Danica Vukićević

POSLEPODNE JEDNE FAUNICE

Sarajevske Sveske br. 29/30

Odnekud, znam, kada nekud putuje, obavezno u tašni ima takozvane kisele bombone, tzv. mentol bombone, ili, ponekad, lešnik karamele, takođe moguće i negro, negro, negro.
Taj gest, prekrštene ruke na stomaku, drevni položaj žene koja je rodila dete, gajila ga, koja je mesila hleb, tucala slačicu, bućkala buter. Drema s rukama na stomaku. Bombonu sisa. Sanja dok joj senke drveća štekćući prelaze preko lica kao da ga miluju, udaraju, brišu, oživljavaju... Sanja svekrvu koja joj nešto govori. Iako svekrva priča dugo, dugo, ona je (jer je san) ne čuje. Svekrva sve više priča, lice joj je bordo. Šta li pokušava da kaže? Sada je budna. Ne seća se da li je svekrvu sahranila. Muža je sahranila. Više ne zna ko je živ ko je mrtav. Koliko dece je rodila? Da li su svi živi? Šake je skrstila. Gleda poznate pejzaže. Vreme šiba preko dolova-bregova, jaše po linijama horizonta, velika polja imaju svako svoje drvo. Samo drvo. Na njive dolaze ljudi. Pogrbljeni bištu zemlju. Veliku majmunicu. Vraćam se, sine. Ponavlja. Čak nije sigurna da li ima sina. Majko, dolazim, misli na svoju majku, na njene sivosmeđe oči, žive nelepe, ali žive. Majko, kupila sam ti haljinu. Nije trebalo. Prolaze pored majdana, kamenoloma, pored ugljenokopa, pored kukuruzišta, breze zvone uz ogradu, mali grad, semafor se krivi, ovde je trebalo da dođem. Tamo, tamo da putujem. Samo sedi u fotelji. Sto je nizak. Okolo su fotografije...
Nije prošla školu hedonizma, opakih pedeseto-šezdesetogodišnjakinja koje su na mala vrata izašle iz ropstva i postale zrele žene iz ženskih časopisa-revija, zrele-žene-koje-znaju-šta-hoće. Sedele smo u njenoj sobi-salonu, sređivala sam rukopis On the roof, mama je čitala roman o turskoj princezi. Povremeno je padala u dremež, čas spustivši glavu kao uvela lala, čas je zabacivši, kao nasmešeni suncokret, s otvorenim ustima. Bilo je neopisivo prijatno, sunce je ulazilo kroz terasu, praveći zavoj, s naklonom. Tamo je reka, golubovi, deca, lopta udara u žičanu ogradu. Muž me je isterao iz kuće: Idi, dolazi mi prijatelj iz Amerike. Spakovala sam prevod u kesu i došla u slatku ljubav s majkom. Razmenile smo samo nekoliko kratkih rečenica: Šta ti treba? Ništa, širim haljinu. I ja svako veče luftiram stvari, navika iz detinjstva.

KARVEROVA BEBA

Ovo je izazov. I unapred se izvinjavam, dragi čitaoče, neću biti na visini zadatka, to je mogao samo Čehov, ti pečenjezi, te nađe... ali krenimo.
Beba je rođena, i nije ružna, to je osnovna distinkcija, ova beba nije ružna, i nije u njoj toliko stvar, mada... Kako sam ih upoznala, bebine roditelje? Artu i Čubaka, mnogo su osećajniji i ljupkiji od njih...
To je par, u ovom trenutku nisu u braku, dolaze da se upoznamo, imaju, on oko četrdeset godina ona je mlađa pet-šest godina. Dolaze na ručak kod NAS, i mi smo par, s četvorogodišnjim detetom, u iznajmljenom stanu nepopravljivo prljavom (od beskrajnih smenjivanja nevlasnika dok je vlasnik prikupljao skupe kirije ne čisteći izvor svojih nezasluženih prihoda). Mi smo jedna pomalo nekonvencionalna organizacija, ja starija gospođa, lečena alkoholičarka (Džoan Vudvord u Sablasnim nevenima, šlafrok je moj amblem), dete, plod rasula i dramatične ljubavi, partner, mlađi jupi-jupi s nekoliko uobičajenih, tranzicionih, muških poroka, kome sam ja iz tajanstvenih razloga potrebna, toliko o nama, čitaoče. Dan je vreo, vreo, spremili smo više zapaljivih jela plus sladoled... Oni ne dolaze, mnogo kasne a oni nisu tip ljudi koji uopšte kasni, kako kašnjenje narasta, moj M. (ako ona ima M., mogu i ja) počinje da histeriše, jer muškarac je njegov bliski rođak, a žena je buduća mlada, ovo je usmeni poziv pre ukrašene pozivnice za venčanje, i optužuje me za njihovo kašnjenje... S obzirom da to za M. nije neobično (sklon je najneverovatnijim optužbama), ja nešto naročito ne obraćam pažnju, ipak mic po mic dolazi do ozbiljne svađe, koja je koliko teška toliko i bespredmetna, s pretećim balonom histerije koji samo što nije pukao iznad naših glava... Postaje mi neprijatno... ipak, GOSTI se javljaju, ne mogu da nas nađu, iz razgovora povezujem da im je M. dao pogrešnu adresu (svima je davao pogrešan broj čak i ako bi uspeo da dâ tačan naziv ulice, umesto 49, uporno 149)... dan je vreo, vreo, a oni ne dolaze ni kolima niti taksijem. Stigli su, u svojim čarobnim odelcima, stoički su podneli neprijatnost lutanja po periferiji grada, ne kukaju ne žale se, zajapureni su ali ne komentarišu vrelinu dana niti nesporazum... stidljivo predaju flašu pića (kasnije se ispostavlja da je to loša votka u plastičnoj flaši i još nekoliko plastičnih predmeta). M. se smirio, sada od mene očekuje mnogo, da budem nasmejana dobra domaćica izmučenim putnicima (koji se ne žale)... Poklanjamo im pažnju, razvijamo gostoprimstvo kao Toru, i čitamo skladno... Posle kratkog uvoda-osveženja, prava uvertira počinje... i ručak... i razgovor. O ljubavi, porodici, predstojećem braku i planiranom venčanju, medenom mesecu, detetu koje žele, poslovima, oni su oboje neobičnih profesija... Mladenka (buduća mlada) potencira MI, govori mi, MI ne pijemo kafu, mi ne jedemo ovo-ili-ono, mi ćemo... zar ne? Zatim bi se upiljila u budućeg muža (ženika), s razrogačenim očima i s širokim potpuno izveštačenim osmehom a zar ne visi i kaplje po nama... zbunjeni odgovor-potvrda stiže od M. rođaka kao da crvenog lica posle snažnog šamara... zbunjeni bezglasni šarm predmeta koji gori. Njen dugotrajan širok zaleđen osmeh ne krije nekakvu podlu neiskrenost, izveštačenost potiče od nestvarnosti ličnosnog koncepta... U vezi s osmehom je i modni stil, odevena je u takozvani komplet, ŠIVENI, pantalone i tunika od istog izumrlog materijala, nekakve tkanine koja možda još od 1967. ne postoji... Možda će čitalac pomisliti kako se u telesnom opisu olako prelazi – oči, osmeh. Te oči su tamne i nisu nelepe, uokvirene su crnim krejonom, obeležene zapravo, kao nacrtane na beloj podlozi i čekaju svoj red, da počnu da vrište, posle usta, ušiju ili nosa. Lice je bledo i glatko, malkice prerano opušteno, kao i čitavo telo... M. rođak (ženik) je Sloven, neplivač, rumen i plavokos, širokog lica s uskim velikim nosem, odgovara samo na pitanja dok ih sam ne postavlja ili izuzetno, govori odsečno mada u prigušenom registru neznatno unjkajući, činjenicama života pristupa kao činjenicama života. Na neki nestvaran način, svemu prilazi naučno, popularno-naučno, za izvršenje radnji potrebno je da ima naređenje i nekakve smernice u formi kakvog-takvog poznavanja kako bi metodološki pristupio. Njegove pak oči su svetloplave, sa sićušnim zrncima zenica koje se ne šire ni pod kakvim okolnostima, one gledaju bez treptanja... Oh kako su Čubaka i Artu neodoljivi... Rođakovo odelo-telo govori ovo: kaiš je stegnut visoko iznad šupljeg stomaka, bestelesan je, kao monah, taj visoko postavljen kaiš podseća na filmske glumce iz 1940-ih, 1950-ih godina, kada se govorilo brzo a kretalo iz ramena, i svi su pušili kao sumanuti. Podrazumeva se, naši gosti nisu pušili, ne sećam se da su pili alkohol, jer oni su kao deca prekasno puštena napolje, iz kuće u kojoj su davno emotivno oslepeli. Oni koji nikada nisu bili mladi, smrznutih čula, jedva i nedovoljno naučivši rečnik telesnih i facijalnih konvencija, zarobljeni u telima i mislima nepoznatog-nepriznatog-paralelnog-ko-zna-kakvog-života, bez psovki, slenga, fraza, opštih mesta ljupkosti, kao dve zarđale ili sleđene lutke modne kolekcije Kluz, u izlogu modne kuće Kluz nekog u prošlost zavejanog grada, stare države, SFRJot u kojoj su stigli da budu deca. A sada su odrasli, polno zreli. Ako su opšta mesta nešto kao mitovi koje delimo, onda su oni nevini ljudi bez socijalnih maski, uljudni uštogljeno i komično, a opevana ljudskost kao mesto mitskog, u njima ne prebiva...

Nešto kasnije, par koji pratiš sa mnom, čitaoče, venčao se, i na njihovom venčanju besmo (bejasmo), M., detence i ja. Pred svadbu, tajno sam se iznova odala piću zbog sumnje da sam u drugom stanju, srećom moj M. ništa nije primećivao (on ništa ne primećuje i ničega se ne seća, lako zaplače i hoće da optuži, jer mnogo radi, odan je bankarski službenik, vrlo, vrlo brižan). O svečanosti posle ceremonije reći ću malo, ali nadam se da će i to biti dovoljno: sve je bilo kako ne treba, mladenci su bili potpuno izbezumljeni, nisu se micali sedeći jedno kraj drugog u dubokom katatoničnom stuporu tokom fatalne žive muzike (pevač je pevao u majici kratkih rukava, s cigaretom u zubima, ali ne rokenrol, već najglasniju muziku šatri i kafanskih prostranstava duž svesrpskih magistrala)... Nisu se micali ukrućeni-uštirkani Ivica i Marica, iza velikog cvetnog aranžmana, iza (veštičine) torte, tako daleki... Gosti podeljeni na dve kategorije bili su i fizički odeljeni, s jedne strane, mladini, s druge, ženikovi, na sredini, sredina, praznina za igru (kolo), dok muzika je fatalno treštala... zašto... o zašto. Moj M. bio je setan s dim-vlažnim očima, pokušavala sam da pijem što hladnokrvnije, to jest, da popijem što više za što manje vremena kako bih umanjila osećanje traćenja vremena što se nalazim u vrtlogu mesa tuđe rodbine, stranih antipatičnih lica (mnoga su poput lica M. rođaka bila purpurna, ali samo od ruba donje čeljusti prema jagodici, poseban tip crvenila) i u vlasti neprijatnog drečavog glasa kafanskog pevača u majici, s cigaretom u zubima. Kafana je bila drevna komunistička kafana i jedino to je bilo ekskluzivno u estetskom smislu, ti, čitaoče znaš o čemu govorim, jer takvih kafana, već sada, više nema. To je dakle polumasna kafana, s pokretnim leptir-salun-vratima iza kojih je velika čađava kuhinja, pod kao u javnom kupatilu-klanici, klizav i hladan, nad njim u formi nevidljive magle drevni miris menze, dah čoveka koji izlazi iz pećine i gleda izlazak sunca (slobode)... a iza njega meškolji se pramaterija prakomunizma... stolnjaci karo, zidovi prazni – ukrašeni bojama duša mrtvih muva, prašinom i isparenjima, nevini, neokrečeni.

Beba je spavala u krevecu u sobici a iznad nje visio je u teškom ramu (šta ako padne, pašće na bebinu glavu) paradni portret dede (s majčine strane) kako sedi u dubokoj izrezbarenoj stolici, tako velikoj da je u njoj sedeo pretenciozni patuljak. Kasnije kada se beba probudila već je bila u naručju babe (s majčine strane), potom ju je baba presvlačila pa hranila, dok su roditelji stajali raspoređeni krajnje neobično, majka, blizu, posmatrajući svoju majku i svoju bebu, kao da navija, otac, malo dalje, u pokretu zaleđenom blizu sobe (odlazi-dolazi), i deda (onaj s paradnog portreta iznad kreveca) daleko dijagonalno daleko, zblanut, zbunjen, rasejano tužan. Kasnije ovaj prizor pretvara se u psihološki goblen, i otkriva se čudovišnost, niko sem babe (ni roditelji ni deda) ne dodiruje bebu. Uostalom, beba i liči na babu (i svog biološkog oca). Majka se detetu obraća usplahireno, teatralno i s viškom reči (MI te volimo, ti imaš plave oči, kao da navija, navijena, kao da je usplahirena komšinica u poseti i laska službeno), prilazeći kao mačka slanini... dok se neko drugi sladio materinstvom. Isprva, čitaoče, nisam verovala da vidim to što vidim (kao, opet postajem službenički netolerantna, bataliću piće, čini me netolerantnom, zašto je baba presvlači, zašto je baba kupa, zašto majka to posmatra...). Beba usred ludosti. Uzela sam je u naručje i osetila olakšanje, želela sam da odagnam geometriju koja se ispisivala kretanjem ovih stvorenja oko nje... Želela sam da je osetim, da znam da je živa, i bilo nam je lepo, ptičici i meni, iznad čije nedovršene glave visi mač portreta nikome potrebne osobe čiji tužni pogled baulja iza poslanstava, konzulata i kristalnih predmeta u višku svetla... Želela sam da je odnesem daleko od majčinog kreštavog više urlika lica nego glasa, jer taj glas nije se probio iz košuljice prvog rođenja. Daleko od plavookog oca Slovena neplivača koji joj se obraćao kao na šalteru ne trepćući... daleko od bake koja je dokučivi Plavi zec... Moje detence i ja zapevale smo uspavanku bebi osuđenoj na propast usred izobilja, tamo gde deda-važna-ličnost okačen je na zid, a novac kulja iz svih otvora, a baka Plavi zec sređuje sve... a Čubaka i Artu ljupkiji i osećajniji su od mame i tate...
Kako da ne pijem?

DA LI ZNAŠ DA TE VOLIM?

(Upoznali smo glupu ženu. Imala je velike sise i živela je u predgrađu u velikoj kući, imala je glupu ćerku. Hvalila se svojom dobrom krvnom slikom. Pitala sam je mogu li da uberem neku jesenju ružu iz njenog vrta, rekla je oklevajući Daaa, ubrala sam tri, manje nije moglo. Njen glas takoreći nevidljiv, odbijao se o mozak koji ne može da preuzme tu frekvenciju na kojoj glupost huji. Dok sam brala-kidala, gledala me je, tuporno kao da se premišlja o meni, šta da zaključi, kako da me osudi na sudu gluposti)

Prolazeći iz jednog u drugo predgrađe, sa zla na gore, vidim iza sklepanih taraba mršave glave krvavocrvenih ruža, kao davljenice, pomislih, njihove glave kako se njišu, vire na vratićima, zarobljene u tim ružnim dvorištima, njihova lepota skrivena je, propinju se da ih neko vidi (neko kao ja), i kao da dovikuju videvši u meni mornara: Hoćeš li da se zabavimo, mornaru... a ja s lađe – ugostiteljskog objekta ponirem: glavice, vetar, ukrštanje struja

Bila sam zapanjena, i kao sirota Ingrid Bergman, kojoj smeštaju ludilo, imala sam tu dilemu koja važi za hitlerovska doba sva: ko je ovde lud, pa zar svi oni pa zar samo ja... ... Svirali su prvo Janačeka, on je zvučao kao dečko naspram Malera, a Maler, vrteo je raspoloženja igara prirode, prvo milina i mir, osećaš miris i blagost tog pejzaža (ili: miris i blagost malina), mentalnog pejzaža (misli malinove boje), jer nema te stvari koju muzika ne može da predstavi, pa onda gromovi, činele, timpani, oluja, opaki duvači, složne složne violine koje mogu da sastružu membranu koja deli sve-te-svetove (znam, znam ima ih ima ih) i svi se kreću iako urasli, kao zapaljena šuma koja svira, kao ostrvo koje je zahvatila oluja i palme izleću kao šampanj-pampuri iz rodnog tla i vri, Holanđani obasjani samosvešću, svetlih gustih kosa (a onda nad tim Kuci, koji im je presudio), svetlih bistrih očiju, raspoloženi za smeh i razdraganost (videla sam na pauzi četiri muškarca kako se smeju, u blistavobelim košuljama, u frakovima, kvalitetno sve, i kašlju po propisu u svoje rame, bato, i smeju se, oni ne strepe kao ja da će ih još jednom neko poniziti, uskratiti im kontinuitet sekirom: e sad ti idi, skloni se s tezge, prodavati agrume nećeš više, nepodobna si, još od dede i tetke) i bili su opušteni i videlo se da im treba puno da pokažu šta u njima ne valja ako uopšte nešto ne valja, možda su oni ljudi koji samo sviraju s radošću, i smeju se jer su srećni...
I naspram njih koji gore u muzici, nesamoubilački, bili su ljudi koji su gledali u plamen i pravili se važni, odsjaj ih je uzoholio, i TO me je zapanjilo, videla sam kako su nadmeni, kako su VAŽNI, kovitlali su se spotovi-reklame, prezentacije njihovih reprezentativnih socijalnih maski: ovaj sedi za svojim laptopom i radi sve te preporučljive radnje i opasno mu je dobro, klizi kroz c-e-o svet, i razume sve što mu se otvorilo kroz vodenokosmičke kanale, zakucava u laptop, on i ortaci s posla, isto ali ipak malomanjepametni od njega, oni su partizani što prte prema pčelama Dedinja, oni su u sebi sa sobom ispunjeni sobom u sobi, ta duboka plitkoumna radost; ne stiskati ga, iz ovoga nema šta da se iscedi... ili: ova: iako stara i ružna jer rodila se stara i ružna i pare su se lepile po njoj i otuda je ostala ta bolest da misli da je zbog nečega važno to glupo što će reći i iako nepoželjna čitav život osećala se kao najsočnija voćka koju niko da ubere i ne haje i sve se odvija po planu curenja sve dok tuba ne ostane prazna... (o kako sam o-ribala hrom-o-blike, o kako sam o-prala veš, o kako sam telefonirala o, kako sam u majici sedela dok je prolećejesenleto čavrljalo iza mojih leđa a sunce i mesec pojavljivali se zajedno kao par Smoki i Milena)... Kada su Holanđani završili poneko je kmeknuo BIS a svi su aplaudirali stojećki, samima sebi a ne muzici, ko jebe uskovitlanog Malera ko jebe vesele Holanđane vidi nas, vidi nas, vidimo nas

A mene su pobedili grivna i stojko i luče-mače, i guza na štiklicama, i lažna đinđićevka, i pinkiranasmrtnoozbiljnanešto, i pobedio me Sloba Ali, pobedio me međedović, pobedio me onaj što je ukrao bicikl ispred vrata, i smip i mup i mip i klip, pobedila me intergalaktička korporacijska fufica, tošin bunar, naglasnik, deterdžent za sudove, pobedilo me ono što mi ne treba, stare stvari, hladna trava, službenica s kandžama, rano ustajanje, vozačka dozvola, klompe i sokne, duguljaste devojke... đevreci... beli meda.

ODRASLA

Tako sam odrasla
Sedim i razumem
Sklupčana u fotelji
Pepeljavi predeli
Omče oko moga vrata
Mašinovođa zauzima celu lokomotivu
U setnosvetlim kupeima – bezglavi putnici
Stremim, čekam u radnji
Da platim kupus papričice
Vadim krštenice umrlice
Odraslo gledam
Gnusne službenice...
Sanelu da kupam, i Sandru
Erdžan će sam
Gomilaju se čaše
Skidam se da se o-slobodim
Slobode, odnekud – nema
TV je mali
Kesice tiho sjaje
Ćerka slika moje pretke, sećam ih se sa
Bolom. Voljeni moji
Mali mrtvaci
Odrasla sam i pišem u sebi
Čistim pod. Ustajem rano
Koplje uraslo u grudima
Da čupam?
Da li?

***

Volela bih da sam (kao)
Marina Abramović
Da me gledaju. Da me
Slušaju
Velika. Velika lepa
Umetnica.
Izuzetno koncentrisana.
Bogata.
Koju dolaze da vide
Zureći u nju kao da je
Večnost.
Topla. Sočna crvena usta.

***

Volim taj trenutak
Kad počne sve da se
Raspada, uređenost lomna
Čistoća-čistota, sklad, simetrija
Suncokreta glava okrenuta
Prljave vermerovske pločice
Prljavi zubi Pazolinijeve dece
Život piše drame, pčela ujela kamiondžiju
Poskok napao seljaka, grom udario dečaka Šnajdera
Spajdermen posustao
Maskara se razlila
Paperje kokica pada s neba
Kiša se zabada, ne sliva se
U šoljama na dnu tragovi mleka i kafe
Viljuške, urne
Troma vrata lifta
Potmuli udari srca u senci
Razvijenog jedra
Plovim prema Atini.