Marcel Štefančić Junior

NE VRAĆAJ SE ISTIM PUTEM!

Sarajevske Sveske br. 19/20

Slovenački film je rastao u senci Naroda, književnosti i čistoće. U filmu Na svoji zemlji (Na svojoj zemlji) (1948), prvom slovenačkom zvučnom filmu, Drugi svetski rat se bliži kraju i Nemci se predaju. Iznad Trsta se sreću dve partizanske brigade – slovenačka je pešadijska, a jugoslovenska je oklopna. Možete da zamislite – tenkovi i tome slično. Slovenački partizan po imenu Sova (glumi ga Lojze Potokar) radosno jurne do tenka, na kojem velikim slovima piše: „Sloboda Trstu!!“ Pokuca po poklopcu, poklopac se podigne – iz rupe proviri tenkista. I odvija se sledeći dijalog:

„Sova (oduševljeno): Odakle?
Tenkista (oduševljeno): Ja? Iz Bosne.
Sova (još više oduševljen): Iz Bosne!?
Tenkista (još više oduševljen): Iz Bosne!
Sova (orgijastički): Bosanac!
Tenkista (orgijastički): Bosanac!
Sova (orgazmički): Bogami! Aaa!“

Slovenac i Bosanac se oduševljeno, srdačno, strasno grabe, stežu jedan drugog, grle. Kao da su rod rođeni. Još i više – Slovenac Bosanca nikako ne može da pusti. Okrene se ka ostalim slovenačkim partizanima i radosno usklikne: „Bosanci, bogami!!!“ Tenku priđe komandant Stane (France Presetnik) i pita tenkistu: „Dže je komandir?“ Da, ne kaže „gdje“ ili „gde“, već „dže“ – po bosanski. Sa svim dužnim poštovanjem prema bosanskim jezičkim posebnostima. Kada ugleda bosanskog komandanta, oni se zagrle – naravno, oduševljeno, strasno, radosno. I oh – odjednom, svi počnu da se grle. Slovenci i Bosanci. Iznad slobodnog Trsta – svi kao jedan. A onda se zajedno odvezu u Trst. Na more. Samo smrt može da ih razdvoji.
To, doduše, nije bio „prvi slovenački film“, kao što je pisalo na početku, ali je, definitivno, bio prvi i poslednji slovenački film u kojem se Slovenac tako strasno, tako oduševljeno, tako prisno i sa ljubavlju grlio sa Bosancem. A ironija je u sledećem: upravo je film Na svojoj zemlji još uvek najveći slovenački hit svih vremena – u Sloveniji ga je, navodno, tada odgledalo čak 446.481 ljudi! Više nego što je videlo Titanik (410.000). Neću reći da je film upalio zbog slovenačko-bosanskog zagrljaja, ali, ne možete reći da nema ničega u tome. Po tom prvobitnom, primarnom zagrljaju, mogli bismo očekivati da će Slovenac u slovenačkim filmovima priželjkivati da mu komšija bude Bosanac, ali, ništa od toga se nije dogodilo. Daleko od toga! U kasnijim slovenačkim filmovima, komšije Slovenca su bile još samo Slovenci. Uvek. Momak na kraju kaže Sovi, da mu je otac „više puta rekao, da će biti gospodar svoje zemlje“, i Sova mu potvrdi: „Bićeš, Orliću, bićeš!“ I upravo u tome je tragedija: tu finalnu repliku iz filma Na svojoj zemlji, koji se završava happy endom, i čiji deo su bili, slovenački filmovi su očigledno shvatili previše bukvalno i previše na svoj način. I to, tako na svoj način, da se, nakon toga, Bosanci u slovenačkim filmovima dugo nisu uopšte pojavljivali. Godinama. Naravno, ne samo Bosanci, već ni Srbi, Hrvati itd. – ukratko, „južnjaka“ nije bilo ni od korova. Sve tamo, do sredine šezdesetih.
Je li to bio prvi znak latentne netolerancije i ksenofobičnosti slovenačkog filma? Svakako. O. K., u međuvremenu je slovenački film u svoje čistunsko kraljevstvo – specifično, u svoju Dolinu mira (1956) – pustio crnca, Džona Kicmilera, što je trebalo da bude znak slovenačke kulturne širine, ali, nemojte zaboraviti da taj crnac na kraju filma umire, i to zato da bi mogli da žive Slovenci. Da, crnac, pod nemačkom paljbom pada za Sloveniju, za slobodu „naše zemlje“, za mir u dolini. Džon Kicmiler – padobranac u belom, „anđeo“ – bio je prvi „sezonski radnik“, koji je crnčio i izgarao za Sloveniju. Tu je ostavio svoje žuljeve. Ne, „stranci“ u slovenačkim filmovima nisu bili dobrodošli. Vraga, čak i gastarbajteri nisu bili dobrodošli – u filmu Minuta za umor (Minut za ubistvo) (1962), prvom slovenačkom urbanom krimiću, gastarbajtera ubiju odmah nakon njegovog povratka iz Nemačke, bolje reći, bace ga sa čuvenog ljubljanskog solitera*, sa novog slovenačkog Triglava. Bosanci se u slovenačkom filmu opet pojavljuju tek nakon sedamnaest godina (!), 1965. godine, međutim, u izrazito su podređenom položaju. U filmu Po isti poti se ne vračaj (Ne vraćaj se istim putem) su, naime, još samo sezonci radnici, koji crnče za Sloveniju. Bosanac, glavni junak, seća se kako su u njegovo selo došli Slovenci i ponudili mu slovenački san, i kako je onda, trbuhom za kruhom otišao u Sloveniju, kako je zidao, kako je plesao sa Slovenkom, kako se nekoliko puta potukao i kako je često bežao – od Slovenaca, koji su ga vređali, psovali ga da je „vizantinac“ i u njemu videli samo gangstera... samo narušioca javnog reda i mira. U filmu Ne vraćaj se istim putem Bosanci su zidari koji grade Sloveniju, ali Slovenija ih ne prihvata u svoj zagrljaj. Upravo suprotno tome – nema više ni traga ni glasa od euforije. Na delu je još samo netolerancija, potcenjivanje i stereotipizacija. A onda je bilo još gore: dve godine kasnije – u filmu Zgodba, ki je ni (Priča koje nema) – sezonski radnik, muškarac iz „susedne republike“, bio je još samo „siledžija“, koji panično, napola metafizički, beži od Slovenaca. Da, uglavnom trči, ali na kraju se ispostavlja da ga niko nije jurio – stereotipi o „južnjacima“ su postali tako epidemični, da su počeli da gutaju i proganjaju i same „južnjake“.
Filmovi Ne vraćaj se istim putem i Priča koje nema nisu bili ksenofobični, ali predstavljali su dokaz da je slovenačkoj romansi sa Bosancima i „Bosancima“ došao kraj, a istovremeno su predstavljali objašnjenje zašto u slovenačkim filmovima više nema Bosanaca – i zašto ih neće biti ni ubuduće. „Južnjaci“ su u Sloveniji i slovenačkim filmovima postali priče kojih nema, nevidljivi ljudi. Još gore: slovenački filmovi su sledećih dvadeset pet godina živeli u čistoj, očišćenoj Sloveniji. Gledajući slovenačke filmove imao si osećaj da u Sloveniji žive samo Slovenci. Bolje rečeno – slovenački film je „južnjake“ izbrisao iz registra filmskih likova.
O. K., tu i tamo su u slovenačkim filmovima – voljnih realizatora slovenačkog nacionalnog kulturnog programa – nastupali srpski i hrvatski glumci (npr. Rade Šerbedžija, Milena Dravić, Ljuba Tadić, Dragan Nikolić, Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić, Neda Spasojević, Snežana Nikšić, Stanislava Pešić itd.), ali, glumili su Slovence. Ha. Za to vreme samo je film Ovni in mamuti (Ovnovi i mamuti) (1985) smogao toliko zrelosti i hrabrosti, da slovenački odnos prema „južnjacima“ problematizuje i obračuna se sa slovenačkom netolerantnošću: Marko Skače, ultra Slovenac, koji Bosancima seče uši, bio je dokaz da su slovenački nacionalizam, ksenofobija i „rasizam“ prešli u patološku, sociopatološku fazu, da je slovenačka ksenofobija zrela za psihijatriju i da je podton asimilacije, na čiju kartu Slovenija lovi Bosance, fašistoidan. Da, film Ovnovi i mamuti je bio ultimativno objašnjenje, zbog čega u slovenačkim filmovima nema „Bosanaca“. Ne iznenađuje ni to što mlada Srpkinja, koja u filmu Umetni raj (Veštački raj) (1990) dođe u Sloveniju i uda se za Gatnika, oca slovenačkog filma (!), sve vreme ekscesno krvari (!): što više Gatnik „rađa“ slovenački film, to ona više krvari, umire i nestaje, heh, kao da sluti da u slovenačkom prostoru neće više biti mesta za „južnjake“.
Tek nakon 1991. godine, nakon „raspada“ Jugoslavije, slovenački filmovi su naširoko počeli da otkrivaju „južnjake“, ali, tipično – u većini filmova oni su bili samo stereotipne karikature (Blues za Saro, Porno film, Amir itd.). Međutim, neki su ipak pokušali da se približe onom zagrljaju iz filma Na svojoj zemlji, makar i sa katastrofalnim posledicama – Autsajder izvrši samoubistvo. Film Na planincah mutira u etno-vic. Film Kajmak in marmelada (Kajmak i marmelada), koji je snimio Branko Đurić, jeste svojevrsna karikatura (sa „druge“ strane), međutim, ipak je uspeo da uhvati taj zagrljaj, tako da se nakon dugog vremena opet učinila da Bosanca i Slovenca – O. K., u ovom slučaju Bosanca i Slovenku – može da razdvoji samo smrt. Ili slovenački film.
Đuro je sa Kajmakom i marmeladom postao najveća slovenačka filmska zvezda. Što je, naravno, bio fini šamar onom delu slovenačke nacije, koji prema „drugačijima“ – prema Bosancima, „južnjacima“, Romima, gejevima, neudatim ženama, beguncima, izbrisanima itd. – još uvek gaje neandertalski odnos. Kada se već bilo ispostavilo, da slovenački film 2003. godine neće ostvariti neki jači kontakt sa publikom, Kajmak je uspeo da privuče čak 155.000 gledalaca. Međutim, Kajmak nije bio samo najgledaniji slovenački film 2003. godine, već i prvi slovenački film koji je u nezavisnoj Sloveniji videlo više od 100.000 ljudi – uspeo je da potisne sa prvog mesta Autsajdera, koji je 1997. godine videlo skoro 91.000 gledalaca. Ukoliko slovenački film želi da upali u Sloveniji, onda njegova priča mora nekako biti povezana sa bivšom Jugoslavijom. Takav je bio Kajmak, koji je do filma Petelinji zajtrk (Petlovski ručak) bio najveći slovenački hit, i takav je bio Outsider (Autsajder), koji je treći najveći slovenački hit. Ako slovenački film namerava da uspe u Sloveniji, ne sme da ignoriše „Bosance“ i druge „južnjake“. Jug je deo formule za uspeh. Ne zaboravite na komediju Babica gre na jug (Bakica ide na jug), koja je postala prvi veliki hit u nezavisnoj Sloveniji – ha, u svom naslovu je imala reč „jug“. I to, očigledno, doprinosi uspehu, iako bakica u filmu ne prelazi nijednu nacionalnu granicu. I, naravno – u komediji To so gadi (To su gadovi), koju je 1977. godine videlo 208.000 ljudi, nije bilo nikakvog „južnjaka“, ali za dobru usmenu reklamu pobrinula se replika „Jok, brate, odpade“ (,,Jok, brate, otpada“), koju je neprestano ponavljala Meri, šoferka gradskog autobusa. Vidite – fora. I ne možete reći, da je kao takva nastala u „čistoj“ Sloveniji. Pre suprotno tome – izrazito „južnjačka“ fora je, inače „čistom“ slovenačkom filmu donela prepoznatljivost. I sreću.
Samo tri godine nakon filma Na svojoj zemlji, nakon onog velikog i mitskog zagrljaja, na scenu je stupio strah i trepet „drugačijih“, predvodnik slovenačke „čistoće“ – film Kekec. Pojavio se 1951. godine, kada su se u SFRJ snimali isključivo filmovi o formiranju partizanske vojske i patriotskom žrtvovanju, o ilegalcima koji se opiru okupatoru, i nemačkim ofanzivama, o junačkom boju jugoslovenskih naroda i narodnosti i sveopštem ljudskom otporu, o neuništivom majoru Bauku i saboterima, narodnim izdajnicima, reakciji, špijunima i bivšim gestapovcima koji pokušavaju da miniraju novi društveni poredak i progres, o omladinskim radnim brigadama i novim fabrikama. I Kekeca bi bilo moguće zamisliti u doba Drugog svetskog rata: bio bi mali skojevac odnosno mali idealista, koji se – kao i njegov „savremenik“, srpski Dečak Mita (1951) – uključuje u narodnooslobodilačku borbu. Jasno, na kraju bi se vratio u selo kao brigada, kao kolektiv, koji u jedan glas peva partizansku koračnicu. Međutim, Kekec nije bio tog kova. Bilo ga je baš briga za kodeks zadruge. Dok se muva po šumi i brdima, Kekec ne ostavlja nikakvu sumnju da je to put koji mora proći sam, ritualno – kao što je partizane stvorila i ujedinila šuma, i dete sazreva i odrasta kada samo provede noć u šumi. Kekec je bio himna heroičnom individualizmu: Kekec, naime, sve, ama baš sve uspeva da uradi sam. Sam se obračuna sa monstrumom, sa Bedancem, otmičarem dece, porodičnim demonom – sa strahom i trepetom za decu. Još i više od toga, sam uspeva da učini ono, što kolektiv ne može. Na pomoć odraslih ne može – i neće da računa. U selo se zato vraća sam, kao neki popularni junak. I svi pevaju njegovu pesmu. Svi koračaju sa njim. I za njim. Kekec je više nego kao brigada izgledao kao narodnih heroj, koji može da zapali mase i odvede ih u nove pobede – kao populistički narcis, koji hoće da ugađa odraslima, roditeljima, autoritetu... i koji uzima zakon u svoje ruke, tako da postaje tužilac, porota i sudija u jednoj osobi. Ergo: kada odrasli zakažu, zakon u svoje ruke uzimaju deca. Gde je tada bila partija? Zašto Bedanca, ozloglašenog zlikovca, ne oteraju roditelji, već to mora da učini Kekec, podalpski Dirty Harry? S razlogom: deca su najodaniji pupoljci zakona & reda, jer, dok ih niko ne uzima za ozbiljno, ona najbrže shvataju ko je naš a ko nije, ko je opasan, a ko je prihvatljiv; sa svojom socijalnom neuhvatljivošću su rođena zato, da bi istovremeno bila svuda, što je oduvek bio životni cilj partije. Partija zato dopušta, da njen posao obave deca. Sama to ne bi uspela. Partija ima rupu, ali, dete na svu sreću instinktivno zna šta je zakon. Još i više, da bi ugađao odraslima, Kekec je bio spreman i da „ubija“ – i to bez osećaja krivice. Sa osmehom. Kekec je bio „spontana masa“, osvetnik, idealizovani insajder (koji uspeva da se obračuna sa autsajderom, divljakom) i mali supermen (koji sve obavi sam i kome nije potreban kolektiv).
Kekec je bio tako subverzivan, tako opasan, tako kompleksan, tako protivurečan i tako politično nekorektan, da su slovenački filmovi, nakon toga, učinili sve da bi ga ublažili, srezali, razrezali, iskulirali, zaustavili, „civilizovali“, da bi ga napravili politično korektnim, da bi, dakle, prikrili sve te originalne protivurečnosti tog lika… e, tog malog, alpskog, popkulturnog fašiste, momka i po, aparatčika, političkog komesara, dvorsku ludu, anti-Edipa, koji se nije opirao Ocu, već „drugačijima“, nonkonformistima, opoziciji. Kekec je mučio, plašio i proganjao pre svega „drugačije“. Svakoj revoluciji je potreban korisni idiot – i Kekec, momak i po, slovenačkog naroda sin, mamin ponos, bio je tog kova. Zato su se Slovenci tako lako identifikovali s njim.

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović