Katra Kozak

ODABRANA POEZIJA 25/26- KATRA KOZAK

Sarajevske Sveske br. 25/26

Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

U ritmu grada

kada moje pritvorene, umorne oči
ugledaju dan,
njegov početak i vlagu u vazduhu
spustim se u ritmu grada
u razgovor cipela
dok tapkaju kroz njega
očigledno toliko toga imaju da kažu
i znaju ogroman broj reči

i spuštam se, u ritmu grada
uz dugotrajni udah
drugačiji od prethodnog,
čist uprkos plućima punim nikotina
i sličnih vazdušnih proizvoda
ne tako davne istorije
kao da su olovna zrnca, koja mi
inače neprestano razdiru pluća
nestala
uz pisak dolazećeg voza
i metež dremljivih
i zbunjenih senki jučerašnjih ljudi

i siđem u grad.

za šankom smo,
uvek za šankom,
sa prijateljima
za koje do malopre
uopšte nisam znala
da postoje

imam mnogo prijatelja.

noć ima bezbroj časova
i još više dana
konobar mi se osmehne
uvek se osmehne
ne razumem osmeh
ali ipak mu uzvratim
uvek mu uzvratim

kada me okrene krug sunca na nebu
gubim se među kućercima i po
kaldrmisanom tlu
tražim tragove svog jučerašnjeg ja
među kapima koje se ne zovu kiša
i u svetlosti koju
moj fotoaparat ne priznaje

u Sarajevu vreme sporo
teče

Poslednja

svakog minuta se zalećem u zid.
tvoj autoritet, oko koga se nikada nisi trudio
idiličnost, o čijoj beziraznosti sam ovisna
svestranost, koja me je očarala sa svih strana
prizemljenost, koja svojom isklesanošću otelotvorava moju maštu
privlačnost reči, koje preokreću značenja
i pravedna jednakost, koja je u simbolu komunizma
samo na papiru

kada njušim tvoj miris
u dupke punom autobusu
jer, neko je previše trčao za prevozom noseći miris
tvog deodoransa na sebi
zažmurim; kapci mi ograda
zid, koji podižu bogati susedi, da mame i bake
sa okolnih prozora ne vire u njihovu baštu
utonem u sedište i sakrijem se
ne vidiš me, jer, ne vidim te

kada glavnom ulicom jure automobili, nekontrolisano
i nedozvoljeno brzo, činim ono što me učio prijatelj
pratim registracije da ne bih pušila
jer, ne voliš to, i tvoja tajna devojka ne puši,
zastanem kraj poznatog modela, marke, broja
i kapci mi ograda
zid, koji u sebi skriva neotkriveno sklonište iz doba rata

kada me kraj pesme otera na vazduh i
nazuje mi visoke, tanke potpetice, u kojima nikada nisam
naučila da hodam tako elegantno da bih mogla da hodam kraj tebe
nemoć koraka mi došapne zastrašujuće
a istovremeno oslobađajuće reči

poslednja šetnja, dok se zalećem u autoritet, svestranost,
prizemljenost, privlačnost
samo još ovaj put njušim te u drugim ljudima
i tražim znake tvog života u usijanom metalu
poslednji put se okrećem, dopuštam da me okreneš unazad
poslednja stopa i moj drhtavi korak
popela sam se, opevala te, i previše,
zato kraj pesme
poslednjeg stiha
i poslednji put, poslednja reč
ti

Lepa

lepa sam
za njega, kome namenjujem svoj osmeh
kriveći usne u stranu
lepa, dok cokćući jezikom
umesto rečima, nazdravljam sudaru čaša
slavljen poput boga dok oči skreću sa suseda preko njega do drugog suseda, udarac
kada mi utekne pažnja, osramoćen

volim te, čitam iz njegovog mirisa kao sa ogromnog transparenta
koji za sobom vuče avion u nedelju popodne nad celom Ljubljanom

kada me upiju njegove pore krišom se uvučem pod kožu,
svuda, prekrijem i postanem vezivno tkivo

pocepam njegovu kožu, u trenu, da manje boli
nego kada bih je prelila voskom
glava mu je među mojim stisnutim bedrima

lepa si, govore njegove sve praznije oči
najlepša