Ljiljana Šop

NOSTALGIJA I KNJIŽEVNOST

Sarajevske Sveske br. 29/30

Gotovo je nemoguće razmišljati o nostalgiji ako se ne zapitate da li ste i sami, u kojoj meri i na koji način, skloni ovom obliku emotivne regresije. Ako nostalgiju razumevamo kao bolest, a klasična psihologija ju jeste smatrala uzročnikom depresije (usled čega su poduzimana nesigurna pa i smešna lečenja), onda bi moderno vreme već moralo smućkati nekakvu pilulu protiv ove psihopatološke reakcije na sadašnjost, na stvarnost koja nas okružuje. Ako je, pak, nostalgija samo vrsta ili podvrsta čežnje, jedne od prirodnih ljudskih emocija, onda ljudski rod valja ostaviti da na miru čezne za čim god mu se prohte, jer od čežnje se umire samo u romantičarskoj književnosti, a ova modernom čoveku i onako deluje odveć tugaljivo pa i naivno, te se može prepisivati kao antidepresiv i realna terapija protiv neuverljive patnje. Jer sva je potonja književnost dokazala da se čovek strahovito napatio iz mnoštva objektivnih razloga, pa mu subjektivni dođu kao luksuz duše prijemčive za patnju, gospodstveno otuđene ili izdignute iznad realnih užasa života i sveta.
Svi će rečnici, valjda zato što se retko prave a često prepisuju, pod odrednicom nostalgija na prvo (a neretko i jedino) mesto staviti čežnju za rodnim krajem, iako je odavno jasno da je nostalgija u modernim vremenima mnogo širi pojam pod kojim se uglavnom podrazumeva vremenska a ne prostorna čežnja, te da fluidnost nostalgije obuhvata čitav spektar pojmova, simbola, predmeta, zvukova, mirisa, ukusa koji najavljuju mogućnost nostalgičnog osećanja kakvo može, ali sve češće i ne mora da ima vezu sa rodnom grudom kao takvom. Pojam nostalgije se, po mom osećanju, ne samo pomerio nego u mnogo čemu i sasvim izmestio iz svog prvobitnog značenja, označavajući čežnju za različitim periodima, mestima, duhovnim ili materijalnim činiocima odživljene prošlosti koja je, po sudu nostalgičara, bila intenzivnija, lepša, bolja, srećnija, sadržajnija, ili barem podnošljivija od sadašnjosti. A verovatno nije bila, samo što je tada nostalgičar bio mlađi, neiskusniji, naivniji i neviniji, snažniji i energičniji, te sada više čezne za sobom nekadašnjim nego za konkretnim vremenom (istorijskim i društvenim) i prostorom u kojem se život za kojim žali i čezne odvijao. Nostalgija je potreba za zaustavljanjem vremena, stoga je može osećati i mlad čovek koji živi u mestu gde je rođen, već samo stoga što se minimalni prostor iz najranijih sećanja prebrzo promenio (park za igru ume da osvane kao bezbojni stambeni blok u kojem nikoga ne poznajete).
Merna jedinica za nostalgiju ne postoji, jer je ona emocija koja se može a ne mora pojaviti, čije se pojavljivanje može a ne mora nadvladati, koja se može iracionalno bolovati ali i svesno prizvati kao "umetnički dojam" koji potom ulančava tuđe nostalgije, čak i ako je nastao iz iskrene potrebe da se objasni sopstvena i tako raskrsti sa "vremenskom bolešću", ne samo u sebi nego i u drugima. Pravi problem sa nostalgijom takoreći i ne postoji kada se ona manifestuje na individualnom nivou: tada je ona ili izvor kreativnosti ili zanemarljiva lična boljka ma koliko mučila vlasnika. Problem sa nostalgijom koja zahvati grupe, masu, narod, postaje ozbiljan, jer potreba za zaustavljanjem vremena ili povratkom u prošlost na tom nivou nema šanse za boljitak ili kreaciju. Većinska anahronost može da vodi samo u kolektivnu stagnaciju, a potom u propast. U istoriji su se ovoga mnogi nagledali, a mi u takav scenario upravo bespomoćno zurimo, sve se nadajući da će ga nedefinisani kolektivni razum izbeći, kao da je reč o refleksu vozača na smrtonosnoj krivini.
U velikoj, ili pak "samo" dobroj književnosti nostalgijom se ne manipuliše, ona je individualni čin nadrastanja bola od vremena i njegove prolaznosti. U dobroj književnosti se "preuzima odgovornost za svoje nostalgične priče", kako je to formulisala u svojoj izuzetnoj knjizi Budućnost nostalgije Svetlana Bojm, pri tome veoma malo govoreći o nostalgiji u književnosti, ili nostalgiji i književnosti, temi koju ja imam na umu. Kada ustvrdim da su svi ozbiljni pisci pomalo nostalgičari, nipošto ne tvrdim da bi svi ozbiljni pisci zaustavili vreme, niti da čeznu za prošlošću kao za kvalitetnijim vremenom, već da proniču u različita vremena sa posebnom odgovornošću i sposobnošću paralelnih viđenja različitih vremena, sa strašću i kritičnošću u odnosu na svako od njih. Ozbiljan pisac je retko nostalgičar, a neretko melanholik.
Da se vratim prvoj rečenici ovog teksta. Naravno da se s vremena na vreme pitam i preispitujem jesam li nostalgičar. Restaurativni svakako nisam, a refleksivni ponekad – mada veoma retko – jesam, ako se poslužim tipologijom Bojmove. I u životu i u odnosu prema književnosti. S tim što u hijerarhiji vrednosti književno iskustvo stavljam iznad životnog. Nota bene, nipošto ne marim restaurativne nostalgičare u književnosti, dok refleksivnim skidam kapu – sumnja u svako vreme, a ne idealizacija bilo kojeg, rezultira autentičnim i relevantnim umetničkim istinama.

2.

Nostalgiju kao reč prvi je upotrebio švajcarski lekar Johanes Hofer, što je još samo jedan od pokazatelja da je ovo osećanje prvo primećeno i shvaćeno kao bolest. Ali pošto su netelesne, nematerijalne bolesti uvek pomalo obavijene velom tajne, nerazumevanja i neverice u njihovu prirodu i realno postojanje, prostor za manipulaciju njima uvek je otvoren. Nostalgijom se najčešće manipuliše u društvenom smislu tako što se o ovom osećanju govori pojednostavljeno, šablonski i neretko primitivno kako bi se fenomen doveo u vezu sa poželjnim oblikom patriotizma ili restauracije kakvog ideološkog, političkog, istorijskog koncepta društvenog (nacionalnog, verskog) života. Stoga, shvatim li nostalgiju kao anahronost, neprilagodljivost, slabost, ili kao individualno, paćeničko treperenje duše kojoj je tesno u svakoj novoj koži, u oba slučaja neću biti prihvatljiv tumač nostalgičnih osećanja u patrijarhalnim društvima koja zagovaraju "svetle tradicije" i "povratak na staro" (sa otrcanim repertoarom ognjišta, kandila, gusala ili nekog drugog instrumenta, tradicionalnog jelovnika, idilične prirode, starovremenskog odnosa između polova, generacijskih odnosa itd.), i koja u promenama sveta, granica, ukusa, ponašanja i u osvajanju različitih individualnih sloboda i ljudskih prava vide "đavolju rabotu". Na žalost, banalizacija nostalgije, ma kako je shvatili, naglašeno je prisutna u savremenom svetu i suprotstavljena je tzv. globalizaciji kao svetonazor ukorenjenosti "svojega na svome". Tako je negda romantična bolest postala izvor realnih nacionalnih politika koje slave samosvojnost, posebnost, nepromenljivost i dabome, svako svoju prednost i izuzetnost nad ostalima, drugima, drugačijima.
Stoga nostalgija, za razliku od obične čežnje, koja se doživljava kao univerzalna, može da bude i biva u zaostalim sredinama izvor razdora. U devedesetim godinama prošlog veka na ovim prostorima su se između ostalog sukobile i različite nostalgije zbog kojih se ginulo, ubijalo, proterivalo sa teritorija, zbog kojih su poduzimana, odobravana i kao patriotizam slavljena bezumna zlodela. Vrhunac raspirivane ili povampirene nostalgije ogledao se, recimo, u dolasku mladih ljudi iz belog sveta, rođenih i stasalih u drugačijem miljeu i vrednosnom sistemu, da oružjem brane svoj narod, veru, relativne i mutne granice od drugih naroda, vera i crtača drugačijih granica.
Nostalgija započinje kao naivna i nevina bolest. Smešna i simpatična u svojim manifestacijama. Odu ljudi sa sela u grad, iz države u drugu (svojom voljom, pod pritiskom, pobegnu, odvedu ih metežna vremena), u potrazi za poslom, boljim životnim šansama, srećom u ma kojem obliku je očekivali, načine manje ili više nužan izbor, a onda stanu sa sobom i sebi sličnima raspredati o patnji: traže namirnice za "bakine recepte", ne mogu bez kiselog kupusa, prebranca i ajvara ( u našem slučaju) ili bogtepita čega u drugim slučajevima, jure kasete s nepodnošljivom muzikom uz koju će piti i plakati, teškoće sa stranim jezicima pretvore u slavljenje svog iako ga, u većini slučajeva, ne znaju dobro a kamoli savršeno, tuđe navike i običaje shvate kao atak na svoje navike i običaje, i kola po inerciji krenu nizbrdo. Sve više im se čini da su napustili raj a dospeli u pakao. Sve dok je fenomen zbir pojedinačnih pojava koje svako rešava sam sa sobom ili porodicom, tako što će ostati ili se vratiti, načiniti konačan izbor i prihvatiti odgovornost za njega pred sobom i bliskima, nostalgija je bezazlena i individualna, a priče o njoj smešne, setne, tužne, zavodljive, banalne, lične i bezopasne, "romanse sa sopstvenom uobraziljom". Završavaju tako što nostalgičar konačno shvati ili nikad ne shvati da se zapravo bori sa "utopijom koja nije usmerena prema budućnosti". Sa fantomima prošlosti, jer i napušteni raj se u međuvremenu kako-tako menja, brže ili sporije, na bolje ili na gore, tek nije više onaj iz okamenjenog nostalgičarevog sna. Opisujući ovakav, klasični i najčešći oblik i primer nostalgije, zapravo govorim o vidu nostalgije koji me najmanje interesuje, i koji u književnost dovodi uglavnom laike, svesne ili nesvesne patetičare skromnog dara i znanja, srceparateljne lirike i dosadne epike, nacionalne očeve i braću po peru ograničenih dometa i slabašnih, bledunjavih moći. Ma koliko se uznosili ili samosažaljevali, pisci ovog tipa nostalgičnih osećanja i ideja, svejedno da li stvaraju u svojoj zemlji ili tzv. emigrantsku ("zagraničnu") književnost, uzalud troše hartiju, svoje i naše vreme. Epoha nacionalnih romantizama naprosto je prošla, a njeni bardovi su predmet istorije književnosti baš kao što su to antički, srednjovekovni, renesansni, klasicistički, barokni i ini stvaraoci iz prošlosti.

3.
Nije uvek lako, ali nije ni nemoguće vrednovati književnost i sa stanovišta restaurativne ili refleksivne nostalgije tamo gde se nostalgija uopšte javlja kao izvor ili element mišljenja i pripovedanja. A javlja se češće nego što bismo to očekivali i u složenijem obliku nego što na prvi pogled izgleda. U prozi je njeno prisustvo očiglednije, slojevitije i fluidnije, dominantnije nego u poeziji u kojoj se neprihvatanje sadašnjosti pre izražava melanholičnim pogledom na svet. Poezija restaurativnu nostalgiju jednostavno odbacuje kao strano telo, kao zadato pevanje. Groblje restaurativno nostalgičnih pesama najlakše se udomljuje u staromodnim udžbenicima i čitankama, u udvoričkim antologijama, kamo po svojoj manje ili više izraženoj prirodi zapravo i pripada. Međutim, refleksivno nostalgična pesma (koju melanholija prožima do poslednjeg zvuka a kamoli značenja) može biti velika pesma. Ja takvima doživljavam, racimo, Santa Mariu della Salute ili Lament nad Beogradom, klasične poetske i neklasično nostalgičarske vrhunce na ovom jeziku.
U prozi se pitanje suptilno komplikuje. Da li je, recimo, Borisav Stanković restaurativno nostalgičan, da li je takav u svom pripovedanju Laza Lazarević? Mislim da su ih takvima tumačili ideološki opterećeni kritičari, tragajući za vrednostima iz prošlosti koje mogu "progutati" pod uslovom da ih prilagode svojim, i pri tome properu kroz svoje programirane mašine istorijskih čitanki. U vremenima kada je melanholija bila ideološki prokazana kao neoptimističko i dekadentno osećanje koje kvari sliku o novom čoveku u novom vremenu, spremnom za svetlu budućnost, i kada se refleksivna nostalgija doživljavala kao klip u točkovima progresa i antirevolucionarni čin, širenje defetizma i slično, svećom je trebalo tražiti pisca iz prošlosti koji i u čemu odgovara propozicijama "novog vremena". Ali kako se baš sve prethodno nije moglo ukinuti i izbrisati, moglo se tumačiti u duhu novog doba. I na savremenike koji se u pripovedanju otisnu u davnu prošlost gledano je s podozrenjem. Šta traže u tom mraku, ne zagovaraju li neke sumnjive ideje, kako razumeti njihovo ćutanje o netom ustoličenom poretku i pobedničkom entuzijazmu, nego kao bekstvo od stvarnosti i neprihvatanje najboljeg od svih svetova i sistema koji se upravo vaspostavlja (i udarnički gradi) bez obzira na žrtve.
Da povratak u prošlost ne mora značiti nikakvu nostalgiju, već način mišljenja koji do neslućenih granica produbljuje razumevanje sveta i čoveka, istorije, tragičnih zabluda, nužnosti i slučajnosti (magijski realizam, kritičko preispitivanje, lirska evokacija, esejističko pripovedanje, melanholični bruj), te da u ovakvom ključu i stvaralačkom postupku mogu nastati vrhunska dela nacionalnih i svetske književnosti, pokazala su i dokazala mnoga velika pera dvadesetog veka. Od Jursenarove do Saramaga, od Bulgakova do Ulicke, od Singera do Pamuka, od Houpa do Ejmisa, od Andrića i Crnjanskog do Kiša, Pekića, Kovača, Bore Ćosića, Albaharija, Gorana Petrovića, od Selimovića do Karahasana i Kulenovića, od Dubravke Ugrešić do Jergovića.
Međutim, u okvirima svake književnosti postoje i tvrdoglavi restaurativni nostalgičari. One nedvosmislene lako je i popisati a još lakše, barem što se mene tiče, otpisati. U srpskoj književnosti neki od njih još uvek se dobro drže i visoko kotiraju, kao i u svim dezorijentisanim društvima koja tavore u sadašnjosti i ne naziru bolju budućnost, a prema raznim periodima prošlosti imaju idolopoklonički, sentimentalan, ideološki zagrižen ili maglovito popustljiv odnos, olako prihvaćen usled nepoznavanja ili selektivnog polupoznavanja istorije, ili naprosto zbog zagovaranja unatražnog koncepta boljeg života i idiličnih vrednosti. U takvim okolnostima nostalgija miriše na cveće zla, reciklira se do nepodnošljive patetike i ispraznog ponavljanja izlizanih matrica (slavni srednji vek i pripadajuće mu kolevke, ognjišta, najskuplje reči i otrcani simboli; potom seoske i brđanske idile u netaknutoj prirodi i patrijarhalnom porodičnom i bratstveničkom poretku; potom ideologizovane pravedničke slavopojke i žalopojke na, čini se, neizbežnoj putanji od komunističke utopije do hrišćanskog, dabome pravoslavnog ideala, gde se skoro sve izuzev veznika, priloga, predloga i rečci misli i piše velikim slovima; potom ne sasvim odlučna, u različita sećanja i argumente uvijena jugo-nostalgija). U praksi doživljavamo apsurd: jedan vid nostalgičara proglašava drugačije nostalgičare pogrešnim, anahronim, zabludelim, i tako u krug. I niko za sebe ne misli da je takođe anahron, već da je vlasnik recepta za lečenje i spas, da je pronašao izlaz iz savremenog lavirinta, da mesijanski hoda po velikoj vodi.

4.
Kada bi svaki povratak u prošlost imao nostalgiju za razlog i restauraciju kao cilj, valjane književnosti ovakvog opredeljenja ne bi zapravo ni bilo. Druga je stvar što neuki i bahati pojedinci i razularene mase u turbulentnim vremenima mogu i vrhunske pisce da pročitaju i protumače u svetlu vlastitih nostalgija, strahova, kompleksa, nauma i opredeljenja. Tada obično lete biste sa trgova i iz parkova, ulice i ustanove menjaju imena, a čitanke se kroje po novim parametrima podobnosti i vrednosti. Eto jednog, ako ne i jedinog, dokaza da svet ne menjaju samo revolucionari, političari, avanturisti, naučnici, već da ga menjaju i pisci, umetnici, zbog čega im sleduje uspon ili pad kada se silom ili, vrlo retko, milom menjaju društveni sistemi, političke i kulturne elite, nacionalni i državni programi, ideali i ideje, kao i postojeće granice. Nipošto ne tvrdim da protok vremena obavezno donosi suštinski boljitak niti da je svaki progres bogomdani razlog za kvalitetni pomak u ljudskom životu, ali tvrdim da u zazivanju prošlosti ljudi olako zaboravljaju da je svako prošlo vreme nosilo svoje breme i posedovalo svoje mane, zla, nepravde, zločinstva, gluposti koje nostalgičar svesno potiskuje u zaborav ili pravda čuvenom krilaticom "šta ćeš, bila su takva vremena". Idealizovanje bilo koje prošlosti možda jeste oblik bolesti, ali je i izraz nemoći, neznanja, gluposti, površnosti. Takođe, nostalgija neretko u sebi nosi i egoizam, naglašenu samoživost i ravnodušnost prema drugima. Postoje, naime, i nostalgičari koji pate za najogavnijim vremenima u istoriji čovečanstva jer je tada njima bilo "dobro", imali su moć i privilegije, bili su u nomenklaturi, mogli su nekažnjeno da se iživljavaju nad drugima i otimaju tuđe. A kako se ljudske ideje ciklično ponavljaju, dolaze nove generacije samoživaca indirektno "nostalgičnih" za vremenima mračnih ideologija, lakog i brzog bogaćenja, bezakonja ili ko zna sve kakvih mogućnosti na koje ih inspiriše istorija. Izreka da je istorija učiteljica života podrazumeva, na žalost, da istorija uči i ponavljanju najsramotnijih njenih stranica, i to u situaciji umnogostručenih tehnoloških i inih mogućnosti da se one ponove brže, efikasnije i katastrofičnije.
Može mi se zameriti da odveć pesimistički sagledavam oblike nostalgije. Šta je sa nostalgičarima koji pate za romantičnom ljubavlju umesto seksa na brzaka, netaknutom prirodom, mirnim gradovima umesto savremenih džungli na asfaltu, kućicama u cveću umesto betonskih blokova, konjima umesto automobila, odbeglim mirisima i bojama, za zlatnim presekom i drugim harmoničnim pravilima u umetnosti pogubljenim u apstrakcijama, instalacijama i već davnim Dišanovim pisoarima, i tako dalje do u beskraj. Ne čitam li i sama neretko radije ponovo Mana, Hakslija, Čehova, Dostojevskog, Prusta, Bulgakova, Vajlda, Crnjanskog, Jursenarovu, Vulfovu, Sekulićevu (spisak, naravno, nepotpun i trenutačan), nego većinu autora tzv. tekuće produkcije? Odgovor je, barem se meni čini, jednostavan: reč je o bezopasnim, pojedinačnim, povremenim "nostalgijama" kojima se ne može manipulisati, o individualnim bekstvima u mirnije vode, o izletima ili odlukama da se deo sadašnjeg vremena boravi u svetu drugačijih vrednosti, drugačije estetike, stila, pa i morala. Jedinka preuzima odgovornost za svoj način mišljenja i života: čeka pravu ljubav rizikujući da je ne nađe, seli se iz velegrada u manja mesta ili neku zabit, ide u muzeje umesto pred televizor ili internet, isključuje se iz buke i besa, trendova i kuliranja, blejanja i gluvarenja, moda i histerije bivanja u "centru događanja", gradi svoj ukus i bira svoj svet mimo agresivnih reklama, tendencioznih vesti, medijskog ispiranja mozga i sl. Ako je nostalgija "utopija koja nije usmerena ka budućnosti" onda ovakvo izolovanje i nije nostalgija: prvo zato što nije utopija već izvodiv i moguć način života, a potom i zato što jeste usmeren ka budućnosti, makar ličnoj ako ne većinskoj. U pitanju je "unutrašnja emigracija" koja nema veze ni s otadžbinom ni s precizno određenim vremenom, izbor veltanšaunga a ne realne ili zvanične politike.

5.
U slučajevima kada se nostalgija prihvata, tumači pa i podržava kao nacionalna politika bezbroj je zamki i pitanja na koja nema logičnog odgovora. Do koje tačke u prošlom vremenu bi trebalo da dosegne nostalgičarska težnja, potreba, čežnja? Zašto baš do te, a ne do neke druge? Kako se, i s kojim pravom jedno autentično unutrašnje ljudsko osećanje može diktirati, menjati, čas rasplamsavati a čas suzbijati, nagrađivati i kažnjavati? S obzirom na ćudi i zaokrete istorije, što zalazi dublje u prošlost nostalgija nailazi na nečuvene prepreke, pa ako neko diktira nostalgičaru istorijski okvir on mu samim tim nameće da "poludi u sadašnjosti" i da postane svetski reprezentativac u preskakanju veleslalomskih prečki ne samo u vis i u dalj, nego i u stranu i u ambis. Tako postaje moguć sulud obrt koji ljudi s ovih prostora danas žive: do juče ih je u istrebljenje odvodila "srednjovekovna nostalgija", ili neka nedefinisana i maglovito zacrtana koja joj prethodi, kao krajnja tačka na čijem je putu bilo još mnoštvo drugih, istorijski vrlo konkretnih i krvavih, a već danas im može zagorčati život obična "jugonostalgija", koja je prema onom Metuzalemu naivno nedonošče iz inkubatora. Kako se može postati nostalgičar vremena o kojima nauka nije rekla ni sigurnu ni dokazivu reč (pa dokazivati nacionalno poreklo i starost, dabome kao navodno preimućstvo nad drugima), nikada mi neće biti jasno; verovatno na isti način kao i biti nostalgičar za istorijskim periodom o kojem dotični ništa ne zna ili kobajagi ponešto zna. Svesna sam da je ovo pitanje ravno onom zašto neki ljudi postaju robovi a drugi vladari s božanskim poreklom i insignijama, ali ako. Tada se zapravo i začinjala ova neverovatna i tužna istorija koju danas živimo u veoma sofisticiranom obliku, a sva je prilika da će je naši potomci živeti u još sofisticiranijem.
Slava i hvala Ernestu Renanu koji, bogohulno po ovdašnje i njima slične pametnjakoviće, napisa da su "zaboravljanje... i pogrešno razumevanje sopstvene istorije ključni faktori u stvaranju nacije", te da "stoga razvoj istorijske nauke predstavlja opasnost za nacionalna osećanja". Amin.
U prostoru ovako sagledane, diktirane nostalgije, osećanje se grana u dva pravca: u lažnu nostalgiju iz koristoljublja (čitaj: lažni patriotizam), koja može a ne mora biti prepoznata, i u tragičnu nostalgiju kao bukvalno predvorje ili poligon smrti u ratnim vremenima, i mogućnost otrežnjenja i ozdravljenja, potom. Ako mene pitate, (pre)kasnu mogućnost.
Zanimljivo je da su svi lažni nostalgičari u najnovijem ratu na jugo-prostorima među piscima živi ako ih prirodna smrt nije (s)našla u bolnicama ili u svojim krevetima, što se za potencijalne pisce među tragičnim nostalgičarima ne bi moglo reći. Kao i da su svi politički kreatori lažne nostalgije umrli prirodnom smrću (doma ili u zatvoru), kao krivci za smrt tragičnih nostalgičara i ostalog, nenostalgičarskog, polunostalgičarskog ili prema nostalgiji neodređenog naroda. Zanimljivo je i da se posle svega pojavila generacija izvrsnih pisaca koju bih mogla krstiti svakojako i raznorodno, samo ne nostalgičarima u bilo kojem od pređašnjih smislova ovog ambivalentnog pojma.
Saopštavanju nostalgičnih osećanja u poeziji i prozi preti, gotovo neizbežno, trivijalnost, sentimentalnost, patetika, romantičarsko ushićenje, a istovremeno nestaje mogućnost humora, ironije, kritičnosti kao bitnih elemenata moderne književnosti.

6.
I konačno, tema koja me opseda. Nostalgija putnika i putopisaca za razliku od nostalgije onih koji gotovo nikamo ne putuju. Kada bi nostalgija bila samo čežnja za rodnim krajem, onda onaj ko nikamo ne ide jednostavno ne bi poznavao ovo osećanje. Otkuda onda nostalgija kod već pomenutog Bore Stankovića, ili u Šantićevim stihovima, recimo, ili kod tolikih savremenih pisaca koji žive u svom rodnom gradu, ili kod onih koje ništa ne sprečava da sednu u prvi avion za zavičaj? Zašto se toliki izuzetni stvaraoci, nakon što su se stekli uslovi za povratak, čak i kada su tvrdili da to žele, nikada nisu vratili u svoje otadžbine? I zašto i iz dela povratnika provejava neki novi nostalgični ton ili nezadovoljstvo upravo mestom ili predmetom dotadašnje čežnje? Nije li to dokaz da nostalgičar svesno čezne za fatamorganom, ili da nostalgiju bira kao stvaralački postupak, kao emotivnu prečicu, kao oblik kazivanja o patnji, kao opšte mesto koje seže do Odisejeve avanture u kojoj se u nedogled odlaže ideja o povratku u zavičaj? I nije li pomalo naivno verovati u iskrenost baš svake nostalgije o kojoj slušamo ili čitamo?
Neuporedivo je uverljivija vremenska nostalgija iz koje onda proizlaze prostorne tačke kao čvrsti i konkretni obrisi kojima se čovek može ili barem želi vratiti kad već u vremenu ne može nikamo do napred, što u krajnjoj liniji znači u smrt. Strah od prolaznosti ipak je u korenu svake prave nostalgije. Potreba da se zaustavi, okameni, ukine vreme, spreče promene, da se zaustavi tad i tamo gde se jedinka osećala najbolje i najsigurnije, bez obzira kakvo je to vreme objektivno bilo i koliko je drugima nevolja donelo.
Poseban oblik nostalgije može da oseti onaj koga opčini magija putovanja. S obzirom na sve dosadašnje definicije nostalgije, ta snažna čežnja da se vratite na mnoga, međusobno vrlo različita mesta u kojima ste nakratko bili, a da niste imali ni prilike ni vremena da ih usvojite i osvojite kao svoja, ili čak snažna čežnja za mestima u kojima nikada niste bili a onda vas stanu proganjati i u snu i na javi kao tačke u kojima bi vaš život imao smisao, za razliku od onog koji utabano živite, ta čežnja i nije nostalgija u klasičnom smislu. Ali je, opet, po mnogim karakteristikama najbliža nostalgičnom osećanju koje ja, za razliku od "patriotske nostalgije", nazivam "inostranom" ili "svetskom" nostalgijom, u nedostatku kakvog prikladnijeg termina. Niko ovu "nepatriotsku" nostalgiju nije u srpskoj književnosti tako uverljivo dočarao i tako skupo platio kao Isidora Sekulić i Miloš Crnjanski. I nikada se više nije vratila i obnovila u toj istoj književnosti s takvim žarom i nepatvorenošću, iako su kasniji stvaraoci imali mnogo više prilika i uslova da kruže svetom. Valjda su ih ove dve "žrtve" učinile obazrivijim i naučile da obilaze svet pod zaštitničkom zastavom "domaće nostalgije".
"Svetska nostalgija" se razlikuje od zavičajne na sličan način na koji se zebnja razlikuje od straha. Ona ume da bude apstraktna ili da se locira na nepostojeća i rasplinuta mesta (Atlantida, Hiperboreja), baš kao što je zebnja strah koji nema svoje uporište u opipljivim razlozima i povodima. Ona je bezimena čežnja kojoj se izmišljaju imena, oblici i sadržaji, ona je melanholični uzlet mašte, a možda i san o idealnoj otadžbini kakva vlastita (bilo koja) nikad nije, niti može biti. U njoj ima avanturizma, aktiviteta za razliku od statičnosti klasične nostalgije, razumevanja različitosti i suprotnosti i potrebe za njima. Biti na Mediteranu nostalgičan, čeznući za ledenom tišinom Hiperboreje ili obrnuto, čini mi se prirodnijim stanjem ljudskog duha, nego iz neke metropole, usred pribavljanja i eksploatisanja najnovijih tehnoloških dostignuća, lamentirati nad kakvom pradedovskom potleušicom bez struje i kupatila kao nad izgubljenim rajem.
Kada sam već kod izgubljenog raja, nostalgija se može posmatrati i kao iskonska ljudska emocija, jedna od najstarijih i najbolnijih, zapravo valjda prva bolna emocija začeta onda kada je prvi ljudski par proteran iz Edenskog vrta zbog zabranjenog kušanja voćke s drveta spoznanja. Sledstveno tome, nostalgiju izaziva svaki pad u stvarnost, ali je ne leči ni jedan izmaštani raj.