Boris Buden
KADA SU SLOBODI BILA POTREBNA DECA
Sarajevske Sveske br. 27/28
Žargon postkomunističke transformacije karakterizuje čudnovata metaforičnost: odgoj za demokraciju, ispiti demokratije, škola demokratije, demokratija kojoj su još potrebne pelene, koja odrasta, koja je sve zrelija i možda se još nalazi u dječjim cipelama, pravi svoje prve korake ili, naravno, demokratija koja pati od dečijih bolesti. Tako već sam jezik postkomunizma otkriva paradoks koji ukazuje na najveći skandal najnovije istorije: ljudi koji su upravo u demokratskim revolucijama 1989/90. dokazali svoju političku zrelost, preko noći postali su deca! Još koliko juče im je pošlo za rukom da sruše totalitarne režime u čiju je istrajnost, pa čak i nepokolebljivost čitav takozvani zapadni, demokratski svet čvrsto verovao do poslednjeg trenutka i čije se moći bojao kao kakve onostrane nemani. U borbu protiv komunističke pretnje mobilisane su sve političke, ideološke i vojne snage, veliki državnici i generali, filozofi i naučnici, propagandisti i špijuni, a da se pri tom totalitarno čudovište ni jedanput nije čak ni zastrašilo. Uprkos tome, oni koji su ga najurili golim rukama nazvani su decom. Koliko juče na noge su podigli svetsku istoriju koja je već ležala na samrtnoj postelji i pomogli joj da se nakon tako dugog perioda uspravi na vlastite noge, no već danas i sami moraju da uče prve korake. Još juče su čitavom svetu dali istorijsku lekciju o hrabrosti, političkoj autonomiji i istorijskoj zrelosti, no već danas se svojim samoproglašenim vaspitačima moraju dokazivati kao dobri pitomci. Koliko juče su predstavljali spasonosni lek na smrt bolesnih društava, da bi već danas i sami patili od dečijih bolesti koje moraju tek preležati ne bi li uopšte bili kadri za život. Kakvo se to čudo odigralo te noći, kakav je to opsenar odrasle ljude pretvorio u nezrelu decu?
To je, dakako, bila politika. Dete prepoznato u zrelom čoveku nije ni zaostala faza u njegovu razvoju niti psihopatološka pojava poput nekakve infantilne regresije, već političko biće, zoon politikon par excellence.
Ideologija po imenu tranzitologija
Čovek kao političko dete nameće se upravo kao idealni subjekat novog, demokratskog, početka. Neopterećeno prošlošću i u potpunosti okrenuto ka budućnosti, ono je puno energije i mašte, voljno i kadro da uči. Isijava slobodu kao da je njeno čisto otelotvorenje, dok zapravo uopšte nije slobodno. Ono je nesamostalno i odrasli treba, odnosno dužni su da se staraju o njemu i nameću mu svoju volju. To ga čini utoliko podesnijim da društvu posluži kao osnova za novi početak. Ono u sebi potire sve protivrečnosti koje raspiruje iznenadno pojavljivanje slobode u društvu, no pre svih potire protivrečnost između gospodara i potčinjenog. Nijedan odnos gospodovanja ne čini se samorazumljivijim od onog između deteta i staratelja, nijedna vlast tako nevinom i opravdanom poput one nad nezrelom decom. Njima se sloboda ne oduzima, već privremeno suspenduje, takoreći odlaže do daljnjeg. Tako dete pod starateljstvom, kao političko biće „uživa“ odgođenu slobodu. A ako se jednog dana obećanje slobode ispostavi kao varka, uvek se može reći kako je to i tako bila samo bajka za decu.
Represivna infantilizacija društava koja su se oslobodila komunizma predstavlja glavnu političku karakteristiku takozvanog postkomunističkog stanja. Ona nigde ne dolazi više do izražaja nego u ideologiji postkomunističke transformacije, neobičnoj teoriji koja se latila zadatka da shvati i objasni postkomunističku transition to democracy. Tu cinizam postaje (političko-)naučno mišljenje.
Iz perspektive političke nauke, komunizam se shvata pre svega kao prelazna faza, odnosno proces preobražaja, u kome iz real-socijalističkog nastaje kapitalističko demokratsko društvo. Tako ni nauka o politici nema razloga da taj prelaz poima kao određenu istorijsku epohu. Nedostaju mu elementarna obeležja identiteta poput specifičnog postkomunističkog političkog subjekta ili sistema, specifičnog postkomunističkog načina proizvodnje ili oblika vlasništva, itd. Stoga političkoj nauci pojam „postkomunizam“ nije ni potreban. Umesto njega preferira već pomenuti koncept transition to democracy i u okviru njega čak razvija samostalnu disciplinu koja „naučno“ ispituje taj proces, takozvanu tranzitologiju (transitology). Ona, u osnovi, počiva na ciničnoj ideji da ljudi koji su sami izvojevali svoju slobodu prvo moraju da nauče da tu slobodu zaista i uživaju. Značaj tog paradoksa nadilazi istorijsku situaciju u kojoj su se nalazila postkomunistička društva Istočne Evrope nakon 1989.
Pojam tranzicije uvodi se kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina da bi objasnio različite slučajeve promene režima pre svega u zemljama Južne Amerike i Evrope. Tranzicija prvobitno, dakle, nije označavala ništa drugo nego „interval između dva različita politička režima“, kako glasi minimalistička definicija iz 1986. godine. Ta tranzicija bila je „tranzicija iz...“, primera radi „iz autoritarne vladavine“ kako se navodi već u naslovu knjige Gijerma O’Donela (Guillermo O’ Donnel) i Filipa Šmitera (Philippe Schmitter).
U principu, tadašnja nauka o politici je fenomen promene režima uvek reflektovala retrospektivno. Pokušavala je, dakle, da a posteriori izvuče pouku iz istorijskog iskustva. Pri tom se nije tako mnogo interesovala za budućnost, jer je izlaz iz tranzicije shvaćene na taj način u principu bio otvoren. U to vreme ona nipošto nije morala da završi u demokratiji; autoritarni režim jamačno se mogao pretvoriti i u možda daleko goru formu autoritarne vladavine. Tada je bilo potpuno zamislivo da, recimo, neku južnoameričku vojnu diktaturu smeni marksistička, pa čak i maoistička diktatura, ukoliko nije podvrgnuta potpuno drugačijoj vrsti promene. Čilenaci su, primera radi, tada demokratskom odlukom sa Aljendeom krenuli putem „socijalističke demokratije“, ali ih je vojna hunta primorala da pođu u drugom pravcu.
U ono vreme svet je, dakle, još bio prilično komplikovan. Ne samo dva konkurentna ideološko-politička sistema i vojna bloka, nego i niz antikolonijalnih pokreta u „trećem svetu“ starala su se o određenoj kontigentnosti političkog. Tada se činilo kao da čovek ima izbor, kao da je istorija još otvorena.
Krajem osamdesetih svet se promenio. I tranzitologija svoj predmet od tada shvata drugačije. Politički proces transformacije sada je unapred determinisan. Njegov cilj je strogo utvrđen. To je prijem u globalno-kapitalistički sistem zapadne liberalne demokratije. Od sada pojam tranzicije važi gotovo isključivo za takozvana postkomunistička društva i označava njihov prelazak u demokratiju, koji je počeo promenom 1989/90. i sa manjim ili većim uspehom se nastavlja uglavnom u Istočnoj Evropi.
I zaista, „deci komunizma“ taj položaj je veoma dobro poznat. Odrastali su sa logikom istorijskog determinizma. No, tada je vodeća snaga klasne borbe bila ta koja je društvo sigurnom rukom vodila ka boljoj besklasnoj budućnosti. Biti slobodan značilo je prepoznati gvozdene zakone istorije i potčiniti im se. Put u bolju, komunističku budućnost ne samo da je bio dobro obeležen, nego i neizbežan.
Sada iznova moraju da prolaze kroz slično iskustvo. No, ovaj put je the General Law of History taj kome se bezuslovno mora potčiniti. Cilj se postavlja jasno i jednoznačno i garantuje se da će se dostići. Prema novoj ideologiji tranzicije, da bi se dosegla demokratija samo se striktno moraju pratiti objektivni, eksterni faktori – ekonomski, kulturni, institucionalni. Katkad je dovoljan i sam geografski položaj: „... geography is indeed the single reason to hope that East European countries will follow the path to democracy and prosperity“, piše jedan od „tranzitologa“. Politiku shvata još samo kao borbu za kontrolu nad tim objektivnim, eksternim faktorima: „if we really control economic growth and the institutional setting, it is very likely that democracy will occur.“
Drugi su otišli korak dalje. Put u demokratiju naprosto određuje priroda: To je „a natural tendency and therefore not difficult to achieve“. Sama politika počiva na prirodnoj selekciji Čarlsa Darvina (Charles Darwin). Autor ove darvinističke teorije demokratije, Tutu Vanhanen, takođe veruje da je ona univerzalno merljiva. Tako je uveo takozvani Indeks demokratizacije (ID) koji treba da nam pokaže na kojem se stupnju demokratizacije nalazi određeno društvo. Shodno tome, načinio je i rang-listu demokratskih društava. Na tom spisku, koji je napravio neposredno pre pada komunizma, klasifikovao je šezdeset i jednu zemlju kao demokratsku, pet kao takozvane poludemokratije (semidemocracies) i osamdeset jednu kao nedemokratska društva. Samo one zemlje koje mogu da dokažu preko 5 ID-poena, klasifikovane su kao prave demokratije. One ispod njih bile su autoritarne (authoritarian).
Oba pola autoritarizam (authoritarian rule) i realno postojeća sloboda (liberal democracy) definišu, dakle, jasnu istorijsku liniju razvoja: od autoritarizma ka demokratiji. Prelaz je sada teleološki, determinisan dakle sa aspekta svog dovršenja, i sastoji se u napredovanju na skali demokratizacije sve do njenog vrha, stanja ostvarene slobode u sistemu liberalne demokratije. Čovek jednostavno samo mora da sledi zakon prirode.
Autoritet sa jedne i sloboda, odnosno autonomija, sa druge strane – ta oba pola određuju i ideal prosvećenog, modernog vaspitanja: razvoj deteta zavisnog od autoriteta ka autonomnom, punoletnom građaninu slobodnog društva. Paralela je očigledna. Tako su, prema Vanhanenu, najvažniji faktori koji utiču na njegov indeks demokratizacije (ID), nadmetanje i participacija. Njegova formula je jednostavna: što je sistem demokratičniji, utoliko je viši stepen nadmetanja i participacije. Ovo potonje simboliše otvorenost političkih mogućnosti, ukratko pluralizam interesa odnosno političkih i ideoloških opcija. Pod participacijom treba razumeti dobrovoljno učešće građana u političkom životu odnosno u donošenju političkih odluka. Sazrela demokratija zahteva zrele demokrate koji autonomno misle i delaju.
Vaspitanje za nezrelost
Pod tim konceptualnim pretpostavkama se i proces postkomunističke transformacije čini poput neke vrste procesa obrazovanja koji sledi ideal vaspitanja u pravcu zrelosti. On dakako odražava i sve protivrečnosti starog, prosvetiteljskog koncepta.
Analogija između istorijskog razvoja čovečanstva i prirodnog odrastanja deteta, odnosno njegovog svesno usmeravanog vaspitanja, kao što je poznato, predstavlja prosvetiteljski „izum“. U osnovi, prosvetiteljstvo nije ništa drugo nego prelazak iz nezrelosti u zrelost, ili, kako se kaže kod Kanta u prvim rečenicama njegove čuvene rasprave iz 1784. godine, „izlazak čovekov iz stanja samoskrivljene nezrelosti“ koju definiše kao „nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog“. Tako, naime, kako je nezrelost samoskrivljena, i zrelost valja dostići kao rezultat vlastitog delanja. Čovek se, dakle, ne proglašava jednostavno pasivno zrelim, što znači da se otpušta iz stanja nezrelosti, da li od prirode, od boga ili bilo kakvog gospodara poput monarha, u čemu se zapravo nalazilo prvobitno značenje pojma emancipacije kao oslobađanja, odnosno puštanja na slobodu. Prosvetiteljska misao prelaska u zrelost je, naprotiv, značila emancipaciju u refleksivnom smislu, smislu samooslobađanja. Uprkos tome, taj prelazak nipošto ne treba mešati sa revolucijom. Kantov pojam prosvećenosti implicira emancipaciju koja se ne okončava revolucionarnim skokom, već kao „reforma načina mišljenja“, kao kontinuirano napredovanje koje je samo kadro da obezbedi identitet svog subjekta kao subjekta prosvetiteljstva.
U istorijskom razvoju, prema Kantu, prosvetiteljski ideal zrelosti, a sa njim i predstava o emancipaciji kao dugoročnom procesu sa otvorenim ishodom, sve se više potiskuje iz prvog plana. Na njegovo mesto dolazi jedna drugačija ideja emancipacije. Ona se nadalje poima kao akt oslobađanja od nepravedno nametnutog odnosa gospodovanja. Cilj emancipacije više nije zreo čovek, već društvo oslobođeno gospodovanja. Na taj način „zrelost“ gubi empatično značenje pojma emancipacije.
Zanimljivo je da se interesovanje za pojam ponovo budi tek nakon 1945. To je, naravno, doba istorijskog prelaza – iz fašističke diktature u demokratiju. Neposredno istorijsko iskustvo masa koje slepo prate svoje vođe u katastrofu, ponovo je učinilo privlačnom ideju o autonomnom, zrelom čoveku. „Zrelost“ se sada prepoznaje kao pretpostavka demokratije. Nakon duge istorijske razdvojenosti, „zrelost“ i „emancipacija“ ponovo su našle zajednički put, čemu je doprinela i filozofska refleksija posleratnog perioda. Tako je, recimo, Habermas napravio spregu između emancipatorskog spoznajnog interesa sa interesom za zrelošću.
Istovremeno i pedagogija otkriva pojam „zrelosti“; on postaje svrha vaspitanja i obrazovanja, odnosno princip emancipatorske nauke o obrazovanju. Tako pred očima postfašističke transformacije lebdi ideal zrelog građanina kao uzrok i svrha demokratskog društva u izgradnji.
Nije, dakle, nikakvo čudo što i postkomunistički proces transformacije sebe vidi kao dužnika istog ideala. Na kraju krajeva, nova situacija poima se kao posttotalitarna – kao istorijsko stanje koje se u istoj meri ideološki ograničava i istorijski udaljava od oba totalitarizma, fašističkog i komunističkog. (To uključuje i ideologem naknadnog izjednačavanja istorijske realnosti tih dviju međusobno zakrvljenih ideologija i političkih pokreta, odnosno predstavu o društvu koje se oslobađa takozvane dvostruke okupacije – fašističke i komunističke.)
Postkomunistički ideal zrelog građanina nigde tako jasno ne dolazi do izražaja kao što je to slučaj u jednom od najvažnijih zadataka koje je transition to democracy sebi postavila za cilj, naime u razvoju takozvanog civilnog društva. Da li je ono istinski subjekat demokratskog života, socijalni supstrat svih demokratskih vrednosti, pravičnosti, funkcionalne javnosti, ljudskih prava, itd. I upravo to civilno društvo bilo je, smatra se, u društvima oslobođenim od komunizma još odveć slabo, da ne kažemo „još u pelenama“, zbog čega se mora prvo vaspitati, obrazovati, „postaviti na svoje noge“. Zapanjujuće je kako tada nikome nije palo na pamet pitanje ko je, ako ne civilno društvo Istočne Evrope, doveo do pada ancien régime. Šta je bila Solidarnost ako ne paradigmatična institucija upravo civilnog društva koje je pružalo otpor, borilo se, radikalno menjajući vlastito društvo i svet? Kako je ono sada najedanput oslabilo, kada je još juče bilo u poziciji da dovede do pada komunizma? Ko je i sa kakvim interesom poljskim radnicima koji su podstakli demokratsku revoluciju, odolevali najbrutalnijim represijama kontrarevolucije i bukvalno na svojim plećima izneli konačnu pobedu demokratije, ko je tim ljudima najedanput stavio pelene, ugurao ih u dečije cipelice, stao da ih leči od dečijih bolesti i da ih šalje u školu na ispite?
To su bili cinični ideolozi tranzicije, kako možemo nazvati preteče mislilaca postkomunističke transformacije. No, njihov cinizam sledi jednu sasvim jasnu logiku, logiku gospodovanja. Kada se „vaspitanje u pravcu zrelosti“ propagira u službi interesa gospodovanja i pri tom pretvara u beskonačan proces čiji mogući svršetak određuju samo staratelji sâmi, onda to samo-pozivanje na „zrelost“ više ne služi, kako piše Robert Špeman (Robert Spaemann), „proširenju kruga zrelih, već kruga onih koje najpre treba proglasiti nezrelim“. Tako se dečija metaforika tipična za žargon postkomunističke transformacije pokazuje kao simptom novog modela gospodovanja. Ona jasno ukazuje na represivno lišavanje zrelosti pravog subjekta „demokratskih promena“, na njegovu potonju desubjektivizaciju. To je konstelacija za koju i dalje važe Adornove reči iz razgovora na radiju o „Vaspitanju u pravcu zrelosti“, naime da „u svetu poput današnjeg apelovati na zrelost gotovo da predstavlja prikriveno opšte držanje-u-nezrelosti“.
U čijem interesu se to dešava? Ko lišava zrelosti aktere istorijskih promena, ko im otima status subjekta? Pitanje je staro koliko i prosvetiteljski pojam zrelosti. Već Haman ga direktno postavlja Kantu: „Ko je taj nametljivi staratelj?“ On ga je video u samom Kantu, tačnije, u liku prosvetitelja. Danas su to oni koji nisu učestvovali u demokratskim revolucijama 1989/90, zapadni posmatrači. Daleko od toga da su dela istočnoevropskih aktera naišla na ono entuzijastično „učešće u skladu sa željom“, sa kojim su Kantovi pasivni posmatrači nekada pozdravljali Francusku revoluciju, na pad komunizma reagovali su naknadno ciničnim „učešćem“ u skladu s interesom gospodovanja. U tom istorijskom događaju prepoznali su, doduše, poput Kantovih posmatrača u padu feudalnog apsolutizma 1789, „napredak ka boljem“ u smislu „tendencije ljudskog roda uopšte“, međutim za njih je ista ta tendencija istovremeno važila kao nešto što je odavno ostvareno u realnosti i na taj način, hegelovski rečeno, istorijski ukinuto. „Vi hoćete nešto bolje, ali to bolje smo mi“ glasio je odgovor zapadnih posmatrača na demokratske revolucije u Istočnoj Evropi. Time se beskrajno razlikuju od onih koji su se odušavljavali vestima iz Pariza 1789. Dok su ovi potonji u revolucionarnoj stvarnosti drugih ugledali sopstveni san, oni prvi dve stotine godina kasnije u revolucionarnom snu nisu prepoznali ništa drugo do sopstvenu stvarnost.
Posledice te razlike ne mogu biti radikalnije. Ljudi koji su iz borbe za slobodu izašli kao pobednici preko noći su pretvoreni u istorijske gubitnike. Na delu nije bila magija, već hegemonija. Ona je ta koja je zapadne posmatrače učinila ne samo pobednicima nad komunizmom, nego istovremeno i nad akterima revolucije što su doveli do pada komunizma. Neka ta objava pobede zazvuči na originalnom jeziku, na maternjem jeziku hegemonije: „The armies of the winners did not, it is true, occupy the territory if the losers. Still, given the nature of the conflict and the way it ended, it was logical for the losers to adopt the institutions and beliefs of the winners. It was logical in particular because the outcome represented a victory of the West’s methods of political and economic organisation rather than a triumph of its arms.“ Majkl Mandelbaum (Michael Mandelbaum), autor navedenih rečenica, kao i njegov kolega u političkim naukama, Džon Miler (John Mueller), ne govore slučajno eksplicitno o imitaciji kao najboljem putu u demokratiju.
Stvar ne može biti gora: nije samo pobeda ukradena akterima revolucije, a oni načinjeni gubitnicima. Oni su istovremeno učinjeni nezrelim i osuđeni na slepo podražavanje svoga staratelja u smešnom verovanju da će se na taj način vaspitati za autonomiju. U tome se odslikava ne samo puka samovolja novih gospodara, nego pre svega logika njihove vladavine.
Vaspitanje za glupost
Izraz „deca komunizma“ dakle nije metafora. Naprotiv, on označava stilsku figuru potčinjavanja novom obliku takozvane istorijske nužnosti, koju uvodi i pod kontrolom drži postkomunistički proces tranzicije. Pod tom pretpostavkom, transition to democracy kao radikalna rekonstrukcija počinje ni iz čega. Shodno tome, Istočna Evropa nakon 1989. liči na pustoš s ruševinama koju naseljavaju još samo deca, nezreli ljudi, nesposobni da bez vođstva nekog drugog demokratski organizuju svoj život. Oni sebe ne poimaju ni kao subjekti niti kao autori demokratije za koju su se odista sami izborili i koju su sami stvorili. Upravo posredstvom ideje i prakse postkomunističke transformacije, ona im je oduzeta da bi se sada vratila spolja kao strani objekat koji se u dugotrajnom, mukotrpnom, često bolnom procesu najpre mora posvojiti. U čudnovatom svetu postkomunizma, demokratija je istovremeno i cilj kojem se teži i izgubljeni objekat. Tako se „deci komunizma“ pogled u bolju budućnost otvara još samo iz nekakve melanholične perspektive. To ne čudi, budući da u jednom važnom aspektu i tako postoji upadljiva sličnost između njihove postkomunističke stvarnosti i komunističke prošlosti. Ona im ne dopušta slobodan izbor. Na taj način „deca komunizma“ ostaju ono što su nekada bila, naime marionete u jednom istorijskom procesu koji ne zavisi od njih, procesu koji je trebalo da ih odvuče sa sobom u bolju budućnost. Taj čudnovati oblik društvenog života, koji se naziva „prelaz“, njima je i te kako poznat. Kao što je poznato, realsocijalizam nije bio ništa drugo nego neka vrsta društva prelaza iz kapitalizma u komunizam. Jednu prelaznu fazu, dakle, smenila je druga. I apsolutna izvesnost i unapred data nužnost istorijskog razvoja ostale su konstante tog prelaza.
U postkomunizmu pitanje budućnosti slovi kao pitanje na koje je odgovor već dat. Ali ni pitanje prošlosti više nema smisla. Od „dece komunizma“ ne očekuje se da imaju sazrelu svest o komunističkoj prošlosti. Upravo stoga su pretvorena u decu da se ne bi mogla sećati prošlosti. Kao deca ona je, naime, nemaju. Paradoksalno, tek se u postkomunizmu dobija sumnjiv utisak kako komunizma zapravo nije ni bilo. Tako je još 1991. Žan-Luk Nansi (Jean-Luc Nancy) govorio o gnevu koji čoveka preplavi kada pomisli na čitavo to govorkanje o „kraju komunizma“. Uverenje kako je čovek, posve jednostavno, najzad završio sa marksizmom i komunizmom, on smatra smešnim: „Kao da je istorija, naša istorija, ćudljiva, samo jeka i dim, opsena što je 150 godina zastirala naš pogled i sada se naprasno, u trenu raspršila u ništastvo. Kao da je jedna jedina zabluda, jedna jednostavna, prosta i glupa greška mogla imati tako dominantno, mobilišuće dejstvo koje pokazuje put. Kao da su hiljade takozvanih ’intelektualaca’ naprosto bili glupaci, ma kao da su hiljade drugih ljudi nasjeli još većoj gluposti, budući da su dozvolili da ih ovi vuku za nos.“
Pravu srdžbu i zabrinutost kod Nansija ne izaziva toliko potiskivanje komunizma kao istorijske činjenice, poništavanje komunističke prošlosti u istorijskoj svesti postkomunizma, sa svom svojom intelektualnom i političkom kompleksnošću, već naprotiv, upravo nečuvena ignorancija sa kojom se postkomunistički svet odriče razmišljanja o toj prošlosti i njenom dejstvu na generacije koje dolaze i pitanja „zašto se sve to dogodilo“. Nansi u tome vidi istinsku, upravo epohalnu glupost postkomunističkih promena.
Deca, dakako, nisu glupa. No, ona se mogu učiniti glupom, tačnije, vaspitati da budu glupa. U tom smislu je Frojd (Freud) još pre stotinu godina govorio o sputavanju mišljenja koje kultura usađuje u svoje štićenike posredstvom vaspitanja i obrazovanja da bi se njima moglo bolje upravljati i da bi bili poslušniji. Razlikovao je tri vrste takve blokade mišljenja, autoritarnu, seksualnu i religioznu, kojim odgovaraju tri „proizvoda vaspitanja“, naime poslušni podanici, seksualno sputani i religiozni ljudi. Ti oblici intelektualnog zakržljavanja, kako ih je on takođe nazvao, shvata kao dejstvo zabrane mišljenja (Denkverbot), zabrane koja je ljudima nametnuta u detinjstvu da bi njihovo mišljenje usmerila na ono što ih najviše zanima. U njegovo doba to je pre svega bila seksualnost čije je potiskivanje spadalo u samorazumljive zadatke vaspitanja. Kada je uspešno sprovedena na području seksualnosti, zabrana mišljenja proširivana je na druge oblasti života i tako pretvorena u suštinsku karakternu odliku čitave ličnosti.
Ono što je tada predstavljala seksualnost, u svetu postkomunizma jeste politika. Dok decu komunizma njihovi vaspitači upravo ohrabruju na seksualnu slobodu i na što glasnije outovanje svog potiskivanog seksualnog identiteta, bezuslovnu identifikaciju sa sekularnim vrednostima i da umesto poslušnih podanika totalitarne države postanu samosvesni članovi demokratskog civilnog društva koji slobodno delaju, čini se da njihov oslobođeni intelekt nema šta da traži u domenu političkog. Kao da tu nema ničeg o čemu bi valjalo porazmisliti. Kao da su na sva politička pitanja odavno dati odgovori, kao da je sada još samo reč o tome pravilno ih implementirati, što vernije podražavati unapred date uzore i pažljivo slušati reč staratelja. Kao da je dobro poznata dijalektika prosvetiteljstva svet postkomunizma zahvatila upravo sa njegove političke strane. Od vaspitanja nastalog u službi novog interesa gospodovanja nastalo je vaspitanje u pravcu političke gluposti; ono jednostavno preokreće Kantov ideal i cilja na ljude koji upravo nisu u stanju da se služe svojim razumom bez vođstva drugog. Tako je glupost, koju Nansi pripisuje postkomunističkim promenama, doista efekat te zabrane mišljenja kojom je zastrt politički racio postkomunizma. Čovek se u postkomunizmu pre svega lišava zrelosti, u političkom smislu od njega se pravi dete, a na kraju krajeva – politički glupak.
Ta spoznaja ne treba da bude osnov za uzrujanost, već naprotiv, da podstakne proces sazrevanja. „Dete“ kao vodeća politička slika i prilika postkomunizma predstavlja više od pukog instrumenta hegemonije. Ono je od strukturnog značaja u imaginiranju novog početka jednog društva koje presudno oblikuje postkomunizam. Poput neke vrste biopolitičke apstrakcije društva u tranziciji, ono preuzima ulogu njegovog subjekta koji ne samo što je a priori oslobođen svekolike krivice za zločine komunizma, zbog čega u svakom novom društvenom odnosu, u odnosu gospodovanja takođe, može nastupiti kao moralno neukaljan; kao „dete“, ono ne mora ni da odgovara za zločine postkomunizma, za kriminalne privatizacije u kojima su bogatstva čitavih nacija preko noći postali svojina nekolicine, za jedno novo, postkomunističko osiromašenje masa sa svim svojim društvenim i individualnim posledicama, za istorijske recidive što na nekim mestima ekonomski, kulturno i moralno idu čak i ispod nivoa dostignutog komunizmom, na kraju krajeva za nacionalizme, rasizme i fašizme, za krvave građanske ratove, pa čak i genocide. Ti fenomeni nam se čine poput neizbežnih dečijih bolesti, da ne kažemo: kao doduše neprijatna, pa ipak bezazlena prljavština u pelenama novorođenog, liberalno demokratskog društva.
Ne zaboravimo: Protivrečnost i otpor
„Dete“ je u postkomunizmu neka vrsta ideološke ground zero društva na kojem se svaka katastrofa, kako ona nasleđena iz prošlosti tako i nova, samoskrivljena, može popraviti. Ono je instanca iskonske nevinosti društva zahvaljujući kojoj postaje moguće sve što se dogodi, pa čak i ono „neprihvatljivo i nepodnošljivo“ (Nansi), integrisati u jednu novu, junačnu robinzonadu i pripovedati je kao univerzalno razumljivu priču o nevinom novom početku. U ideološkom liku nevinog deteta, liberalno-demokratsko, kapitalističko društvo demonstrira svoju bezuslovnu reproduktivnost. Čak i najudaljenije ostrvo ovog sveta u svako doba može postati njegova kolevka, šta košta da košta. Na kraju krajeva, instanca dečije nevinosti deluje konstitutivno za čitav horizont građanske individualističke (pravne) ideologije u doba njene globalizacije. Ta ideologija redukuje antagonističku, dakle političku istinu ljudske istorije na jednostavni odnos počinitelja i nevinih žrtava, strukturiran prema pravnom modelu. Istorija se istražuje samo još sa forenzičkog interesa, kao leš koji nam u sudskom postupku može dati korisne informacije.
Još je Hegel znao da je samo kamen, kao metafora čistog nečinjenja, nevin – „čak ni dete“. U tom smislu, maštanje o nevinom novom početku postkomunističkog društva moguće je samo iz perspektive istorijskog razvoja koji je zaustavljen, razvoja koji je obamreo u simbolu deteta kao svog političkog subjekta. Tu, u trenutku istorijskog prelaza, neslobodu zamenjuje sloboda, sloboda kojoj su potrebna deca – zato da bi im se ona uskratila.
Nije ni čudo što se, kako Nansi naglašava, na cinizam njegovog vremena odgovara besom. U besu koji izaziva poskomunistički trijumfalizam, on vidi političko osećanje par excellence, konkretno, „odgovor na ono neprihvatljivo, nepodnošljivo“. Taj bes je izraz odbijanja i otpora kojima je stalo do nečeg što je više od pukog zahteva za razumnim. Bes o kome govori Nansi jeste politički, zato što nastaje usled redukovanja političkog na „žamor i sitničarenje oko uticaja“ koji u postkomunizmu određuju okvir istorijski mogućeg. Bes otvara dimenziju političkog koja se može razviti tek rasturanjem tog okvira, on je tako istinski glasnik zrelosti koja dolazi i koja će staviti tačku na postkomunističkom nametanju tuđe volje kao svoje.
Upravo u tome, naime u „Vaspitanju za protivrečenje i otpor“, po Adornu, leži „jedina prava konkretizacija zrelosti“. Razgovor u kome je to rekao završava upozorenjem, – ono doslovce ostaje poslednja reč koju je uputio javnosti, budući da je preminuo nekoliko sedmica potom – upozorenjem koje može da posluži kao postskriptum ideologije i prakse postkomunističke transformacije. Upravo u revnosti naše volje za promenom, prema Adornovim rečima, odveć olako potiskujemo činjenicu da pokušaji da naš svet u bilo kom njegovom domenu radikalno promenimo smesta biva izložen nadmoćnoj snazi postojećeg i osuđen na nemoć. Stoga predlaže sledeće: „Ko hoće da menja, to može činiti verovatno samo na taj način što će samu tu nemoć, i svoju vlastitu, učiniti aspektom onoga što misli i možda onoga što govori.“
Dete u nama, represivno infantilizirano i stavljeno pod starateljstvo, jeste upravo oličenje naše političke i istorijske nemoći u savršenom svetu postkomunizma, koji, u napadu epohalne megalomanije, sebe doživljava ostvarenjem svih ljudskih snova o slobodi. Jedini mogući izlaz iz te samoskrivljene nezrelosti jeste protivrečiti jednom takvom svetu i odupreti mu se.
Iz: Boris Buden, Zone des Übergangs. Vom Ende des Postkommunismus. Suhrkamp, Frankfurt am Main, 2009.
Sa njemačkog prevela: Hana Ćopić
