MANUFAKTURA

Ivana Maksić [1]

LJUDI ĆUTE

Sarajevske Sveske br. 51 [2]

biću glava koja će se pretvoriti u lutku, biću petrificirana košulja manjine, oponašaću pokrete paklene čaure u kojoj se kuvaju otpuštanja i zapošljavanja, jer je život iscureo dupke iz kralja koji je poverovao da je kralj, iz žileta ideje za koju su ginule žene, toliko njih, tolike puške novih vlasnika – teško ideji, ni učitelj nije kriv, ni packa neznalice, ni leđa raspojasane države, sa prstom na obaraču borbe oko nadnica, rutavom stopalu koje je mrskalo trudbeničke lobanje, kušajući nove predatorske pogone
*
onda su se okupili, neki bi rekli – tisuće – da odaju počast onima kojih su se odrekli čim su kročili u taj autobus mraka, tupi od tuđe gravitacije zadovoljstva, dižući ruke po nekoj davnoj automatskoj naravi, prateći jeres re-akcije, iako će taj reakcionarni rak uništiti i njihove šake gelerima, iako će prodavati lažnu priču da se od bronzanih glava heroja noćima kuvala neustrašiva klin čorba očajnika
*
kao da nije znao da će zvečka rata ponovo zatitrati pred njegovim očima, da će mu zorno zadihati za vratom i da će morati u dužničkom ropstvu da se pretvara kako se opredeljuje, da sluša kako mu krcka zglob jer je komunistička gamad, da gleda kako mu decu rešetaju, mrskaju im prsa ti kapitalistički psi, kerberi jednog poretka koji da bi se zanjihao svojim hijena-nožicama mora toviti uvek novi kotao milionima starih ljudi, mora natapati pločnike i šume crvenim telima koja nisu mogla biti bela, čije ruke nisu mogle biti čiste kao gazdine ispeglane novčanice, niti mekane kao lipovo lišće, niti dočekivati vratove u rukavicama
*
možda su neki i mogli da se njišu u ritmu pokretne trake dok prave skulpture insekata i priručnike raznih budućih i bivših idola, jutrom iz parkova ljude iznoseći u džakovima, možda je ta neutralnost njemu uvek manjkala pa je vazda zebao jer nije hteo da se ogrne makar jednom iznutricom koje su bile tako dostupne i tako jednake, vešto namenski spravljani komadi za ceo jedan narod, da bi se lako mogao zeznuti ne ogrnuvši se tom zastavom toplote što se dan-noć štedro razlivala po njegovim rođacima i komšijama, pred kojima je bio nekako odveć masakrirano nag, odveć rob
*
opet ta narogušena i močvarna nevidljivost koju je ona, ili drugi u njeno ime, baštinila, jer kako bi inače čitav njen ulog bivao besplatan (nenaplativ): rad koji je stvarao vidljivim sve ono što je neko mogao da opipa, čime da nahrani trbuh, da se ne sapliće preko sobe, kancelarije i ulice, da ne kotrlja prljavštinu i uranja u nju kao u živo blato, taj magični udeo koji nikome nije padalo na pamet da uzvrati, ni novcem ni nekom simboličkom trampom (poređenjem koje uvek hramlje?) sada ju je to stanje nalik na kućnu grinju gnječilo i rešavalo se nje polako, kao neke lažne i umišljene žrtve koja je za tu svoju nadri-para-žrtvenu ulogu nadničarke-u-ne-naturi morala da plati, simbolički, još jednom i sa dobro pečenom, blistavo čistom, kamatom

*
tvoj deda je elektrifikovao celu zemlju, misliš, pa je onda prešao u СССР, zemlju veliku kao nečije dupe, nije se mogao zaustaviti ni u penziji. jedna po jedna bandera, jedno po jedno pivo, od znoja i muke na plaži u sočiju su pucale električne oluje po zidarskim stomacima, prestalo se piti, prestalo se elektrifikovati, strujno kolo je stalo; onda je baba mogla ponavljati: eno ga, ne diže se iz kreveta, spava po ceo dan. dedu je naprasno savladao san kome se niko drugi nije mogao odupreti u njegovo ime, mada su mnogi članovi porodice pokušavali, kao baš-čelik su se rvali sa dedinim snovima, a njegovo je telo bilo tako opušteno i teško, niko ga više nikad maknuti nije mogao, ni alarm, ni poziv starog prijatelja, ni unukovo čupanje za kosu, ni u socijalizmu izgubljeni šrafcigeri

*
bilo je moguće ostaviti ljude da pate na pesku, nasukani, jer se neko dosetio da ono što je bilo javno sada pretvori u privatno i sveto vlasništvo, jer su ljudi koji vredno rade da zarade uspeli da kupe čitave hiljade kilometara peska, morskog žala, toliko talasa, pa i suza. bilo je moguće, preko noći se na to pristalo, pošto su se zubi naoštrili tocilima, za neko, kako su rekli, konačno rešenje. da, samo naše (svačije), ono što je nekad bilo i moje i tvoje може и мора da se proda – kupi, na tako volšeban način, da bi se onda iznajmljivalo, na minute, trajno i prirodno.
*
to je bila jedna od onih prošlih budućnosti – trajno iscurele – koja se uvek izvlačila tiho i usporeno iz rukavaca vremena, iz pelena u koje bi neko uskočio – takoreći – dobrovoljno, rekavši: nemam zamerki, nemam nikakvih problema, radi se mnogo ali sam zadovoljna; puka traka vremena sa preponama, nepremostiva, premda ju je neko već istrčao i pokupio sve sa odredišta, nužna za ove, svakodnevne doskočice i vratolomije; morala se, poput montažne trake, još jednom overiti, ta trasa neophodnosti, kako bi se govorilo da se živi i radi, u ime govora u životu i radu, u ime te i takve urote vremena iz čijeg se smrtnog, strastvenog stiska niko nije umeo čupati, niko, sem možda lančano uvezane žrtve i njihovi dželati.