Nenad Milošević [1]

Pesme o ljubavi

Sarajevske Sveske br. 45-46 [2]

TANGO ZEMUN

I

Štit ljubavi popušta.
Hleb se gomila i suši.
Kraj sankcija se ne nazire.
Budućnost, prezaduženi kockar,
obećava muziku i poljupce
iza zatamnjenog stakla privatnosti:

„Ti! Pišeš te stihove, a nemaš
nimalo ljubavi za mene“,
kao plastični nož deteta­ubice
njeni glasovi ranjavahu,
„Sve je kraće od moje veze s tobom“.

Fatamorgana je grad u koji žele da otputuju,
u stvarnom im se ne ostaje.

Ni ljubavnici ni supružnici.
Ruke slepaca što pipaše sreću.

II

U ulici Bežanijskoj ništa se nije promenilo
nedeljom zvono na Bogorodičinoj crkvi
udari u podne, i pita sa orasima
već je rasprodata u pekari na uglu.

Ali, tu preko puta, malo niže, vidi,
koradžije Makedonca
što je ispod tezge burek prodavao
– nema.

Žudnja za letnjim nebom nadživela je tiranina,
poljupci nisu, osim u pesmama,
kad gušenje blago izazivaju.

Žudnja za daljinama, za zrelošću,
razbacala me po ćoškovima tih godina.

III

Sabirao se u pesmu svet
i iz nje tiho izvirao
u večernju izmaglicu Pregrevice
i druge ulice Gornjeg grada.

Osećanje drevnosti sveta
širilo se naglo u umu, ponekad, uveče,
uz muziku Trećeg programa
ili Stereorame nedeljom
i bledelo, s nekom mišlju
što se javljala, trivijalna
za probleme tog vremena vezana.

IV

„Mogu samo da te volim ili da te mrzim!
„Onda me voli“.
„Ne mogu da se poništim tek tako“.

Republiku zadovoljstva i smrti,
dostojnu muškarca i ženske lepote – želeo sam.
(Oprosti što ti se obraćam iza granice pola,
iza bodljikave žice patrijarhata.)

Osuđen na neuspeh kao blefiranje penzionera,
uz sve sam išao kao pavlaka.

„Tango je igra što traži krv
i zatiranje posledica ljubavi, to želiš“.
„Ja ti praštam, telo ti moje ne prašta“.

V

To je bio život što se rasipa
kao slama sa zaprege duž puta
što u tamnu šumu zavija.

Mislili su da će s prolećem udisati
posle kiše u tišini što očarava.
Ali maj ih dočeka topliji nego ikad,
i proleće prođe u trpljenju.

Na duhovske zadušnice ljudi posedaše
na tople grobove bližnjih.
Ljubavnici se pozvaše na izgovoreno, na da i na ne.

KAMENA RUŽA

Kome se prisnilo da lepota prolazi poput sna?

V. B. Jejts, Ruža sveta

Bilo je podne kad si ustala.
Obavio sam sve poslove i sedeo
u savršenom miru posle toliko
dana (sedmica) uglavnom provednih
u tuposti popodnevnog dremeža i
večernjih pešačenja do iznemoglosti,
u traženju mesta (svetlosti i arhitekture)
sa kojeg bih konačno mogao da se vratim kući.

Stajala si nepomično u vratima sobe
dvostruko uokvirena - dovratkom i prozorom.
Tren, gledasmo se: ti iz tvoje kamelotske kule,
ja iz ćelije samokažnjenika.
(To su bile godine ispaštanja u veri.)
Milovao sam te, i moji suvi prsti samo što
nisu planuli od trenja sa teškom svilom
tvoje spavaćice. Otvrdnuo u ranom,
hladnom jutru bio sam ono što si želela
- pretnja i obećanje.
Pripijena, ljubila si me stisnutih usana, ruža
što je ljudi daruju klesanom kamenu.
Idi, umij se, šaputao sam - učinilo mi se da
bih mogao da te vodim kroz život, do smrti,
tvoje ili moje - obuci se i dođi.

Žene noćas bacaju prljavu vodu kroz prozore.
Muškarci se sklanjaju po uglovima soba
dugo pušeći, deca su rumena od
razdraženosti. I tvoja pitanja su kao
šamari koji se podnose u starosti.
Sedma je godina kako ti ime dele sa mojim
a tvoje male mržnje uzvraćaju, ne pitajući se
da li su mržnjom izazvane,
poput opruge - istom merom.

DOBITAK

U tami sobe, noćas, sred sna
u kojem me bivša devojka drži pod ruku
dok tiho razgovaram na ulici sa ženom
koja svake noći traži moj stomak kao
umorni kupač ivicu bazena, oči mi se
otvoriše lako kao detetu - od sreće.
Njih dve istovremeno. Strast jedne
uvažava ljubav druge. Lep osećaj. Dobitak u snu.
Potvrda da si bio voljen.
Pomislih da ustanem i pušim u mraku sve
do jutra, zadržavajući dah, sabijajući tu sreću
kao husari top, noć uoči bitke. U mislima
načas prođoh sva ona mesta za koja sam
mislio da ću u njima zauvek ostati. Sva su
bila pusta, nenastanjena. Napuštena, rekoh
glasno i zatvorih oči.

SAZNANJA

Potopiti noge u lavor sa mlakom vodom
u deset sati uveče. Lakoća,
bez napora i osećanja prolaznosti.
Prisloniti usne na topao porculan,
pušiti duge cigarete.
Posoliti rovita jaja ženi čiju
ljubav osećaš tek u nekoj od
njenih kretnji, ali svakodnevno.
Dodati joj hrapavi kamen za pete.
Čekati da počne košarka.
Ljubiti je u poluvremenu.

REGTAJM

Ovog leta kada nikome nije zabranjeno da se nada,
i milostivo je nebo svakom,
i ja sam obučena u šarenu, pamučnu haljinu
i sandale boje slonovače
kao nekad, kad sam te ljubila;

kada je ploča koju su puštali na radiju
dugo preskakala, odbijajući da pređe na sledeću
Bartokovu kompoziciju za decu;
i kada ti ustade, kao da možeš da je promeniš, rekoh:
kada osvane dan postaću njegov posed,
koji neće uspeti da obiđe, nikad.

I pošto mi se učinilo da je to neiscrpni
pokretač ljubavi - te noći predadoh se sasvim.
Narednih godina uspinjala sam se do tvojih usana.

Nikada ih ne dosegnuh, ne primetih taj put
kojim si odlazio, na majčinom ćilimu leteo
i drugačije vitak vraćao se.

Polako si me trošio kao arapin zlatni sitniš;
sa drugima o mom srcu većao.
Kada zaspim navlačio si crnu masku osvetnika,
podvodio me drugom, kao žrtvu
onom tvom, moćnijem bogu.

Hotelski sladoled-vanilu, beskrajnu cigaru,
havajsku pesmu - hteo si, nadu
nemoguću kao drugi život Pompeje.

Zle golje se obogatiše, te godine
vladavina čvršća posta,
tvoji stihovi uparadiše se za drugu ženu.

Laka sam, haljina je moja balon,
rođena sam sa njom. Nikada je ne skidoh.
Jesam li bila, volela, ljubila?
Jesam li bila voljena ili muza?

USPOMENE NA TIRANIJU (PASTORALA)

Moje kosti sanjale su njene kosti.
Jagnje što me pogledom preklinje,
blagim kletvama da srećan budem
na kraju, da se malo mučim pre toga.

Mlada žena sa gordošću devojke
što očekuje strašan izazov,
nasilje nad sobom, čak;
nežnost takve žene mi je trebala,
moja ljubav tražila je takvu.

Napisao sam joj pesmu i poklonio.

"Gledamo se samo ćutanjem
kao dve nedostižne šume",
u potpisu: tiha vezilja.

To je moto, njeni stihovi, citirao sam je,
ona je pesnik, orfičar.

A sada evo pesme, sastavio sam je
negde u aprilu 1997, posle
Zimskog protesta, u jednom dahu,
kao sećanje na prvi, ali posle drugog susreta. Dakle:

To je kao opijum,
ta prosta njena neodoljivost, te oči,
prozori na kući koju tražih, svoj dom.
Kad ruku joj stegnuh u hodniku,
druga vrata kada otvorih
i u nepoznato, novomirisno devojaštvo stupih,
tada je imala dužu kosu,
na ramena i vrat joj je padala,
dok mi se smešila
red belih zuba se pokazao, čvrsta nežnost.
Rani je mart i psi leže ispod golih lipa.
S jedne strane grada zvona se oglašavaju.
Vozim se autobusima i vidim - prelazim brda;
kao neki stari konjanik zastanem i razgledam:
Na jednoj strani sitni oblaci i plavo nebo,
na drugoj sunce najavljuje katastrofe leta.
Reke se povlače u svoj tok,
iza grada, u zaostalim vodama
male divlje patke plivaju.
Dan je svetloplav, tamnoplav i mrk.
Temelji građevina čvrsnu.
Usne sa novim usnama spajaju se,
nečije sa usnama smrti i vaskrsnuća;
Staze se šumske račvaju, dolaze ptice,
dolazi huk, voda na žednu zemlju nadolazi
(ovaj stih je parafraza njenog),
bog sunce-ljubav preko ovih brda korača,
zlatne mu sandale blješte, pa sad
reci da nisi srećan, da nisi tu!
Tiha veziljo čuo sam te!

SINOĆ

Sinoć, pre nego što letnja oluja poče,
i vetar pootkida umorno lišće,
kad Čarobnu frulu Mocartovu zapevaše
i stražari srca od bogatog jela zaspaše,
u noći koja iznuđuje slatka priznanja
(i takvih noći ima) ja odložih knjigu
o načelima Tao-a, jer slatka pomisao
na ženidbu čitavog me prožela;
i blagost bračnog života naslutih,
u divnoj smeni vedrih i oblačnih dana,
sunčanu svetlost ljubavnih popodneva,
i tihog predosećanja cvetanja bračnih bolova.

KA OZARENJU

Jesam li ti zato nedostajala,
da ti šuškam dok ti čitaš.
Život nije tako pouzdano lep
iako je dar, nezarađena penzija.
Nedelja je i ljudi ne znaju šta da rade.
Grad je zatvor a izlazak zatvorska šetnja.
Kada bi život bio samo prolaženje
ispod drveća, hodanje stazom
pored reke, ogledanje u prizorima neba,
dugi dodir voljenog tela.
Ne verujem u jednostavnost,
nema toliko ljubavi, ali postoji
štap, kanap i udica, bose noge
u prašini seoskog puta, i nežnost
s kojom ljuštiš krompir
kao u sećanju Šejmasa Hinija.
I za ovim vremenima neko će
jednom čeznuti, i ovo doba
doba je sjaja, svako je zlato staro.
Tako će i biti, kao što kazuje
moja pesma: Izvadiću mač iz kamena,
ti sekiru iz starog hrasta
moja ženo; tek naslućenu, daleku
pozdravimo veru - ono što ostaje;
U dugom danu vlastite smrti
što dalje zabaci mrežu, zahvati
ono što te okružuje, makar samo
vazduh bezbojni, vodu prozirnu.

DOBROTA HALJINA

Neka žena mi priđe na stanici i upita me:
“izvinite molim vas, kadašnja je ta haljina?“
a ja joj odgovorih: ’davnašnja’.

Danica Vukićević

Zvao sam samo da poručim
da će ona kasniti,
zbog saobraćajne gužve,
tako mi je u žurbi rekla da kažem
ali se setih i spomenuh te haljine,
na šta ta žena nešto uobičajeno reče,
a ja ponavljah da da da,
kad milost ta poče da raste u meni
nezaustavljiva kao plima,
istiskujući sitne demone i utvare,
koje su me gotovo osvojile
poslednjih nekoliko meseci, ma godina.
Kako to nisam ranije osetio:
ljubav među ženama
što postoji mimo vremena i predanja,
skriveno u polu,
što se nigde ne zbraja, ne upisuje gotovo,
što dođe iz neznanih daljina mojih,
ispod tog razgovora, običnog,
gotovo kurtoaznog,
čuđenje i radost u jednome,
posebnim tonom nekim,
sviralom, čime li, probuđeno,
iz raja arhaičnog, iz pećine,
pre zakona i greha,
i da li to reči dozivaju, smisao njihov,
ili sam glas koji baš ta vrata otvara.
Stremimo u visine i ne pomišljamo
na sitnice koje i ljubav i život drže:
kad starija žena poklanja haljine mlađoj.
Kako samo zna da joj dobro pristaju.