Milorad Belančić

O srpskom stanovištu: mi pa mi

Sarajevske Sveske br. 37-38

(Povodom knjige M. Lompara Duh samoporicanja)

Kod nas je na kraju XX veka nacionalizam postao borbena ideologija koja pokušava da nasilnim sredstvima reši pitanje nerešenog statusa vlastite nacije. Taj nacionalizam je doživeo seriju poraza, tako da se iz faze borbene ideologije on danas lagano transformiše u diskurs razočaranih ili umivenih nacionalista. Ova vrsta renoviranja jedne zaostale ideološke traume ne može više da bude teorijski interesantna, sem u slučaju kad se pojavi neki ugledni autor koji, na prvi pogled, uspeva da mitopoetici nacionalizma udanhe nove tonove izdisaja. Takav slučaj je sa Milom Lomparom i njegovom upravo objavljenom knjigom, Duh samoporicanja.

Ta knjiga pokušava da rekonstruiše idealnu i, svakako, nestvarnu poziciju jednog pitomog, miroljubivog srpskog nacionalizma, koji lako zaboravlja svoje okrutne, nasilničke postupke. Ujedno, to je pozicija narcisoidnog samouzdizanja vlastite vrednosti, bez obzira šta bilo ko drugi o toj vrednosti misli, bez ikakve razmene iskustva, bez poređenja. Milo Lompar tom narcisoidnom aksiološkom izolacionizmu, ukratko, daje naziv: srpsko stanovište. Pri tom, on je spreman da naglasi (bar na nekim mestima Duha samoporicanja) miroljubivo obeležje te strategije samoizolacionizma. „Ono što prethodi svakom prepoznavanju različitih elemenata koji bi trebalo da tvore srpsko stanovište, ono što bi moglo omogućiti promenu kulturne politike u nas, ono što deluje kao uslov svih uslova, jeste postepeno umanjivanje neosvešćenog i nepromišljenog, vekovnim istorijskim iskustvom zahtevanog, poverenja u silu. Jer, ono je ispraćeno istim takvim nepoverenjem u kulturu“ (Duh samoporicanja, Novi Sad, 2011, str. 446). Ovaj hvale vredan stav se ne odnosi samo na prohujale vekove, već i na vreme s kraja XX veka u kojem se srpski nacionalizam probudio i, u isti mah, kao borbena ideologija osakatio i nas i sebe, a da, pri tom, ipak nije pokazao nikakvo poverenje u kulturu, s izuzetkom samog duha palanke, čak uniženog militantnom ideologijom, tog duha prema kojem srpsko stanovište nikada nije imalo bilo kakav kritički otklon. Da li se Lompar zaista distancira od silovitog i hirovitog srpskog nacionalizma? U našem jeziku postoji izraz: vuk u jagnjećoj koži, koji sugeriše ideju da neko može deklarativno da se zalaže za miroljubiv stav, a da stvarno bude opredeljen za nešto sasvim drugo.

Knjiga Duh samoporicanja nas dovodi u situaciju da u nju učitamo jednu takvu travestiju. Zato ona može i da se iščitava kao suptilan doprinos istoriji naših borbenih i u isti mah propalih, izjalovljenih ideologija. Kao takva, ova knjiga ne bi zasluživala neku posebnu pažnju da u njoj nije jedno golemo poglavlje posvećeno kritici Radomira Konstantinovića i pre svega, razume se, kritici njegove Filosofije palanke. Nema sumnje, Konstantinovićeva Filosofija palanke je nacionalističkom shvatanju kulture ili, ako hoćete, srpskom stanovištu, uvek golemo smetala. Ona je, naime, nacionalizam lišavala poverenja u onu kulturu koja je njemu jedino bila dostupna, a to je kultura-protiv-kulture duha palanke. Reč je, dakle, o kvazi-kulturi jedne jedinstvene, u sebi zatvorene, blindirane zajednice. Sam Milo Lompar, očigledno, nema poverenja u kritiku duha palanke. Zašto nema poverenja? Zato što mu integralizam palanačkog duha pruža dobru, čak infrastrukturnu osnovu za tezu o integralizmu i izolacionizmu samog duha srpstva ili srpskog stanovišta.
Eto, to je bio razlog zbog kojeg je kritika Filosofije palanke dobila u Duhu samoporicanja odeljak težak oko 80 strana. S druge strane, osnovna teza Lomparove knjige jeste teza o duhu samoporicanja. Reč je, naravno, o duhu koji se kosi sa srpskim stanovištem i koji je, smatra Lompar, danas postao izuzetno agresivan, pa je, u tom smislu, postao i najteža prepreka za reafirmaciju i stabilizaciju poljuljanog srpskog stanovišta. U tom kontekstu, po M. Lomparu, Konstantinovićeva Filosofija palanke se profiliše kao najvažnija, takoreći utemeljujuća knjiga duha samoporicanja, pa je to dodatni razlog što on posvećuje toliku pažnju ovoj knjizi. Filosofija palanke je pokušaj filozofskog opravdanja duha samoporicanja, pa već zbog toga nju valja temeljno iskritikovati, uveren je Lompar. Time će se, ako Bog da, na ponajbolji način utemeljiti srpsko stanovište... U analizi Lomparove bez sumnje veoma obimne knjige, u kojoj ima puno digresivne, pobočne, kolateralne štete, usredsredićemo se na osporavanje ovih, rekli bismo, ključnih teza.

Paranoidna konstrukcija

Piscu Duha samoporicanja mora se, bez sumnje, priznati da je smislio originalan naslov knjige. Originalnost se, pre svega, ogleda u tome što nas je sam autor doveo u situaciju da nagađamo šta, u njegovoj upotrebi, reč samoporicanje znači. Pošto ona nije leksički kodifikovana (nema je u Rečniku Matice srpske), onda je zabuna utoliko veća. Ostaje nam da se držimo onoga što je jezički nesumnjivo. Samoporicanje je sazdano od prefiksa samo (koji cilja na sopstvo) i dobro poznate nam reči poricanje. Ako, na primer, kažemo: ja nisam Evropljanin, tu bismo, bez sumnje, imali – poricanje. Šta bi, onda, bilo samoporicanje? Da li tvrdnja tipa: ja nisam ja? Ili: ja, Beograđanin, nisam Beograđanin? Zatim: ja, Srbin, nisam Srbin? Odnosno: ja, Evropljanin, nisam Evropljanin? A možda čak i: ja, čovek, nisam čovek? Formalno posmatrano, značenje samoporicanja bi moglo da se odnosi na najrazličitije oblike sopstva (ipseiteta, u jednini ili množini) koje sebe poriče. Opšta struktura samoporicanja bi, dakle, bila: ja nisam to što jesam ili mi nismo to što jesmo. Ovde se neću upuštati u diskusiju šta sve i ko sve može da bude jedno sopstvo. Samo bih napomenuo da ljudi imaju najrazličitija sopstva, odnosno raznorazne identitete, tako da i njihovo samoporicanje može da poprimi najrazličitije oblike. Štaviše, afirmacija jednog identiteta može da uzrokuje negaciju drugog. Zato s identitetima moramo uvek biti veoma oprezni.
Međutim, u knjizi g. Lompara sintagma duh samoporicanja poprima jedno monotono, jednolično, holističko značenje, nasuprot kojeg autor postavlja jedno još monotonije i jednoličnije značenje za koje nećemo pogrešiti ako ga imenujemo kao duh (ili: ideal) srpskog samopotvrđivanja. Kad je reč o samoporicanju, onda autor izdvaja dva važna aspekta njegovog značenja koja se na kraju, ipak, slivaju u Jedno. Prvi aspekt podrazumeva da je duh samoporicanja „duh koji sam sebe poriče, jer poriče potrebu duha za preispitivanjem javnog diskursa.“ Kako da to shvatimo?
Čini se da ta tvrdnja pomalo liči na sofizam. Naime, ako je duh samoporicanja zaista „duh koji samog sebe poriče“, to je onda duh koji poriče to da je on duh samoporicanja. Već to, reklo bi se, zvuči kontradiktorno. Jer, otuda sledi zaključak da rečeni duh, onda, i nije duh samoporicanja; pa ako duh samoporicanja nije duh samoporicanja, onda on, naprosto, ne poriče sam sebe kao duha samoporicanja; prema tome, on jeste duh samoporicanja... itd. itd. Šta je Milo Lompar, ustvari, hteo ovom tvrdnjom da kaže? Da li on, možda, proteže značenje pojma samoporicanje tamo gde mu nije mesto? Ceo njegov iskaz glasi: onaj duh koji poriče potrebu duha za preispitivanjem javnog diskursa poriče samog sebe. Pogledajmo jedan primer. Recimo, palanački duh poriče potrebe (jednog drugog) duha za preispitivanjem javnog diskursa... Da li iz toga sledi da on (palanački duh) poriče samoga sebe? Svakako, ne. Ovde možemo da dodamo još jedan važan primer: duh (sablast, avet) nacionalizma je taj koji na najarogantniji (a u lošijim vremenima i najmilitantniji) način poriče potrebu za preispitivanjem vlastitog javnog diskursa. Da li to znači da on poriče samoga sebe? Svakako, ne.
Milo Lompar je pošao od stanovišta (videli smo da je on to stanovište nazvao srpskim) po kome je duh samo Jedan, te da, zato, samo jedan može biti i duh samoporicanja. Dakle, taj Duh je moguće misliti samo ukoliko on stoji u (opsesivnoj) opoziciji spram samoga sebe, odnosno ukoliko na dramatičan način u sebi konfrontira (izvodi na front), s jedne strane, svoje samopotvrđivanje i, s druge strane, svoje samoporicanje. Istorijsko iskustvo nam govori da svuda gde se duh shvata kao jedan i jednouman u isti mah imamo i takvo ili slično unutrašnje podvajanje ili sukob. Drugim rečima, imamo paranoidnu konstrukciju jednog mi i jednog oni, našeg i njihovog, sloge i nesloge, vernika i izdajnika...
Srećom, svet nije svodiv na paranoidne konstrukcije, ma koliko da su one, u istorijskim iskustvima, imale značajnu regulativnu ulogu i ostavljale obilato svoj razorni trag. Viđenje sveta samo i samo kroz dve konfrontirane sile i boje nudi jednu zaista dosadnu, napornu i više nego monotonu sliku sveta. Svet je sazdan od mnoštva kriza, preobražaja, napetosti i razrešenja: da li sve to treba da izbrišemo kako bismo ga mislili samo u duhu paranoidne konstrukcije: mi pa mi i oni pa oni? Da li pored srpskog duha (ili: stanovišta) i duha poricanja i samoporicanja (srpstva) postoji još nešto treće, što je veoma važno, a što sa ovim prethodnim nema baš nikakve veze? Znamo: nacionalizam je opsesivna totalizacija. Ili: zaslepljujuća, auto-hipnotička ideologija. Oni koji jedanput stupe u njegovu orbitu, teško će se iz nje zdravi izvući. Cena otrežnjenja koja se obično plaća je – praktični poraz. Jer, nacionalizam je opsesivna ideologija koja krivotvori stvarnost. Ustvari, on je totalno posredovanje Svega linijom umišljenih, iskonstruisanih deoba. U njemu, dakle, imamo uvek isto posredovanje koje promašuje, tj. ne vidi stvarnost, pa je sasvim razumljivo što se ono, pre ili kasnije, fantazmatski urušava u samoj stvarnosti kojoj se suprotstavlja.

Kad nešto nema alternativu

Sada je pravi trenutak da navedemo i drugo značenje koje M. Lompar pripisuje sintagmi duh samoporicanja. To je, naime, „duh koji ustrojavajući kulturni obrazac zajednice neumitno ostvaruje i njeno najosnovnije samoporicanje.“ Dakle, duh samoporicanja je, zapravo, duh najosnovnijeg samoporicanja. Neka bude. Ipak, ovde ne možemo da se ne upitamo: nije li nacionalizam ta par excellence neprikosnovena, dogmatička, zadrta ideologija koja teži u najvećoj meri da ustroji jedan i jednoumni kulturni obrazac? Nije li upravo on taj koji poriče potrebu duha za preispitivanjem vlastitog obrasca? Ne možemo se u tome prevariti: nacionalizam je totalizujuća ideologija koja ustrojavajući kulturni obrazac zajednice nužno ide protiv duhovne otvorenosti same te zajednice.
Ali, Milo Lompar ne misli tako! Po njemu, stvari stoje sasvim obrnuto: otvaranje zajednice prema drugim zemljama iz okruženja i, generalno uzev, prema Evropi predstavlja jedan „kulturni obrazac koji nastaje u okviru pozitivnog mita da Evropa nema alternativu“ (str. 23). U čemu je ukorenjen taj mit? U aktuelnoj političkoj praksi, smatra M. Lompar. Naime, mikroskopskom analizom jednog predizbornog slogana koji je glasio: Evropa nema alternativu, Milo Lompar dolazi do dalekosežnog zaključka da je aktuelna politička orijentacija Srbije ka Evropi naprosto autoritarna i nasilnička, te da je, zapravo, samo oličenje duha samoporicanja.
Kojom metodom je g. Lomparu uspelo da, počev od jednog izbornog slogana, stigne do rečenog, bez sumnje, pregolemog zaključka? Polazna tačka te metode glasi: jedino smrt u našem životu nema alternativu. Izraz nema alternativu se tu, očigledno, ne shvata kao izraz nego kao spoj dve (zasebne) reči, dakle, na doslovan način. U tom slučaju, te dve reči zaista zagovoraju izvesnu fatalnost, strogi determinizam, pa čak i smrt. Iz ovoga Lompar može da zaključi da „mogućnost razmišljanja u kojem nema alternative označava smrt samog mišljenja, pa otud dolazi nasilje koje ima za cilj da obrazuje jednu platformu jednodimenzionalne svesti“ (27-28). Naravno, u pozadini ove fatalnosti autor Duha samoporicanja ne propušta priliku da učita autoritarni duh aktuelne srpske politike i, najzad, autoritarnost samog predsednika države, pošto je pomenuti slogan bio deo njegove izborne kampanje.
Međutim, izraz nema alternative može da se shvati i po pravilu se shvata na drugačiji način nego što to M. Lompar čini. Recimo, ako bismo rekli: briga za zdravlje nema alternativu, onda to ne bi značilo da ne postoji i nebriga za zdravlje, već da to nije „nikakva“ alternativa, odnosno da je takva alternativa veoma loša stvar, u šta će svaki podložnik rečene nebrige pre ili kasnije da se uveri. Isto važi i za brigu o evropskom putu Srbije. Naravno da u Srbiji odavno postoji i nebriga za taj put, jer postoji alternativa koja insistira na nacionalnom (u etničkom i političkom smislu) zatvaranju i samoizolaciji srpstva i Srbije. Ipak, takva alternativa se, do sada, uvek pokazivala kao loša i, zapravo, nikakva. Tvrdnja da Evropa nema alternativu ide protiv ovakve mogućnosti koja ima katastrofičnu perspektivu.
Na ovom mestu se profiliše jedna dilema: to što Evropu nije moguće ne prihvatiti, pošto je nacionalistička alternativa mnogo gora stvar, ipak time nije dat odgovor na pitanje: kakvu Evropu želimo? Evropa je danas bez sumnje Stvar u krizi. Ona ulazi u fazu poricanja i promene nekih neželjenih uobličenja vlastitog identiteta. Pa ako prihvatimo da je sada Evropa sve više spremna da kritički porekne svoja (pre svega) neoliberalna zastranjivanja, onda to znači da se i sama Evropa može kritikovati, ali ne sa stanovišta srpskog nacionalizma, već upravo sa evropskog stanovišta, sa stanovište evropskih alternativa.

Dodeliti srpstvo

Ipak, M. Lompar smatra da je uključenje Srbije u Evropu u svakom slučaju veoma loša stvar, da je to najosnovniji oblik samoporicanja srpske duhovne ili kulturne zajednice i da, prema tome, ono može da se kritikuje sa tzv. srpskog stanovišta. Zato pisac Duha samoporicanja svaku političku opciju koja je usmerena na otvaranje prema Evropi, pomoću svoje neobične argumentacije, dovodi u ravan ideološkog fatalizma, ako ne i totalitarizma, budući da je „ovo totalizovanje (kao zatvaranje) alternativnosti u horizontu jedne političke orijentacije označavalo, dakle, nastajanje jednoobraznog mišljenja, suspenziju kritičke svesti u društvu i uvod u mere nasilja kojima su izloženi politički neistomišljenici: nije sigurno da smo tome videli krajnju tačku“ (13). Lompar u više navrata, skoro ritualno, i sa gnušanjem, ponavlja slogan koji glasi Evropa nema alternativu i na taj način on politiku otvaranja prema Evropi unapred i bespogovorno inkriminiše nudeći svoju pogrešnu interpretaciju sintagme nema alternativu kao jedini razlog za to. Pri tom, on se ne libi da svoj negativni stav dodatno zaoštri, tvrdeći, čak, da samu politiku uključivanja u Evropsku zajednicu shvata kao pristanak na kolonijalni položaj Srbije.
Zato, M. Lompar može bez ustezanja da tvrdi kako Filosofija palanke Radomira Konstantinovića poseduje izvesnu totalizaciju koja je „znak zatajene kulturne politike kao duboko pounutrašnjenog naloga da istorijska modernizacija poništava istorijsku evidenciju i svest o tlačenju. Robovati kulturnoj (zapadnoj) imperiji – po ovoj zatajenoj logici Filosofije palanke – ne znači robovati niti biti lišen slobode. To pristajanje na ropstvo (ne-slobodu) u ime dominacije zapadne kulture klasičan je izraz zatvorene otvorenosti na kojoj počiva Filosofija palanke“ (358). Šta reći o ovoj generealizaciji? Ona se po Lomparu, videli smo, bazira na jednoj, ni manje ni više nego, (u Filosofiji palanke) zatajenoj kulturnoj politici. Očito, ta kulturna politika morala je biti u toj meri zatajena da je u Filosofiji palanke niko sem M. Lompara nije do sada uočio. Ipak, tu je samo reč o intelektualnoj zloupotrebi koja pošto–poto želi da politiku uključivanja u Evropsku zajednicu proglasi afinitetom za ropstvo i kolonijalizam.
Evo, sada, neophodnog pitanja: da li su sve zemlje koje su se uključile u Evropsku zajednicu samim tim sebe stavile u kolonijalni položaj i na taj način – samoporekle? Ako se to nije desilo ni sa jednom drugom evropskom zemljom, zašto bi se desilo sa Srbijiom? Šta bismo to izgubili ulaskom u Evropu? Možda bi se, pre, moglo reći da bi radikalno odbijanje Evrope bilo svojevrsno samoporicanje ove zajednice, pošto je ona po mnogo čemu već Evropa i u Evropi. Jer, ako bismo Evropi vratili sve ono što smo od nje uzeli, počev od ekonomskih dobara, tehnike ili tehnologije, nauke i kulture, kulinarstva, mode, sporta itd., onda jedva da bi nam još bilo šta preostalo... Čak i ono što je za svakog nacionalistu najvažnije – nacionalni, u ovom slučaju srpski jezik – i sam predstavlja preplet raznih evropskih i balkanskih uticaja i neodvojiv je od njih. Jer, ta nerazdvojivost ili taj preplet javlja se počev od samog indoevropskog porekla našeg jezika, zatim raznih regionalnih uticaja, pa do uticaja zapadnoevropskih jezika, uključujući tu i specijalne jezike, kao i sam Vujaklijin Rečnik stranih reči i izraza, bez čijeg poznavanja ni sam Duh samoporicanja M. Lompara, jednostavno, ne bi bio čitljiv... Konačno, i sama činjenica da srpski jezik ima dva standardna pisma od kojih je jedan latinica ukazuje na njegovu otvorenosti za tekstualne produkte mnogih drugih evropskih jezika. To što srpski narod ima dva pisma, po P. Iviću, predstavlja njegovu prednost...
Međutim, M. Lompar bez ustezanja konstantuje da osnovno, nepromenljivo i rukovodno načelo srpske kulturne politike treba da glasi: Svi Srbi govore srpskim jezikom (467). Ovde je umesno upitati: da li je to načelo deskriptivan ili normativan iskaz? Lompar kaže da ono treba da glasi onako kako on kaže da ono glasi. Tu, dakle, imamo normu koja se nudi u obliku opisa. Ali, ukoliko svi Srbi govore srpskim jezikom, onda je besmisleno to poturati kao nalog, normu. Kome? Pomenuto načelo bi, možda, imalo smisla kad svi Srbi ne bi govorili srpskim jezikom. Ali, šta bi to onda značilo? Pretpostavimo da je ovo „rukovodno načelo” jedna veoma obavezujuća i stroga normativna konstrukcija. Šta bi se desilo ako se svi Srbi ne bi držali tako propisane norme? Da li bi, time, oni prestali da budu Srbi? Da li bi neko ko je Srbin ne samo po poreklu nego i po ubeđenju, a, pri tom, ne govori srpski nego neki drugi (balkanski ili evropski) jezik, samim tim, izgubio svojstvo Srbina? I ko će mu to svojstvo oduzeti? Hoće li to biti neka nacionalna ili transnacionalna Komisija za oduzimanje svojstva Srbin? Hoće li to biti sam g. Milo Lompar? Konačno, hoće li oni koji nisu Srbi dobiti svojstvo Srba ako (po principu asimilacije) upražnjavaju ovo rukovodno načelo srpske kulturne politike i, naprosto, govore srpskim jezikom?

Prvobitna ideološka odluka

Skoro sve stranice u Duhu samoporicanja deluju kao suptilna mešavina ideološko-političko-književnog ogovaranja i pamfletizma. Ipak, odeljak posvećen Radomiru Konstantinoviću se, u tom pogledu, donekle izdvaja, jer je, iz nekog razloga, drugačije pisan. U njemu, naime, imamo pokušaj, doduše neuspeli, implicitnog tumačenja stavova koje se javljaju u Filosofiji palanke. Milo Lompar, usput, ukazuje na sličnost tih stavova sa nekim stavovima filozofije egzistencije (Hajdeger, Sartr). Taj postupak, svakako, nije nelegitiman. Ali, s njime Lompar otvara brešu takvih tumačenja Filosofije palanke koja više nisu implicitna, već su tumačenja sa stanovišta. Naravno, ni to samo po sebi nije neligitiman postupak. Problem nastaje onda kada se Filosofija palanke tumači sa stanovišta koje je njoj potpuno tuđe ili, čak, direktno suprotno. A to je slučaj sa ideološkim stanovištem s kojeg pisac Duha samoporicanja istovremeno tumači i kritikuje poziciju Filosofije palanke.
U stvari, on, već na samom početku odeljka koji je posvećen Konstantinoviću – nazvao ga je Otvorena zatvorenost – naznačuje poziciju s koje će pristupiti tumačenju Filosofije palanke: „Uvek se možemo upitati o pojmu koji – iz samog središta duha samoponištavanja – objedinjuje raznorodne elemente od kojih je sazdana ideološka konstrukcija sekularnog sveštenstva“ (334). Milo Lompar veruje da se taj središnji pojam može naći u samoj Filosofili palanke i da je to, u stvari, njen pojam otvorenosti. Kako ta otvorenost koja se konfrontira sa duhom palanačke zatvorenosti uspeva da, iz samog središta „duha samoporicanja“, objedini raznorodne elemente od kojih je sazdana Lompareva ideološka konstrukcija sekularnog sveštenstva?
Analizirajući različite upotrebe pojma otvorenosti u Filosofiji palanke, Lompar dolazi do sledećeg zaključka: „... oko tog pojma nastaje rojenje i komešanje različitih svojstava, koja su upravljena ka nedovoljno određenom žarištu“ (341). Ta primedba već na prvi pogled deluje apsurdno. Jer, kada bi pojam otvorenosti bio upravljen ka nekom dovoljno određenom žarištu, tu više i ne bismo imali otvorenost! Konstantinovićeva otvorenosti ne cilja ni na kakvo žarište ili središte, na nikakvo usredištenje (centričnost), pa zato i jeste pojam u kojem se roje i komešaju raznorazna svojstva, mogućnosti, inovacije i drugosti. Zadatak Filosofije palanke nije bio da usredišti pojam otvorenosti u bilo kakvoj ideološkoj konstrukciji, već da kroz otvoreni pristup tom pojmu profiliše samu kritiku palanačkog duha kao elementarnog i samoniklog oblika zatvorenosti jedne zajednice. Ideološki i politički konstrukti nacionalizma dolaze tek posle...
Ukratko, Filosofija palanke nam ne nudi nikakav konstrukt (i žarište, središte) duha otvorenosti. Ona zastupa ideju dosledne otvorenosti i zbog toga je ne možemo kritikovati. To, ipak, ne smeta g. Lomparu da postavi nekoliko pitanja koja u sebi nose sasvim drugačiju pretpostavku: „Ako zatvorenost duha palanke – u momentu kada se prepozna u području ’tradicionalizma’ i ’srpskog nacizma’ – iz egzistencijalnog stava pretvara u ideološki stav, onda je – sa stanovišta samoanalize – neminovno postaviti pitanje o tome šta bi bio u Filosofiji palanke kulturnopolitički i ideološki korelat otvorenosti koja je suprotna od sveta palanke?“ (344).
Odgovor na to pitanje je jednostavan: Filosofija palanke je ponajpre filozofska tvorevina, pa se ona, sasvim razumljivo, ne bavi kulturnopolitičkim ili ideološkim aspektima vlastitih kritičkih termina. A da, kojim slučajem, ona to čini, onda bi se i pretpostavka o civilizacijskoj otvorenosti u priličnoj meri suzila. Pa ipak, Lompar skoro sa žaljenjem konstatuje da u Filosofiji palanke izostaje bilo kakva kulturnopolitička i ideološka aplikacija duha otvorenosti i odmah postavlja pitanje: zašto je to tako? Po njemu odgovor glasi: „Zato što je isključuje prvobitna (prethodeća) ideološka odluka koja kao i da upravlja egzistencijalnom analizom u Filosofiji palanke. Otud izostaje svaka naznaka o levom totalitarizmu, kao i o liberalnoj nedovoljnosti za dostojanstvo modernog subjekta“ (344). Dakle imamo jednu prvobitnu/prethodeću ideološku odluku koja „kao i da upravlja“ (na ovom mestu umesno je upitati: da li upravlja ili ne upravlja i kakav je to modalitet: „kao i da“?) činjenicom da u ravni egzistencijalne analitike koju nam nudi Filosofija palanke nema nikakve prvobitne/prethodeće ideološke odluke. Konstantinovićev spis nije sadržavao u sebi nikakvu prethodnu ideološku odluku, tj. on nije išao na ideološko sužavanje pojma otvorenosti, jer bi se, time, i sama njegova istorijska aktuelnost nužno suzila.

Nema mesta za Boga

U pojmu otvorenosti koji se koristi u Filosofiji palanke nema mesta za Boga, tvrdi Milo Lompar, i to je, izgleda, ono „najgore“: „Konstantinović je ideju otvorenosti shvatio mimo njene religijske utemeljenosti, u radikalnoj meri sekularizujući svaku religijsku pretpostavku duha otvorenosti“ (345-346). Dakle, reklo bi se da pored političkog postoji i religijski momenat koji obeležava tu navodno paradoksalnu zatvorenu otvorenost koja ne funkcioniše samo u Filosofiji palanke nego, preko nje, i u ideološko-političko-kulturološkoj strukturi tzv. sekularnog sveštenstva. Zaista, na prvi pogled je moguće poverovati da u Filosofiji palanke nema mesta za Boga, budući da u njoj nalazimo simpatije za ničeansku tezu o smrti Boga. Milo Lompar u ovom poslednjem vidi propovedanje neupitne čovekove zatvorenosti za Boga. To dolazi otuda što je, po njemu, Filosofija palanke vezana „za moderno ispražnjavanje transcendencije: i kada kritikuje nacionalnim sadržajima ispunjeno mesto mrtvog Boga“, odnosno: „kada kritikuje postavljanje roda na mesto Boga, postavljanje koje podrzumeva obogovljeni rod i red, Filosofija palanke ne pretpostavlja nikakvog Boga – ni mističkog, ni ličnog, ni ponornog – pa njena kritika proističe iz ove radikalno sekularističke perspektive, iz neupitne čovekove zatvorenosti za Boga“ (345). Šta reći o takvom stavu?
Postoje filozofska shvatanja po kojima je otvorenost za Boga u isti mah zatvorenost za čoveka. I postoje shvatanja po kojima je otvorenost za čoveka u isti mah zatvorenost za Boga. Ni jedno od tih shvatanja nema odlučujuće značenje za analizu palanačkog duha i njegovog modela (integralne) zatvorenosti. Zato se Filosofija palanke i ne bavi odnosom religije i palanačkog duha. I to je sasvim razumljivo, jer pop Ćira i pop Spira nisu palančani zato što su hrišćani, već zato što su palančani oni su podložni podsmehu i, samim tim, nisu previše podobni da budu hrišćani. Najzad, hrišćanstvo je kosmopolitska, a ne palanačka religija. To, ipak, ne znači da ona ne može da se (zlo)upotrebi i u palanačke i nacionalističke svrhe. Na ovim prostorima poslednjih decenija takve upotrebe je bilo previše i retko se dešavalo da se od nje ljudi iz Crkve distanciraju.
Savremeno civilizovano društvo isključuje ekstreme i ekstremizme. Zato je u njemu nužno sekularizovan svaki fundamentalistički (metafizički, religijski, ideološki) credo. Demokratija ne trpi fundamentalizam, makar on bio i hrišćanski. Dakle, propoved jedne vere (kakva god da je) ne može da totalizuje celokupnu državno-političku scenu i zato je sekularizacija (nasuprot fundamentalističke prisile, sabornosti i tome slično) garant otvorenosti jednog društva, mogućnosti da se u njemu jave i oni koji će bez ustezanja moći da kažu: Bog je mrtav. Sama sekularizacija se, međutim, postavlja izvan svake pojedinačne pozicije. Ona nije negacija bilo koje vere nego je civilizacijski nađeno rešenje, tj. osujećenje mogućnosti da ova ili ona vera postane siledžijski fundamentalizam, da nasilnički totalizuje čitavu scenu društveno-političkog života, da bude, kako bi rekao Konstantivnović, jemstvo apsolutne jedinstvenosti.
Srpsko stanovište za koje se zalaže Milo Lompar u osnovi odbacuje ideju sekularizacije i traži fundamentalizam. Sama sekularizacija koja ima liberalno političko značenje proglašava se zatvorenom otvorenošću i njoj se pripisuje neodređeni (ova neodređenost dođe kao nekakva pretnja svakom budućem pristanku na sekularizaciju) broj „sekularnih sveštenika“. Naravno, Lomparevo antisekularno stanovište i samo ima kritički odnos prema ideji apsolutnog (totalizujućeg, autoritarnog ili, čak, totalitarnog) jedinstva, ali samo onda kada je reč o levom (a ne desnom, nacionalističkom) jedinstvu. U stvari, posle sloma jugoslovenskog komunizma, taj model integracije zajednice koji podrazumeva srpsko stanovište hteo bi da bude bezrezervni naslednik onog apsolutnog (ili: bezuslovnog) jedinstva koje je neko vreme uspešno funkcionisalo u SFRJ. Ipak, danas, srpski nacionalizam ili, eufemistički rečeno, srpsko stanovište ne samo što je veoma moćno „integralističko načelo srpske kulturne politike“, nego traži za sebe i to institucionalno utemeljenje koje bi se, onda, u društvenoj celinu profilisalo kao apsolutno jedinstvo, odnosno kao desničarski totalitarni postav.
Ovo fundamentalno-integralističko srpsko stanovište danas bi, bez sumnje, bilo čisti donkihotizam – u isti mah smešna i tužna priča o jednom arhaičnom snu koji postoji još samo u individualnom pamćenju i, prema tome, nema preveliki domašaj u društvenom životu – kada se ne bi skoro sve partije na aktuelnoj političkoj sceni Srbije udvarale nacionalističkim glasačima, u nadi da će tako da prigrabe za sebe vlast. Naravno, problem je i u tome što, u Duhu samoporicanja, ovo integralističko stanovište odiše mržnjom prema svemu drugom, ne-srpskom, ne-integralnom i ne-integrisanom. U stvari, ono vodi rat ili pokušava da dobije rat koji se već u više navrata izgubio, rat sa svime što se kosi s tim fantazmatskim, donkihotskim srpskim integralizmom. I šta je onda tu opasno? Opasna je mržnja, jer ona nedvosmisleno otvara polje nasilja i revanšizma, za svaku temeljno isključivu ili radikalnu političku opciju. Zar nije do sad već bilo dosta, pa i previše, te integralističke ljubavi i šovinističke mržnje spram drugog i drugih u „nama“ i izvan „nas“? Nije li mnogo umesnija Sioranova preporuka: da se, umesto mržnje i agresije, rađe opredelimo za mentalno jedino zdravu – indiferentnost?

Političko slepilo

U Duhu samoporicanja Lompar ne propušta priliku da istorijski locira i identifikuje politički motiv koji, navodno, obeležava Filosofiju palanke, odnosno njeno zagovaranje te zatvorene otvorenosti. Evo kako Lomapar to čini. U oktobru 1971. godine na Kongresu kulturne akcije Latinka Perović, tada sekretar CK SK Srbije, govorila je o „otvorenosti prema drugim jugoslovenskim republikama i svetu“. Ostavimo po strani nategnuti pokušaj pisca Duha samoporicanja da u ovoj izjavi nađe nešto sporno. Ipak, ostaje veoma neobično to da Lompar u njoj vidi prvobitnu/prethodeću (političku i ideološku) odluku koja upravlja i samim analizama u Filosofiji palanke. Nezgodna strana tog uverenja leži u činjenici da je Filosofija palanke prvi put objavljena 1969. godine.
To ne sprečava M. Lompara da izjavi: „... govor partijske i vladajuće birokratije, zasićen pozivanjem na otvorenost, nije tek puki oblik ispunjavanja javnih rituala u kojima dolazi do umiranja smisla, već je unapred oblikovan – barem omogućen ili pripremljen, možda čak nagovešten – u njenim najuglednijim tekstovima: filosofija palanke“ (336). Ako zanemarimo slabu artikulaciju ove rečenice, ipak ostaje jasno da njen autor Filosofiju palanke proglašava najuglednijim tekstom partijske i vladajuće birokratije. Na osnovu čega? Bez sumnje, na osnovu bezglave pretpostavke da je to tako (i tačka!), jer u odsustvu takve pretpostavke argumentacija M. Lompara bi, naprosto, škripala. Metodološki posmatrano, autor Duha samoporicanja pretpostavlja (kao premisu) ono što hoće da dokaže, tako da taj postupak predstavlja svojevrsno samoporicanje dokaza, koje se u tradiciji nazivalo petitio principii.
Po Lomparu, Konstantinović vrši (to valja pomenuti više puta) ideologizaciju pojma otvorenosti istog onog trenutka kada iz kritike izuzima levi totalitarizam: „Ideološko slepilo Filosofije palanke ogleda se u odsustvu svake kritike levog totalitarizma i njene hermeneutičke primene na titoizam“ (388). Milo Lompar ne uvažava činjenicu da izvorište levog totalizarizma treba tražiti u ideji klasne borbe, a ne duha palanke. Te da se, iz tog razloga, Filosofija palanke nije mogla da bavi tom vrstom totalitarizma. Pri tom, pisac Duha samoporicanja nam ostaje dužan odgovora na pitanje: ko se u to vreme u Srbiji bavio kritikom totalitarizma u njenoj hermeneutičkoj primeni na titoizam?
Pomenutom ideološkom slepilu odgovara i političko slepilo. Naime, M. Lompar veruje da to slepilo može da detektuje u politizaciji otvorenosti koju je R. Konstantinović izvršio u kratkom izlaganju (čiji naziv je: Između višeglasja i apsolutnog jedinstva) na već pomenutom Kongresu kulturne akcije (1971). Pogledajmo, za trenutak, ključne delove Konstantinovićevog izlaganja:
„Ubeđen sam da će ovaj Kongres dokazati, upravo različitošću pogleda i shvatanja, otvorenost kao jemstvo prirodnog procesa kulture i, ako je kultura ipak stvar artikulacije društvenog bića, da će otvorenost razgovora biti, sama po sebi, jedan čin, i to utoliko značajniji što smo, uprkos značajnim osposobljenjima našega čula i smisla za proces, ipak teško opterećeni uverenjem: da je istina samo u apsolutnoj jedinstvenosti.“
Eto, dakle, te politizacije otvorenosti koja sasvim dosledno optira za kulturnu višeglasnost, a protivi se apsolutnoj jedinstvenosti. Bez sumnje, apsolutna jedinstvenost je sinonim apsolutne zatvorenosti, pa već zato svaka politizacija otvorenosti bi nužno morala da ima nešto protiv tog apsolutnog jedinstva/zatvorenosti kojim je srpsko društvo u to vreme bilo opterećeno. Konstantinović u nastavku svog izlaganja ukazuje na onoveremenu aktuelnost ove tendencije ka apsolutnom jedinstvu:
„Zaista i uprkos svemu što joj se sudbinski suprotstavlja, težnja za apsolutnim jedinstvom ne samo što produžava svoj vek već kao da se, u poslednje vreme, čak produbljuje. Možemo li i smemo li to poreći? Ja mislim da je to nemogućno. Mislim da doživljavamo izvanredno dramatičan trenutak u kome se, istovremeno sa višeglasjem što se iskazuje na svim ravnima, i upravo zbog njega, i naglašeno javlja ova težnja, i to tako da ona dostiže, ponekad, oblik pune agresije.“
Da li je ova dijagnoza, politički ujedinjena sa dramom trenutka, može da se nazove pogrešnom ili promašenom politizacijom otvorenosti? I zašto bi osuda agresije duha zatvorenosti škodila jednoj politici otvorenosti? Možda zato – a to je teza M. Lompara – što Konstantinović na selektivan način upotrebljava sintagmu apsolutna zatvorenost? Pogledajmo šta, u tom pogledu, kaže sam Konstantinović:
„Neka je to, u ovom času, nacionalizam ili neostaljinizam, ili neka je to volja birokratskog uma, ta samovolja čija opasnost ne prestaje da biva jedno od težih naših iskušenja: uvek je to, u suštini, ista težnja za apsolutnim jedinstvom, težnja koja se javlja kao unutrašnja negacija višeglasja u načelu i stvarnom životu. To je uvek težnja koja u svetu sukobljenih sila vidi izraz demonijaštva, ako ne već i samu apokalipsu.“
Dakle, potpuno je jasno da, ne samo u Filosofiji palanke nego i u pomenutom „političkom“ izlaganju, Konstantinović pod izrazom apsolutno jedinstvo osuđuje svaki totalitarizam, u meri njegovog istorijsko-političkog nastupa i aktuelnosti. Nasuprot tome, ovde bi se moglo mirne duše reći da, za razliku od Konstantinovića, Milo Lompar osuđuje samo levi totalitarizam i to ne samo tamo gde ga je bilo nego i tamo gde ga nije bilo. Naime, u strukturi titoističkog totalitarizma, koji se može nazvati nedoslednim ili mekim totalitarizmom, bilo je prostora i za kulturnu višeglasnost (ili, ako hoćete: pluralizam) koja je napadana samo onda kada se neki njen glas mešao i sukobljavao sa zvaničnom ideologijom i politikom. Konstantinović je, međutim, uočio i jednu drugu opasnost čije razmere je u to vreme retko ko uočavao. To je bila opasnost militantnih nacionalizama koji su bili spremni da se uzajamno podstiču i pothranjuju do onih oblika sukoba koju su, na kraju, i rasturili zajednicu koja se zvala Jugoslavija.
Međutim, po M. Lomparu, u pomenutom tekstu Konstantinović samo deklarativno i apstraktno shvata kulturu kao „stvarni paralelogram sila“. Jer on, istovremeno, „praktično i materijalno nastoji da ukine jednu od sila koje treba da stvore taj kulturni paralelogram. Na delu je, dakle, paradoksalna zatvorena otvorenost. Ovde je očitovana ona njena strategija koja podrazumeva vezu sa represivnom i državnom silom“ (383). Te tvrdnje su, bez sumnje, potpuno proizvoljne i, u isti mah, efekat jedne hermeneutičke zlovolje koja oponenta tumači uvek na najgori, njemu nesvojstven, falsifikovan način. Sam Konstantinović, u stvari, insistira na tome da se iz kulturnog višeglasja isključe one sile koje bi htele da to višeglasje ponište i svedu na jednoglasnost, na apsolutno jedinstvo. Prevedeno na politički jezik, to bi značilo da demokratija ne može da toleriše ne-demokratsko i protiv-demokratsko jednoumlje onda kada se ono pojavljuje kao realna opasnost po samu demokratiju.
Ako je neko spreman da kritikuje apsolutno jedinstvo kao apsolutnu zatvorenost koja vrši redukciju kulturnog višeglasja, onda se on nužno opredeljuje za ograničen, sužen koncept otvorenosti. Zašto je to nužno? Zato što apsolutna otvorenost ne bi imala kritički odnos prema apsolutnoj zatvorenosti, već bi ovoj (zatvorenosti) dopuštala da nju (otvorenost) izigra. Lompar obilato koristi pojam zatvorene otvorenosti, smatrajući ga paradoksalnim. Međutim, sužavanje i ograničenje kulturne i političke otvorenosti kojim se isključuje i leva i desna totalitarna opcija ne sadrži u sebi nikakav paradoks zatvorene otvorenosti, već je to temeljni uslov same otvorenosti kao takve. Problem je u tome što je kod nas danas leva totalitarna opcija potpuno isključena, i bez sumnje s pravom, ali je desna još uvek budna i željna povratka.

O nacionalnom identitetu

U bilo koji identitet mogućno je ući jedino iz nedovoljnog identiteta i to bez obzira da li se želi da on bude statičan ili dinamičan. Identitet ostavlja ljude bez nade da će ikada biti potpuno zatvoren, zbrinut i bezbedan. Politika identiteta ili istovetnosti-sa-sobom koja teži potpunom zatvaranju ili zbrinjavanju, recimo, u „kategoriji“ nacionalnog identiteta, upravo je ono što gura identitet na ivicu vlastite kontrasvrhovitosti ili, čak, kotraindikacije. Jer, identitetu nije potrebno vlastito zatvaranje u praznu tautologičnost, već upravo otvaranje u kojem bi se produkovale razlike, pošto on sam sebi nikad nije dovoljan. Identitet je nužno odnos prema sebi, ali ne s ciljem da se taj odnos zatvori u jedno apsolutno ili isprazno A je A (odnosno: A = A), već da se (u sebi i izvan sebe) otvori za drugo/različito, za dinamiku življenja i nadživljavanja. Sam po sebi identitet nije još ništa: puki apstraktni konstrukt, prazno mesto sopstva. Zato je on prinuđen da traži i nalazi razliku. On mora da traži drugo i drugog, da bi uopšte i bio nešto što jeste, što egzistira, što se proteže u prostorno-vremenskim koordinatama, što u sebi nosi životni napon i težnju za nadživljavanjem. Bez životnog napona, identitet je naprosto mrtav. Otuda nacionalizam, pre ili kasnije, postaje jedna protivživotna ili destruktivna ideologija.
Darivanje identiteta nekom sadržaju, recimo palanačkom ili nacionalnom duhu, u isti mah ima značenje njegovog izneveravanja i to onog trenutka kada se taj identitet (obično iz nekih traumatičnih razloga) shvati kao u sebi zatvorena, samocelishodna, intrinsična vrednost. Dakle, identitet ne može da bude apsolutna nadređenost ili apsolutni posrednik svega što je raspoloživo u njegovom zabranu ili što je s njime u dodiru. On može da bude samo sredstvo, ali ne i cilj. Jer, onda kada postaje cilj, on počinje da traumatizuje svoje sadržaje, da ih oslepljuje. Ako se uspostavlja, ustanovljuje, institucionalizuje kao instrument (zajedničkog) života, identitet se nužno orijentiše ka mogućem, novom i drugom, jer to je jedni način da on uvek iznova bude „mlad“. Budući da je uvek samo pokušaj identiteta, svaki, pa i nacionalni identitet mora uvek da bude otvoren za drugo u sebi i drugo od sebe ili, u protivnom, on zaista postaje duh samoporicanja ili, još gore, duh samodestrukcije. Eto zašto su, oduvek, svi oblici radikalnog ili militantnog nacionalizma propadali, odnosno, na ovaj ili onaj način, za sobom ostavljali pustoš. Eto, najzad, zašto je otvaranje ka mogućem, novom i drugom, a ne zatvaranje u vlastiti nacionalistički ili bilo koji drugi totalizujući zabran, praktična nužnost svakog dozivanja identiteta i njegove upotrebe.
Kad je otvoren prema živom, pulsirajućem, stvarnom, a često i traumatičnom životu, jedan identitet time nužno prekoračuje samoga sebe u pravcu neidentičnog koje nikad nije upisano, koje nije trag ili ponavljanje Istog, a to znači da nije zatvoreno u neki „esencijalni“ ili „supstancijalni“ sklop. Nacionalizam bi hteo da od istovetnosti sa sobom, od identiteta, a time, dakle, i od samog sopstva ili subjekta načini supstancu, odnosno da od egzistencije načini esenciju. U istovetnosti sa sobom jedne egzistencije on bi hteo da izbriše taj odnos-prema-sebi koji u istom ima značenje drugog, neistovetnog i, najzad, otvorenog. Milo Lompar to doživljava kao mogući prigovor njegovom konstruktu srpskog stanovišta (ili nacionalizma), pa se u odeljku posvećenom Konstantinoviću upinje da pošto-poto taj prigovor – izigra.
Međutim, svaki, pa i nacionalni identitet uvek je uhvaćen u mreže razlika koje se protežu po prostornim i vremenskim koordinatama. Nacionalizam shvata čovekov identitet kao, pre svega i iznad svega (a to pre i iznad svedoči, samo, da je tu reč o metafizičkom konstruktu), nacionalni identitet i time nipodaštava sve drugo, svodeći svoj normativni nalog na puku tautologiju: Srbstvo je Srbstvo... i tačka. Otuda je „razumljiva“ kletva uperena protiv duha samoporicanja: „Na dnu svakog kulturnog, političkog, istorijskog razloga koji je privilegovan u našoj javnoj svesti prebiva – duh samoporicanja: pojavljujući se neprestano, premda ne uvek sa istom snagom, on kao da u ovom času doživljava svoj apogej. On je tu, duh samoporicanja, najmračniji pokret srpske kulture, on je tu – to je sve što ova knjiga želi da pokaže“ (36-37). Zvuči patetično. Ipak, valja uočiti da Lompar ovde ne kaže na dnu nekih razloga već – svih. I to ne samo što liči na paranoidnu konstrukciju, već i jeste paranoidna konstrukcija koja svuda vidi rečeni duh samoporicanja. Da li tog duha, tu avet samoporicanja Lompar vidi i u nacionalizmu koji je poslednjih dvadesetak i više godina, bez sumnje, bio i ostao najprivilegovanija ideologija na našoj javnoj sceni? To je, čini se, poslednja stvar koja bi piscu Duha samoporicanja pala na pamet. Ali, to je prva stvar onih golemih trauma s kojima smo se suočili u poslednjim decenijama XX veka.

Svaki identitet je osuđen na samoporicanje

Metoda kojom se služi Lompar u Duhu samoporicanja polazi od raznoraznih detalja i pojedinačnosti kulturnog i političkog života da bi se, zatim, vratolomnim brzinama uzdizala ka neprikosnovenim generalizacijama. Ako se malo bolje pogleda, ta metoda, u stvari, uvek polazi od već unapred odlučene, fiksirane i zamrznute opozicije između srpskog i svakog drugog (naročito evropskog) stanovišta. To je njena dogma. Jedan član te opozicije uvek je, naravno, srpski nacionalizam ili neka njegova metonimija, dok je drugi sve ostalo, počev od jugoslovenstva, titoizma, “sekularnog sveštenstva” itd. Ta opozicija ili deoba je unapred upisana u svaki detalj kulturnog života… Ona, kao nekakav ideološki a priori, vrši jedno po pravilu pamfletsko nasilje nad istorijom, njenim činjenicama i njenim akterima. Sama istorija podrazumeva mnoštvo samopotvrđivanja i samoporicanja koja su nesvodiva na uniformnu deobu za i protiv jednog ekskluzivnog sopstva. Ali, po Lomparu, sve te dileme svode se uvek na jednu jedinu, njemu dragu: za ili protiv srpstva. Trećeg nema. A vrhunski oblik tog biti protiv srpstva danas znači – biti za Evropu. Zato je svaki Srbin koji je za Evropu u stvari je oličenje i otelovljenje duha samoporicanja, tako da i nije Srbin, pa ga bez ustezanja možemo nazvati sekularnim sveštenikom, šta god da to znači!
Nema sumnje postoji problem nacionalnog identiteta i naročito kod nedovršenih nacija, odnosno tamo gde nema simetrije ili podudarnosti između etničkog i državnog aspekta pojma nacije, i pre svega, naravno, tamo gde je taj raskorak bolan. Ali, problem nacionalnog identiteta mora da se shvati i kao deo problema koje ljudi imaju generalno uzev sa razno-raznim identitetima: ličnim, etničkim, profesionalnim, običajnim, kulturnim itd. Ključni problem nisu sami ti identiteti, već upravo davanje meta-fizičke prednosti jednom identitetu nad svim drugim. To je slučaj sa nacionalizmom koji svoju privilegovanost manifestuje tako što traži samoporicanje svih identiteta u ime jednog-jedinog i, u isti mah, stvaranje, od te privilegovanosti, jedne sveobavezujuće ideologije ili neprikosnovenog izma.
Ali, upravo zato što je totalizujuća doktrina, nacionalizam je skoro nužno antihrišćanski orijentisan. On je uvek spreman da porekne svoju deklarativnu religioznost. Spreman je da svakoj barabi ili propalici, samo ako je „naš“, da prednost nad svakim drugim etničkim pripadnikom. Zato nije čudno što se nacionalizam, u sudnjoj instanci, kosi sa Hristovim učenjem, budući da njegovo učenje ne zna za etničke granice i plemenske isključivosti. Ako se neki hrišćanin izjašnjava kao nacionalista, on to čini ne zato što je hrišćanin, već zato što nije nikakav hrišćanin, zato što je spreman da logici patrijarhalno-palančkog života podvrgne najbitnije hrišćanske vrednosti. U najvećem broju civilizovanih država (uključujući tu i Srbiju), religije su prihvatile sekularnu poziciju, a to znači da su odustale od (srednjovekovnog, patrijarhalnog, sabornog) nametanja rešenja u svetovnim poslovima, i tako legitimisale činjenicu da zauzimanje svetovne pozicije u društvu nije nikakav greh, niti je upereno protiv religije ukoliko se ova praktikuje unutar sopstvenih granica. Problem manje-više svakog nacionalizma je u tome što on svoju kvazi-religiju ne želi da podvrgne sekularnim, građanskim ograničenjima, već bi hteo da sve pojedince, strukture i delatnosti u društvu asimiluje, da ih prožme jedinstvenim i zapravo jednoumnim duhom, da ih prinudi na permanentno zaklinjanje nacionalnom identitetu.
Svaki izam je, naravno, pokušaj totalizacije. Takvi pokušaji su, često, bezopasni. Međutim, kad je reč o nacionalizmu, sufiks izam nalaže da svemu što čovek jeste ili hoće da bude mora da se da nacionalni predznak. Vi ne možete biti ništa, ako se niste prvo zakleli u vlastitu nacionalnost i sam nacionalni identitet. Pa ako to ne učinite onda ste, avaj, skloni duhu samoporicanja... Vi ne možete da budete prosto i jednostavno Srbin, već morate i da se svaki čas zaklinjete da ste to što jeste, morate da budete sveštenik ideologije (ili te kvazi-religije) srpstva koja onda, naravno, isključuje sve koji to nisu, koji su, u tom pogledu, skloni sekularnom stanovištu, koji su gurnuti u poziciju „samoporicanja“. Ovo samoprisilno ponavljajuće zaklinjanje srpskom identitetu, duhu, stanovištu itd., u osnovi je proklinjanje svega drugog i same drugosti, tako da se zatvorenost sasvim razumljivo profiliše kao privilegovano obeležje te ideologije.
I onda nije nimalo čudno što, po tom shvatanju, samoporicanje, budući da je poricanje vlastitog identiteta, predstavlja „najmračniji pokret“ tog identiteta. Ali, upitajmo se još jednom, šta znači reč identitet? Po svom (latinskom) poreklu identitet znači istovetnost sa sobom. Pri tom, to nije nikakva okamenjena stvar; to je odnos prema sebi i kroz taj odnos identitet može da se samopotvrdi ili samoporekne, odnosno može da se ustali, konzervira ili promeni, usmeri ka nečemu drugom. U stvari, ljudi nikad nisu potpuno istovetni sa sobom. Oni imaju razne identitete koji se prepliću, kombinuju, istiskuju, menjaju, jer nikada nisu ni prosta ni proširena reprodukcija Istog. Svesti sve te identitete na samo jedan, imperativno-privilegovan, znači svoditi život na paranoju. Zato i čovekov najznačajniji identitet (ako takvom ima), kako god da se definiše, može biti samo nalog, zahtev, norma ili, čak, idealni (metafizički) konstrukt, ali ne može da se potpuno zatvori u vlastiti zabran, pošto bi time izgubio dodir sa stvarnom egzistencijom. Svaki identitet je osuđen na samoporicanje, jer samo tim putem on može da živi svoju promenu, razvijanje, obogaćivanje, nasuprot pukoj frazi i retorici integralizma, fundamentalizma i zatvorenosti.