Vojka Smiljanić-Đikić [1]

Kako počinje ljubav

Sarajevske Sveske br. 49-50 [2]

Kako je počelo? To je, verovatno, najteže pitanje. Čovek najbolje pamti kraj. Svi se naravno sećaju onog što je prohujalo, ali početak svima izmiče. Tako da se moram vratiti se u dane kada smo sanjali Sarajevske sveske.
Kad smo počeli da se okupljamo oko te ideje, prvo mi je, među Slovencima, pao na pamet – Boris Novak. Zavolela sam ga još za vreme rata. Nije samo dolazio kad smo ostali sami, već je u opkoljeno Sarajevo donosio pomoć. Svim piscima. I sada pravimo redakciju, Boris, naravno, ali trebao nam je još neko iz Slovenije. Nazovem Borisa, a on iz prve: Aleš Debeljak. Odmah okrenem nekoliko telefona u Ljubljani. I sad, pazite moju neobaveštenost. Kažu mi, pa on vam je u Sarajevu, govori u Muzeju književnosti. O Prešernu.
Bila je neka godišnjica iako nisam potpuno sigurna. Došla sam oko sedam u to prelepo staro zdanje Muzeja književnosti. Ne treba ni da se osvrćem. Desno je Andrić, tu odmah iza ugla Humo, Samokovlija, gore Meša.
Nisam prišla Alešu, sela sam na kaldrmisani atrijum, pod kupolom vedrog večernjeg neba. Čekam da počne. Izašao je mlad, vitak čovek, nategnut kao luk strele, i zvonkim glasom, bez velikog uvoda počeo da govori o svojoj velikoj ljubavi, Prešernu. Nije to bilo predavanje, bila je to pesma o pesmi Prešernovoj. Jedna velika strast uobličena u slap reči. O tom velikom romantičaru, sa kojim se, te tople sarajevske večeri u prelepom zdanju Muzeja književnosti, Aleš Debeljak poistovetio. Slušala sam ga bez daha. U svom dugom veku, slušala sam predavanja čuvenih profesora, pesnika, filozofa. Znali su zanosno da govore i Meša S. i Kasim Prohić. Zavodnički je govorio i Amos Oz i Seamus Heaney, duga je lista onih koje sam slušala. Ali, nikad nisam prisustvovala govorenju o pesništvu na ovako strastven način, sa ovakvim, potpunim predavanjem i delu i čoveku.
Neka posvećena vrsta govora, istovremeno i poistovećivanje i prepuštanje, bez ostatka. Mislim da je to bilo najlepše iskustvo koje sam imala. Posle predavanja, među poslednjim, prišla sam Alešu i čvrsto ga zagrlila. Bez reči. Nije bio iznenađen. Valjda je osetio da smo tu noć postali prijatelji zauvek.
I u ovih poslednjih 15 godina to je uvek ostalo upravo tako, pod nevidljivom senkom Prešerna. Uvek duboko slaganje, uvek ista duboka odanost i spremnost na prihvatanje pružene ruke i u dobru i u zlu. Znate kakav je rad u jednoj velikoj redakciji. Uvek izazovi. Radite sa stvaraocima, osetljivim ljudima, ona tanka kazaljka uvek treperi, stalno pokušavate nešto da promenite. Ono što sam znala uvek da na Aleša mogu računati. Ponekad bi mi neki od kolega znao reći: “Aleš je tvoj ljubimac". Tada sam se neuverljivo branila. A sada mogu reći naglas: “Da, Aleš Debeljak je bio i ostao moj ljubimac.”
U jednom razgovoru mi je rekao: "Znaš kad sam ušao u redakciju Sarajevskih svezaka, verovao sam da će to samo biti jedna od mojih aktivnosti. I sad, kad se u kabinetu okrenem iza sebe i vidim taj niz od pedesetak tomova, izgleda da je to najvažnije što sam radio."
Dragi moj Aleš, izgleda da je sve što si radio bilo najvažnije. Poslednji razgovor smo vodili o mogućnosti da napravi dijalog sa režiserom Frljićem. Divio mu se. Tu skoro sam ga pitala: "Aleš, šta je sa Frljićem"? “Ništa ne brini“, govorio je.
Za naredni broj Svezaka neko mora da obavi taj Alešov posao. Ili je možda Aleš to već uradio. Nazvaću Frljića da ga pitam, možda je to ostalo u Alešovom kompjuteru, kao poslednji posao urađen za Sarajevske sveske. Koje su mu bile na srcu koliko i on u našem.
Tako i ostaje. Aleš Debeljak je zauvek moj ljubimac i moj brat.