Dijana Matković

ODABRANA POEZIJA - DIJANA MATKOVIĆ

Sarajevske Sveske br. 25/26

Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

Savremeni steznik za emancipovane žene

Smejem se sa vama,
jer znam da mogu da izađem kad hoću,
da već sledećeg trena mogu da odgurnem stolicu i jednostavno odem

natrag, u svoj stegnuti kokon
koji čuva telo da se previše ne raspojasa,
pod svetlo-bogomoljku, koja će me pojesti u trenu
kad sklopim oči i zaboravim na spisak
zabrana i dužnosti

jedan sat izjutra,
e-pošta se još uvek sliva,
mogla bih da se zakunem, da čujem
kako se poruke spuštaju jedna preko druge,
sve ljubazne, a sve prazne,
mi samo razgovaramo,
ležim pod tavanicom i
razmišljam
kako ljudi mogu biti tako glupi
i to ih uopšte ne zabrinjava.

1992 – prva vežbanja nesanice

Ušao si naglo u hodnik,
ne znajući da sedi kraj vrata.
A trebalo je da znaš. Čekala je, da dođeš.
Svake večeri bi sedela leđima čvrsto uza zid,
naslonila glavu na vrata
i slušala siktanje zmija pod podestom.
Kada si se parkirao pred kućom,
jezičci su se primirili
i njihova hladna tela su otpuzala u baštu.
Ako su siktale, samo smo čekale.

Po zidovima je stalno tekla sluz
i podizala parket,
koji nikada nismo menjali.
Stepenice do potkrovlja
ni dan-danas nisu dovršene.

Čujem, jer čekam nju, koja čeka tebe, da digne ruke
i ode da učini nešto sasvim obično.
Menja programe. Otkuvava veš.
Tako bih mogla da zaspim.
Ali, ona još uvek sedi, zuri,
zamišljeno u sijalicu bez lustera.

A onda se naglo, munjevito otvore vrata.

Sećaš li se kako
si joj razbio arkadu?

Trebalo je da znaš, da te čeka.

Mogao si da pobiješ one zmije.

Simfonija za mrtve

Zaspim u ponoć i probudim se u tri,
sa dlanom na zbirci Marka Pavčeka,

sada sedimo svako na svom rubu,
poštujući privatnost, mudro ćutimo,
dok kiša klopara po krovu,
po žljebovima se preliva u pevanje ptica i
stvara simfoniju za mrtve

takve stihove su već pisali,
ali ovakve kao Markove ne
i neće ih,
pitam se, da li da ti zavidim, Marko,
a ko bi zavideo mrtvacu koji je dao sve,

ja ću do svoje osamdesete živeti dozirano luda,
(bude li još noći kao što je današnja),
pisati loše pesme i čitati dobre,
osmehivati se raščupanim momcima u svom krevetu,
skrivati noge od paukova, prostačke publike
i Dorijana Greja

to je dobro

moje mlado, hormonima prožeto telo
nema ni jedan jedini svojevoljan kapric,
samo je beskrajna, glatka površina,
koja se talasa uz struju simfonije za mrtve.

Partija karata sa seniorima

U muzejskom primerku
socijalističkog kafića
sela sam uz grupu seniora.
Delili su karte
kao da je to poslednje,
što će uraditi
i pri tom snažno cedili istoriju
u šoljicu čaja.

Komplikovano je to, reče mi ljubazni starčić,
kada počnem da srljam u logiku.
Previše da bi mogla da razumem?
Hm, verovatno, odgovori,
i vragolasto se smeška
iza lepeze od karata.
Naslonim glavu na ruku
i gledam ćutke.
Je li s godinama važno više
ili manje?
Starčić gunđavčić na drugoj strani
upravo je namrštio čelo.
Nije dobio dobre karte.
Eto, vidiš ti to, kaže
i besno baci sve na sto.
Mi optimisti uvek gunđamo,
kažem mu bodreći ga.
Gospođice, nervozno dobaci,
nije vreme za filozofiranje.
Ona varalica tamo mi je upravo
maznuo dvadeset evra!
Komplikovano je to,
podseti me Ljubazni.
A onda se primakne bliže
i u poverenju mi šapne:
Tone je Lojzetu maznuo ženu.
A, stvarno, sa zanimanjem odgovorim.
Da, kada se vratio iz partizana,
zatekao ju je s njim.
Gledam Ljubaznog
a on gleda u karte.
Pošto se ništa ne dogodi,
uštinem ga za poleđinu papirnatog dlana.
Ni sada ne znam šta bih mislila o tome,
da nije rekao au.

Performans
Da sam druga žena,
zabranila bih sebi da stajem pred ljude.
Ali nisam druga
i, eto, izlazim.
Ja sam tri dana unapred rasprodata predstava,
koja prikiva pogled.
Njušim mokre gaćice
precizno odmerenog peckanja
međunožja
i povraćam po odru.
Ja sam iskliznuće značenja,
koje se u slojevima ljušti sa lepog.
Šta znaš o lepom
novi proroče iz prve lože,
deseto pastorče tradicije
i jedanaesti čankolizu,
koji je izgubio u prevodu,
jer nije shvatio da predstava traje
i onda, kada niko ne gleda.

Između redova ne piše ništa

Došao je sa glasom autoputa u tri ujutru. Sa praznim, otuđenim glasom. Sa glasom nastavnice trećeg razreda, koja me nije volela, jer nisam bila iz prave porodice. Sa glasom konobarice, koja mrzi svoj posao.

Potom je, sa istim glasom, legao kraj mene. Osećala sam, kako se u pokret njegove ruke, koju je po navici spustio preko mog boka, preobrazila boja tog glasa. A to je bilo i sve, što sam osećala. Ćutali smo i buljili u TV. Dok nije zaspao. Ja sam bila sasvim budna. Jeste li ikada zaspali nasred autoputa u tri ujutru?

Sasvim budna, razmišljala sam o temperaturi koju emituje telo pored mene. Ne o toploti, o temperaturi. Razmišljala sam o odnosu, od kojeg je ostala još samo bleda kopija, koja se prilikom susreta mehanički ponavlja. Po sećanju na playback.

Zato sam učinila nešto, što nisam nikada ranije: rekla sam mu da ode.

Zvuk njegovog auta je isti kao glas koji me je pozdravio prilikom dolaska.