Marija Andrijašević

ODABRANA POEZIJA 25/26- MARIJA ANDRIJAŠEVIĆ

Sarajevske Sveske br. 25/26

Dva ujutro, gledajući kako puštaju zmajeve
(sakrij se u slušalicu telefonske govornice)

jurim kroz grad. steže me u grlu.
bole me slušalice u ušima.
danas je jednostavno tuđi dan.
njeno lijepo lice, nokti, sise. štajaznam.
san, san, san! zaboravi san! zaboravljam, al' kurva se po primozgu.
dižeš mi ruke visoko. vješaš me na mesarske kuke.
širiš mi noge. otkopčavaš šlic.
malo si smotan. noge ti klize po zaleđenoj krvi zaklane teladi zbijene
oko nas.
jebat ćeš me, svaki tren, čekam, čekam, čekam…
da bar nisi tako smotan.
boli me u želucu. kiselina priča uspavanke zobenim pahuljicama.
želučani masakr žučnom kiselinom.
pričam bez veze. ja uopće nemam žuč. izrezali su mi je u devetnaestoj.
spremili su sve kamence u jednu finu, bijelu bočicu
koju sam sačuvala u džepu staroga kaputa.
33 želučana asteroida zarobljena u plastici.
sigurno im je bilo da popizde. klaustrofobija.
pa sam ih bacila. da psihički ne obole.
napokon! čuje se kako stenjemo u ogromnoj hladnjači.
puštaš moj glas da se usudi. inače je sasvim neusudben.
grizem ti kosu, obrve, čelo. molim boga da ne prestaneš.
molim boga da se ne odskližeš i ne zabiješ u neku kravu.
jebo mater jesi dobar.
e sad…
razgovaramo na nekoj čistini. ne znam kako smo došli tu.
moj rođak, jehovin svjedok, s druge strane drži neku propovijed.
onaj njegov, iritantan, nazalan glas, provocira razvrat.
razvrat? je l' neko reko razvrat?
stojim na semaforu. gledam mobitel. šuti i trpi mrak.
stojim, stojim, stojim. iznutra se dešava mučnina.
skroz sam iris henderson. ispričavaš se jer si mi poderao toaletu.
držiš me za ruku. kovrčaš moju kosu oko svog jezika.
match made in heaven – sodoma i gomora.
odrezat ću kosu kako se ne bi ponovilo.
šta da ti kažem.
o čemu da ti pričam – moj bog ne voli da se ja smijem.

***
moj stari se ubio.
jedno jutro je otišao na posao s komadom konopca u džepu.
zadnji put su ga vidjeli u pet i četrdeset i pet ujutro na putu za autobusni kolodvor.
moj stari je bio lud i nepromišljen.
hoću li mu se svidjeti? što ti kažeš? večeras, znaš, neće više biti onih dugih pogleda i zavlačenja. pogledaj me. što kažeš? je l' to to?
otišao je na selo autobusom i objesio se u nekoj šikari.
promišljeni kurvin sin. izašao je stanicu prije i prešao je rijeku bosim nogama da mu ne uđemo u trag.
tražili smo ga mjesec i pet dana.
htjeli smo vjerovati da je živ i lud negdje. htjeli smo vjerovati da živi negdje.
smrdljiv. neopran. nesvjestan. živ.
vatrogasna kola su projurila cestom kad si me prvi put pitao je l' te volim.
naravno da te volim.
ali kao da ja znam što će nam moj stari prirediti sutra.
mjesec i pet dana agonije.
sve smo trikove isprobali, tražili smo ga i pod krevetom.
umalo da nismo i televiziju rastavili. možda se skrio u katodama.
stara je jedno jutro probudila svoju i njegovu braću. i mog brata.
poslala ih je u šikaru i rekla im je: ovo je zadnji put. još jednom i gotovo.
moj brat ga je namirisao. njegovu smrt.
telefon je zazvonio i ja sam znala što nas čeka.
rekla sam joj: dobro je, našli smo ga. samo nam je to i trebalo.
stara je plakala. znam ja, nisi ti to zaslužila, ali... dogodilo se.
žao mi je što sam te ostavila mjesec i pet dana kasnije i što ti nisam bila dovoljno dobra.
ja plačem kad se sjetim brata koji ga je našao.
njegovu glavu odvojenu od tijela. i taj miris.
nosio je bratovu jaknu i moj sat.
vratili su mi taj sat s crvima tri dana kasnije. proučavala sam ga u zahodu.
moj stari je živio u tim crvima i ja sam mogla razgovarati s njim.
bilo je jezivo. nikad nije bio bjelji. pretvorio se u kolutićavca.
rekla sam mu: dobro je. rekla sam mu: ti si stvarno lud.
rekla sam mu: zaboravit ću te. brzo. rekla sam mu: oprosti, ali ja ovo moram napraviti.
zgazila sam sve te crve. sat sam dugo kuhala u kipućoj vodi.
plakala sam.
moj stari se ubio. izgubio je kontrolu nad svojim životom.
moj brat ga je našao, a ja sam razbila vrata sobe vrišteći kako mu neću otići na sprovod.
moj brat je stajao pored mene u povorci. nikad prije ga nisam voljela k'o tad.
moja stara je rekla: jebi ti njemu mater i pokoj mu duši.
nema dana kad ne pomislim što bi se bilo dogodilo s nama od mjesec i šest dana kasnije.
(Izbor iz: Davide, svašta su mi radili, Goranovo proljeće, Zagreb, 2007)