Matej Bogataj

Nacionalni i jezički konglomerati

Sarajevske Sveske br. 13

Andrej E. Skubic je jedno od istaknutijih imena slovenačke proze koja je u usponu. Već za svoj prvi roman, Grenki med (Gorki med), dobio je čak dve nagrade, nagradu sajma knjiga za književni prvenac i nagradu za najbolji roman godine, Kresnik. Između ostalog, i zbog toga što je njegova proza očigledno pročačkala po novonastaloj situaciji, koju, sa jedne strane, karakterišu globalizacija, multikulturalnost, međunacionalnost, »urbanost« – poslednje pomenuto je, kao nekakva nova pojava u slovenačkom književnom prostoru, u poslednje vreme predmet mnogih debata i polemika. O nečemu, naime, treba govoriti, a verovatno je pre svega reč o promeni stanja; naime, već su neki pisci u prethodnim periodima bili urbani, mada je tada urbanost, ,,građanskost“, izgledala sasvim drugačije. Ne samo da građanski roman poznajemo iz predratnih i posleratnih vremena, recimo, u slučaju autora kao što su Miran Jarc i Mira Mihelič; i proza Petra Božiča ili Lojzeta Kovačiča dešava se u gradovima, doduše, u gradovima šezdesetih, ali zato su za malograđansko okruženje, mnogo više nego diskoteke i alternativni lokali tipični socijalistički bifei i zapuštena boravišta za nužni smeštaj, a u najboljem slučaju budžaci sa lošom uslugom, u kojima se skuplja lumpenproletarijat. Skubic je, dakle, jedan od prepoznatljivijih pisaca koji opevaju novu, brzu, nepredvidljivu sliku grada na prelomu veka - i svega onog što taj grad nosi sa sobom, od prelaska sa žestokih pića na droge, sa džeza na tehno, do prave eksplozije različitih polnih praksi, pa i do nekog novog romantizma, što se uglavnom otkriva kroz opise margine. Ne zaboravimo, ,,udareni“ i izopšteni ljudi odavno su bili privilegovano mesto lepe duše, koja to jače sija što je prljavija njena okolina, ona kojom je okružena i u koju je utopljena.

Skubic se u pretežnom delu svog opusa bavi društvenim rubom, socijalnim i mentalnim, tako da nije ni čudno ni slučajno da njegova proza sve vreme problematizuje položaj doma i sveta. Ne zaboravimo, upravo ta razapetost između domaćeg okruženja, između neke kakve-takve sigurnosti i topline onoga sa čime se identifikujemo, i opasnosti od onoga nepoznatoga što se nalazi ,,napolju“, jeste česta tema i Jančarovih priča, na primer, romana Posmehljivo poželenje (Podsmešljiva žudnja). Na samom kraju tog romana junaku, prilikom povratka u domovinu, jače zakuca srce kada pogleda na brdašce sa crkvicom, taj tako klišejski i tipiziran, prepoznatljiv slovenački prizor; ili, drugi put, zatekne se u stranom velegradu i tamo ga zavodljiva gospođica, mogli bismo reći ljubavna profesionalka, odvuče u stan gde ga opljačkaju, i onda sav ucveljen poziva u pomoć svoju majku. Tipično je, da je u slovenačkoj prozi veoma često suočavanje sa svetom; u tom smislu karakteristični su ne samo drski i sočni erotski potopi i desanti na genitalije iz zbirki Andreja Moroviča Potapljači (Ronioci) i Padalci (Padobranci), već i roman Noč v Evropi (Noć u Evropi) Polone Glavan, koji pripoveda o »interrail«, novoj, beskrupuloznoj i nomadskoj generaciji. Na kraju tog proznog omnibusa Polone Glavan, zbirke fragmenata s puta, koji se dešavaju različitim, međusobno nepovezanim osobama u vozu, svi zajedno optimistički kreću ka novoj, svetloj budućnosti. To je nova, pobednička generacija, pred kojom će, koliko možemo razabrati iz poslednjih rečenica u romanu, pokleknuti ceo svet. Čini se da je Skubicova kratka priča Nočem s tem vlakom (Neću tim vozom) iz zbirke Norišnica (Ludnica) (2004) direktan odgovor na roman; u stvari, ona je u međurečeničnom klinču s njom. Gospodin Vladimir, profesor u penziji, po ličnom uverenju prilično trbušast, tako da to već mora biti istina, putuje vozom, gde mu se, doduše, dešavaju same čudne stvari, od mrtvog goluba koji ga prati po evropskim prestonicama, do dimljenih kobasica koje svaki put izvuče pred kondukterom ili nekim drugim kada dođe do mučnih, halucinantnih susreta ili bi sve zajedno moglo da se razvije u neku primamljiviju erotsku avanturu.

Sa druge strane, Skubicova proza je razgranata po domaćem i lokalnom terenu, ona kopa po najtipičnijim presecima kultura, da bi ih izmakla uobičajenim pogledima punim stereotipa i predrasuda. Tako nam u romanu Grenki med (Gorki med) (1999) predstavlja grupu stranaca, prevodilaca i lektora u Ljubljani, sa glavnom junakinjom koja ima napukli, šizoidni identitet. I tako, sa jedne strane, imamo domaćine, dakle nas same, a sa druge međunarodnu grupu ljudi koji pristaju na to da su granice njihovog sveta granice njihovog jezika i odlaze onda, kao marginalci, iz svojih imperija na granice istih, kao u neku lošu prekomandu, u Ponto i na geografski rub Evrope. A ipak, taj grad koji doživljavaju, proceđen kroz njihova sopstvena iskustva, istovremeno jeste ona Ljubljana kakvu poznajemo, sa pričama koje zaista cirkulišu, sa primamljivim dogodovštinama koje se mogu proveriti u stvarnosti, iako možda nisu baš bukvalno onakve kakve su zapisane. Grenki med (Gorki med) je prevodilački roman, ne samo zbog toga što se bavi ljudima vezanim za tu profesiju, već i zbog toga što je deo njegovog jezičkog mesa sastavljen iz nesporazuma, iz onoga što je izgubljeno ili dobijeno u prevodu, bez obzira da li su u pitanju jezički lapsusi, bukvalna prevođenja, ili privlačenja i odbojnost među mentalitetima. Koji su, naravno, predstavljeni i samorazumevani kroz jezik, i, tako se krug zatvara.

Roman Fužinski bluz (2001) se već u samom naslovu poigrava i jednim i drugim; najpre, Fužine su naselje (nekada) na rubu Ljubljane, gde su sedamdesetih godina dobijali socijalne stanove radnici iz republika bivše Jugoslavije, i, kako se priča, dolazilo je do sukoba, ponekad zabavnijih, ponekad oštrijih, i za Fužine je važilo da su ljudi, koji su živeli u tom kraju, u početku izbacivali kade iz kupatila i u njima gajili domaće životinje. Sa Fužinama se povezuje i vic u kojem se neki tip hvali svojim domaćinima da je stan super, samo uvek kada ode da pije vodu iz bunara (česme), po potiljku ga udari poklopac. Istovremeno, bluz je pored toga što je oznaka za muzički lamentacijski žanr istovremeno i skraćenica za slovenački izraz bluzenje, što znači biti otkačen, sumanut, zalutao, lud. Bluze tako oni, kojima se već malo meša u glavi, od tuge, od konzumiranih opojnih sredstava, i u tom smislu bluz je, dakle, sentiment, način osećanja sveta.

Radnja Fužinskog bluza odigrava se u jednom jedinom danu, na dan istorijske! fudbalske utakmice između Slovenije i Jugoslavije, u naselju gde nestane voda, uglavnom između četiri književna lika koji stanuju na istom spratu i povremeno se sreću, a ipak se njihove priče ni tada ni bilo kada u potpunosti ne prepliću. Oni žive jedni mimo drugih, bez većih međusobnih povezivanja, i ni do bližih i sudbonosnijih veza između njih verovatno nikada u budućnosti neće ni doći.

To su nezaboravni dani za sve nas koji smo odrastali u prethodnom društvenom uređenju; recimo dan pada Zida, kao i majski dan početkom osamdesetih, kada je sa smrću predsednika država nesumnjivo došla u fazu agonije. Takva vremenska zgušnjavanja često pronalaze svoju artikulaciju i u književnosti; jedan od izbora slovenačke proze koji je objavljen na engleskom jeziku imao je naslov Dan, ko je umrl Tito (Dan kada je umro Tito), pripovedač Vinka Möderndorfera u Londonu proslavlja dan, kada Amerika prizna njegovu domovinu, i nakon nekoliko pića je u skladu sa tim i sasvim sentimentalan, da ne kažemo patetičan; neke od takvih dana je čak uspela da produkuje i sama književnost - na primer, čuveni Bloomsday, dan, koji u svom romanu Uliks, jednom od najvažnijih romana XX veka opisuje Džems Džojs, i koji u gradu, gde se događa, u Dablinu, zaista proslavljaju. Pri tome ne smemo zaboraviti, da je Skubic jedan od retkih prevodilaca delova iz Džojsovog Fineganovog bdenja. Takoreći, navijač.

Skubicov »istorijski dan«, dan D, jeste dan sukoba koji se sa političkog i vojno–propagandnog nivoa preneo na sportski nivo, na sportski teren. U tom slučaju, fudbal je bio nastavak sukoba drugim sredstvima, a sličnosti sa pravim sukobom učvršćuje i razbuktala upotreba pirotehnike.

Roman je pisan kao omnibus sastavljen od četiri priče koje se međusobno prepliću, i pomoću makete Fužina mogli bismo da odredimo po satima gde se ko nalazi, koliko je blizu drugima, da li bi mogli da primete jedni druge, a ne primećuju, i tome slično. Čini se da ih više nego sadašnjost određuje prošlost, sve ono što im se dogodilo i što moraju da prožive, neki uspešnije, drugi manje uspešno; njihova lična istorija pritiska ih kao što mrtvi pritiskaju pleća živih, ili, kako već to kažu.

Skubic ih precizno opredeljuje na više načina. Pošto u Fužinskom bluzu nema objektivnog pripovedača, nekoga, ko bi mogao da ih posmatra sa strane, iako povremeno protagonisti promiču kroz svest drugih, dolazi do usputnih i kratkotrajnih susreta, sanjare jedni o drugima, nose se jedni sa drugima i podnose barem u mislima, iako na opipljivoj, čulnoj ravni susreta ima mnogo manje i uzdržani su. Pored toga, u romanu je prisutna i čitava gomila čudno usklađenih činjenica, slaganja u brojevima, recimo kondoma i stepenica, i sam autor nas u jednom od svojih intervjua upozorava da je moto poglavlja hevimetalski zbog toga što je Pero, bivši hevimetalac, uprkos svemu, na neki način bolji pripovedač. Mogli bismo reći, ravnopravniji među ravnopravnima.

Pošto se sve dešava u jednom jedinom danu, Skubic svoje junake određuje više onim što prelazi preko praga njihove svesti, nego njihovim aktivnostima i prelomima. Dakle, određuje ih njihovom ličnom selekcijom atrakcija, specifičnim i individualnim razvrstavanjem nagomilanog, prikupljenim i izabranim znanjem, iskustvima, prošlošću - ukratko, svim onim što čini njihovu ličnu mitologiju. Baš svi likovi, čak i sporedni, žive pod nebeskim svodom sopstvenih urbanih mitova, kao što kaže Adam, nesuđeni ljubavnik jedne od njih; uspostavili su svoj sistem vrednosti, a pre svega unutar njihovog razumevanja savremene urbane svakodnevice, granice koje ne mogu preći. Haotičnu realnost ne mogu prihvatiti i shvatiti do kraja, neke stvari ostaju na rubu njihovog iskustva, za njih, u trenutku kada ih srećemo - primamljive, nerazumljive, čudne, a pre svega takve, da im izmiču i prodiru u razmišljanje, opažanje, u svest. Tamo rastu, dobijaju na težini, opterećuju ih pitanjima, šta bi bilo, kad ne bi bilo onako kako jeste. Pri tome, to nisu neke velike priče, sve je veoma blizu vica ili velike priče, to su dogodovštine koje proizvodi neki realan događaj, a onda s vremenom i putem pripovedanja dobijaju nove nijanse i dimenzije, u kojima je, po pravilu, onaj koji pripoveda uvek više herojski, plemenit, hrabar, duhovit. Distanciran. Za mitove je karakteristično da pomoću priča u kojima se javljaju arhetipske situacije, uspevaju da očuvaju vezu između pojedinca i sveta. Likovima Fužinskog bluza takve priče, koje su po njihovom mišljenju primamljive i za slušaoce, predstavljaju nešto pomoću čega uspevaju da privuku pažnju ostalih i izdvoje se iz mase, da odrede sopstveni položaj u masi, potraže specifičnosti, da se ne bi, jednostavno, bez ostatka stopili sa masom.

Jedna od takvih tipičnih priča je ona o samospaljivanju, koja se potom ogleda kao spaljivanje kćerke dvoje ljudi koji traže stan, ili nedužna nesreća dvaju biciklista u pešačkoj zoni; a karakteristična je i Zokijeva epizoda o tome kako je žena na stepenicama zatekla trojicu mladih, golih ljudi tokom oralnog odnosa, koji se, na veliko izneđanje svih prisutnih, uopšte nisu stideli svog čina, u stvari su ga čak i branili kao nešto sasvim normalno. Razloge, zašto pripovedača opseda priča i zašto traži nove i nove mogućnosti, da bi je do kraja objasnio, morali bismo tražiti u njegovoj želji, da bi prizor doživeo negde drugde, na drugom nivou, kao akter, a ne kao posmatrač. Erotika je svuda, čak i pred tvojim pragom, i to je ono što mu ta priča sve vreme pripoveda, a Zoki, koga sasvim zasluženo pritiska žena, tu pogubnu pesmu sirena očigledno prečuje, i zbog toga ga događaj toliko više okupira.

Šesnaestogodišnjoj Janini, kćerki Crnogorca, najviše smeta to da mora u svetu koji je brz, surov i nepregledan, među brojnim muškarcima i momcima koji joj se nude i merkaju je, izabrati onog koji će joj ponuditi nežnost, prijateljstvo, koji će stupiti sa njom na put seksualnosti. Na taj način ona proverava svoju pripadnost grupi i traga za svojim identitetom, između ostalog i nacionalnim, što se otkriva i u jeziku koji se, u zavisnosti od sagovornika i emotivnog naboja situacije, kreće od skoro sasvim čistog očevog jezika do urbanog, stranim rečima obogaćenog jezika koji je raširen među omladinom, a upotreba tog jezika ponekad predstavlja i način otpora i distanciranja od onoga što rade drugi. Na kraju, što i nije toliko iznenađujuće, Janina pronalazi osobu koja je najbolje razume, a pomoću nje i odgovor na pitanje o odgovarajućem erotskom partnerstvu – tako da kao najprimereniju prepoznaje svoju najbolju prijateljicu. Na granici njenog iskustva je to da tipovi, i to prilično zgodni, padaju na njenu komšinicu, a da nju uopšte niko ne voli.

Peru, bivšem hevimetalcu, ne ide u prilog da su ljudi iz društva njegove mladosti ili pomrli ili skrenuli, odali se narkomaniji, što je za njegov vrednosni sistem kao i za vrednosni sistem njegovih tadašnjih istomišljenika bilo neprihvatljivo. Ili su se institucionalizovali, odbacili mladalačke ideale i počeli da žive mnogo sređenijim životom, životom odraslih ljudi, ali sa njegovog marginalizovanog stava već na neki način grebatorskim, štreberskim životom. Sve što mu ostaje jeste sećanje na sukobe između njih i šminkera, i na neobuzdane alkoholičarske žurke. Ali, pre svega ne može da preboli svoju nikada otkrivenu zaljubljenost u Irenu, zbog čega se predaje fantaziranju i opijanju, i njegova usamljenost i nemogućnost ostvarivanja pravog dijaloga dovodi do socijalne izolacije, a onda i do ludila, delirijuma, do granica kada mu se sruši stvarnost. Rečenica koju stalno ponavlja - da je u svetu premalo nekontrolisanog nasilja - naravno, otkriva njegove unutrašnje konflikte, koji potom izbijaju na površinu u vidu halucinacija prožetih krvlju i osvetničkom agresijom.

Igor Ščinkavec, bivši šofer a sada posrednik u prodaji stanova, živčan i naizgled samosvestan, pragmatični borac za koru hleba, spolja je nesentimentalan, ali zato sve vreme napet i uveren da je najpamentiji i da korača srednjim putem; konfliktan, agresivan, naime, pripadnik niže klase biznismena, a po sopstvenom uverenju one koja je u usponu. On ispoljava visoki stepen nacionalne svesti, pre svega na ravni brbljanja, što mu, doduše, najbolje i ide od ruke, kao i briga o deci, što je jedino područje u kojem otkriva svoja osećanja. Zbog toga, recimo, bukne toliko jače i već prilično opasno, ali i sentimentalno, njegov predimenzionirani bes prilikom kćerkine nezgode sa biciklistom ili saučestvovanja u bolu sa njegovim strankama kojima izgori kćer. Od svih slovenačkih književnih junaka, ovog puta što bukvalnije shvaćeno, još je najsličniji Vojku Pujšku iz romana Porkasvet (’Bemtisvet) i Za znoret (Da poludiš) Zorana Hočevara, uz Skubica jednog od onih autora koji je načinio odlučujuće korake u smanjivanju razlika između pisanog i govornog slovenačkog jezika.

Veru, penzionisanu profesorku slovenačkog, obeležilo je pre svega to da su je neki, recimo njen bivši sused, više nego intelektualku videli kao ženu, kao telo, sa čime, kao seksualno izopačena, ni do danas nije sasvim sposobna da se obračuna; bezdane erosa ni do sada nije uspela da uključi u sopstveni doživljaj sveta. Eventualni dvosmisleni poziv na drugačiju, neobuzdanu polnu ulogu, i nemogućnost da ikada progovori o dilemi sa kojom se suočila, blokirao je, obremenio je neizrecivom i jedva spoznajnom tajnom, što je, uz sve ostalo, prouzrokovalo i propast njenog braka. Sada, nakon petnaest godina, Vera pokušava da odgovori na pitanja koja tada nije smela da glasno postavi samoj sebi. Pre svega, njena realnost je jezička, Vera ima izraženu svest i refleksiju o jeziku, u stvari, veoma rado traži utočište u klišeima o ugroženosti slovenačkog jezika i nacionalnog bića, a u njenu svest prodire i svo jezičko gradivo koje usputno upija, recimo, dok se vozi autobusom. Tako je njena realnost i grafički, pomoću različite štampe, najviše izmontirana.

Fužinski bluz je pisan kao naizmenični lanac unutrašnjih monologa svakog od književnih likova.
Priče nisu sasvim odvojene, ne stoje svaka za sebe, već se prepliću, iako se mnogo više ukrštaju putevi književnih likova nego njihove sudbine. Reč je o onoj formi, koju je u svom romanu Noć u Evropi upotrebila Polona Glavan ili Igor Šterk u filmu Ljubljana, i koja je, očigledno, primerena za transponovanje brzog, urbanog, ali i površnog života u tekst. Takva forma, pre svega, otkriva usputnost ljudskih sudbina, njihovu izolovanost i opštu nekomunikativnost, dok nam se čitavo društvo otkriva kao podeljeno na manje, zatvorene grupice.
Realnost u Fužinskom bluzu proceđena je kroz četiri partikularna i hijerarhijski izjednačena toka svesti, u okviru kojih se manifestuje izopačavanje same realnosti, autocenzurisanje, ali i samoveličanje.

Najtipičniji primer za to je jedini prizor koji je opisan dva puta, i to je onaj kada Ščinkavec odlazi kod oba Paškovića i Mirkovića, tokom prenosa fudbalske utakmice. Prizor je opisan dvaput, jednom onako kako se Ščinkavcu čini da se dogodilo, a jednom kroz Perovu, nepristrasnu, a zbog iščašene realnosti nimalo objektivnu optiku. Razlika je velika; Ščinkavec sam sebe vidi više kao heroja, a u Perovoj varijanti je mnogo više usran i ponizan, više ulizički nastrojen i popustljiv. Verovatno je taj prizor ključ za objektivnost i svih ostalih, pri čemu su najsubjektivniji i izopačeni oni delovi koji govore o pomerenoj svesti, graničnim stanjima, recimo, o halucinacijama ili polnim skretanjima.
Kada je u pitanju način na koji likovi posmatraju spoljno dešavanje, za svakoga je karakteristično da u njegov svet prodire nesvesno, da je realnost, onakva kakvom je doživljavaju, puna pukotina, čulne spoznaje im porađaju asocijacije koje nismo sposobni ili nismo spremni da do kraja pratimo. Skubic sve to suvereno i lukavo rešava pomoću preloma u samom toku svesti, nedovršene rečenice otkrivaju gde se likovi zaustavljaju, gde se zbune i gde skrenu.

Već u romanu Grenki med (Gorki med), kao i u Skubicovim prevodima, na primer u prevodu Trainspottinga, oduševljavao nas je njegov smisao za jezik, za živi govor koji odstupa od visoke, književno-jezičke norme i koji karakteriše naratore. Fužinski bluz te mogućnosti još više proširuje, jer se, naime, nalazimo na području gde se prepliću različite jezičke varijante, i sami govornici menjaju različite sociolekte, upotrebljavaju sleng, a pre svega u njihov jezik prodiru tuđice, odjeci stranih jezika, u pitanju je, dakle, potpuni promiskuitet svih jezičkih varijanti koje funkcionišu jedna pored druge i talože se u svakom naratoru. Čini se, da je Skubicu i jedno i drugo pošlo za rukom; stvoriti literaturu i istovremeno načiniti fotorobot, koji će pomoći da se prepoznaju urbani i prigradski jezički konglomerati i njihove mešavine. Pri tome, verovatno, činjenica da je njegova knjiga, sažetak i /verovatno/ varijanta njegovog doktorata sa područja sociolingvistike, tik pred objavljivanjem, samo još jednom potvrđuje da teorija i praksa doduše retko, a ipak ponekad punokrvno i bez sukoba uspevaju da kohabitiraju pod istim romanesknim krovom.

Slično je i u zbirci kratkih priča Norišnica (Ludnica) /2004/, za koje se čini da su uglavnom od istog štofa, a neke od njih, verovatno, u svom ishodištu, iz istog vremena kao i Bluz; opet je reč o jezičkoj margini, mešanju različitih kultura; recimo, jedna od njih govori o susretu Irkinje i Slovenca u Kadizu, gde se on nakon nekog vremena hvali šta je sve doživeo, a ona mu kroz suze prizna da su njeni roditelji pobegli zbog krvave nedelje i da je čitava slovenačka ratna priča koja se svodi na nekoliko ubijenih i nešto razbijenog stakla, obično sranje; ukratko, da je nešto ništavno što nije vredno poređenja. Pored toga, u središtu Skubicovog interesovanja je bilingvalnost njegovih likova, mešanje jezika, uticaj jednog jezika na drugi, kao i prostori korišćenja različitih mešavina u svakodnevnom životu, i verovatno je u tom smislu dovoljno karakterističan dramski, dijaloški napisan odlomak iz priče Preizkus z jabolkom (Test sa jabukom). Gorana u školi, verovatno zbog širine i boljeg upoznavanja, pitaju zašto njegovi proslavljaju Božić početkom januara, da li jedu nešto posebno i da li uopšte išta jedu, kao da je u pitanju susret između civilizacije i pripadnika antropološki još neobrađenog plemena. Dovoljno tipičan je i zaplet; mladi narator, potomak doseljenika iz bivših jugoslovenskih republika, pomalo nadrkan, lažno optuži svog slovenačkog suseda da ga je ovaj proterao preko Kupe, i njegovom ocu, koji u Sloveniji živi već četrdeset godina, sasvim pukne film, viče i psuje susede, koji reaguju sasvim normalno, onako kako bi inače svako reagovao na nadrkanog suseda. A ko još nema loš dan, zar ne?

I Norišnica (Ludnica) potvrđuje treću Skubicovu opsednutost, a to je opsednutost graničnim stanjima. Sve vreme realnost se cepa i mrvi, prilično teško možemo odrediti njene granice i prelaze, i čini se da je Skubic u tome radikalno modernističan: ne više u smislu destrukcije i analize jezika, već kao tragač za onim prelazima gde se vera i sigurnost u svet prelivaju u jedno potpuno nerazumevanje. Doduše, njegova omiljena tehnika je unutrašnji monolog, mada su rešenja najsličnija onima koja koristi Rob-Grije u Voajeru, šizoidnost pojedinca je od heroičnih Džojsovih vremena prilično napredovala, i Skubic ostaje na njegovom tragu.

Još i to; na osnovu Fužinskog bluza Ana Lasić je načinila dramatizaciju, koju je postavila na sceni Ivana Đilas, obe su srpske gastarbajterke. Gradonačelnica Ljubljane, doduše levičarka, na premijeri je, kada smo već svi bili uvereni da Fužine nisu ništa posebno već sasvim obična gradska četvrt, povikala da je i ona Fužinka, i potom nismo znali da li je to nešto slično JFK-ovoj izjavi »Ich bin ein Berliner«, ili samo želi da kaže gde živi, da bi je neko usput odveo do kuće.

Prevela sa slovenačkog Ana Ristović