Milan Đorđević

Odabrana poezija- Milan Đorđević

Sarajevske Sveske br. 41-42

JEDNA CEDULJICA SA PESMOM "ŽIVOT"

Iz bloka iscepana ceduljica sa pesmom "Život"
na kojoj pominjem pisca Davida Grosmana
i iz njegovog romana "Vidi pod: ljubav" citiram:
"Ljudska bića nikada ne umeju da cene život
koji im je dat, kada dobiju život nisu spremni
da razumeju taj dar i tokom vremena ne prestaju
da lupaju glavu o tome. Zbog toga ne uspevaju
da osete život sve dok lagano ne počne da im lagano
napušta telo, a oni lagan, postojano da propadaju."
Prepisavši ove rečenice na izgubljenoj ceduljici
sa mojom pesmom, zamislio sam se i shvatio
da se ovo odnosi i na mene i ovu obilnu pijacu
našeg postojanja a ovo pišem ležeći u svojoj postelji.
Pijem lekove, drhtim, imam neizdržljive bolove
noge i ponekad baš zaurlam a ne mogu da ustanem.
I ne mogu da stojim a juče su mi lekari dali injekciju.
Ali, eto, sećam se te svoje izgubljene pesme "Život".
I možda pokušavam da je ovim pisanjem nadmašim.
Dok ovo pišem baš osećam jaki bol noge i tela,
znam da sam živ i da sve ovo ipak ne sanjam.
Da, a mnogo više bih voleo da sam mrtav
a ne da ove nepodnošljive bolove osećam.

UŽASAN BOL

"... da mi je da legnem i zaspim... zauvek..."
Ivan Gončarov, "Oblomov"

Užasan bol leve noge i predela lumbaga, bol
od koga me ne oslobađaju ni lekovi a jači je
kad ležim nego kad sedim i ne da mi da čitam,
ni da mislim, tera me da urlam, nepodnošljiv je.
No, evo, uspevam da napišem pesmu običnih reči
i otrgnem se iz gadnih ralja i iz zuba toga bola,
bola koji me ne čini ni boljim ni gorim čovekom,
bola što me samo utapa u jadu i patnji kao belutak
u blatu, bola koji me ne približava ni večnosti,
ni beskraju, ni uzvišenom, nebeskom i božanskom.
To je bol bez milosti, slepi bol, neizdržljivi, okrutni,
bol krhkog ljudskog tela pa ću možda biti tako slab
da ću možda zamoliti gospođu Smrt da me odvede
u svoje predele i da me tako oslobodi ovog bola.

VELIKI POZNAVALAC I MOJA POZNAVANJA

Čitajući dela Horhe Luis Borhesa prepoznajem čoveka
golemog znanja i čoveka koji je pročitao mnoštvo knjiga
Naravno, tu su i tajna znanja, tamni simboli i znamenja.
Moje znanje nije takvo, malo je ali znam kojim putem
idu mravi, gde sleću pčele, gugutke a gde vrapci i čavke
i razne bube i gde skakuću veverice, te kuda sve prolaze
mačke a kuda pak psi, da, razume se moje znanje je manje
nego kod seljaka koji imaju pravi odnos prema Prirodi
o čijim dubokim tajnama Borhes najviše zna iz knjiga.
Ali znam da isečem granu i sekirom raskolim cepanice.
Znam i kuda ići kada napada sneg i gde je led ili prtina
gde nije klizavo pa umem leti da nađem i najbolje kamenice.
A znam i da sam od onih koji ne vole da gaze mladu travu,
niti da kidaju tek iznikle cvetove sa zemlje ili iz grmlja.
Divim ti se, Borhese, ali ostajem u svojoj skučenosti
i nastavljam da idem pod tamnim i vedrim nebom.

BELUTAK
On je oblina,
da, lepa oblina.
On je oblo i celo,
protivnik je tmina
i oblikom je belo,
ono savršeno,
ono kameno
i okruglo telo.
Da, on je celina,
majušna celina
i u njoj, o ljudi,
ipak su Sve i Tišina.
Ali kao buktinja vatrina
a ne poput inja i studi.

NEPROMETEJSKO LOŽENJE VATRE
Vatru braon briketima ložim baš cele noći.
Pomalo peći dodajem to gorivo u samoći.
A svoj san prekidam svakih nekoliko sati.
Kad će dublji odmor mom telu da se vrati?
Ipak, sada je baš toplo ovde u mojoj sobi.
I tako mogu da se radujem kao neka ptica
koja gladna stoji ispred gomile sveže zobi.
A umor će tokom dana otići sa moga lica.
Eh, baš pitam se, šta je ovde ono uzvišeno,
šta veoma nisko, šta je zlato suvo i žeženo
a šta je najdivnija slika ili sedefa odsjaj?
I ono što ovoj pesmi možda daje lepi sjaj?
Gotovo prođoše ledeni dani snežnog januara
ali stići će nam uskoro oni hladniji februara.
Pa samo da dočekamo dane marta meseca
da nas greje sunce a ne Mraz da se tu breca.
I čemu vas uče ove moje raznolike reči?
Da se treba boriti i da lenjost ništa ne leči?
Ali ništavilo nas i onako stalno ovde vreba.
Te Sile svud su zamke kojim bi ljude da ukeba.

RAZMIŠLJAM
Možda samo još razmišljam
šta mogu da uradim za ove
što ostaju iza mene kad umrem.
A odlazak može brzo da se desi.
Zaista ću gledati da sam darežljiv
prema životinjama oko mene
ali i prema bližnjima, ljudima,
koji me okružuju ili ih srećem.
Možda bi trebalo da razmišljam
o prolaznosti i o onom baš običnom
što glasi: KAKO JE KRATAK ŽIVOT!
I živim ono što živim, gledam kalendar,
brojim dane, sećam se umrlih ljudi,
žive hranim i sa njima razgovaram.
I ove reči pišem kao da sam u središtu
planete Zemlje ili u nekom važnom,
vrlo važnom istorijskom trenutku.

KAD BIH UMEO
O, kad bih danas umeo da naslikam
smaragd, safir ili rubin i da pogodim
njihove oblike i boje ali sebe ne čikam
da ovo ostvarim i bliži su mi trnje i dim.
Žvrljam tu koješta i ređam razne reči.
I nema jake volje i žestine da to spreči.
Sanjam da se boje safira, smaragda, rubina
i dijamanta stapaju i da oni sijaju dok tmina
polako sve zaogrće i dolazi nam noćna tišina
što liči na ono čime nas zasipa golema mešina
ali ne vina već smrti koja bi se mogla zvati
drugačije a tako daleko od trave i njenih vlati.

NOVIJE PESME
Dragi prijatelji, moje novije pesme
ipak ne kažu: "Gledajte, gledajte,
ja najviše patim na svetu i sad, evo,
jasno ću vam pokazati kako patim!"
One samo bacaju malko svetlosti
na jednu sudbinu, na život čoveka
koji sam, eh, slučajno, upravo ja
koga izgleda ponajbolje poznajem.
A činjenice koje tako osvetljavam
možda mogu biti, recimo, poetične
ma koliko okrutne i žalosne bile.
I šta još imam ovome da dodam?
Možda da kažem da zima pomalja
svoju njušku a da drva, koja sam
isekao sekirom, plamte i postaju
žeravica u mojoj peći i greju me.

ČITAJUĆI PERA LAGERKVISTA
Dok čitam delo Pera Lagerkvista "Večni smešak"
razmišljam o onom o čemu piše, o smislu i besmislu
života, o mrtvima u večnosti i o smrti, pa tu on veli:
"Poslednje mu reči, kažu, behu, da mu je smrt draža."
Znam, u životu treba otklanjati mržnju i zlo a zlo je
ubijanje, uništavanje, rušenje dobrog i valjanog za život.
Ne govorim o smrti prigodno, kako će neki mudrijan reći.
Govorim o tome kao o jednoj od naših glavnih stvari.
Ležim u postelji, vatra koju sam zapalio pucketa u peći,
svojim vrelim i oštrim jezicima liže i obuhvata cepanice.
Toplo je, sećam se mnogo toga nekadašnjeg i mislim
o starosti i bliskoj budućnosti i o neminovnom kraju.

PESNIK JAŠA

"I živim kao da se pripremam za smrt."
August Strindberg, Okultni dnevnik

Eh, prijatelju moj i sine velikog slovenačkog pesnika Zlobeca,
pesniče, daleko si i možda retko koga od nas ljudi prepoznaješ.
Tvoja žena i majka vaše dobre dece piše mi da te sada leče tamo,
na psihijatrijskoj klinici, a dementan si i jako bolestan od strašne,
strašne Alchajmerove bolesti, dobri čoveče, prijatelju koga volim.
A meni često nije dobro, imam vrtoglavicu, zuji mi u glavi, ruke
pak samo mi se koče i loše čujem sve reči koje drugi izgovaraju.
Tada čak jedva mogu da govorim pa ležem u krevet da spavam.
Čini mi se kao da se na mnogo načina približavam svome kraju.
No, još uvek sam jak, otimam se, voleo sam i volim ovaj život
a mrzim smrt pa pokušavam da je izbegnem i da joj pobegnem.
Pišem samo ove suve reči a ni ne znam šta će biti u budućnosti,
ona je u tami i meni jedino preostaju nejasna sećanja na prošlo,
da, ostaje mi prošlost ali i ona mi ipak polako isparava i nestaje.
Mogu još samo da sanjam raznobojne plodove voća ili povrća
i to da mi malo ulepšava ovaj moj sivi, pa sve crnji i uži život.
Ne bojim se smrti, živeći život bogalja malo je i priželjkujem
kao oslobođenje od duševnih i telesnih patnji i mojih muka.

TVOJ DOLAZAK
In memoriam Radomiru Konstantinoviću

Navikao sam se na tebe, gospođo Smrti, svemoćnice,
ne bojim te se iako znam da ćeš pre ili kasnije i meni doći.
Skoro sve što u životu činimo zapravo je suprotstavljanje
tebi i to su raznoliki pokušaji da te poništimo mada znamo,
baš dobro znamo da si ti, o svemoćna gospođo, neuništiva.
Stari Egipćani su tebe davno zamišljali kao prelazak reke,
pa napuštajući grad živih odlazi se tada u grad mrtvih.
Neki drugi su te predstavljali opet mnogo drugačije,
eh, uvek si deo naše ljudske mašte i svakakvih snova.
Ono si kad čovek ispusti poslednji dah, prestane da diše
i zauvek se smiri pod ovim nebom, suncem i zvezdama.
Nisi strašna za pisce jer za sobom ostavljaju napisane knjige
pa dokle god one ovde traju, čitajući ih, sa tim ljudima
čitaoci kao da glasno razgovaraju a pisci kao da su živi.