Marija Mitrović
Dijalog u Pentagramu, dijalog sa Pentagramom
Sarajevske Sveske br. 41-42
Raspravu o pentagramu, magičnom znaku, Radomir Konstantinović započinje i vodi pretežno u prvom licu: pisac rasprave sedi u hotelskoj sobi i isprobava, suočava se sam, u mislima sa nizom kulturoloških, antropoloških, literarnih situacija, likova i mitova, odmeravajući sebe, iskušavajući svoje ja u odnosu na sve ono što preispituje. „Apsolut me šalje u susret patnji, on mi ne dozvoljava da ostanem u svojoj sholastičkoj ćeliji: metafizičar zaista mora da otvori vrata svoje usamljeničke sobe, neumitan je čas kad ću poći da otvorim ova još zatvorena vrata“ (52-3 ). Ovakvo postavljanje subjekta u situaciju iskušavanja, prolaženja kroz sve faze otkrivanja ogromne privlačne snage, reklo bi se dominacije metafizike, s jedne, i njenog nadilaženja, prevazilaženja neminovnog odbacivanja u ime jednog tolerantnijeg sveta, s druge strane, doživljavamo kao beskrajni unutrašnji dijalog .
Zavodljiva je metafizička perspektiva i glasan dijalog s njom: „Ne pozivaju li svi apsolutisti na nadu, na veru? Ne pokušavam li i ja, kao vernik apsoluta, uvek da se predstavim i kao sledbenik ljubavi?“ (53) S jedne strane, autor rasprave o pentagramu otvara debela, teška vrata koja nam preče da vidimo suštinu, ali i opasnost sveta koji veruje u apsolute, i to uz rastvaranje, razabiranje ključnih literarnih junaka i mitova na kojima počiva evropski duh (osim Hamleta, tu je Orfejev mit, pa zatim Faust, najviše Faust, ali i klasična grčka tragedija; tu su i moderni i avangardi pesnici, zatim slikari i muzičari...), a s druge – to je sve gušća i opipljivija drama, drama, dakle, a ne samo dijalog, koja se odvija unutar subjekta samog, unutar protagoniste Pentagrama. Drama koja se mora odviti u svakom čitaocu ponaosob, kako bi i on stupio na svetlost dana, otkrio moderne mogućnosti življenja u svetu koji dopušta pluralitet i ne insistira više na apsolutnim (religioznim, političkim) idejama. Konstantinović pokazuje kako se teško otrgnuti zagrljaju metafizike, iako je taj akt, taj čin nužan, neminovan jer jedino pravičan u odnosu na sve stvari i bića ovoga sveta. Iako zna za sve ove neminovnosti, ispitivač samoga sebe postavlja bezbroj situacija/prepreka takvome viđenju sveta.
No, više nego ovaj dramatični dijalog koji obeležava formu rasprave naslovljene Pentagram, zanimaće nas dijalog u prenesenom smislu: kako je ova studija bila prihvaćena u slovenačkoj književno-teorijskoj misli. Zašto se Konstantinović našao na stranicama časopisa Problemi, koje su njegove ideje stupale u dijalog sa susednom, srodnom, ali ipak različitom kulturom ?
Istorija književnosti i kulture na prostorima nekadašnje Jugoslavije imala je svoje značajne trenutke međusobnog preplitanja, posrednog i neposrednog dijaloga. Ove su teme retko privlačile istraživače jer se tada takva praksa činila prirodnom. Dodirivanja i preplitanja padaju u zaborav, kao da ih nikada nije ni bilo. U fokusu ovog istraživanja biće susret Radomira Konstantinovića sa slovenačkom književno-teorijskom mišlju s kraja šezdesetih godina. Značajni inovativni procesi književno-teorijske misli tražili su puteve susretanja i ukrštanja.
Neposredni povod za ovakvo suočavanje jeste činjenica da je ljubljanski časopis Problemi za godinu 1968. baš u onom dvobroju kojim je najavio izlazak na scenu nove slovenačke književno-teorijske misli, objavio sedam odlomaka iz Konstantinovićeve knjige Pentagram. Kako se radi o retkom, a svakako prvom prevodu Konstantinovića na slovenački , važno je shvatiti kontekst u koji je taj prevod smešten. On nameće pitanje: kakav je karakter Pentagrama prepoznat, koje su njegove vrednosti urednici želeli da prenesu slovenačkom čitaocu. Posebno će nas interesovati kakve se sličnosti (i razlike) mogu uočiti između Konstantinovića i Dušana Pirjevca, autora koji je formulisao program nove slovenačke književno-teorijske misli u tekstu „Uvod v vprašanje o znanstvenem raziskovanju umetnosti“, objavljenom kao uvodnik u onom broju Problema koji je slovenačkom čitaocu predstavio i mislioca iz srpske kulture.
U uspostavljanju ovih paralela udela ima i lično sećanje, koje me upozorava da su se u Beogradu sretali Konstantinović i Pirjevec. Obojica su bili redovni saradnici Trećeg programa Radio Beograda. – Jedna od brojnih posledica, odnosno pozitivnih promena u kulturi od godine 1968. bilo je i potenciranje ozbiljnih govornih sadržaja na Trećem programu Radio Beograda. Pokrenut novembra 1965., paralelno sa Trećim programom Radio Zagreba, a po ugledu na slične programe u evropskim zemljama i u skladu sa rastućom potrebom za kulturom, umetnošću i teorijom, Treći program beogradskog radija se nametnuo svojim kvalitetom upravo krajem 1968., da bi u proleće 1969. počeo i sa objavljivanjem izbora iz emitovanih tekstova u zborniku istog imena. Časopis Treći program izlazio je četiri puta godišnje, donosio izbor emitovanih govornih emisija i u proseku brojao 400 do 500 stranica. Iako i program i časopis (ne tako obiman, doduše) postoje još i danas, o ovoj instituciji valja govoriti u prošlom vremenu: mesto i ugled radija, a onda i Trećeg programa danas se ne može meriti sa ulogom koju su od kraja šezdesetih do osamdesetih godina časopis i program imali u srpskoj kulturi. Na programu su sarađivali ne samo autori sa tla tadašnje Jugoslavije, nego i značajni evropski filozofi, sociolozi, antropolozi i istoričari.
Radio i časopis Treći program su osobito u prvoj deceniji svog života, zahvaljujući svakako tadašnjem glavnom uredniku, Aleksandru Ackoviću (1922-1974), ali i urednici Radmili Gligić, koja je često dolazila u Ljubljanu kako bi snimila pojedine priloge za Radio Beograd, imali intenzivnu saradnja sa slovenačkim intelektualcima i umetnicima. Od svog pojavljivanja (1969.) do kraja 1976. časopis je na kraju svakog broja donosio celokupni program, spisak svih emitovanih emisija u tom razdoblju, što omogućuje da pouzdano znamo ko su bili saradnici iz Slovenije. Osim Dušana Pirjevca, koji je u časopisu prisutan od njegovog prvog broja, tu su Taras Kernaumer, Niko Grafenauer, Vlado Vodopivec, Primož Kozak ali i Janez Gradišnik, Janez Dokler, Vladimir Kavčič, Ciril Zlobec, Janko Kos, Marjan Rožanc, Rudi Šeligo, Lado Kralj, Aleksandar Basin, Marjan Tršar... – U prvom broju ovog značajnog časopisa (proleće 1969.) objavljena je studija Dušana Pirjevca Svet u svetlosti kraja humanizma, a u narednom (leto 1969.) Konstantinovićeva Filosofija palanke.
U takvoj klimi neće iznenaditi činjenica da je Aleksandar Acković, glavni urednik i pokretač ovog najznačajnijeg medija visoke kulture tada u Jugoslaviji, povezao svoje najdragocenije i najučestalije saradnike. Sećam se da su se tokom relativno čestih Pirjevčevih dolazaka u Beograd, Bidža i Ahac (kako su ovu dvojicu oslovljavali njihovi tadašnji prijatelji, pa i urednici i tehničko osoblje Radio Beograda) susretali, katkad zajedno sa urednikom Trećeg programa, a katkad bez njega, da se tim susretima Ahac radovao, hvalio ih i o njima pričao, prepoznajući u Konstantinoviću čoveka upravo one otvorene misli i duha, onih ideja za koje se i sam tada zalagao. Kako konkretnih zabeleški iz toga vremena nemam, pokušala bih da – suočavajući tekstove koje su njih dvojica objavili u istom broju časopisa Problemi – naslutim pravac u kom je ta njihova tadašnja misao išla. Vidljivi trag ove saradnje jeste svakako objavljivanje odlomaka iz Pentagram na slovenačkom. Nema sumnje da je baš Pirjevec želeo da u broju Problema koji je on pripremio slovenačkoj publici bude predstavljen Konstantinović.
Godine 1962. počeo je u Ljubljani izlaziti časopis Problemi sa podnaslovom „revija za kulturo in družbena vprašanja“, ali za književnost i tumačenje književnosti postaje od ključnog značaja tek od godine 1968., kada dobija novi podnaslov – „časopis za mišljenje in pesništvo“ – i novi uređivački odbor od čak 17 članova; glavni je urednik bio Milan Pintar, a odgovorni Mitja Rotovnik . Prvi broj novog uredništva i novog formata izlazi bez ikakve napomene o bilo kakvoj promeni u redakciji (ona se može shvatiti samo iz impresuma), ali sa krupnim naslovom preko korica celog broja: Katalog. Iako je to već bila revolucionarna godina 1968., Katalog je naišao na vrlo oštru kritiku od strane dominantne kritičke misli. Poezija objavljena u ovom broju je označena kao „klozetska“, „antihumanistička“, i zato nekompatibilna sa „najhumanističkijim društvenim poretkom“, kakav je – tvrdilo se – bio tadašnji jugoslovenski. Iako je antologija izazvala žustre polemike i glasne zahteve da se broj zabrani, to se ipak nije dogodilo, možda i zahvaljujući veoma temeljno napisanoj odbrani fenomena avangardne poezije, koju je u devet nastavaka u četrnaestodnevnom listu Naši razgledi (od 11. januara do 19. aprila 1969.) objavio Dušan Pirjevec .
Nakon što je u prvom dvobroju nove serije predstavljena aktuelna avangardna literarna i umetnička produkcija, na red je došla i književno-teorijska misao. Redakcija Problema je sada objavila dvobroj sa nizom neobično značajnih teorijskih i na nov način pisanih književno-istorijskih rasprava. Ovaj broj nema svoje ime, a kao najava, na koricama stoje naslovi: Smrt in akcija, Krst pri Savici; Pomen literature, Pesmi 1854. i Allain Robbe-Grillet. Kada se na korice jednog časopisa stave naslovi objavljenih priloga time im se daje poseban značaj. Od pet naslova istaknutih na koricama, četiri jesu tu s tim ciljem: „Smrt i akcija“ je naslov Pirjevčeve studije koju je tada pripremao kao uvod za prevod Malrauxovog romana Kraljevski put. Iza naslova „Krst pri Savici“ stoji odlomak iz duže studije Andreja Inkreta o drami Dominika Smolea sa istom temom i naslovom kakav je imala za slovenački romantizam ključna epska pesma Franca Prešerna. Rastko Močnik se latio ponovnog vrednovanja jednog drugog opusa koji stoji u temeljima moderne slovenačke književnosti, a to je poezija Frana Levstika (naslov Močnikove studije je „Pesmi 1854“). Na koricama je još ime francuskog romanopisca i filmskog reditelja, koji je zajedno sa N. Sarraute, M. Buttor i C. Simon predstavnik tzv. Nouveau romana; iza tog naslova stoji jedan intervju sa Robbe-Grilletom, čiji je roman Le Voyeur (1955) u Sloveniji preveden 1974., takođe sa velikom uvodnom studijom Dušana Pirjevca.
No nas će ovde posebno zanimati studije koje su na koricama časopisa najavljene zbirnim nazivom „Pomen [Značaj] literature“. Tim zajedničkim nazivnikom obuhvaćeni su sledeći tekstovi: Dušan Pirjevec, „Uvod v vprašanje o znantsvenem raziskovanju umetnosti“; Franci Zagoričnik, „Pisatelj in poetika“; Andrej Medved, „Vprašanje o kriterijih novodobne destruirane literarne kritike“; Taras Kermauner, „Dialektična anatomija – Raziskava struktur v slovenski poeziji, prvi del“; Niko Grafenauer, „Pesniški svet Hansa Magnusa Enzesbergerja“. Od neslovenačkih autora tu su Roman Ingarden - „O zgradbi podobe – Skica iz teorije umetnosti“, Branimir Donat - „Pota novega strukturalizma“ i na kraju Radomir Konstantinović. Ni o jednom autoru, domaćem ili stranom, nisu doneti nikakvi podaci, iako je pretpostavka da je slovenačke kritičare publika već poznavala, a manja je verovatnoća da su im išta značila imena Konstantinovića ili Donata. Uz Ingardena je barem stajala notica da se radi o uvodnom delu za knjigu Das literarische Kunstwerk (1931) napisanog u Parizu 1928., ali potom neuvrštenog u knjigu. Donatovo ime Branimir je greškom pretvoreno u Vladimir, a uz Konstantinovićev tekst ne stoji čak ni napomena da se radi o fragmentima, o sedam od ukupno četrdeset i jednog poglavlja koliko ih cela knjiga Pentagram sadrži. Da je prevodilac Konstantinovića, Franci Zagoričnik, ipak svoj posao obavljao uz dogovor sa autorom dokaz je detalj iz drugog prevedenog fragmenta („I pakao ima svoje zakone“) koji u prevodu ima dva paragrafa više, te tri citata iz Goetheovog Fausta kojih nema niti u prvom, niti u bilo kom drugom objavljenom originalu. Mogao ih je dodati samo autor u saradnji sa prevodiocem.
Ingardenov je tekst najavljivao prodor fenomenološkog pristupa književnom delu, koji je na jugoslovenskom književnom prostoru stvarno započeo objavljivanjem knjige O saznavanju književnog umetničkog dela u prevodu B. Živojinovića kod Srpske književne zadruge 1971. Kermaunerov je tekst – barem u okviru slovenačke književnosti – prvi pokušaj primene strukturalističkog pristupa poeziji (tekst se odnosi na poeziju Daneta Zajca), dok je Donatov tekst informisao publiku o novom strukturalizmu u koji on, osim Maxa Bensea, ubraja i rad semantičara i semiologa Rolanda Bartha te Levyja Straussa, da bi se na kraju posvetio prikazu Lotmanovih Predavanja o strukturalnoj poetici.
U prevodu su se pojavila sledeća poglavlja Pentagrama: Hamlet na vašaru obmana (fragment br. 6), I pakao ima svoje zakone (7), Demon kao čista volja (8), Strah od lepote (10), Razumevanje je bela magija psa (28), Samoubistvo adekvacijom (29), Sreća je nesreća smisla (30). Prevedeni odlomci zapremaju 43 od ukupno 326 stranica, koliko broji cela knjiga objavljena 1966. godine, mada na njenom kraju, kao što je inače uobičajeno kod ovog autora, stoji datum njenog nastanka, a to je godina 1964.
„Vera u apsolut vodi me veri u zločin“ (42), zapisaće Konstantinović na samom početku prvog fragmenta prevedenog na slovenački. A u prvoj fusnoti u ovome poglavlju čitamo sledeće: „Metafizički pobunjenik čak okreće se protiv metafizike uopšte: najveća, najstrasnija poricanja metafizike potiču od metafizičara. Metafizički duh je rođen u gladi za stvarnošću, u nemirenju sa osuđenošću na izvan-stvarno i nestvarno. Ne potvrđuje li to nova filozofija, ali i istorija, od Ničea naovamo, zatrovana metafizičkim duhom koji poriče metafiziku uvek u ime stvarnosti?“
U odlomku o Hamletu kojim se bavi prvi prevedeni Konstantinović na vrlo inventivan način čitaocu je pružen materijal kojim autor, uz pomoć analize ovog klasičnog junaka, ilustruje uvodnu rečenicu o tome kako „vera u apsolut vodi veri u zločin“. To je poglavlje o tome kako je metafizika zlo, koje je posebno opasno kada se prikriva. Analiza Hamletovog sveta osupnuće čak i današnjeg čitaoca dubinom kojom kritičar prodire u onaj svet iza, u ono što svojim delanjem i svojim rečima Hamlet zapravo, često i nehotice, prenosi čitaocu. Konstantinović nas upozorava da Hamlet govori, igra, predstavlja (jer želi da prikrije, pa zato neprestano glumi) svet metafizike, u kojem ideja pravde počiva na ideji nepravde, ideja dobra na ideji zla. „Ako je Hamlet uvek moralni pobunjenik, spreman da svojoj akciji da prevashodno moralni vid, to je zato što svako traženje ovog idealnog sveta, koji mora da je bio, tog sveta mog početka, mog jedinstva sa sobom kao jedinstva sa Ocem, zahteva ovo moralno gađenje: metafizička pobuna uvek traži svest o sebi, svoj motiv negde izvan sebe, ona naknadno traži moralne razloge, okreće se moralu u ovom okretanju prošlosti, tamnom činu koji se dogodio u njoj, zločinu (...)“ (45) Konstantinović čak ide tako daleko da kaže: „Možda bi mogao da se napiše i jedan drugi Hamlet, tragedija u kojoj Klaudije nije ubio Oca, ali u kojoj Hamlet ipak veruje da ga je on ubio“ (43). Jer Klaudije je oličenje institucije neprijatelja, a svet sazdan na metafizici, na ideji apsoluta, jeste svet negovanja neprijateljstva, „neko neumorno stvaranje neprijatelja“. Naredna tri prevedena poglavlja uglavnom variraju ovu temu, ističući kako je teško razmišljati izvan metafizičkih kategorija, ali je istovremeno neminovno i jedino pravično i pravedno u odnosu na sav živi i neživi svet.
Poglavlja od onog koje je naslovljeno U službi jezika (jedanaesto po redu, str. 76), do poglavlja Govor koji odlaže krik (dvadesetsedmo, do str. 201) nisu uključena u prevod. Nova serija od tri fragmenta počinje poglavljem Razumevanje je bela magija psa i rečenicom „Razumevanje kao da je stvaranje istorije, u ovoj pobuni protiv svega konačno-neizmenljivog, koje tu ostaje samo dok je izvan istorije, koje nam se i javlja kao konačnost jer je vanvremenost, kao u nekakvoj van-istoričnosti“ (str. 201; naglašavanje kurzivom je autorovo) bez koje je teško razumeti ogromni posao analize srpske poezije, koji je Konstantinović upravo tada započinjao, a koji se pod zbirnim naslovom Biće i jezik takođe najpre čuo sa talasa Radio Beograda, da bi potom bio uobličen u osmotomnu, i do danas uglavnom nepročitanu knjigu. Kao nekakav ključ autopoetičkog preludijuma za ovaj veliki poduhvat može poslužiti jedan važni deo iz poglavlja o razumevanju, fragment koji se odnosi na analizu Rembrantovog autoportreta, ali i ono što autor tu zapisuje o jeziku: „Jezik je izdaja apsoluta, jer je uvek 'prema' njemu, uvek u 'odsustvu' apsoluta.“ Tu je razmatranje možda najgušće, filozofski najdublje i postavlja u odnos jezik i apsolut, ali i svaku formu, svako savršenstvo forme. Tu se sholastički duh koji čuči u svakom proučavaocu književnosti i društvenih fenomena uopšte, najžilavije drži, tu je najteže izdržati probu, odreći se savršenstva, odnosno, ne prihvatiti da je forma sveodređujuća. Tu umesto direktne analize, neminovno dolazi razgovor u simbolima, o simbolima, od kojih je za ovu raspravu svakako najvažniji simbol pentagrama.
Ali u ovom času je za nas još važnije to što u poslednjem ovde prevedenom odlomku, Nesreća je nesreća smisla, Konstantinović piše u odbranu avangardne poezije, a te se reči mogu čitati i kao podrška, svojevrsno pojačanje onih stavova koje je izrekao Dušan Pirjevec, pišući „Vprašanje o poeziji“, odbranu slovenačke avangardne umetnosti od tadašnje zvanične kritike. Redosled je zapravo obrnut: Konstantinovićev tekst je stariji, objavljen je u Pentagramu godine 1966., ali je u trenutku kada je pisao svoju odbranu avangardne poezije od partijskih napada on Pirjevcu mogao zazvučati kao podrška i teorijski utemeljeno zagovaranje istih stavova koje je slovenački teoretičar iznosio služeći se jednostavnijim jezikom, s obzirom na neposredni povod svog teksta. Pirjevec je u raspravi dokazivao da bi kriterijumi koje Partija primenjuje u odnosu na avangardu doveli do zabrane čak i stihova nacionalnog barda, Franca Prešerna, kada bi Partija kojim slučajem imala ingerenciju i nad klasičnom tradicijom. Komuniste, posebno slovenačke, optuživao je da su „klerikalni moralisti“ i „malograđani“, a kako im je Josip Vidmar bio glavni estetičar i etičar, smatrao je da su oni zapravo samo produžetak predratnih slovenačkih liberala, koji se boje kreativnosti, slobode i pravih talenata. Uvek i sve poveravaju mediokritetima.
U poglavlju Nesreća je nesreća smisla Konstantnović pokazuje da je očajanje nužna posledica „duha transcendencije koji preobražava svet u sebe da bi mu bio adekvatan. Ja očajavam pred svetom, da bi taj svet kroz očajanje stigao do mene, da bi opet bio svet. Ovo se najčešće ne razume jer se veruje da je očajanje bekstvo od sveta, zato što je pobuna protiv njega, ali zaboravlja se da je pobuna protiv nekog motiva, neke stvari, moja najdublja veza sa tom svari (...)“ (220). Ove rečenice kao da su objasnile zašto se onom delu slovenačke književne kritike koja nije razumela vrednost pobune prisutnu u avangardnim pokušajima mlade generacije dogodilo da ih Pirjevec obeležava kao zastarele mediokritete koji se boje slobode i kreativnosti. Dogodilo im se to zato što u svom tradicionalno shvaćenom, metafizičkom pogledu na svet, svet izjednačavaju sa slikom stvorenom u sopstvenom duhu, pa sada traže da se čitav svet podredi, potčini toj njihovoj svesti i njihovoj slici. „Moram da hoću da očajavam ako hoću da čujem, vidim, osećam“ (223), zapisuje Konstantinović i time čini bespredmetnim, neosvešćenim, krajnje tradicionalističkim napade na avangardiste kao propagatore očajanja, zbog toga što prenose čitaocu/gledaocu sumornu, mračnu sliku sveta.
Da bismo otkrili saglasja, a svakako i razlike koje su se plele između dva teoretičara koja su se, svako na svoj način, zalagali za otvorenost, za preispitivanje rigidnih modela i nametnute ideologije, predstavićemo i najznačajnije ideje Dušana Pirjevca iznete u uvodnom, zapravo programskom tekstu za već toliko puta spominjani broj Problema. Odmah na početku Pirjevec ističe da autori koje donosi časopis nisu priznati kao vrhunski; tu su objedinjeni spisi kojima nedostaje javno priznanje. Oni su toliko drukčiji od ostalih napisa o književnosti i umetnosti da ih uobičajena glasila ne žele na svojim stranicama. Prva odlika tekstova objavljenih u ovom broju jeste, dakle, njihova inovativnost unutar slovenačke književne misli . Istina, oni tek treba da dokažu da čine taj radikalni zaokret i apsolutnu novinu. Svi u ovom broju objavljeni prilozi, ističe uvodni tekst, „tragaju za temeljnom istinom, odnosno za suštinom umetnosti i umetničkih dela. Nauka želi da shvati šta je umetničko delo i o čemu nam ono govori; traga dakle za transcendentnim objektom umetnosti, to jest objektom, o kom umetnost govori i koji je konstituiše.“ To za čim teži nauka u biti je i u korenu same umetnosti: obe objavljuju neku istinu o svetu, s tim što umetnost to čini na čulni način (uz pomoć slika i metafora), a nauka o književnosti otkriva, razgolićije i čini efektnim i efikasnim one ideje koje su u umetnosti zapretene. Ali, slikovitost, magičnost umetnosti jeste upravo njena srž, ono po čemu ona postoji, njen aesthesis. Kada znanost o umetnosti „prevodi“ umetnički jezik na racionalni, hladan jezik ideja, ona u biti ubija umetnost. Umetnost koja se već od Hegela nadalje rado podaje, podvrgava naučnoj analizi, u biti je izgubila onu auru, ono svetljenje, onaj oreol koji ju je okruživao pre razdoblja dominacije znanstvenih pristupa umetničkom delu, a naše doba, od fenomenologije, preko strukturalizma, do semantičkog pristupa, samo pokazuje da je – na određeni način – za nas danas književno delo mrtvo. Da se njegove ideje otvaraju i pretvaraju u delatne tek uz pomoć književne kritike i nauke o književnosti.
Umetničko delo Hegel je opredelio kao „das sinnliche Scheinen der Idee“; nauka teži da prodre kroz taj sjaj, kroz aesthesis i probije se do suštine. Da li to onda znači da ono umetničko, onaj aesthesis, nije ništa suštinski važno, da se može redukovati i bez njega čak lakše prodreti do suštine? To i čini naše doba, kojem je više stalo do ratia nego do aesthesisa. Ali, upozorava Pirjevec, postojali su i pre ovog našeg, racionalnog doba pokušaji prodora u bit umetnosti, no svi su oni ili poklekli pred aurom umetnosti, pa je imitirali, kao impresionizam, ili su prenaglašavali formu i racio, te završili u klasicizmu. Da se tako nešto ne bi ponovo dogodilo razliku između umetnosti i znanosti/nauke o književnosti ne treba redukovati i svesti na dualizam kakav predstavljaju telo i duša, duh i materija, osećanja i razum. „Ovu nedualističku razliku je danas moguće misliti samo kao ontološku razliku, kao razliku između suštine i postojanja, između ontičkog i ontološkog. U doba kraja umetnosti, koje predstavlja pobedu znanosti, otvara nam se ontološka diferencija“ (186). I tu se Pirjevec poziva na Heideggerovu studiju Sein und Zeit (1927).
Kada Konstantinović kaže: „Ja hoću razumevanje sveta, a ne svet koji razumevam; ja hoću istoriju sveta a ne sam svet, ja pokušavam da emigriram iz sveta u njegovu istoriju, iz onoga što jeste u ono što biva“ (206) onda on skupa s Heideggerom kaže kako hoće proces, proces u vremenu, ono što i kako nastaje, a ne samo sam svet kakav jeste. Ali dok se fenomenološka i filozofsko-ontološka literarna teorija koja se u to vreme počela javljati u slovenačkom časopisu za „mišljenje i poeziju“ Problemi zadovoljavala promišljanjem književnog dela kao objekta viđenog iz perspektive stalnog nastajanja u vremenu, Konstantinović je odmah dodao i obrnutu perspektivu: njega je umetničko delo (konkretno Rembrantov autoportret) zanimalo ne samo kao predmet analize, nego ga je zanimao i sam subjekt tog razumevanja. On je prihvatao i istovremeno problematizirao krajnje objektivnu analizu: „Ovaj autoportret je u stvari portret jednog Rembranta koji više nije Rembrant, jednog Rembranta iz koga se, razumevanjem, ovom krajnje objektivnom analizom, iselio Rembrant“ (207). Konstantinović je, čitajući egzistencijaliste, fenomenologe i svakako Heideggera bio sasvim načisto sa tim da je metafizičko osnova svih manipulacija i svih ideologija. Ali, njegova misao ide neminovno dalje, iza, ispod razumevanja kao racionalnog procesa: „Intuicionizam je sudbina svakog apsolutnog racionalizma, svakog 'racionalisanja' iracionalnog sveta, svakog poistovećivanja sveta sa duhom: duh pronalazi, u krajnjoj tačci, u klimaksu svake akcije, svet kao duh, svoj identitet sa tim svetom kao duhom, dakle taj identitet sa sobom samim, u otkriću jedne sveopšte podudarnosti“ (212). Kao što je prigrlio avangardne umetnike, da bi ih potom i te kako kritikova (videti odlomak Produžiti bez sebe), tako je usvojio i onu teorijsku misao koja se šezdesetih godina pobunila protiv metafizike i zauzela stav o neophodnoj de-humanizaciji istraživanja i pogleda na svet, tako je i na planu teorijske misli otišao dalje, okrenuo se u krug, pa osim kritičke misli koja se diči svojom objektivnošću, sa dna kao svoju sopstvenu izvukao i misao o „orfičkoj, mističnoj igri svakog apsolutnog racionalizma (uprkos njegovom verbalnom odricanju od svakog misticizma, pa čak i uprkos samoj želji da se taj misticizam zaista odbije, onemogući)“ (213). I eto gde baš tu na površinu izbija – Spinoza! Kazaće Konstantinović da je te orfičke elemente igre naslutio čak i u „apsolutno racionalističkoj Etici Spinoze, koja mi se čini, sve češće (...) kao jedno mračno, soteriološko delo, koje, raspravljajući o moralu, modo geometrico, u nekakvom čudesnom kubizmu strasti, 'afekata', u stvari sanja ovu mračnu sreću oslobađanja od sebe metodom adekvacije“ (213-214).
Pišući o Pirjevčevom poimanju umetnosti Mario Kopić je istakao kako je ovom misliocu „bilo jasno da metafizičko određenje suštine i pozicije umetnosti danas nikoga više ne privlači ne zadovoljava“ (Kopić 2011: 136) . To bi se isto moglo zapisati i za Konstantinovića. Obojici je bilo svojstveno i opiranje „ideologiji usrećivanja“, traženju idealnog sveta i njegovome predstavljanju kao da je stvarno, a sve samo iz straha od pristajanja na ono što jeste, na svet takav kakav jeste. Dušan Pirjevec je u poslednjoj svojoj studiji o Braći Karamazovima (1976) ovo pristajanje na svet kakav jeste snažno podvukao; to njegovo „pustiti biti“, „pustiti da se bude to što (se) jeste“, italijanski filozof Gianni Vattimo označio je kao „pensiero debole“, oponirajući već i tim imenom nizu pravaca dvadesetog veka, podvevši ih pod oznaku „pensiero forte“. U ovu, njemu, inače zakletom levičaru daleku filozofiju ubrojio je marksizam, fenomenologiju, ali i psihoanalizu i strukturalizam. Suprotnost svetu zasnovanom na ideologiji usrećivanja, koja je neminovno ideologija vere u apsolute, jeste svet u kojem svako ima pravo na opstanak; ono što je rođeno, rođeno je za život. Fragmenti Konstantinovićevog Pentagrama, a posebno onaj o Hamletu može se čitati kao mogući most, koji spaja zahtev ovih mislilaca za raskrinkavanjem sveta metafizike, kao sveta nasilja. Srpski i slovenački autor su sigurno u glavi imali i želju da ismeju, razobliče kritiku koja veruje u ideologiju, koja literaturu vidi kao način i put usrećivanja naroda i njegovog vođenja u pravcu apsoluta.
Geometrijska, savršena, zatvorena, skučena forma pentagrama, njena statičnost i omeđenost, pokrenuta je iznutra, razumevanjem. Sam proces razumevanja ima moć stupanja u dodir sa najudaljenijim stvarima i događajima. Moglo bi se reći da Konstantinović peva himnu radosti „golog“ razumevanja i tumačenja preko kojeg se svaka činjenica vraća svetu kao nekakvom bezgraničnom bratstvu. Cilj je sam taj proces razumevanja, ne ništa iza ili posle njega.
Kroz afektivnost čina razumevanja Konstantinović spaja Heideggerovo poimanje bića kao tubitka, njegovu radost zbog tog što ljudsko biće čini ljudskim samo njegovo neprestano projektovanje, otvaranje, dodirivanje, ispitivanje stvari koje ga okružuju, njegovo esserci, ali i Spinozinu ozarenost zbog spajanja najudaljenijih stvari u ime povezivanja delova i celine. Skučena, precizna geometrijska, ograničena forma pentagrama podstakla je razumevanja sveta, kao ponovo otkrivenog pokreta. Sam proces razumevanja Konstantinović naziva „ognjem“ koji „pretvara u vatru svaki led“. Tu nije potreban nikakav viši cilj, nego sam akt kazivanja, jer tim aktom se nepokret počinje da kreće.
Bibliografija:
Svi citati iz traktata Pentagram navode se prema prvom izdanju Pentagrama, Forum, Novi Sad, 1984.
1. Heidegger, Martin, 1969, Essere e tempo (trad. di Pietro Chiodi), Torino.
2. Kopić Mario, 2011, „Pirjevčevo vprašanje o moderni umetnosti“. In: Slovenska kultura in literarna veda. Zbornik prispevkov s simpozija ob 90. Obletnici rojstva Dušana Pirjevca. Ljubljana
3. Problemi, časopis za mišljenje in pesništvo. September-oktober 1968, št. 69-70.
4. Pirjevec, Dušan, 1978, Vprašanje o poeziji, vprašanje naroda. Edicija Znamenja, Obzorja, Marbor.
5. Vattimo, Gianni, 2000, Introduzione a Heidegger. Laterza, Roma.
6. Vattimo, Gianni, Rovatti, Pier Aldo (ur.), Il pensiero debole, Feltrinelli, 2010,
