Risto Lazarov

Odabrana poezija 41/42- Risto lazarov

Sarajevske Sveske br. 41-42

s makedonskog preveo: Duško Novaković

KAFE FLORIAN: BAJRON I KELNER SA KISELIM UŠIMA

znam, čitao sam negde,
da je bajron u svoje vreme
izmišljao razne legende
o mostu uzdaha
i o drugim čudima u veneciji
divaneći baš u kafeu florian,
posle njega, evo, godinama se vuku
lutalice iz celog veta
misleći da legende,
ako su od bajrona, ne umiru,
misleći, takođe,
da je krajnje vreme
da se na terasi kafea florian
održi osnivački kongres
lutalačke internacionale
- lutalice svih zemalja
raspršite se svetom
nek ječi na kongresu lutalica
nek ječi dok ječi, dok golubovi
masovno zamahuju krilima
u znak protesta što lutalice
ne ostavljaju ništa za kljucanje
sve dok se i samim lutalicama
ne spuste venecijaneri ispred očiju
kad im kelneri donesu račune.
znam, čitao sam i druge stvari
o kafeu florian, razne bajke
i razne storija ima o njemu
i o lanjskom sneg u veneciji,
u raznim zavidljivim izvorima,
tegobnosti i nesigurnosti, brčkaju se
lutalice ispred kafea florian,
meni je vreme za redovnu porciju sladoleda,
a vreme je i da se pošalju
i sms poruke, pa precizno
da se vidi na mapi mobilnog telefona
koliko je još ostalo za lutanje
- najednom, ne baš neočekivano
osmehnuh se samome sebi, onako za svoj groš,
hvatajući se za misao da ću
istegliti kisele uši
kelneru u florianu
kad bude doneo račun
i kad bude počeo da mi trtlja
o lekovitim svojstvima
kiseline iz golubljeg izmeta,
jer su se u izmetu golubova
spljoštavale sve teorije
i blagorodne ideje lutalica
od bajrona naovamo.

SAN MIKELE: STRAVINSKI I BRODSKI U JEDNOJ PESMI

Njih dvoje, na kraju, nađoše se ispod iste senke, ovde,
na groblju na ostrvu San Mikele, na pet minuta
brodićem od trga Sveti Marko u Veneciji.
Jedan za drugim odlazili su u rodni Petrograd.
Prvi, Igor Stravinski, tih godina, pre nego što dogodila
velika opsada, a drugi, Josif Brodski, znatno kasnije
kad je, tek prohodao, preživeo veliku opsadu Lenjingrada.
Obojica su se pravili da ne znaju koliko su ranjeni
nostalgijom i obojica su umrli u Njujorku. Stvarno,
nikad se nisu sreli u Griniču ili u Bruklinu:
Osja, kad je došao u Njujork, Igora su odneli u Veneciju,
sa kartom samo za jedan pravac. Pa se tek sada, ispod senki
San Mikela, ukrštaju njihova vremena. A Stravniski
sumnja da vreme tone zajedno sa Venecijom.
Ponekad sveća osvetljava i njihove pesme i misli.
Ponekad žar ptica zapleše u njihovim snovima
a oni leče svoje bolove zvucima balalajki.
Tada Brodskom dođe da nakrivi svoje šeširče.
Žena Vera, jedva zaustavlja starog maestra Igora
da ne skokne u detinjstvo kanala na Nevi.
Dvoje petrograđana sad su ispod jedne strehe, u jednu pesmu.
Brodski, mlađi i tvrdoglaviji, još uvek zapinje da
utvrdi da li se hladovina oslanja na njih ili pak
oni, s dušom na nosu, podupiru hladovinu. Obojici je
savršeno jasno da je hladovina nevidljiva samo
za one koji je nisu osetili. Stravinski, iz iskustva, zna
da je hladovina bliznakinja senki. I strašno se nervira
što neke senke zaista imaju gladna usta i bezdušno
mljackaju, samo mljackaju i ne dozvoljavaju puževima
da naprave još jedan krug na svom putu za malo sunca.
Po ceo božji dan dva petrograđana, na samo njima znani način
dobacuju jedan drugome – red stihova, red nota.
Noću otpozdravljaju ljudima iz treće smene – već izduvanim
duvačima stakla sa susednog ostrva Murano. Malo-malo
pa Stravinski i Brodski bace po jedan pogled na
Kip slobode u Njujorku. Tada im, neizostavno, u
dušama zaklokoću talasi Neve. I baš tada, u susedstvu
Ezra Paund kreće da nešto probrblja protiv Jevreja
i kvari njihovu tajanstvenu razmenu stihova i nota.

U FIRENCI SVI RAZGOVARAJU O MIKELANĐELU

Gde god da svratiš, u Firenci svi razgovaraju o Mikelanđelu,
znatno više nego o jučerašnjem kolu italijanskog fudbalskog
prvenstva. Razgovaraju muževi, ali više razgovaraju žene. Manje
razgovaraju, više ogovaraju. Razgovaraju pred Davidom na trgu
Sinjoria, šapuću ispred Davida u Akademiji, razgovaraju
i oni što su nagnuti nad gordom zamišljenošću Arna, razgovaraju
ama baš svugde. Neki se hvale da su čitali Tomasa S. Eliota, drugima
uopšte nije jasno kakve veze to ima sa Mikelanđelom,
neki drugi drugi, po picerijama, tvrde da je Mikelanđelo jeo
picu sa previše, previše origana. A pak treći drugi kažu
da je mnogo, mnogo rano da se počne sa otkrivanjem istorije
nepismenih i da se baš u svemu ugađa Umbertu Eku. Usred
vreve nabasaćete i na takve koji razrogačeno potpituju, da li to
čuju zujanje pčela i bumbara, upravo pred neki početak
njihovog zajedničkog desanta na Firencu. Već su raspisane i
nagrade za one koji će zujarama otkriti put do
poljane gde se odigrao dvoboj između Davida i Golijata.
Od tolikog zujanja nije se razumelo baš najjasnije, ima li svaki David
praćku, a nikome nije palo na pamet da li se onaj Golijat
strovalio od udarca kamena iz praćke ili možda od Davidovog
pogleda, što izgleda verovatnije i logičnije. Pre nego što uđe
u Akademiju u Firenci jedna seljanka namirisana mediteranom
hvali se da su smokve, ove godine, dale bogat rod, a čim
izađe iz Akademije šapuće da ona stvar nije pokrivena
smokvama nego lišćem i da se ono najednom osušilo i izronilo
osuvljeno baš kad je Mikelanđelo zaobljivao levo mudo
Davidovo. Listovi loze nekako su se kurtalisali ove nevolje, ne
zbog sarmica od lozovih listova, već zbog zbog vina od
koga, ako niste znali, najviše bleskaju kubeta svih crkava
u Toskani, u pogledima belosvetskih turističkih skitnica.
Ima i takvih koji prigovaraju Mikelanđelu da je bio
strašno skup, kao, to brine baš njih a ne porodicu Mediči.
Dakle, od tada je krenula skupoća i, po svemu izgleda, na račun takvih
prizora iz prošlosti dižu se nove svetske krize i neizvesna budućnost.
Eh, štošta se još razgovara u Firenci o Mikelanđelu, a on se
hladnokrvno zabio u samom sebi i u tišinu Santa Kroče
muči se da ostavi budućim pokolenjima tajnu oživljavanja
mermera. Ponekad se događa da Mikelanđelo izađe iz sebe
i tada, bez iznimke, odmah se penje na kupolu crkve
Sveti Petar u Rimu. Odatle kroz neodgonetnuti osmeh maše li, maše
onom Berniniju, čvrsto verujući da on nije toliko izlapeo
da ne bi razumeo smisao pozdrava koji mu šalje Mikelanđelo.

PORTRET PRE PET VEKOVA

Ovo je trenutak jutarnje zbunjenosti:
znatiželjnik iz gomile u Ufičiju
na jednom od Ticijanovih platna
prepoznaje Če Gevaru. Bolestan čovek
sa beretkom baš kao kod Če Gevare,
a i tužnog pogleda baš kao i Če Gevarin,
mladi doktor koji na motoru
obilazi kampove leproznih
u Južnoj Americi. On ne može da
plače, oni ne mogu da potpevaju.
Sedobradi slikar u ulozi
zaštitnika buntovničke lepote:
ni herpes na ustima, ni krv iz nosa
na bolesnom čoveku sa beretkom
Če Gevare. Kad-tad lepota će
preći u nešto dugo, na primer
u veseli kikot prelepe devojke
koja se njiše na ljuljašci. Tada
usta sa herpesom neće moći da
ljube šezdeset puta u jednoj minuti.
Ćuti bolesnik, ćuti slikar.
Celih pet vekova. Smalaksali od ćutanja.
Između dva ćutanja –
ćufte u sosu i malo vina.
Bez luka. Jer ni gospod ne zna
ko može da naleti baš kad si
nagnječeni luk. Možda devojka
sa ljuljaške. Takva su vremena – svako goneta
svoju sreću. I svako gleda da se ne zanese
putem sa koga nema povratka.
Množini je uzaludno bilo odlaženje –
nisu se vratili. Ali, ako ne pođeš
nema nikad da saznaš da li ćeš se
vratiti. Što god da je i kako god da je, treba
da se izdrži bar još nekoliko vekova.
Carstva propadaju polako, otmeno.
Posle pet vekova Ticijan gleda
sopstveno platno sa beretkom
Če Gevara i mrmlja nešto
u sebi. Za trenutak čvrsto se
grle, neraskidivo. U času
jutarnje zbunjenosti u Ufičiju.
Na izlaznoj kapiji velika
rasprodaja vekovne dangube.

HLADAN TUŠ

TREŠNjA U DVORIŠTU JOSIFA BRODSKOG U NJUJORKU

Otkad postoji Njujork, postoji i cvetanje u visinu,
cvetanje u staklu i metalu. Postoji i cvetanje prošlosti,
cvetanje već rascvetanog. Niko ne beleži ta
cvetanja, sem pesnika, ispruženog u ljuljašci ispod trešnje u
dvorištu. Tik tak, tik, tak, ljuljaju se vekovi. Omlitavljuje
časovnik sećanja. Biće da je istina, čovek koliko se više
seća, toliko je bliži smrti. A ako se prošlost
ponavlja u budućnosti, da li će nekad ljudi opet
imati repove i da li će preko vikenda srećno vrteti s njima
kao što se danas vrte propeleri glisera ustremljenih
prema ostrvu San Mikele u Veneciji, na primer?
Sa trešnjama na stablu uzreva i neizvesnost. Nije ti da kažeš
rozikave je kao salata , ova crveno-crna, šerbet slatka neizvesnost.
Brzo prezreva i ako je ne iskljuca neka vrana, pada ničice
kao san ili kao java, svejedno. Pokljucana neizvesnost
barem se prpošila da objasni zašto joj nije bilo stalo toliko do života.
Ne jednom osetila je moć propagande. Trešnje
bliznakinje imaju dvostruku neizvesnost, a ponekad paralelno
prošlost i budućnost. Još u cvatu trešnje pokazuju da nisu kao masline,
pa da daju najviše onda kad su smrvljene. Tako je kazivao talmud,
valjda o ljudima koji pre nego što će biti smazani nisu cvetali kao trešnje.
Cvet koji prvi orone, po svaku cenu, treba ponovo da procveta,
ali to je kao da novorođenče vraćaš ponovo u majčinu utrobu,
ili da isčupano zasađuješ u rodnu zemlju. Ne ide. Prvouzrela
trešnja nije ljubiteljica ponavljanja. Ponavljanje je ponekad
maćeha znanja. Prvouzrela trešnja više ljubi usisavanje,
sladostrasno usisavanje. U svakom usisavanju ima i ponekog
vetra sa bregova Neve, ima i poneke kapljice iz
okeanske razdaljine, ima i svežnjeva nepotrošenih sunca.
Tik tak, tika taka, gnev je pravoproporcionalan sa udaljenošću.
Svaka melanholija nije baš za pesmu, neka treba da se
raskravi iz ćutanja i putem telefona, dok još uvek ima telefona.
Ispod racvetale trešnje nekako se najrečitije ćuti, ponekad
i danonoćno. Neki put je ćutanje deo vihora koji iz daleka
nosi nove rime od starih prijatelja. Rime se ređaju pažljivo
i s mnogo ljubavi, kao i trešnje. Kroz raskošnu krošnju
trešnje vidi se da će da zakiši. Odlete i vrapčić koji je kljucao
sećanja. Psić ispod ljuljaške tužno vrti repićem.
Baš sada, dok domaćin zatvara prozor, trešnjin cvet
Šapuće, da kad je čovek mrtav postaje omiljen. Dok traži svoje
omiljeno šeširče, na radiju saopštavaju da je
nestalo goriva na benzinskim pumpama.
A sam je primetio da je nestalo i šampona u kupatilu.

KUĆA MARKESOVA U KARTAGENI: KAPIJA ZAMANDALjENA,
DOMAĆINA NEMA

Kapija je zamandaljena, vlasnika nema.
Stojimo pred kućom Gabrijela Garsija Markesa, u Kartageni de Indias
i pokušavamo da izmerimo koliko se njegovo sećanje
udaljilo od Arakatake i koliko Makondi skuplja u jedno njegovo plućno
krilo? Tamo negde, s one strane mora,
Markes se možda upravo ovog momenta vratio sa masaže
i bacio se na poslednju analizu projekta
za izgradnju nove fabrike za proizvodnju tišine u Makondi,
jer ,kao što se vidi, privršava epoha buna i grmljavina.
A i kad je tišina bolje se spava i više sanja.
Možda upravo sada, s one strane mora,
Gabrijel Garsija Markes besni što se opet uflekao
ližući čokoladni sladoled
ili grize ostatke nokta na levom kažiprstu
jer uvodnik u Kambiju uopšte nije po njegovom ukusu,
a čim navikneš ljude da čitaju loše uvodnike
navićićeš ih da čitaju i loše knjige
rđavština će im se uturiti i u mislima, što znači i u život.
Jeste, i danas je ponedeljak
na morskom bregu ispred kuće Markesove u Kartageni de Indis,
i danas se dva petla koškaju i oplakuju majčicu Hozea Buendije
u posebnom zanosu da će, kao petlići koji su se našli na morskom bregu
kad-tad postati galebovi, gizdavi i otmeni
koji, u jednom trenutku, neće propustiti priliku
da se poseru na neopranu glavu Hozea Buendije.
Daleko na morskoj pučini njiše se brod pretovaren očajnicima,
kao naftne mrlje šire se poskupljenja, bolesti, nesreće.
Bez obzira što nije baš jasno jesu li to očajnici na pučini
ili u nekom od romana s početka dvadeset i prvog veka.
Kad bi Gabrijel Garsija Markes, bio u dvorištu kuće u Kartageni
svakako da bi doviknuo da ko ima mnogo zvezda, mnogo zvezda i gubi.
Gabrijel Garsija Markes, smoren i previše zadihan
svakako će se prisetiti i svojih tužnih kurvi,
otključaće fijoku za ta i ostala sećanja,
obavezno oljuštiti jednu bananu s plantaža iz Arakatake,
eh, iz Arakatake, zvučno ili bez buke, ali do vrha vlastite muke
- neće valjda ovaj svet postati mali krematorijum velikih snova.

MATEJA MATEVSKI CRTA ULICU STAROG CVEĆARA
U ISTAMBULU

Na jednom listiću papira
pozajmljenom od kelnera u kafiću Akvarius u Ohridu
pesnik Mateja Matevski
crta ulicu Isterlik u Istambulu
koja od Taksima vodi prema Galatasaraju
i iz koje, evo, ovde negde, ispod liceja
skreće se u Ulicu starog cvećara.
Koliko god da ga boli ruka, baš desna
toliko upornije pesnik povlači linije
kao da ćemo odavde, s jezera njegovih pesama
nekako ugledati njegovu rodnu kuću
i osetiti opojni miris šeboja iz detinjstva
baš u Ulici starog cvećara u Istambulu.

Igra sudbine li je, šta li je
ali jednom pesniku doista priliči
da se rodi baš u Ulici starog cvećara,
kao što i ulici priliči da ima svog ličnog pesnika,
čuvara njenih tajni i vikarni dobošar zaborava.

Često, baš kao i sada, niz Ulicu strog cvećara u Istambulu,
poniže, k moru, spušta se zamišljena tuga
a iza nekog prozora preleti i nežni zvuk violine.
U Ulici starog cvećara u Istambulu
sada ključa od zahitanih biznismena s mobilnim telefonima
i izgubljenih turista sa foto-aparatima
i sa slušalicama vokmena u ušima.
Niz kaldrmu, s vremena na vreme,
skotrlja se poneka ušećerena misao
ostrvljena za još malo šećer-rahatluka u šerbet-kafi
i prstohvat susama i marcipana iz prvih merakluka.

Često, baš kao i sada, iz Ulice starog cvećara u Istambulu,
šalje se diskretan pogled na Parobrod mi pristiže
skupa sa očima rasplakanim i ustima nasmejanim,
i baš tada većina cveća, ćuteći, ide na počinak
do novog raspupljivanja koje će se dogoditi momentalno,
pri svakom useljavanju novih uspomena u staru kuću.
U Ulici starog cvećara u Istambulu
sada se tiskaju tajni šap-šap šaputači
i javni bukači fudbalskih takmičenjima
- živi dokaz da sadašnjost ipak zavidi prošlosti,
ovde, gde je nekad valjda prolazio i Jane Sandanski,
sa naočarima za sunce i sa džepnim časovnikom zakačenim za rever,
sa srebrnim lančićem,a iza njega, razume se, koračali i tajni agenti
koji su postavljali zamke samom vremenu kad bi ono pobrzalo.

Počesto, baš kao i sada, u Ulici starog cvećara u Istambulu
obavlja se trampa starih fotografija i požutelih snova
i pedantno se sortiraju svi bili-pa-prošli zagrljaji.
U Ulici starog cvećara u Istambulu
sad se samo mladikuje i pripremaju se karanfili za nove ustanke
- prolaznici uzimaju dah pred novim ubrzanjem vremena:
malo im je što misle na prošlost, nego moraju još da misle i na budućnost!

Pesnik Mateja Matevski u zanosu crta mapu
sa ulicama svog prvog detinjeg plača u Istambulu
i, sa povlačenjem svake nove linije
samo se ovde on potpituje: da li je samo u pesmama moguće
Bosfor da bude podnožje i Bistre Planine i Anda?

KUPUS IZ USPOMENA PROFESORA GEORGI STARDELOVA
KOTRLJA SE BALKANSKOM ULICOM U BEOGRADU

Profesoru Georgi Stardelovu, tada beogradskom studentu
ni danas, 58 godina posle tog događaja, još nije jasno
kako su se gomile kupusa iz zavičaja koje je bio rastovarao
na Bajlonovoj pijaci najednom našle
na vrhu Balkanske ulice kod hotela Moskva
(a tako je bilo pisano: Moskva uvek da je na vrhu)
i počeše da se kotrljaju na dole, kao kad pred očima
beži veliki san, onaj najlepši, iz detinjstva.
I kotrljale su se, na dole kupusi, cela silesija kupusa
- zeleni kupusi, koji ni u sećanju ne menjaju svoju boju,
kotrljali su se, na dole, kupusi, kupusi, neizbrojani kupusi,
- sočni kupusi, čiji sokovi iz mladosti nikad ne presušuju,
kotrljali su se po ceo dan svi ti kupusi
- južni kupusi, nabubreli od dečijih milovanja i maštanja,
zdruzgano hitajući na dole, mladi kupusi, nepazareni i neodneseni.
Svaki se kupus kotrljao prema vlastitoj istini:
jedna glavica se podsmevala izazivački, druga namigivala zavodnički
treća nije ni znala šta hoće i samo se sudrala sa drugim kupusima
otkinula bi sa njih po koji list sudbine
- da ih prepadne, ma i da ih dobro zaboli
a i da im dadne do znanja da i nizbrdničarima
pravila opet određuju oni najsnažniji.

Kupusi, kupusi, zeleno svetlucavi kupusi
kotrljaju se na dole, Balkanskom ulicom
i radosno odmahuju začuđenim gospođama
koje se uvek raduju kad se nešto kotrlja nizbrdicom
i koje nikada neće razumeti priču
o gladnoj kokoški koja je sanjala proso
kao što nikad neće zapamtiti
koje se rublje pere na 30, a koje na 60 stepeni.
Što je sušta istina, jer i Hajdeger
koji je u jednom dućanu kupovao novi kačket,
nije znao na koliko stepeni se pere rublje.
Hajdeger baš nije razumeo ovu ludu trku kupusa,
i koliko je potrebno da zeleni kupus želi postane kiseli kupus, rasol
i kao što nije bio siguran da li mu je novi kačket taman
te se tako, šapućući samom sebe, pitao je li istina da je
svako misaono mišljenje – poezija, a svaka poezija – mišljenje?
Sam se pitao, sam je sebi odgovarao,
jer nije bilo sposobnijeg od njega za odgovor na takva pitanja
iako je bilo celih hordi koji se razumeju u kupus.
A svi drugi koji se barem malo razumeju u bit kupusa
znaju da kupus nema noge, a i čemu će kupusu noge
kad je um smešten u glavi a ne u nogama,
a iz glave se kotrljaju i isturaju u javi
i svi tek začeti i tek odsanjani snovi.
U glavi su i oči, no često prepune krupnih suza.

Čak dole, na kraju ostarele Balkanske ulice
postaje savršeno jasno da je kotrljanje kupusa
čisto umetničko delo i da baš nije slučajno
što ovde, dugo vremena, stoji jedno džinovsko bure s rasolom.
Okolo bureta kisele se istrošene misli
vrzmaju se i psi, premoreni od lajanja
a tu i tamo pripojavi se i po neka baba sa oklagijom
- vreme je za pite od kupusa, vreme je svi da viknu: dum Pavle, dum.
Baš ispod slavine na buretu bio je, ukrštenih nogu, zaseo Benedeto Kroče
- obuo gumene čizme i navukao plastične rukavice
i satima se već muči da objasni okupljenim ljudima
da se na dnu bureta stavlja najveći, najglavatiji kupus
a na vrhu piramide slede najmanji kupuščići
(najmanji – najlepši, kao što se odavno bilo govorilo).
Do tada, Kroče nije nikad pio rasola, niti je ikad probao sarmu
i upravo se pripremao da odgoneta dušu južnih kupusa
kad je počelo prgavo da curi iz slavine džinovskog bureta s rasolom
jedne rane zime, pre 58 godina, na dnu Balkanske ulice u Beogradu.

BREHT, S POČETKA DVADESET I PRVOG VEKA

Na malim grobljima u Berlinu
usred podneva
prevlači se tamna tamnina
i teško može da se utvrdi
ječe li to, ili šapuću
bubnjevi.

I na puteljcima
između grobova
vlada nova sumnja
u novi vek.
Uostalom, svaki vek
ima svoje ludake i prosjake,
svoje muzikante i pesnike:
koliko para toliko muzike
koliko rakije toliko poezije.

Na klupi
ispred Berliner ensemble
jedan starac samo ovo ponavlja:
stvar je u tome da ne umreš kod kuće
ali i da ne umreš od gladi.
Glumci su ko stvoreni
da ih najpre strpaš u krevet
pa kasnije da im objašnjavaš
radijus kretanja
slobodnih misli.

Iznad oblaka nema ničega
- tek poneki ostatak od
pisanja istine
i još uvek nesortirane magle iz arhiva
Odbora za antiameričku delatnost
Kongresa SAD iz 1947.

Stvarnost je razroka
ali se ipak menja
baš na način same stvarnosti
jer nevini nemaju dokaze
a debolugozani
nesnosno mnogo hrkaju
i noću se svete
našim snovima.

Na malim grobljima u Berlinu
s početka dvadeset i prvog veka
stvarnost resko miriše
na formalin koji je procureo
iz starih tegli istorije
koja ne prestaje da se ponavlja.

AJNŠTAJN U TRAGANjU ZA SVETLOŠĆU

Proleća hiljadu devet stotina i pete,
takoreći istovremeno kad je Metodije Patčev,
u Makedoniji, prineo sebe kao samožrtvu
na oltar slobode i domovine,
Albert Anštajn, mladi službenik u Patentnom zavodu,
izašao je iz pošte u Bernu i zamišljeno se zagledao
u zrake svetlosti koji su se prelamali
iznad velikih crnih oblaka.
Nije bio zainteresiran ni za kakav prirodni fenomen,
niti za spektar bilo kog elementa.
Samo ga je jedno pitanje mučilo:
kako je Bog stvorio ovaj svet?
Albert Ajnštajn, mladi službenik u Patentnom zavodu,
uporno je piljio u sunčeve zrake
nadajući se da će tako lakše spoznati
misli Božje,
jer je sve ostalo bilo obična sitnurija.
Tog proleća nije bilo nikog ko bi rekao Albertu Ajnštajnu
da će, ko god krene da se previše igra sa sunčevim zracima
pre vremena dobiti katarakt,
a Metodije Patčev, svakako, znao je
da se svako dugo lutanje kroz mrak
završava izbijanjem svetlosti
i da se sunčevi zraci ponekad
podupiru o slepački štap iluzija.