Milica Nikolić

DNEVNIČKE BELEŠKE

Sarajevske Sveske br. 15/16

Januar 2007.

Nedavno sam dobila upravo objavljenu zbirku Ibrahima Hadžića Nepročitane i nove pesme (Prosveta, Beograd, 2006). Prvi put sam o pesniku Hadžiću pisala pre trideset godina, drugi put pre deset. On me i danas, na neki poseban način, pobuđuje da se odazovem, iako mi okolnosti ne idu na ruku. Kratko rečeno, Ibrahimove knjige su me uvek potresale. Nekom vrstom bola kojim su zračile, možda i tuge u pamukovskom spektru. Zbog dvostruke pripadnosti i nemogućnosti da samo jednim svodom pokrije svoj identitet. U današnjoj zbirci otkrivam nove dimenzije, volela bih da to raščlanim. Ali ne mogu da započnem bez podsećanja na nekadašnje utiske. Nemam više »ruke« koje bi mogle da pronađu stare časopise. Zatvorila sam svoj krug, moram toga biti svesna. (Krivim ruke a ne glavu, lakše mi je.) Ali samoodbrambeni refleks neumoran je prevarant. Probudio mi je sećanje na jedan deo mog života koji sam volela, pre četrdeset godina, kada sam redovno »obilazila« Ristićeve, Ševu i Marka, i Vučove, Lulu i Aciku, tog neumornog Humora Zaspala i jedinstvenog šarmera. Slušala sam ga i gledala kako i u dubokoj starosti (poput moje sadašnje, zašle u devetu deceniju) pravi divne autoironične eskapade na račun svoje zaboravnosti, izgubljenosti u vremenu i prostoru i zastajkivanju na pragu odlaska u ništavilo. Govorio je da pojma nema šta je u životu napisao, niti ga to uopšte zanima, ali evo, ipak, pruža mi da pogledam rukopis koji se poslednjih meseci (ili poslednje godine) sam od sebe napisao, po nekoj njemu nejasnoj inerciji. Naravno, za sve je kriva Lulína (prelepa i ovako stara). Svake večeri mu je na pisaćem stolu ostavljala beli list papira. Znala je da, po celoživotnoj navici, mora tu ujutru sesti u devet. I tada bi se događalo čudo: njegova glava je počinjala sama od sebe da funkcioniše, pojavljivalo se nešto što je valjda bilo nalik na misao, zapravo rečenica je sama sebe mislila a on je to doživljavao samo kao nejasan sjaj i sve zaboravljao pošto bi ustao od stola. Ali, evo, nakupilo se dosta tih stranica, moli me da pogledam, da »slobodno« izbacim što god hoću, da ostavim ono što »može« – rukopis mi je na raspolaganju.
Čitala sam divne kratke forme, prelepe minijature koje su svetlele poput zvezda padalica, i ne samo to: nije se imalo šta ni oduzeti ni dodati. Naravno, otišla sam u »moj« Nolit (Miloše, gde si danas?) i uvek strogoj, nedodirljivoj redakciji ponudila rukopis ostarelog pisca. Smejali su se, radije bi nekog mlađeg.
Beležim ovo, verovatno zato što sam ugrožena vlastitim strahom da bi neko mogao tako reagovati ako kojim slučajem dobije ove »Dnevničke beleške«. Možda jedino neće Vojka Đikić, ako ništa drugo onda zbog sećanja na nekadašnju saradnju i mog oduševljenja njenom kreativnom energijom kada je zvala iz Sarajeva da saopšti/proveri svoju zamisao o okupljanju onih koji su spremni da ponovo ožive zajednički kulturni prostor: danas već slavne Sarajevske sveske, Sarajevske bilježnice, Sarajevski zvezki, Sarajevski tetratki.

Februar 2007.
Petnaestak dana sam se dvoumila. Gotovo spremna da odustanem, najednom sam osetila kako opet počinje da se migolji onaj samoodbrambeni crv. Što da ne – mogla bih da zamolim Ibrahima Hadžića, koga već dugo nisam videla, da mi donese, ukoliko ih je sačuvao, časopise sa tekstovima koje sam davno pisala o njegovim knjigama. Tako bih videla može li se uspostaviti veza, bilo kakav odnos sa mojim današnjim utiscma i nalazima? Nisam se suviše dvoumila. Učinila sam to. Diskretan kao i uvek, doneo je fotokopirane tekstove. Nije se ništa moglo pročitati na njegovom licu. Ne misli li da više ne treba da se upuštam u to? Da ne mogu ili ne umem? Pogotovu pošto je čuo da će moje današnje težište biti poslednja trećina knjige, naslovljena Etnografski zapisi, i da kao pomoćnu literaturu tražim njegov Rožajski rječnik. Bila sam nevesela kada je otišao.
Međutim, ubrzo sam se našla, i bez Lulíne, pred pozivom fotokopija na stolu – prikaza iz beogradske Književnosti 1980, i iz sarajevskog Izraza 1998. i zaključila da itekako valja podsetiti na njih jer je to početak jednog autentičnog i podsvesnog pesničkog svedočenja na točku naše novije istorije. Današnji Hadžićevi pesnički iskazi, naročito u Etnografskim zapisima, predstavljaju sledeću etapu, ako ne i zaključni komentar dramatičnih pitanja naše epohe.
Da uprostim: u prvom tekstu o Vrelim tragovima iz 1980. dosta sam uverljivo obrazlagala da je najintenzivniji glas onaj što je progovorio o »genskoj uznemirenosti« i »pokušaju pomirenja« dva sveta i dve nesrazmernosti... koji su karakteristično obeležje ličnih drama ove epohe. Već tada sam videla u pesnikovoj uznemirenosti ogledalo jednog konfliktnog istorijskog trenutka, naravno i ne sluteći dokle nas on može dovesti. Tada je to bio samo 'život sa belegom tajnim' u kome se osećala »prava egzistencijalna zebnja«, poput stihova o »životu koji nije zaboravio«:

Izlili su me od slabe kovine.
Rudaču koju su žarili
I topili
Stavili su na vetar.

Ležim raskrečen, go,
U blatu.
Naprežem se da bolje vidim
Prašinu od koje sam sazdan.

Žmirkam na svetlost. Zebem na suncu.
Mokrim krv.
Uši sam namestio kao dlanove
I osluškujem.

Beležila sam između ostalog:
Ima u Hadžićevom doživljaju života svedenog na oporu jednačinu rađanja i smrti... nečeg što se može nazvati sudbinskim ili arhetipskim... Ne pripadajući borbenima i nadmoćnima, pesnik rožajskog detinjstva ostao je da leži na vetrometini, odolevajući... Slojevito viđenje arhetipskog osetio je kao uzbudljiv poetski poriv... njegove slike i značenja i svedeno-tiha artikulacija deluju do ogoljenosti upravno... sve je uslovljeno pokušajem da se to treperenje, ne samo sopstveno već i zajedničko, gensko, iskaže i osmisli... Najodređeniji odgovor vidim u poslednjoj strofi pesme Porodično stablo: 'Treperimo na vetru./ Otkidamo se i slećemo./ Ali uvek nas okuplja/ Ista grana'.
Nazvala sam to osamdesetih »manjinskim osećanjem života«, zatim »prednošću bola«, i posredno saopštenim »doživljajem života čoveka koji nosi beleg izdvojenosti...«
... Hadžić je uspeo da nevelikim rožajskim ciklusom otvori razumevanju sve ono razbijajuće i spajajuće u tom nukleusu koji je surovo uslovljen spoljnjim, sve slojeve tog tako elementarno saznanog i gotovo samo od bola sazdanog življenja. Ako u njemu ipak ima lepote, onda je ona sadržana u trajanju i tajni održanja svemu uprkos, i njegovoj divnoj uprošćenoj jednačini... Ako pesmu Isti život shvatimo kao kosmičko jezgro i ne tražimo mu ni protivtežu ni protivvrednost, moći ćemo da naslutimo njegovo dosezanje do samih egzistencijalnih osnova. Trajanje u slušanju vučjih urlika, oreolu muva, tajenju bolesti i zmijskoj košuljici oko vrata, istom magaretu, prženju na jari, uzdanju u nož, istoj cigareti, 'Od istog se pucnja/ ledile naše kosti', muženju krava iz iste sise, istoj planini što vezuje za istu tesnu zemlju, strepnji od gladi, otmica, krvi, 'Zavijen komad hleba/ u krpu' i, završnom, sveobjašnjavajućem: 'Isto čuvamo glavu u torbi'... Zato i ne sumnjamo da Hadžić još nije zaboravio i da nikad neće izneveriti taj život: 'Još nisam zaboravio/ Gustinu noći./ Neprozirno tkivo/ Koje diše.// Iza zida/ Crnu jamu/ Iz koje svetle/ Mačje oči.// Još nisam zaboravio/ Tajni znak:// Raspolućenu konjsku lobanju/ Na ogradi.// I miris/ Ustajalog trapa/ I nečujni rast/ Lagane trave/’... Ili kako nam u Ožiljcima kaže: ‘Slušam očeve/ reči magijske// Sledim vreli trag./ Idem uz bregove./ Padam na ožiljke/ Strašne – Njegove.’

Mart 2007.
Prikaz druge Hadžićeve knjige Pesme i iz 1998. započela sam podsećanjem na stihove iz Vrelih tragova koji su mi se i ovog puta, nakon dvadeset godina, ukazali kao presudni za sve ono što sam konačno formulisala kao geslo Hadžićeve sudbinske pesničke iskaznice (Izlili su me od slabe kovine...).
No zabeležila sam tada i nove obrise i drugačija čitanja tematskog kruga zbirke Pesme i:
Nova Hadžićeva zbirka pobudila me je na isti način i potvrdila moje nekadašnje nalaze i sumnje. Nažalost, onako kako mi osamdesetih nije izgedalo moguće. Danas je Hadžićevo osećanje ugroženosti dobilo silno uvećane i tragične razmere i postalo nesrećna pesnička »privilegija«. Glas uznemirenosti prerastao je u glas očajničkog poraza pred krivuljom istorije i pred strašću za odmazdama koje se ne skidaju sa poprišta društvenih zbivanja. Danas se i ja odazivam kao neko ko jedva opstaje upravo pred ovim saznanjima.
Ali druga zbirka je otkrivala i jedan novi uvid, i o tom delu Hadžićeve poetike htela bih, u ovom momentu, 2007, više da govorim. Otvorila je jednu baznu ravnotežu koja nam omogućuje da čujemo ništa manje autentičan i dramatičan drugačiji glas, onaj koji prvome sučeljava drugo lice postojanja... podstičući složeniji pogled uprkos tako opipljivoj ugroženosti na delu... uspostavljanjem dramatične ravnoteže dva suprotna načela na kojima je zasnovano planetarno ustrojstvo, ravnoteže u kojoj je uspeo da nađe kotvu spasenja i ostvari značajno poglavlje svoje poezije... To je čist govor bića koji može da postane oglašavanje istorije i antropologije. Ta dva govora su dva polarizovana motiva ove knjige: onaj o krvavim rezovima koji se uobličuje u govor o trajanju ljudske vrste sa uvek istim »istorijskim« crnim rupama, i govor-odgovor: svespasonosno okretanje kosmičkoj zamisli, koja nam jedva može, naravno privremeno, pružiti obrazloženje postojanja. To su te dve osnovne nominacije ove poezije. Svaka ima svoju prednost i, povremeno, svoju prevagu. Pesnik nas poziva da uvažimo njegovo osnovno pripadništvo i, na veoma privlačan i diskretan način, nemogućnost da opstane u istoriji za koju su ga prikovali. Posredi je nešto što je izraz najdubljeg osećanja sebe kao dela planetarnog kruga, bliskog mogućem atavističkom, ali i nešto više od toga, nešto što isto toliko podleže koliko i ne podleže tumačenju, upravo onoliko koliko znamo da su podatne razlaganju sastavnice naših unutrašnjih kodova. Kada pročitamo stih 'Mulj zeva pa zaćuti', uvučeni smo u svet tvari i supstancijalne zagonetke, jedino što znamo je da je onaj ko izgovara ove reči deo tog mulja, i toga zeva i te ćutnje. Nikakvim se poetskim sredstvima ne može nadomestiti snaga ovog stiha jer je to učešće bez ostatka, postojanje u postojanju – koji ne ostavljaju ni najkraći put za mimolaženje, a pogotvu ne za zamene.
Otud izvire priča o onom »drugom« Hadžiću, gljivaru i čitaču tajnih slika poput godova na presečenom stablu, koji oseća sebe kao podređenog protagonistu u planetarnoj postavci... posedujući dar da vidi mikrosupstance živoga... i sposobnost da izdvoji često drugima nevidljive sudeonike ove kolosalne postavke pa tako uspostavi ravnotežu sopstvene egzistencije uz puno očuvanje svoga tajnopisa.
Hadžićevi »stihovi o prirodi«, priča o združenosti sa njom, lišeni su pouke i poruke, i upravo to čini ovu povezanost poetski tako plodnom. Iza ove prisnosti ne stoji nikakva tražena tonalnost, nikakvo strukturisanje (izuzev onog vlastitog, unutrašnjeg naloga) – ona je sam govor bića kome je dato nešto što drugima nije. Da ne govorimo koliko je ovo suprotno... konceptu slavne »lepote prirode«... Ovo su drugačiji znaci. Njihov smisao nam mahom nije jasan. Hadžić ih zove 'signalima' i 'meni nerazumljivim porukama'. Čujemo ih kada nam priča o leptirima i njihovom naizmeničnom otvaranju i zatvaranju krila, o prutu koji se otima matici i maše iz vode, o punoglavcu u plićaku i jagodi na travnatoj obali. Ali čujemo i u najjednostavnijem obraćanju: 'Prijatelju,/ Posveti jutro izlasku sunca,/ Buđenju trave,/ Ptici na grani:/ Pogledaj kroz prozor/ I zamišljaj da si deo večnog kamena.'
Pred nama je neko ko je u posedu... dve velike odanosti – one iz sveta šuma i one iz zone posredovanja i prenošenja onoga sve ka čoveku i od čoveka. Hadžić je izabrao dva prostora: najveći – jedine imperije, i onaj koji zovemo ljudskom sudbinom.
Zato, govoreći o Hadžićevoj poeziji do današnjih dana, moramo pratiti rukavce ostvarenja ova dva paralelna poetska makroplana. Onog koji se može nazvati Hadžićevim posedovanjem gljivarske tajne i tajnih puteva... Ukazaće ti se samo 'Ako budeš strpljiv/ I bez zle naravi tihe lisice', reći će on nalazaču...'Ti zasej seme'. I dobićeš 'Odgovor nebeskih tajni'.
Nazvala sam Pričom o godovima insert o vidovitoj zemaljskoj priči o drvoseči koji 'usred leta vidi ledene šare na prozorima', koji ne veruje ljudima nego pticama i crvima, onaj kome na kraju ostaje samo da broji stešnjene godove, van istorije i van oblika i odnosa ljudske zajednice... Poetska priča Drvoseča prerasta u složeno predanje o prenošenju naloga, o zameni uloga, o kazni. Onaj ko je pokušao da razvrgne ugovor o poslušništvu stvarni je junak ove priče o Velikom Ustrojstvu. U tome ključu otvara nam se i pesma Stara slika: 'Na starom panju,/ Koji je pupak šume,/ Leži zmija.// Po godovima, ako bi još neko,/ Sem zmije,/ Uspeo da izbroji, video bi:/ Stablo je niklo u vreme/ Pobune na dahije,/ U vreme kada je Vuk pisao slova,/ A Mocart komponovao./ U vreme kada su moji preci primili novu veru.// To samo zna zmija.// A njene šare čine/ Anagram smrti.// Ovu otrovnu lirsku sliku/ Pratimo:/ Ja, sakriven u gustišu,/ I orao nebeski lovac.// Ja na postavljenoj sofri-panju/ Vidim anagram smrti,/ A gospodar nebesa/ Pripremljeni ručak’.
Čovek – zmija – panj i orao – sudeonici su ove »otrovne lirske slike«. Zašto otrovne? – ključno je pitanje, i na njega možemo dati bar dva odgovora. Je li reč o onoj tvari koja u zmiji čeka i koja se izjednačuje sa njenom prirodom, ili je reč o skupu sastavljenom od antagonističkih, ili ponekad i usaglašenih učesnika zemaljske i nebeske slikovnice, katkad pomoćnika, katkad uništitelja?... U trijadi živih, čovek je »na kraju genetskog napora« a zmija na početku: simbol jednostavnosti i simbol složenosti...
... Čovek je nadmoćan samo u svojoj složenosti koja mu je uvek od pomoći. U nadahnuto jednostavnoj Hadžićevoj šumskoj slici priča je samo prividno uprošćena: čovek je sakriven u gustišu, nimalo nadmoćan, on je poštovalac zmije, uvek uplašen, ali i pun uzdanja u nju, jer »samo ona zna«. Ali, šta zna? Da li jedinu tajnu novih smrti i tragove koje za sobom ostavljamo? Tolikih smrti koje su pratile i ispratile godove na panju, onih iz buna i onih kada se stvaralo. Da li zmija jedina zna zato što njene šare čine anagram smrti? Ili što je svojim telom pokrila sudbinski pesnikov god? Zagonetka je postavljena, a da li je i odgovor dat?
Pravilnost godova i »premeštenost« zmijske šare? Spojenost znakova života i oznaka smrti? Zmija i panj – dva različita trajanja. Panj zmiju ne interesuje, njegovo je vreme drugo, a zmija zna sve o čemu bi panj mogao da priča. »Lirska scena« je već time pokrivena. Ali ipak, to je samo njena polovina. Druga, ona »otrovna«, izlazi iz ove sastavnice, jer uključuje pesnikov pogled, njegovu tajnu. Samo zmija zna da je stablo niklo 'U vreme kada su moji preci primili novu veru'. Ležeći na godovima, zmija je čovekov saučesnik, ona skriva krivicu bez razloga, predačku, koju smo primorani da delimo ma koliko bili daleko. Ali sučeljavanjem sa pogledom »nebeskog lovca«, ovaj se unutrašnji lavirint ponovo smešta u planetarnu zamisao, u deo iste jednačine u koju staje i pogled »nebeskog lovca« – da bi se sučelila dva pogleda, veoma različita, iako su deo iste postavke, samo sa druge razdaljine. Jedan u toj carskoj formuli pripada jedinom sudioniku koji ne samo da misli čoveka i njegove zamršene pobude i odnose nego i misli smrt, želeći da odgonetne njene naloge i učinke. A pogled »gospodara nebesa« zna samo za imperativ opstanka i solarnu nadmoć, ne i za pretpostavku ugroženosti. Vidovitost Hadžićeva umela je da obuhvati ta dva, ta tri pogleda, da ih sjedini u jednačinu života, najjednostavniju i najbožanskiju među tolikima. Upravo tu otkrivamo prirodu ove vizije koja je umela da saopšti da su anagram smrti i postavljeni ručak, ma koliko izazivali treperenje »trske koja misli« zbunjene pred upotrebom čoveka u istoriji, deo velikog projekta koji sačinjavaju mirijade delova jednake važnosti.
Sad mogu da kažem: verujem da je upravo Hadžićevo gljivarstvo odnegovalo ovaj jedinstveni pogled i konačno ga odredilo... Ali još nešto: gljivarstvo je i svespasavajuća strana pesnikovog života koja mu je pomogla da se skloni od paralelnog nalaza, onog krvavog crteža na staklu, ljudskih odnosa. Ali to jeste i ostaje druga polovina knjige koju imam pred sobom 1998, i druga polovina života Ibrahima Hadžića...
... U pesmi Krijumčarenje vidim moguću vezu sa svojim nalazom od pre dve decenije, sa Hadžićevim govorom o izmeštenosti i nemogućnosti prilagođavanja, o neuklonjivim »vrelim tragovima« i izopštenosti kao sudbinskom određenju života i poezije. Bolna podloga Hadžićevog života, ono što mu je dala sredina u kojoj je ponikao, i dramatični rascep između nje i novog okruženja – pokazala se, usled odsustva bilo kakve dogradnje, presudnim likom njegove poezije. Razvilo se to u jedno razuđenije kazivanje, podrazumevam pod tim nekolike rukavce kojima se ovo »staro« osećanje na nov način doživljava i saopštava...
... To su dva života, sukobljena u samopostojanju i sa-postojeća u sukobu koji je nadmašio ovu podelu i učinio je naivnom. Ona je dubinska podloga podvojenosti koja se danas u našem krvavom razdvajanju pretvorila u nesavladljiv egzistencijalni strah, jedva nalik osećanju koje se pre dvadeset godina moglo nazvati manjinskim bolom. Nažalost, ono što je »novo vreme« donelo nije ugrozilo samo nekadašnji čisti svet već i sam megalopolis, dobivši oblike koje niko od nas nije mogao slutiti i prema kojima nekadašnja kolizija izgleda benigna i laka.
U nedoumici sam da li da se zaustavim na odeljku o »apokalipsi koja nas je žudno iščekivala«, o kojoj govore dve tihe, inokazne Hadžićeve pesme: Jastuče za igle i Perač prozora.
Jastuče za igle... čuva ljupku formu gravire i... evocira govor bajke ili grimelhauzenovskog žanra, ali ne guši urlike Sebastijanove: 'Dao mi je/ Sv. Sebastijana,/ Istog kao sa slike Andrea Mantenje,/ I rekao:/ Koristi ga,/ Zabadaj u njega igle...'
Jastuče – izbodeno telo pretorijanca koji se objavio hrišćaninom osudivši sebe time na martirsku smrt, u herojskoj volji da sledi svoju ideju, dvostruko je lice ove pesme, koliko je to i drugi glas alegorije, majstor Hans. Odlična podtekstualna mutacija omogućuje dvostranost uloga, veoma plodnu za zamisao pesme. Šegrt u veštini krojačkoj, koja bez ubadanja igala ne može, u tela drugih i svoje sopstveno, jednovremeno je i mučenik Sebastijan i oni koji u njega zabadaju tanke oštrice, isto onoliko »Časni« koliko i »Dobri«. Uloge su pomešane – one sa strane pretorijanske i one sa stratišta, mučenikâ. S pretorijancima čini nam se da je sve jasnije, ali dobri ljudi, darežljivi i uslužni majstori ljudskih ubilačkih zanata, znamo koliko su mogli da pomognu rasulu i usavršavanju šegrtskog posla nekad i sad. Nade da će se popravka stare odeće u dogledno vreme završiti gotovo da nikad nije bilo niti će biti...
...Perač prozora je druga vrsta alegorijskog i likovnog rukopisa, veoma apartna »ljubavna pesma« sa podtekstualnim implikacijama... Krvava impostacija, jedini mogući govor 1994. – godine kojom je pesma datirana – daje ovoj zatvorenoj poetskoj strukturi snažan naboj. Brišem prozor, uklanjam mrežu tankih raspuklina sa našeg postojanja – života nas dvoje i okoline koja je izvan staklenog pravougaonika, uokvirene umetničke slike i njenih krakelura, ali i mnogih njenih sižea. Prstom umočenim u sopstvenu krv, crtam portret moje drage, obrisani prozori su rasvetlili naše odnose, našu spavaću sobu, rečnike koje više ne upotrebljavam jer mi je jezik odumro, kao što odumirem i sam. Govor je to o sopstvenoj razorenosti, ali i o raspuklosti svih nas, nesvesnih da smo učesnici u sveopštoj destrukciji.
Tako Hadžić ispisuje svoje Los desastros de la guerra. U pesmi Potraga prepoznajem ustreptalost i slutnje Vrelih tragova dovedene do paroksizma, ali i dalje zagušene i pribijene uz dno bića. Strah od potere je sad prisutan ne samo u genima, on je tu, pred vratima, u sobi, nad dečjom i nad sopstvenom glavom, već stavljenom na panj. 'Mi smo ti na tragu' – strašna je poruka koja je ovih godina odzvanjala i još odjekuje među nama. Iščekivanje 'tajnog znaka', pitanje 'ko će prvi doći' paradigma su progona, zatiranja, kolektivnih smaknuća, kućnih pokolja, masovnog uništenja. Možda ne bi bilo preterano reći da je Potraga neka vrsta narodne pesme – kolektivni glas svih progonjenih oduvek i svuda. Izraz kolektivne svesti, ona je snimak unutrašnjeg monologa gonjenih, podjednako one većine u kojoj slutnje nije bilo i onih u kojima je ona tinjala. Potraga je povlašćeni trenutak pesnika kroz koga, kako je to jednom rekla Marina Cvetajeva, »govore svi«.
... Odjek ovoga glasa čujemo i u pesmi Rodoljubiva uspavanka 1990. godine. 'Spavaj, drago moje detence,/ bau, bau!' (replici na Ljermontovljevo buji-paji, detence moje, slatko spavaj i spremaj se za blagosloveni boj sa zlim Čečenom, ikonu ću ti dati.)... Spavaj, ali samo ovlaš, osluškuj, ali se pravi da ne čuješ, prati te nasleđena mora: 'Jame su pune leševa,/A reke nose naduta tela...' Ipak '...slušaj i šušanj,/ i crva, i urlik. Jednom to/ Sve postane isto'.
Trećom pesmom iz gojinskog kruga – Hadžićevim Optužujem – prenetim u celini – završiću za ovu priliku prilagođen pregled trodecenijskog pesnikovog bola i protesta, kako bih potražila anamnezu njegovog današnjeg oglašavanja.

OGLAS

Ja, pesnik, I.H.
Zalutao, izgubljen, obezvređen,
Nepotreban, suvišan, utučen,
Ugrožen,
Prevaren,
Beznadežan,
Tražim slobodno mesto u
Nekom logoru.
Može i konc.
Poželjno je da bude doživotno
I bez preteranih mučenja
(po mogućnosti neka je humano).
Zauzvrat, odričem se materijalnog
I sveg duhovnog
U korist upravnika logora.
Inače, imam blizu 50 godina.
Oženjen sam i imam dvoje dece.
Objavio sam 6 knjiga poezije
Za koje sam dobio nekoliko nagrada.
Za svoj činovnički rad i
Privrženost poslu
Odlikovan sam.

Ozbiljne ponude sa detaljnim
Opisom
Slati na Udruženje književnika
Srbije,
Ul. Francuska 7
11000 Beograd
(na ime oglašivača).

p.s. na zahtev vlasnika logora
Mogu naknadno priključiti
Nekoliko preporuka mojih prijatelja.

Juni, 1992.

April 2007.
Evo me tek danas, drugog aprila 2007, pred poslednjom Hadžićevom knjigom Nepročitane i nove pesme (Prosveta 2006), glavnim krivcem ne samo za ove beleške nego i za podnaslov-repliku Junak našeg doba. U međuvremenu, zbirka je dobila i nagradu Srpskog književnog društva »Biljana Jovanović«, koja se po svojoj moralnoj fundiranosti, sastavu žirija i obrazloženju bolje nego ijedna druga uklapa upravo u ono što pokušavam da saopštim o Hadžićevoj poeziji.
Moram priznati da pomalo zazirem od konotacija koje se mogu učitavati u ljermontovljevski podnaslov. Ne samo zbog bar dvaju mogućih nosećih značenja koja ga pokrivaju, već i zbog uverenosti da ovaj tekst može da ponese ono koje ja podrazumevam. Osim toga, pitanje je hoće li mom junaku biti prihvatljiv njegov životopis u mojoj interpretaciji, nastao izvlačenjem linije ili linija njegovog dela kao sudbinske priče? I pogotovu – šta će reći na odluku da iz zbirke izdvojim i promovišem kao završnicu poslednju njenu trećinu, koja je naslovljena Etnografski zapisi? Nadam se da ću uspeti da obrazložim zašto to činim, a i priviđa mi se da bi i Biljana bila zadovoljna.
No ne mogu da izbegnem još jednu uvodnu ogradu: nikada nisam bila zagovornik izjednačenja dela sa umetnikovim životom, iako je, naravno, često nemoguće ovu vezu poricati – uz neophodnu veliku osetljivost za tananosti otkrivenih veza i njihovih zamršenosti. Ovako direktno kao što u tom pogledu pratim Hadžića, čini mi se da dosad nisam činila. (»Nije tačno!« dovikuju mi ruski pesnici, čiju vekovnu vezanost za biografiju nisam mogla da zapostavim.) Ali kao fusnotu mogu da dodam da ovog puta stvar može biti i u meni, zapravo u vremenu koje me je surovo određivalo, ponekad i gospodarilo celokupnom unutrašnjom energijom, pa i onim što sam smatrala nezavisnim profesionalizmom. Možda je upravo moj tako formirani habitus uslovio da izvrsnog pesnika širokog spektra Ibrahima Hadžića sagledam kroz deo njegovog života kakav je bio primoran da živi. Što je dovelo do uspostavljanja ili pomeranja nekih granica koje u ovoj interpretaciji mogu izgledati kao govor o kraju jednog pesničkog životopisa. Kada ovo kažem, imam u vidu strukturne zakonitosti koje svaki dnevnički pristup podrazumeva. Tako da, protiv svoje volje, prateći samo jedan, iako izuzetno snažan trag uvek kompleksne umetničke ličnosti, sugerišem današnje nalaze kao razrešnicu a ne samo kao segment života.
Da sve ovo bliže odredim: pesme u poslednjoj Hadžićevoj knjizi ponikle su u ratno i poratno vreme, isprovocirane snažnom autorovom potrebom da bar donekle razmrsi (ili bar pomogne odgonetanju) tajne zla u čoveku, za koje je nedavno Danijel Dragojević rekao svome nekadašnjem beogradskom prijatelju: »Zlo je jedan veliki misterij«. Ibrahim Hadžić je poslednjom knjigom dao svoj doprinos ovoj večitoj i nerazrešivoj temi. Sa dva ključna uporišta: »mog učenog strica« u njegovom velelepnom poimanju i slikanju zla, i onom koje pesnik sam artikuliše u pesmama o nama istima koji bismo dušu prodali svakom đavolu da dokažemo kako smo jedinstveni i različiti. Slikovnica Ibrahima Hadžića, jezička i likovna, za moje emfazi sklono poimanje – najvišeg je reda.
Da i ja pođem od uvodnog, nedatiranog a kurzivom štampanog teksta – priče o priči »mog učenog strica«.
'Moj učeni stric, ne kažem školovani već učeni, samo meni, znajući koliko ga cenim, poverio je istinitu priču o đavolu. Dobro je znao da je ja neću sačuvati samo za sebe već ću je, guran željom da i druge podučim, ispričati u onom obliku kako sam je od njega čuo.’
Učeni stric će potom objasniti da ljudi odvajkada zamišljaju đavole, i da to i danas čine, a da pod tim imenom valja razumeti jednu posebnu vrstu stvorova.
Ti stvorovi poseduju sve što poseduju ljudi: udaju se, žene, rađaju, umiru. Imaju svoje države, imaju svoj narod, imaju svoju vojsku i sve ostalo. Kao što ima nas katolika, pravoslavaca, muslimana, jevreja ili naroda Rusa, Turaka, Šiptara, Cigana, Grka i drugih, tako ima i njih. Kod njih je jedna stvar čudna: njihovo telo je kao magla. Na primer, ti vidiš pramen magle, kroz njega ideš. Ti prođeš kroz maglu, a ona ostaje. Ti je ne poneseš i ne rasturiš. Ona ostaje u pramenu kao što je bila. Mi tako đavole zamišljamo, mi smo ranije tako učili.
Jedanput đavo što čuje, on zapamti - on pamti bolje od svakog čoveka - on zapamti zauvek. Ljudi ne mogu tako lako da uče, puno godina treba da uče pa da nauče. Đavo nauči svako lukavstvo za tren od čoveka.
Mogu ti zadati veliku muku: ima ih ubica, ima ih lopova, ima ih kockara, ima ih prevaranata. Ne može čovek biti takav lopov kao što oni mogu biti. Ja sam tako učio. I tačno tako verujem.
Mogu se pretvoriti u sve oblike životinja: mogu biti konj, pas, zmija, mačka, lisica, jazavac, riba... Samo u predmet ne mogu da se pretvore, ne mogu da se pretvore u ono što se ne kreće. Takođe ni u petla ne mogu da se pretvore jer petao ima uspravne uzlove.
Ako vidiš privid, a ti nisi siguran da li je to on ili ljudsko biće, pogledaj mu ćupriju. Đavo nema onu ćupriju između nozdrva. Ili proveri da li ume da izgovori reč uzu-hu. Ako je naletnik on će reći zviždu-hu. Mi smo tako učili i, ja, tako verujem.
Ovaj »etnografski zapis« poseduje svu poetsku snagu Hadžićevog današnjeg moralnog habitusa, njegovu potrebu da etično pronađe u već zabeleženim čovekovim odgovorima na tajnu postojanja i njegovog ogledala u sukobima i međusobnim uništenjima. Pojam »đavola«, zla, njegove misterije koja ima hiljadu lica i koju bi Hadžić da otkrije makar sa jedne strane, bar u deonici vlastitog života – u priči učenog strica toliko je poetski razuđena da učitava u svoju sliku sve što će zatim biti ponuđeno u pesmama svrstanim u Etnografske zapise. Tu će pesnik progovoriti vlastitim jezikom, tražeći, nakon surovog iskustva, u već načetoj sedmoj deceniji života, osnovu za svoje nalaze u oglašavanju drugih. Najčešće će to činiti obraćajući se prijatelju sa kojim može da podeli svoja uverenja, ali ne uvek. Dijalog je često usmeren ka onima što stoje na pramcu »protivničkog broda« (čak i njihovim žrtvama). Ponekad se čini da i sam preuzima ulogu »učenog strica« u dvostrukom značenju njegovih sintagmi: 'Mi smo tako učili i, ja, tako verujem.' Njen deo: »Mi smo tako učili« može da podrazumeva tuđe koliko i vlastito iskustvo preneseno genima. Potonje 'i, ja, tako verujem' biće nam ponuđeno u nekoliko varijanata ili svedenih znanja. Uvek u čudesnoj slikovnici tonaliteta bliskog izgovoru »učenog strica« i sa jezičkim apogejem svojstvenim završnici priče o »posebnim stvorovima«, Hadžićevi stihovani zapisi u »etnografskom« odeljku predstavljaju autentičnu, verujem i neponovljivu sintezu onoga što sam upravo i nazvala jezičkim apogejem, britke značenjske eksplicitnosti i visoke moralne podloge.
Sam će reći:
'Dugo sam istraživao,/ Kopao po jeziku/ I narodnim sećanjima/ Kao i po tajnim i strogo pov. spisima...'
da bi objavio svoju jezičku paradigmu Nepomenik: 'I saznao/ Da Bog ima tek/ Tri-četiri imena/ A đavo,/ Ni sam Đavo ne zna koliko.// Bog se retko javlja,/ Samozadovoljan je,/ I poprilično star i lenj,/ Potrošio je sve valjano seme pa ne stvara ništa više dobro/ Pa skoro sve važne stvari/ Prepušta svom iskušeniku-namešteniku.// Evo, ako se samo okrenem i pogledam u blisku prošlost/ Izneću ti sasvim ubedljive dokaze/ U nezainteresovanost za svet oko sebe/ Već ostarelog Boga/ I kako jednu po jednu, važnu od važnije odluke/ Prepušta tom neumornom ispiraču smrtonosnog zlata.’
Sled ove duge pesme, sav u srčanom i krvavo zgusnutom nabrajanju, jedina je ubojita strela preostala čoveku – strela jezika. 'Šta kažeš na đavola Vukovara,/ Đavola Dubrovnika,/ Đavola Sarajeva,/ Đavola srušenog Mostarskog mosta,/ Na đavola Štrbaca,/ Đavola Bukovice,/ Đavola Srebrenice,/ Đavola Medačkog džepa,/ Đavola Oluje,/ Đavola Kosova,/ Đavola popaljenih kuća,/ Srušenih bogomolja/ (Onih gde se đavoli i ljudi Bogu mole),/ Đavola poniženja,/ Đavola osvete,/ Đavola bezbrojnih poklanih ljudi i dece/ I silovanih žena?’
Ali pesniku već »trne jezik« i »gubi smisao u nabrajanju« 'Ka da se iza toga ne krije ništa' – da dodam: kao da to »samo imenovanje« nije čovekovo najjače oružje skovano iz straha od pošasti, sveopšte, tih pedeset nabrojanih imena koja su nalik na zgusnute jezičke molekule svesti o zlu, imena koja i mene ostavljaju u nedoumici odakle su sve preuzeta, da li, rekla bih, sa celog balkanskog prostora? Ko je anatemnik, natemljak, satana, cucula, ancika, dukljan, tipotnik, bradailo, nagrailo, kamen mu u ustima, katoris, demun, iblis, daleko mu bila lepa kuća, ime mu se ne pomenulo, tamoon, onamoon, maslak, norin kralj, lanetnik, naletnik, nalet ga bilo, dreć, hudić, karanđoloz...
Ne može se pomenuti svih tih pedeset nepomenika, ali jedno još moram: 'To okretno stvorenje što se stalno promeće/ I dobija razna ljudska imena,/ Pa ima imena strašnih ubica,/ Pa je čas ti, čas ja.'
Da celu ovu jezičku vatrometnu priču završimo krajem Nepomenika, slikama u koje smo svi umešani i isprepleteni, priznavali ili ne verovanje »učenog strica«: 'Đavo samo radi, radi/ Svoj i tuđ posao./ Razgrće zemlju, prekopava/ Zasejane njive./ A Bog vrlo retko podigne oči,/ Taj stari i nezainteresovani Bog,/ Taj Bog bez poroda/ I nema ko da ga nasledi,/ A đavoli se samo kote i množe,/ Rađaju i umiru,/ I sve gori od goreg nastaje./ Pa čas su sveštenici,/ Čas ministri,/ Pa lekari (naročito specijalisti za dušu),/ Čas generali,/ Pa novinari,/ Pa, bogme, i profesori,/ Pa književnici naročito,/ A da ne pominjem i filozofe.// A šta mi radimo?/ Zašto ne pogledamo da li imaju/ Ćupriju između nozdrva?/ Zašto im ne kažemo: reci uzu-hu!/ Ti si Đavo,/ Nalet te bilo, Nepomeniče!/ (2005)’
Četiri pesme koje slede za ovim đavoljim nakotom nazvala bih »primenjenom đavolovom poetikom« koju nam je Ibrahim Hadžić ponudio kao svoj »dokazni materijal« najvišeg reda – u obradi četiri teme: heroja građanskog rata, Gazimestana, »našeg i njihovog jezika« i »boje okoline«. Ne strepim od moguće društvene, da ne kažem političke manipulacije, jer je ovaj pesnički rečitativ sve drugo samo ne ono što bi se moglo približiti bilo čemu sličnom. Što znači da neću samu sebe cenzurisati u odabiru silnica koje ću povlačiti isključivo prema osećanju »stvari« istorije.
Započeću meni dosad nepoznatom Herodotovom rečenicom koja deluje tako »moderno« a uvod je u pesmu Heroji građanskog rata:

Građanski rat ne može se porediti sa odbrambenim ratom,
kao što se ni mir ne može porediti sa ratnim stanjem.
Herodot
Iz pesme izdvajam samo jednu strofu (a kako bih je rado navela celu) jer želim da uvažim autorovo nezadovoljstvo vlastitim poetskim dosegom, izrečeno u usmenoj “prijateljskoj sugestiji”: /Naši heroji su zaslužni/ Za našu pobedu.// Šta vi hoćete?/ A vaši zlikovci, koje vi proglašavate za vaše heroje,/ To nisu nikakvi heroji,/ To su podle ubice,/ Nečastive aveti praznih duša./ Oni su noževima vadili oči,/ Rasparali trudnice,/ Mučili zarobljenike strašnim mukama,/ Palili kuće, bogomolje,/ Bolnice./ (1997)’
Tema naši i njihovi, za mene najuzbudljivija strategija etičke poetizacije Ibrahima Hadžića, čini mi se da je u Etnografskim zapisima najeksplicitnije izvedena. Moglo bi se reći i najupravnije. Neko bi dodao: to za poeziju nije dobro. Možda – ali ovde nije tako. No, ipak da dodam: nije tako za čitaoca moga istorijskog iskustva, koje me je toliko obeležilo. Ali koju generaciju nije? Samo je na različite načine ispričana ta zlehuda priča koja se zove istorija. Evo me pred »mojom« istorijom u pesmi I ti Crnogorci, gde kao i u svim prethodnim neću moći da pratim sve njene tokove, već samo ono što osećam sebi bliskom izvedenicom, koju vidim i kao moto celog ovog tematskog kruga:

Nije ovo nikaka lakrdija,
Ovo je rasprava...

Mi smo ka lice i naličje,
Mi smo ka slika i prilika:
Kad ti stojiš ispred ogledala –
Vidiš mene,
Isto i ja vidim tebe
Kad se oglednem...

Badava što ti pričam
Da smo isto,
Kad ti samo u svemu vidiš različito...

Pesma veoma ubedljivo saopštava da se o rečima može voditi ne samo imaginarni dijalog već i visoka rimovana rasprava. Ovog puta »o vašim i našim rečima« u duhovitoj i paradoksalnoj razigranosti na temu leksike koju bismo rado da prisvojimo kao »samo našu« ili da mnoge reči ekskomuniciramo kao »tuđice«. Hadžić započinje svoju bravuroznu poetsku eskapadu pričom o »poklonu ratnika« što 'doniješe nama tursku veru,/ A vama i nama/ Razumiješ ti,/ Arapske, pesijske,/ I svoje, turske riječi.' Ko bi odoleo da ne pobroji bar neke: kula, kapija, košulja, čarape, dušek, jastuk, jorgan, čaršav, alkohol, kafana, cicija, sirće, šašav, tambura, bećarac, džep, pare, kreč, soj, kačamak, kajmak, tutkalo, lula, makaze, višnja, čaj, nana, jasmin, bunar, česma, merdevine, tavan, torba, kašika, bubreg, kičma, kopile, čelik, bakar, admiral, čamac, hajduk, alat, kalauz, turpija, magazin, kesa, mangup, hajde, bajrak ('ili hoćeš barjak'), serdar, tepsija, avet, azuran, azimut, bedem, boja, algebra, berićetan, čak, buđ, gulanfer, badava, mufljuz, lakrdija, ćorav, leš, tandara-bandara ('ili ako hoćeš mandara').
Verujem da će se retko naći čitalac koji za mnoge od ovih reči ne bi pretpostavio da izvorno pripadaju njegovom jeziku. Umesto bilo kakvog komentara, navešću finale ove »etnografske« pesme: 'Nemoj mislit/ Da su ovo tvoja imena./ To su vama i nama dali Jevreji:/ Tvoj je Adam - moj je Adem,/ Tvoja je Eva - moja je Hava,/ Tvoj je Jov - moj je Ejub,/Tvoj je Avram - ja sam Ibrahim,/ Tvoj je Mojsije - moj je Musa,/ Tvoj je Solomon - moj je Sulejman,/ Tvoj je David - moj je Daut,/ Tvoj je Ilija - moj je Alija,/ Tvoj je Josif - moj je Jusuf,/ Tvoj je Isus - moj je Isa,/ I kao kapa svega,/ Tvoj Bog je, bogomi, i moj Bog,/ Samo ga ja, razumiješ ti,/ Zovem Alah.// Mi smo jedno lice/ A dva tijela./ (2006)’
Posle ove poetske »rasprave«, poeme sa tužnim naslovom I ti Crnogorci, pisane 2006, znači koliko danas, smeštena je Boja okoline, poslednja pesma iz izdvojenog tematskog kruga, datirana 1985, veoma bliska mom prvom prepoznavanju Hadžićeve poetike sedamdestih, samo mnogo eksplicitnija pa verovatno zato tad i »nepročitana«. Tu eksplicitnost ne mogu da mimoiđem i danas – bar ne u ovakvom jednom odazivu, za koji sam se odlučno opredelila, za sav rizik da se dovede u pitanje moj »kritičarski« stav. Nadam se da će me dnevnički karakter ovih beleženja danas, 2007, nakon četiri godine izolacije bar donekle zaštititi, ili bar ublažiti udarac.*
Sve ovo govorim kako bih opravdala još jedno obimno navođenje ili gotovo doslovnu parafrazu. Pošto sam uverena da najveći broj eventualniih čitalaca ovih mojih dnevničkih zabeležaka ne zna sve Hadžićeve stihove, verujem da je to bolje nego pozivati ih da mi veruju na reč. Dakle, pesma Boja okoline počinje ovako:

Ja se prilagođavam.
Premazujem se svim mastima. Poprimam
Boju okoline; teško biste u meni
Prepoznali napr. ijekavca,
Ili čoveka koji ne zna više
Od tri padeža.

Ne ličim više ni izgledom
Na svoje pleme:
Bled, uzak u plećima,
Nosim naočare,
Čuvam odnegovane akušerske
Prste.

Krećem se kao paučina
Na vetru,
Čim podignem teret
Ja se zadišem,
Preznojim,
Ne umem da napravim dece
Ni koliko prsta na ruci.

Već nekoliko decenija
Ja poprimam
Nove oblike;
Čas sam krug na vodi,
Čas list jasike na vetru...

Ipak, prekinuću. Neka prođe kroz čitaoca ono što nam je Ibrahim Hadžić u svojoj čestitoj upravnosti direktno rekao:

Plaši me pljusak kiše
I hučanje grada,
U običnim znacima
Ja vidim zaveru neba.

A u snu, kad nisam više
Pod prismotrom, dođu sa
Brezovim prutovima, sa
Noževima, iza leđa sa
Volujskim žilama
I kažu:
Priznaj i reci bijelo. Ja priznajem
I kažem
- Bijelo!
- Mlijeko!
- Zvijezde!
- Rijeka!
I osjetim kako istresam pijesak
Iz kvarnih zuba,
Strujanje sokova ispod kore,
Šum u ušima,
Blagost u mošnjama.

Reci, i zamahuju volujskom žilom
Iznad moje spečene
I blede stražnjice, rekni
Sedu.
- Sedu, radu, uču, muču se.
- Sedu,
- Radu,
- Radu,
- Muču se,
Ponavljam glagole spreda i pozadi
I vidim kako se zvijezde
Iznova i iznova javljaju, kako iz
Kravljeg vimena nadolazi
Poplava mlijeka, kako rijeke
Jure niz klisure, i osjećam kako
Padam,
Padam u san.

Ja se usavršavam, poprimam
Boju zidova pored kojih prolazim...

Ne završavam slučajno »starom« Hadžićevom pesmom ovu belešku. Vraćam se početku u nadi da ne govorim samo o pesnikovoj biografiji već i o našoj lošoj istoriji. U kojoj se prepoznajemo svi, na različite načine, ali sa viškom loše savesti, priznate ili nepriznate, svejedno. No, da li je o tome reč, smem li da umesto govora o »čistoj poeziji« pretežno ekspliciram nešto drugo? Dnevnik mi to dozvoljava. Da li? Ili je posredi samo moje lukavstvo, kome nisam suviše vična ali ponekad mu sa zadovoljstvom pribegavam uverena da sam pronašla kapu nevidimku?
12. april 2007.