u raj." Ne okrećem glavu (pazi sad!) ni na treću stranu jer po njoj (strani, ne: glavi) od sumraka do zore svako slovesno biće gone na posebnoj obuci dodatno uigrane noćne more, a kad najzad svane, eto me usred novootvorene teretane, gde kao mutna ogledala na suncu bleskaju obrijane glave bildera koji usplamtela oka kao jedan kazuju obnoć utuvljena kratka poglavlja višetomnog trut-romana o N. Tesli, a ko sluh svoj napregne do pucanja bubnih opni, čuće tužni šumor jedrih kukuruza M. Rakića. Dakle, najpre sam zatvorio usta i obrisao kaplje znoja sa svog visokog čela, od kojeg svaka staza preko glatkog temena dovodi putnika namernika u sigurnost relativno šumovitog potiljka, a zatim sam uvežbanim kretnjama pete na pločniku više nacrtao nego ispisao pitanje dužine srednje: da li bacanje ukvarenog oca odaje izvesnu užurbanost koja, gledana ne izbliza nego izdaleka, nalikuje ustoličenju novog oca?
Otac se ukvario, ali je, kako čujem i od ovih i od onih, zadržao stas i lik. I bradu, da ne zaboravim bradu, ne do poslednje dlake nalik bradi što krasi glavu i celu otmeno-šaljivu pojavu ministra P. Markovića. Ako bi posle nepune dve godine, tačno u pet po podne, smršali otac obzirno kucnuo u prozor ili, ni to ne isključujem, u nastupu besa nogom rinuo vrata, svi ukućani bi ga namah i lasno prepoznali i prihvatili bez čuđenja, kao da je on bezazleni i bezopasni majušni bumerang što se kroz poseban prorez na vratima s pitomim fijukom vraća ruci koja ga je u svet poslala. U tom i takvom času povratka niko ne bi pominjao sto nedelja provedenih van doma, pa ne bih ni ja. Ali, svejedno, ostaje pitanje: nije li otac uklonjen prerano i na nedoličan način? Da je pogođen pravi čas (možda je pogrešno da ovaj čin dovodim u vezu s bilo čim?) svedoči lakoća iskaza, u kojoj se mogu naslutiti sigurnost profesionalca i, takođe, njegova hotimično slabo nadziravana veselost.
Pripovedač ide dalje, bez cilja, bez objašnjenja zašto stupa putem kojim stupa. On, prema neiznuđenom priznanju, nije bio pozivan na sastanke održavane na Sinajskoj gori. Ipak, kasnije, sam Gospod se javio telefonom (fiksnim) S. Basari, izgubljenom u samoposluzi (namerno ostavljeno nerazrešeno: sâm se izgubio ili ga je neko stariji iz ruku svojih ispustio) i obavestio ga (Gospod Basaru) da kad god ne spava, s pažnjom prati šta on (Basara) stvara. Poduže sâm, Gospod se raspričao kao kolumnista kog svrbi celo telo sve dok ne izlije toliko teksta da u jednom času prestane da se češka. Isus nije ni spomenut. Ne stoga što ga je otac odbacio, a S. Basara zaboravio. Drugi je razlog posredi. Još smo u Starom zavetu, a Novi možda neće ni stupiti na snagu, pogotovo ako i drugi, poput mene ugledni pojedinci potvrde da je samoposluga istureno odeljenje Raja. Zreli dečko iz Bajine Bašte kao da igra brzopoteznu simultanku (deset poteza za minut) sa dvanaestoricom jakih igrača. Upućeni u ovu igru i u književnost dobro znaju koliko je teško pod takvim uslovima dobijati partiju za partijom, pripovetku za pripovetkom.
Da tekst ne privedem kraju bez ijednog prigovora, sitničavo ću primetiti da posle bacanja ukvarenog oca nije bilo neophodno izraziti uverenje da s njim nije svršeno zauvek: putujući unazad, iz jedne u drugu, uvek dalju prošlost, otac će se naći na novom početku. Umesto utehe ili slamke spasa pred crnom rupom iz koje nema izlaska, dovoljno bi bilo tatu-zamlatu, kad i mrtav snuje o povratku, podsetiti kako je prošao najveći Korzikanac: posle Elbe – Sveta Jelena, Bogu iza nogu.
Smatram li da u ovakvom, i u svakom sličnom slučaju, sin mora biti trpeljiv i susretljiv? Ako bih se, pritešnjen odasvud, morao nedvosmisleno izjasniti, priznao bih, ne zato što sam pošten nego što nemam kud, da preteže strana dečka Basare, premda ne više od šezdeset odsto. "A šta bi ti učinio sa ocem?", kao nepristrasnom presuditelju, obratih se sebi najtišim mogućim šapatom, dovoljnim da se samo načas naježe glasne žice. Evo odgovora. Pustio bih da se ukvari do kraja, to jest da ceo pređe u drugo agregatno stanje, tečno. Potom bih ga izlio. Najviše bih voleo da to obavim u ranu letnju zoru. Oduvek spavam dokasna. Tog dana bih se digao sabajle, obrijao, okupao i s teškom kofom zaputio ka gospodinu Dunavu, baš tamo gde on u zagrljaj prima gospođu Savu. Jedno je sigurno: tečan, on (o ocu govorim, Dunav više ne spominjem), ma koliko uzbuđen bućkao, ne bi se domogao nikakvog lika, pa ni, što iz pomenutog nedvosmisleno proizlazi, nove, biometrijske lične karte. Šta još da otkrijem? Možda ovo: otkako sam pročitao navedeni iskaz, stekao sam naviku da za topla vremena, dok kiša lije po meni gologlavom i ćelavom, stanem i ućutim, ja, nepresušni starac brbljivac. Otvaram usta i pokrećem jezičinu tek kad prođe i za ugao zamakne probna pogrebna povorka.