Milica Nikolić

Kratki zapis o novopronađenim Davičovim rukopisima

Sarajevske Sveske br. 41-42

Već drugi put u kratkom vremenu iskrsavaju među rasutim rukopisima o kojima ništa ne znam – otkud tu i sa čim su povezani – dakle, iskrsavaju Davičovi tekstovi potpuno različiti od onih koje sam pronašla pre godinu-dve. Jedan je Testament, koji je Davičo napisao 1985., na svoj sedamdeset šesti rođendan, drugi je pismo upućeno mi ne znam kad na njegovu opsesivnu temu – plovidbu.
Neko bi mogao reći da ovakvi zapisi nisu značajni ni za biografiju, a pogotovu ne za delo. Možda je tako, a možda i nije.
Zar se uvek zna šta čemu može poslužiti i za koga nešto može biti provokativno ili podsticajno?
Osim toga, već je prošlo dovoljno vremena od Davičove smrti (uskoro će biti 25 godina), tako da se svaki zapis može smatrati značajnim. Zato sam odlučila da ih publikujem.
Testament, napisan 1985., predstavlja neku vrstu svođenja životnog bilansa, dramatično bolnog oproštaja i nezadovoljstva sobom, proživljenim životom i njegovim „rezultatima“.
Navodim ga u celosti, iako nisam sigurna da li je dobro dešifrovan, ali tu se teško može nešto učiniti. Testament je ispisan na jednom papiru, reklo bi se istrgnutom iz nekog bloka, i na Davičov način sav je pun ispravaka, dopisivanja i precrtavanja.

Testament

U zoru osamnaestojanuarsku dok sam sedeo za stolom simulirajući pred sobom da pišem kao pravi pesnik koji nisam, značajne pesme, po teškom mrazu začujem tiho pucketanje mraza u okolnom grobljanskom kamenju u veži što okružuje ulaz u sedamdeset šestu godišnjicu.
I dok je kamen vetra i kamen reke isto pucao i dok se stariji od mene ali držećiji Dunav pravio da mu ne manjka ništa, ni hladno, ni jeste ni nije, ni brza fotografija za TeVe kao čestitka što sam, eto, dočekao te i te godine, a moj netinjavi plamen još, eto, bukti, neuhvaćen u smrtne mreže te blatne jalije nalik na temenu tonzuru, podvaljak pod zbrčkanim licem od koga i hijenski psi beže. Ne veruj vremenu. Crkni, varalice. Smetaš svima koji žure điknuli iz čaure od kačamaka po priznanja i stižu sporovozno belohlebnijoj slavi i ostalim njihovim uspesima koji su početak švrljotina preko tebe kojima ćeš biti izbrisan sa spiska postojalih u postojećem redu gde smetaš mladima koji ti smetaju da mirno crkneš u grabi kraj tvog puta (?). Borio si se. Dosta. Visim od viska visećiji, vrdaš nudeći nam dosadne teme iz rata koji nije naš. Bio je pre (?)
Čemu taj fol čestitaka. Rođenje nije moja zasluga. Meni ne treba čestitati, a onih koji su me rodili više nema. Vi ste skjavi, ja Sloven od slova ne pitaj; papa, ćao. Ništa ne tražite od mene. Što pre zaboravljen, što pre pod travom, to bolje. Još bolje: spalite me. Bezgroban, ni nepostojanju na straži neću biti osuđen da stojim. Jači od mene, od mojih želja, snova, mašte, čežnji bili su zakoni. Zaklopi im knjigu, dlanom poklopi im tablice. Zaboravi ih. Živeo sam duže od roda svog. Neizbežnije pijan sam prošao, ranjavan, neubijen. I dosta. Ništa ne tražim od zemlje, ništa od neba. Tačku na sve stavljam. Gotovo? Zašto? Ni to mi gotovo tvoje ne treba. Možda više nežnosti što razume potrebe onih koje volimo, možda zbrinute unuke, možda poljubac majušne kćeri. Sve što sam bio i snivao tu je. I sloboda i radost i nevolje i muke i život koji životinja kako nam priliči. Ništa mi nije više potrebno. Apsolutno ništa, ni komadić zemlje za grob, ni oblaci prekogrobni nastanjeni plodovima želja kojim se nisam podavao. Verovao sam u pepeo razduvan nad okeanom. Podnosio nisam ni nepravdu ni pravdu. Plakao sam nad svim vidovima pljačke belih i crnih crnčenja za tuđa blagoutrobija, svoju glad i bedu. Ali to se potomaka ne tiče. Oni će znati bolje od nas te stvari: kompjuterska era i tome slično. Hoću da kažem: i ja sam bio a to nije mnogo. Nemam šta kome da ponudim.
Samo reči.

Testament kazuje dovoljno o Davičovoj kontroverznoj prirodi: „pišem kao pravi pesnik koji nisam“ (a „ostale su mi samo reči“). „Borio si se. Dosta“ (a jedino od čega se nije umorio bile su, do kraja života, bitke). Ima u ovom testamentu nečeg očajničkog, što mu takođe nije bilo svojstveno. Kapitulantskog čak. O tome ne treba ni govoriti. Nikad, ni pred kim, ni pred čim nije kapitulirao.
„Što pre zaboravljen, što pre pod travom, to bolje“ „Ranjavan, neubijen“. „I dosta: ne tražim ništa od zemlje, ništa od neba.“ „Tačku na sve stavljam.“ „Gotovo? Zašto? Ni to mi gotovo tvoje (?) ne treba.“
A onda vapaj samo za nežnošću koja „razume potrebe onih koje volimo“ – „zbrinute unuke“ i „poljubac majušne kćeri“.

Mogao je ovaj testament biti pisan usred noći, ili, pre, u osvit zimskog jutra, u nekoj polusvesti.
Otkud on meni? Zar mi ga je Davičo dao? Zašto? Ispisan je na parčetu papira, reklo bi se istrgnutog iz nekog bloka. Ali ko ga je prekucao? Uz njega je i pismo upućeno meni, izgleda prekucano na istoj mašini, mojoj, nekadašnjoj, sad to ne mogu da utvrdim. I prestaje da bude važno.
Pismo je zanimljivo ne samo po tome što je pisano uzorno realistički (veoma retko u Davičovim rukopisima) već i po tome što je ta realistička priča završena jednim, da uslovno kažem, „teorijskim“ razmišljanjem:
„Postoji taj realistički način uživljavanja u pogrešne zaključke na osnovu ispravno opserviranih detalja, i postoji drugi – detalji i zaključci neispravni, neopservirani, izmišljeni bez greške i izvrsno delujući u izmišljenom svetu na putu svog domišljanja.“

Dakle, čamac. Upali se odmah, krene, ali tek što sam izvršio manevar okretanja i polaska iz luke prema Katarini, motor se ugasi. A ti moja mehaničarska znanja na otvorenom moru znaš; ona su prilično skromna. Počnem da veslam od kraja luke prema našem sidrištu, kad se neki komšija-ribar sažali na moje neadekvatno mahanje veslima bez rezultata i odvuče me do mesta na kom se ponosno crvenela naša bova, stidna zbog kvara. Stideći se i sam, ja nešto što mi se učinilo da nije u redu podvežem, upalim, zabrekće radilica, i kako je po mom sluhu sve radilo kako treba, krenem opet, u pravcu Svetionika. Čamac je plovio izmišljeno, motor radio perfektno. Krenem onda prema Figaroli, gde stignem da ne može biti bolje. Vežem se za kamen, propisno, i setim se svojih prvih plovidbi. Upalim motor, počnem da se odvezujem, gašenje kao i prvi put. Upalim opet – radi odlično, ali čim krene – stop, gašenje; upalim, dam gas, u mestu, ni makac, propeler ne radi. Pogledam – a ono jedan letošnji konopac, ko zna kog Švapčeta, dignut talasima, stigao je da se obmota oko mog propelera za vreme jedne od probi paljenja. Drugo mi nije ostalo nego svlačenje i u vodu – s nožem. Nije išlo. Krenem onda do jednog kamena u plićaku, obučem se (bilo je baš sveže) i nastavim da bezuspešno sečem s tog kamena. Ali u vatri seče, ne znam kako, ja dobrovoljno uđem u jednom trenutku u more u sve odelu i cipelama. Verovatno hteo sam da bolje zahvatim taj debeli konopac, i kako sam to hteo vrlo intenzivno, za drugo u meni nije bilo mesta. Tek našao sam se u moru do pojasa; sasvim izlišno uostalom. Jer sam ranije već uspeo da oslobodim osovinu crvenog švapsko-italijanskog inostranog konopca (vrlo žilavog). Mokar, u nedostatku rezervnog odela u kabini, doplivam od Figarole do stepenica Arnolonga, parkiram se dobro, odjurim gore, presvučem se, uzmem probuđenog Volođu, unesem ga unezverenog u barku, otplovim do sidrišta. Sve je funkcionisalo ne mož bolje – i odemo na ručak udvoje (pašta šuta). Njega (Volođu) vratim u Arno, a ja nađem Nina i odem s njim na čamac. Kvar – jedan šraf se bio odvintao, trebalo ga je pričvrstiti kako valja i motor se više nije ugasio. Otišli smo zajedno na Katarinu, vratili se zajedno u Arno i zateknem Volođu u sasvim realističkoj pozi: sedi kraj prozora i broji čamce s ribarima koji love kalamare praveći bosanske grbove. „Što onji delajut?“ „Kalamarajut“ „A tak, ja dumal što oni signali čortovi odnji drugom dajut“ Pomislim: postoji taj realistički način uživljavanja u pogrešne zaključke na osnovu ispravno opserviranih detalja, i postoji drugi – detalji i zaključci neispravni, neopservirani, izmišljeni bez greške i izvrsno delujući u izmišljenom svetu na putu svog domišljanja.