Boris A. Novak

MILAN ĐORĐEVIĆ, PESNIK I ČOVEK ČISTIH RUKU

Sarajevske Sveske br. 05

Milan Đorđević je neosporno jedan od najjačih i najčistijih pesničkih glasova savremene srpske poezije. Njegova poetika je prešla dug put, ostajući sve vreme verna svom osnovnom impulsu. Posle razdoblja traženja izraza i istraživanja pesničkog jezika (Sa obe strane kože, 1979, Muva i druge pesme, 1986, Mumija, 1990), Đorđevićeva poezija je zbirkom Ćilibar i vrt (1990) sazrela do svoje prve, velike sinteze. To je knjiga kristalizacije izraza: slike sveta tu se temelje na intenzivnim čulnim utiscima, a metafore su uvek građene na stvarima i pojavama koje su do te mere konkretne, da pomoću pesnikove jezičke čarolije i mi čitaoci ponovo doživljavamo iskonsku, dečju svežinu viđenja. Prva pesma te zbirke sa naslovom Jezikom vatre, kiše i snega ima programski karakter:

Jezikom vatre, kiše i snega
i svekolikih zemaljskih stihija
mrmljaj, romori neizgovorljivo.
Svetlošću opisuj nevidljivo.

Umetničkom ambicijom da se jezikom izgovori neizgovorljivo, a svetlošću dotakne nevidljivo, Đorđević reaktualizuje poruku simbolizma. Na njegovo stvaralačko oslanjanje na simbolističku tradiciju ukazuje i muzika reči: stihovi unutar katrena su povezani rimama koje svojom veštinom i retkošću daleko prevazilaze klišee tradicionalne versifikacije, a svojom prirodnošću približavaju poeziju damaru živog jezika. Česte aliteracije i asonancije resemantizuju odnose među rečima i daju pesničkom jeziku veliku čvrstinu, a istovremeno mekoću. Pesma Voda je jedna od mnogih koje zvuče kao ritualno zaklinjanje:

Voda, voda, voda, voda,
voda pošast, voda ala.
Govori gutljajem, penom,
goropadnim vodopadom.

Svaki stih ima svoj melodijski luk, finu kadencu i napetu antikadencu. Ritam stihova se zgušnjava i proširuje kao ritam disanja, a mirno, široko talasanje lirskog tona smenjuje se sa dramatičnim rezovima, kao na primer u trećoj, poslednjoj strofi pesme Narandžasta lavina:

Trava sam, kažeš, bezimeni.
Vatra sam, kažem, bezimeni.
Ja crvena trava vatrina,
ti zelena vatra travina.
I tebe i mene rađa i odnosi
narandžasta lavina.

Plodna je sinteza kojom Đorđević plemenitu lirsku ostavštinu simbolizma kombinuje sa magičnom mogućnošću koju je otvorio modernizam – sa slobodnom kombinatorikom reči. Tu lekciju Đorđević je dobro naučio od različitih modernističkih i avangardističkih škola koje su vladale u poeziji u vremenu kada se kao mladić pesnički formirao. Intuitivno je osetio da je avangardističko eksperimentisanje mogućnostima izraza u sedamdesetim godinama već zašlo u slepu ulicu, da avangarda rđa i pretvara se u isti fenomen protiv kojeg se svojevremeno opravdano pobunila – u suvi i dosadni formalizam. Vrativši se unazad, izvorima simbolizma, Đorđević je otkrio horizont na kojem će izrasti i sazreti njegov autentični, originalni pesnički glas.
Ćilibar i vrt je jedna od najboljih knjiga poezije u poslednjim decenijama, a ova ocena ne važi samo za okvire srpske književnosti, nego i šire. Zanatske teškoće tu su majstorski ovladane, pesme odišu lakoćom i prirodnošću istinskog pesničkog dara. To je, istovremeno, zbirka koja predstavlja polaznu osnovu za najnoviju knjigu pesama Milana Đorđevića Čiste boje. Zato nas neće iznenaditi što se pesma iz naslova knjige Čiste boje pojavljuje već u Ćilibaru i vrtu, ali tamo u drukčijem kontekstu. (Ta pesma je u Čistim bojama pomalo prerađena, tako da se radi o novoj varijanti). U Ćilibaru i vrtu, naime, pored osnovnog tona koji daju pesme u đorđevićevskoj verziji vezanog stiha, objavljeno je i nekoliko narativnih pesama u slobodnom stihu koje proširuju horizont te zbirke i kristalizaciju jezika smeštaju u svakidašnjem životnom iskustvu. Baš to je jedan od pravaca razvoja poetike Milana Đorđevića posle Ćilibara i vrta.
Knjiga Pustinja (1995) je veliki stvaralački čin: u njoj ima antologijskih pesama. Zanimljivo je, međutim, da je u formalnom smislu to prelazna zbirka između Ćilibara i vrta sa jedne strane i Čistih boja sa druge. Ako u Ćilibaru i vrtu prevladavaju pesme napisane u katrenima, ovu strofičnu formu u Pustinji nadjačavaju pesme napisane u tercinama, a najduži od tri ciklusa – sa karakterističnim naslovom Iz dnevnika – sastavljen je od pesama koje su sagrađene iz jedne jedine strofe i predstavljaju sonete bez uobičajene podele na katrene i tercine. Činjenica što većina tih pesama ima po četrnaest stihova i nije toliko važna koliko su važni raspored rima i unutrašnja forma: u svakom slučaju tu se radi o sonetoidnoj strukturi. Bogatu metaforiku, karakterističnu za jezik Ćilibara i vrta, tu zamenjuje potresna jednostavnost izraza, kao u pesmi Neponovljiv i sam koja je posvećena Mihajlu Pantiću:

Ti na ekranu pišeš:
»Sve reči su izgovorene.«
Ti pred ekranom kažeš,
svi životi su proživljeni.
Ti pišeš, pišeš i govoriš.
Kažeš, sve priče su ispričane.
Ti pišeš, pišeš i govoriš.
A ja, u vrtu, duboko dišem.
A ja pod crnim borom ćutim.
Postojim. Neponovljiv i sam.
Dišem, pa novu priču pričam.
Izgovaram sve nove reči.
Izgovaram i izgovaram.
Živim. Neponovljiv i sam.

Ako je za Ćilibar i vrt karakterističan lirski subjekt koji piše u prvom licu jednine, Pustinja uvodi drugo lice: ponekad se radi o tome da pesnik na taj način oslovljava i artikuliše samog sebe, a ponekad se radi o istinskom dijalogu sa drugima, kao što je slučaj kod upravo citirane pesme. Ponekad se pesnik uživljava i u sudbine drugih ljudi, pa njegov pesnički glas poprima dikciju dramskog monologa. U svim tim različitim ulogama očigledno je da Milan Đorđević prevazilazi tradicionalnu identifikaciju lirskog subjekta sa sobom: kao da otvara galeriju ogledala gde sebe gleda u drugima, a druge u sebi.
Ova reduplikacija i multiplikacija identitetâ dolazi do izražaja na način novog kvaliteta u knjizi kratkih proza Glib i vedrina (1997). Moto ove inovativne zbirke glasi: »O sebi govorim kao o drugome, a o drugima govorim kao o sebi«. Zato i nije slučajno što ovu knjigu Milan Đorđević nije objavio pod svojim imenom, nego pod pseudonimom Milan Novkov. Ko je Milan Novkov? To je onaj pripovedač i lirski subjekt koji o Milanu Đorđeviću može da kaže više nego što Milan Đorđević može da kaže o samom sebi.
Tekstura tih tekstova veoma je gusta: te kratke priče na krajnje koncentrisan način sažimaju čitave životne sudbine ljudi koje na osnovu vešto plasiranih detalja prepoznajemo kao poznate umetnike i intelektualce sa egzemplarnim biografijama, a da autor ponekad i ne spomene njihovo ime: tako tekst Skamenjeni počinje rečima »Dragi Josife Aleksandroviču«, i kroz slike fizičkih i psihičkih razaranja koje nanosi policijska i politička represija mi saznajemo da to Ana Ahmatova u pismu objašnjava svoj život Josifu Brodskom. Milan Novkov nam omogućava i pogled u unutrašnje iskustvo Osipa Mandeljštama i Marine Cvetajeve, Georga Trakla, Franza Kafke, Waltera Benjamina i Paula Celana, Antonina Artauda i Louisa Ferdinanda Célina, Miloša Crnjanskog i Danila Kiša. U nekim tekstovima prepoznajemo i savremenike različih naroda: Filipa Davida i Ljiljanu Gaković, kozmopolitskog Austrijanca Ludwiga Hartingera sa njegovom legendarnom čarobnom, ofucanom tašnom, punom knjiga, slovenačke pesnike i pesnikinje Niku Grafenauera, Tomaža Šalamuna, Milana Kleča, Maju Vidmar, a kao »majstora nesanice« i autora ovog zapisa koji je tako dao naslov knjizi elegija o ratu, izbeglicama i drugim bolnim temama (1995). Za kraj ovog izbora imena i hagiografijâ koje Milan Novkov ispisuje u Glibu i vedrini, ostavili smo Fernanda Pessou: kao što je Pessoa de Lisboa (naslov teksta Milana Novkova) svojim heteronimima u beskonačnost projektovao svoje Ja, tako treba razumeti da su Ana Ahmatova i Marina Cvetajeva, Franz Kafka i Paul Celan, Miloš Crnjanski i Danilo Kiš, Filip David i Ludwig Hartinger, Tomaž Šalamun i Milan Kleč, pa čak i Boris A. Novak, heteronimi Milana Novkova koji je heteronim Milana Đorđevića… U tom smislu sve te biografije su, u stvari, autobiografije Milana Novkova alias Milana Đorđevića.
Ono što je zajedničko svim tim (auto)biografijama je konflikt između umetnika i njegove uskogrude okoline odnosno kobnih istorijskih vrtloga: u tom smislu treba razumeti i naslov knjige Glib i vedrina koji je inače preuzet iz naslova priče o Crnjanskom. Kraj tog teksta glasi: «Naš vek beše pravi ples mrtvih i finis operae. Na kraju njegovog puta bio je Beograd, mesto ukrštanja severca i istočnjaka, mesto zamiranja i buđenja, mešanja tmine i beline, obala neosunčane, tmurne Itake. I poslednje utočište piscu koji je decenijama bio osuđen da luta između gliba i nadzemaljske vedrine.«
Pored vanredne narativne spretnosti ovi tekstovi se odlikuju dubokom snagom evokacije i emocionalnim nabojem. Napetost pripovedanja tu se fino dopunjuje sa upečatljivim pesničkim slikama i metaforama te ritmom što podseća na pesme u prozi. Glib i vedrina, dakle, predstavlja zanimljiv i inovativan hibrid žanrova.
Čiste boje (2002) počinju pesmom u prozi Idila gde se Đorđević odriče nekadašnje poetike ćilibara, kristalizacije forme koja na tematskom planu znači traženje vanvremenske idile u prirodi; citiramo početak i kraj ovog teksta: »Sebe nikako ne vidim u seoskim idilama. Volim gradski pakao, u njemu ima više buke, žestine i želje za rasipanjem životne energije. (…) I tako završavam ovu predugačku proznu elegiju, jer samo želim da moju severnorajnlandsku i seosku idilu pretvorim u nesavršenu pesmu koja nikad neće postati komad sjajnog ćilibara.« Priroda koja svojom lepotom podseća na vanvremenski ćilibar, pesnika ne zadovoljava, potrebna mu je živa ljudskost, živi trenutak, živo telo, živi eros: »Ovo je idila kamambera, jabukovog soka, suvih smokvi, mleka i crnog seljačkog hleba. Ima ukus čaja od šumskih plodova i trunja. Ona sporo curi, ona je livadska svetlost. Ona kaplje, ona je svetli ljudski med i podseća me na prozračni ćilibar. I to je opet istina, ali nedostaje mi vatreni cinober. Nedostaje mi topla ženskost i vlažnost dagnje. Nedostaje mi dahtanje uz koje bi se pripio, ona toplina između pohote i biljne dobrote, telo u koje bih utisnuo požudu zrelih godina. To je gola istina, moji sveznajući čitaoci.« Ove naizgled svakidašnje reči kriju u sebi duboku egzistencijalnu potresenost vremenom kao temeljnim horizontom čovekovog postojanja, prolaznošću i smrtnošću kao čovekovom sudbinom iz koje proizlazi potreba za nalaženjem smisla u lepoti svakog pojedinačnog trenutka. U imenu te svoje žive ljudskosti pesnik se odriče etičkih zahteva artikulacije velikih istorijskih pitanja: »Ne učestvujem u svirepim, važnim i opasnim igrama. Mene sveopšta istorija trenutno ne zanima.« Ako je izricanje neizrecivog bila ambicija ranije Đorđevićeve poezije, sada se pesnik u imenu poezije samog života odriče tih metafizičkih tlapnji, kao što čitamo u pesmi Drvoseča:

Vreme je da jednostavno kažem »zbogom«
svim metafizikama, svim maglovitim teorijama,
strahovima i sumnjama koje me razjedaju.
Nad tiganjem razbiću jaje a iz njegove beline
blesnuće žumance, kao u jasno podne!
Ono će reći: Kucnuo je čas, Milane!
I biće kao da sam ugledao sunce
sred oštrog plavetnila neba na Kritu.

Pod autoironičnim naslovom Sredovečni i proćelavi srpski genije gleda kroz prozor i vidi hladno martovsko sunce što se izjutra pojavilo na plavom nebu Nemačke krije se, u stvari, divna osetljivost pesme koja je istovremeno oda i elegija:

Jutro je i ovo je još jedan početak.
Ali znam, znam kakav će biti kraj.
(…)
Danas ću biti ono što nisam bio
i što sam uvek želeo da budem.
Danas ću biti sopstvena želja.
Otvoriću se prema sjaju sunca,
plavetnilu neba, belini cirusa
i jarkom zelenilu mokre trave.
(…)
Pretvoriću se u ono što vidim.
Jednostavno, pretvoriću se u ništa.

Jedini preostali temelj sveta koji je oslobođen metafizičkih iluzija, je – ništa(vilo). Tu se ne radi o nihilizmu, nego o činjenici da svaki trenutak, svaka stvar i svako biće na pozadini ništa(vila) dobijaju svoju jedinstvenu, neponovljivu vrednost; to je vrednost života o kojoj peva pesma Podzemna železnica u Bonu:

A u ovom osunčanom i sumračnom svetu,
ostavljen od bogova i prepušten ništavilu,
možda mojoj jedinoj pravoj ljubavi,
ali i trenucima opijanja oblinama
i jarkim bojama plodova pomorandži…

Pomorandža je jedan od osnovnih simbola Đorđevićeve poezije: pojavljuje se u svim knjigama pesama kao simbol prirode i života, slatkog soka u vremenu žeđi, intenzivne boje u bezbojnom, sivom svetu.
Ekstatična bačenost u vreme znači odricanje od svega što je stalno i stabilno, a pod pritiskom bujice vremena pokazuje svoju šupljost i krhkost, znači prihvatanje promene i dinamike kao osnovnog zakona života. Zato putovanje postaje osnovni model života, kao što možemo razabrati u ovim rečenicama iz pesme u prozi Putovanje u Keln: »Volim putovanja, ali žalostan sam. Putovanja su žarenja, gubljenja i dobijanja tamne i svetle energije. U Keln putujem kao što sam putovao, kao što ću putovati u mnoge gradove. Putujem kao što ću se vraćati crnilu mog poraženog rodnog grada, ispod spomenika Pobedniku. Putujem jer ne mogu da budem na jednom mestu i jer ne volim nepokretnost i mutnu ustajalost. Močvare su predvorja smrti. Vode tekućice studeno su jasne. Putujem jer mi se reči rađaju usred žagora ljudi i u pokretu, a ne u tišini okruženoj poljima i njivama nađubrenim azotom.« Poezija je živa, telesna aktivnost, a ne mrtva, to nisu apstraktna slova na papiru, zato hodanje – a ne više sedenje – postaje pravi način pisanja pesama; karakteristična je u tom smislu pesma sa naslovom Hodanje, posvećena Ljiljani Gaković:

Dok hodam seoskim putevima, stvaram pesme.
Udisanje vazduha i hodanje jesu stvaranje pesama.
Ritam mojih koraka stvarno je ritam mojih pesama.

Hodanje je hod vremena, hodanje je sećanje:

Dok hodam, sećam se, i to je kao kada teče voda.
To je kao planinsko žuborenje ili širenje energije.
Sećam se, a telo mi se tada radosno seća njenog tela (…)
Sećam se i konačne slasti, jer telo je moje sećanje,
telo je moj žar, telo je moja sočna pomorandža.
Reči pišem telom a ne crnim i plavim slovima.
Pesme pišem telom a ne dalekim i hladnim rečima.

Putovanje je dalo tematski okvir i za antologijsku pesmu Nepoznata Holanđanka u vozu Beograd – Beč 3. januara 1999. godine koja predstavlja himnu ženama:

Svaki dodir tela je čudesan.
Svako spajanje energija
razbuktava čistu radost.
(…)
Koliko samo žena klizi
kroz ružnoću i pustoš
ovog napuštenog sveta!
Kako se odupiru smrti!
Koliko ženskog blistanja,
koliko vedrine unose
njihova ozarena lica
i vitka ili obla tela
u muške pomrčine.
Lepa Holanđanko,
zelenooka, punih usana,
putuj, putuj i raduj se!
Nikada više neću te sresti,
nikada više neću sa tobom
putovati u istom kupeu voza.
Svet je zaleđena pećina
što je obasjava i greje
i tvoja ženska toplina!

Uprkos programski izrečenoj želji o odricanju od »velikih priča« istorije i metafizike, predavanje prolaznoj lepoti trenutka ne znači neproblematični hedonizam, nego svest o tome da je istinska lepota obasjana duhom, da je estetika povezana sa etikom, što na osetljiv način dolazi do izražaja u pesmi Tamnokosa, posvećenoj Biljani Srbljanović:

Istinska snaga je u smehu, nežnosti i ljubavi,
a ne u zločinima vođa i gluposti vojnika,
sveštenika i brbljivih državnih pesnika.

Ta snaga možda ne može pomeriti planine,
niti zalečiti rane i zaustaviti rat ili krvarenje,
ali može osvetliti put kroz naše pomrčine.

Znam, i u vama je ta snaga, lepa tamnokosa.
Još nisu odigrane sve igre svetlosti i mraka.
O našem padu nije sve rečeno, on i dalje traje.

Bitna karakteristika poetike i lične etike Milana Đorđevića je ekstatična otvorenost prema svetu. Naslovna pesma Čiste boje artikuliše tu otvorenost na jednostavan i himnično vedar način; magistralan je kraj ove pesme:

Zato pobegnemo gore, v Alpe.
Beremo gljive, u studenoj Savi
milujemo pobelele oblutke.
Milujemo led i kao nikada do tada
grizemo tvrde, grizemo sočne jagode.
Prepleteni, jedno drugom ližemo med.
I stapamo se sa svim što vidimo:
sa biljkama, životinjama i ljudima.
Stapamo se jer svet je praznik svetlosti.
A mi smo njegove čiste boje.

Mihajlo Pantić je u zapisu na poleđini knjige lucidno definisao značenje ovog naslova: »Poezija je za Đorđevića kao i za sve autentične pesnike jedini poznat način da se najdragoceniji, najređi, najintenzivniji trenuci postojanja jezički koaguliraju i tako, u pesmi, sačuvaju od propadanja, od zaborava. Snagu tih trenutaka Đorđević poistovećuje sa snagom delovanja 'čistih boja', i otuda njegova knjiga nosi takav, vrlo sugestivan i vrlo 'tačan' naslov. Svaki put kada pročitamo pesmu, taj intenzitet vaskrsava.«
Mada se ne radi o poeziji u užem značenju reči, valja u ovom kontekstu spomenuti i Đorđevićevu knjigu Slepa ulica (2002). Radi se o zbirci kraćih proznih zapisa, nostalgičnih priča o detinjstvu provedenom pod senkom totalitarnog režima. Vanrednom sposobnošću čulnog sećanja na bezbroj detalja nostalgični pripovedač ponovo evocira zaboravljeno vreme dečačkih igara i oživljava dečju svežinu čuđenja svakoj stvari, svakom biću i svetu u celini. Za njega su životinje po dostojanstvu jednake ljudima, a stvari nisu mrtvi predmeti, nego živa bića koja imaju svoje srce. Upečatljivi čulni utisci pomažu piscu da ponovo dočara specifičnu atmosferu pedesetih i šezdesetih godina: uprkos političkom sivilu i jasnim znakovima policijske represije to vreme je čarobno, jer je čaroban pogled deteta koje obasjava svet svojim začuđenim očima. Sa velikom psihološkom tananošću Đorđević je uspeo da opiše prve tajne seksualnog buđenja. U idilu dečjih igara prodire i nasilje međuljudskih odnosa koje te melanholične slike puni gorčinom odrastanja. Milan Đorđević je ovom knjigom spasao sa tavana zaborava mnoge dirljive priče i likove. Ritmičnim talasanjem jezika, koncentracijom izraza i snagom viđenja ovi tekstovi podsećaju na pesme u prozi. Svaka priča funkcioniše samostalno, a zajedno omogućavaju kompleksnu sliku sveta, kao da se radi o neobičnom, poetičnom romanu. Slepa ulica je knjiga napisana mudrošću iskusnog čoveka koji još uvek gleda svet čistom dušom deteta.
Ako smo već kod čistote, spomenimo pored poetičke i etičku čistotu Milana Đorđevića. U teškim godinama političke i policijske represije i ratova bio je jedan od retkih koji su se hrabro i beskompromisno oduprli tiraniji gluposti i gluposti tiranije. Izbor njegovih političkih eseja, zapisa i polemičkih tekstova sabrani su u knjizi Cveće i džungla (2000). Poeziju nije moguće ocenjivati na osnovu društvenog angažmana samih pesnika, ali u Đorđevićevom slučaju poetika i etika tesno se prožimaju: poetika proizlazi iz etike, a etika iz poetike. Milan Đorđević je pesnik i čovek čistih ruku.