Dragan Velikić [1]

Islednik

Sarajevske Sveske br. 45-46 [2]

1.

"Uvek si opušten na tuđi račun. Neko drugi to plaća."
Tako je govorila moja mama.
"Da sam svetica", uzdahnula bi setno, "štitila bih kuvarice, sobarice i služavke. Sveti Nikola je zaštitnik mornara, a ja bih štitila poslugu. Samo posluga zna kakav je neko u svoja četiri zida."
Sledi jedna od stotinu priča koje ispunjavaju njenu memoriju. Izvesni profesor Lolić imao je sina, studenta medicine, koji je voleo da jede sladoled u krevetu. Kada bi zaspao, sladoled je curio po posteljini. Mama bi uvek malo zastala, zgrožena prizorom zamrljane posteljine.
"Jeste taj momak posle završio u Londonu, napravio karijeru, ali džaba mu sve kada je prostak."
Ili, primer slavnog književnika u čijem bivšem stanu je neko vreme živela. "Trebalo je da vidiš taj šporet, tu zapuštenu rernu. Ugljenisana i smrdljiva od masnoće. Ne verujem takvom piscu. I tačka."
Sve njene priče stizale su iz budoara, iz prostora za poslugu, iz devojačkih soba. Tamo gde se govori u pola glasa. Gde senke nikada ne miruju. Gde se stalno smenjuju kikot, jecaj i uzdah. U tom prirodnom staništu greha priče niti počinju, niti se okončavaju, već traje jedno beskonačno in medias res. Međuprostor i međuvreme. I restlovi tuđih života. Pogled iz suterena. Živeti život kroz ključaonicu.

Mama je iz kuhinje razgovarala sa svetom. Iz kuhinje je slala poruke okolini. Tu je sve bilo na svom mestu. Kuhinja je bila njen oltar, komandni most, mesto gde je nakon udaje preuzela ulogu božjeg izvršitelja. Nije sumnjala da će ta posvećenost pravdi i borbi za istinu jednom biti nagrađena. Da će posle smrti biti proglašena za sveticu. Izgovorila je svoje ime na italijanskom, kao da bi pominjanje pravog imena rasteralo iluziju.
"Violeta. Santa Violeta, zaštitnica služinčadi."
Tada je već bila u staračkom domu. Stigla je tamo gde je čitavog života odbijala da dođe.
"Pre bih se ubila nego da živim u domu", nebrojeno je puta izgovorila.
Odlaskom u dom, za njom su po ormanima ostali pokloni namenjeni budućim svadbama, useljenjima, rođendanima. Jer, pokloni su se kupovali onda kada bi se ukazala povoljna prilika. Stoji pred servisom kome je cena prepolovljena. Razmišlja neko vreme, a onda pomene rođaku koja je tek krenula u školu. Njoj ga je namenila. Devojčica ni ne sluti da je vlasnica porcelana iz našeg ormana.
Malo bogatstvo ležalo je u tim unapred kupljenim poklonima. Uredno ispisane cedulje sa imenima vlasnika, od kojih su neki uveliko mrtvi.
Unapred se kupovalo. Unapred se živelo. Sve se moglo postići jer ništa nije bilo prepušteno slučaju. Nad čitavom teritorijom svakodnevice lebdeo je brižni pogled moje majke. Ništa nije izmicalo njenoj kontroli. Ništa se nije dešavalo samo po sebi. Čak i pauk u uglu klozeta dugovao je svoju egzistenciju sujeverju moje majke. Čitav univerzum našeg stana podrhtavao je ritmom njenog disanja.
"Mene vole kućni aparati, jer brinem o njima."
Stvari i predmeti, verovala je, imaju svoj tajni život koji samo osetljivi i odgovorni naslućuju.
Prezirala je rasipništvo. Bila je ekonom sveta.
Poslednjih godina u domu, po ceo dan je čitala novine i ženske časopise. Postala je ovisnik o tekstovima koji su veličali prostotu i neukus. Barem dva sata nerviranja bila je njena dnevna doza. Pobesnela bi na vest da je neki tajkun svojoj ženi pevačici kupio vilu kao svadbeni poklon. Užasavala se luksuza i rasipništva. Potrošiti čitavo bogatstvo na zavese i lustere smatrala je neoprostivim grehom. A tek jahte. Koliko se novca godišnje baci na njihovo održavanje, samo zato da bi se provelo nekoliko nedelja na krstarenju toplim morima. Svet će eksplodirati od tolike količine prostaštva, neprestano je ponavljala.
Ono što je posebno iritiralo bilo je prepuštanje lagodnostima života. Verovala je da uživanje kao glavni smisao ljudskog postojanja za posledicu ima kretenizaciju. Trend da se sve olakša vodi degeneraciji čovečanstva i konačnom nestanku ljudske vrste. Svet nije stvoren da bismo se zabavljali.
Glasno je negodovala u bioskopu na šuškanja, grickanja i mljackanja. Pamtim redare koji nam prilaze iz mraka dvorane i prete mami da će je udaljiti sa projekcije. Često je slala pisma upravi bioskopa u koji smo odlazili na subotnje premijere. Predlagala im je da zabrane unošenje hrane i pića u salu.
Mamu je uznemiravala opuštenost. Gajila je duboko poštovanje prema mravima.

Santa Violeta. Koliko se plašila vode! Biti spreman na najgore, bila je njena deviza. Verovala je da se opasnost može izbeći tako što se stalno priziva. Sa kakvim je samo zadovoljstvom pominjala da se kao dete više puta davila. Taj strah prenela je na sestru i mene. Nikada nismo naučili dobro da plivamo. A redovno smo išli sa mamom na plažu: Valkane, Gortanova uvala, Ribarske kolibe, Zlatne stene... Mama je najviše volela Stoju. Bilo je to pravo gradsko kupalište: betonirani prilazi moru, tobogani, kabine, tuševi, restoran. Sa zavišću posmatram plivače. Nesputana tela na skakaonicama. Piruete u vazduhu. Iščezavaju u talasima, da bi posle nekoliko sekundi izronili. Vrisak i smeh.
Uzalud pokušavam da zamasima ruku održim telo na površini duže od dva minuta. Vežbam u pustoj uvali pored ograde kampa, gde nema mnogo svedoka. Čini mi se da ceo svet samo mene posmatra. Volim Stoju. Tu retko kad naiđu moji drugovi iz škole. Oni se kupaju na otvorenim plažama, tamo gde se ne plaćaju ulaznice. Idu u grupama, bez roditelja. Ukoliko neko od njih, ipak, zaluta na Stoju, vešto se krijem u gužvi, među golim telima, ili odlazim u dubinu šumarka, i čekam da opasnost prođe.

Mama je prezirala sve što je provizorno, svejedno da li se radi o kupalištu ili TV anteni. Nije podnosila popravke i prepravke. Ništa okrnjeno ili izgrebano nije imalo mesta u našoj kući. Bacala je tanjire, čaše, šolje čim bi uočila linije naprsnuća.
Na plaži je pretećim pogledom posmatrala decu koja viču, jure okolo, bacaju ogriske od voća na sve strane. Znala je da im podvikne kada bi pretrčali preko naših peškira. Roditelji su se blaženo osmehivali. Sestra i ja smo hteli u zemlju da propadnemo kada bi mama očitala nekome od njih lekciju. Prigovarala im je što pikavce od cigareta guraju u pukotine stena. Ponašala se kao čuvar kupališta. Jednom sam na ulici čuo neku ženu kako kaže svome mužu: "Vidi, zar nije to sin one ludače sa plaže?".

Pobedili su mama. Ljudi sa plaže zavladali su svetom. Ravnodušni, otupeli od uživanja, bauljaju egzotičnim destinacijama. Ničemu ne znaju vrednost. Pod krinkom slobode kriju svoje jadne duše. Horde prostaka u firmiranoj odeći i obući, vuku firmirane kofere i torbe po foajeima hotela. Preplavili su aerodrome i železničke stanice. Putuju kruzerima. Na sve strane valjaju se čopori turista. Zagadili su čitavu planetu.
Nemoralno je letovati na grčkim ostrvima, a ne znati barem jednu antičku dramu. Kako se može putovati Španijom bez svesti da je nekada Andaluzijom jezdio Vitez tužnog lika i njegov sluga Sančo Pansa. Hoćeš u London? Prvo da čujemo barem jedan Šekspirov stih? Može i Džon Dan.

Mama je volela čiste istine. Preneti sve baš onako kako se dogodilo, sa preciznom intonacijom, izrazom lica, pokretima, komentarima izgovorenim u pola glasa. Bez duplog dna. Kriknuti istinu u lice svetu. I ne zaboraviti beleg zamrljane posteljine. Ni ugljenisanu rernu. U detalju je zapis celine. Dar nije ništa drugo do urođeni instinkt da se pod maskom sporednog prepozna suština. Redovno je pominjala nekog ministra za kojeg je iz prve ruke znala da mu sekretarica u avionu menja čarape dok on sedi zavaljen kao aga.
"To mnogo govori o čoveku. Ko hoće da vidi, sve će razumeti. Posle se čude kako primitivci i budale dođu na vlast. Nikada to nije bez najave."
"Lakše je zamišljati nego živeti", rekla bi nakon dužeg premišljanja. "Šta sve čovek u zanosu marljivosti može da zgreši, to sam bog zna."
I onda bi, više za sebe, dodala: "Lakše je biti pošten nego vredan."

2.

Imam godinu dana. I ničega se ne sećam. Prvi put u hotelu. Na fotografiji se u pozadini vidi kamena ograda i tamni obrisi vegetacije u vrtu. Jednogodišnji dečak stoji ispred širom otvorenih vrata terase. Izraz lica mu je preplašen. Tek što se okliznuo na uglačanom parketu. Plakao je. Međutim, pojava fotografa sa lampom i aparatom momentalno mu odvlači pažnju.
Već tada pokazuje sposobnost da odmah zaboravi neprijatnost. Blesak svetla i najava novog kadra. Inicijacija bioskopske sale. Gusta vegetacija u pozadini pravi oštar kontrast sa licem dečaka. Doba dana: sumrak. Na poleđini fotografije crnim mastilom ispisano: Hotel Palas, Ohrid, 22. juni 1954.
Tačno dve decenije kasnije, ponovo ću doći u taj hotel. Preuzeti mamino pismo na post restante u ohridskoj pošti. Podseća me na moje prvo putovanje. Prepoznajem u kitnjastom rukopisu napor da se ništa ne propusti. Brižnost učiteljice. Fotografsko pamćenje jednog običnog dana. Osetljivost na putovanje? Ili je već tada uveliko izmišljala sve ono što se moglo dogoditi? Odakle profesionalni fotograf u tom času na licu mesta da snimi dečaka na ivici plača? Enigma je rešena usputnom beleškom u maminom pismu: u Palasu je odsela filmska ekipa koja je tih dana snimala dokumentarac o Ohridskom jezeru. Bila je majstor u anticipiranju mogućih pitanja. Zapravo, najviše energije je trošila da odgovori na pitanja koja je u ime drugih sama sebi postavljala.
Zašto je zapamtila taj dan? I da li je sve to baš tako bilo od časa kada smo ona, tata i ja došli na Ohrid? Kako je uopšte mogla toliko toga da zapamti? Njena memorija knjižila je stotine biografija. Neke osobe je samo kratko poznavala. Susreti u vozu, dan ili dva na putovanju, ali sasvim dovoljno da se čitavi životi ispričaju. Sve je bilo poučno. Ništa nije suvišno. Sve ima svoj razlog postojanja u pravednom svetu učiteljice. Živela je ono što je pričala. Ono što je pričala, to je bila.
Rođeni enciklopedista. Pamtila je hrpe banalnih detalja. Slavila je svakodnevicu. Neumorni borac protiv zaborava. Pravednik koji u žudnji za istinom ništa ne apstrahuje, niti odbacuje. Ne postoje prioriteti, sve je podjednako važno. Usamljeni prolaznik koji na pešačkom prelazu čeka zeleni signal, kolone mrava u travi, nasmejani staklorezac posle letnje oluje, raspored kreveta u internatu učiteljske škole u Šapcu, prva vožnja automobilom marke sitroen od Rume do Bogatića.
Godinama je u posebnoj svesci uredno vodila evidenciju u kojim je sve hotelima boravila. Ta sveska nalazila se na dnu kutije od kaučuka zajedno sa zavežljajima pisama. Kada su nam tokom selidbe iz Beograda u Pulu, na stanici u Vinkovcima obili vagon, među ukradenim stvarima bila je i kutija od kaučuka. Ostaje zagonetka zašto svesku nije ponela sa sobom. Jedino objašnjenje za maminu nesmotrenost nalazim u navici da je teško razdvajala stvari koje su godinama ležale na istom mestu. Sveska je morala da ostane u kutiji sa pismima.
Mnogo godina kasnije, dok se gasila u staračkom domu, šaputala je omiljenu mantru – imena hotela u kojima je boravila. Možda je tim činom pokušavala da rekonstruiše sadržaj izgubljene sveske? Na momente bi potpuno gubila svest da sam pored nje. Tada bih je pitanjima vraćao iz duboke odsutnosti.
"Terapija. Kako gde?", čudila se mom neznanju. "Najlepši hotel u Crikvenici. U foajeu se samo češki govorilo, kao da si na Hradčanima. Česi su obožavali Crikvenicu."
Ćutala bi neko vreme i klimala glavom. Menjala izraze lica, kao da se pozdravlja sa svim tim Česima u hotelskom foajeu.
"Onda su se preselili u Pulu."
"U Pulu? Ko se preselio?"
"Pa Česi, pobogu! Zar si zaboravio da su na Ribarskim kolibama samo Česi letovali? U depandansu sa druge strane puta, na rubu borove šume. Tamo je uvek bilo čisto. Česi su baš uredni. Zato ih mnogi ne vole. Ne znam zašto je to tako?"
Čarobna reč "depandans" izgovorena maminim glasom. Ugrađivao sam u tu reč sve što bi mi palo na pamet dok još nisam znao njeno značenje. Verovao sam da su to nekakvi posebni hotelski prostori namenjeni samo za povlašćene goste. Dugo mi je trebalo da u potpunosti prihvatim činjenicu da je depandans sa stanovišta komoditeta u suštini drugorazreni hotelski prostor, namenjen isključivo za spavanje, bez ikakvih drugih sadržaja. Čak kada su sobe komfornije od onih u matičnom objektu – što sam imao prilike da vidim odsedajući u luksuznim depandansima – taj komfor sam doživljavao kao neku vrstu nadoknade za sporedni status koji depandans ima u odnosu na glavnu zgradu hotela.

Sedim u stanu na Eržebet Korutu u centru Budimpešte, tog junskog dana kada je mama umrla. Kažem naglas: Hotel Lipa. Naša prva pulska adresa. Sijalica u metalnoj kragni visoko na stropu. Slab napon dvofazne struje dodatno pojačava osećaj tupog očaja i napuštenosti. Hladno novembarsko jutro. Na ulici lepršaju zastave. Državni je praznik. Stojim pored prozora. Pokušavam da se pogledom fizički udaljim od prostora hotelske sobe. Od ranog jutra, kada je stigla vest da nam je u Vinkovcima obijen i pokraden vagon, mama žestoko prigovara ocu što nije stavio katanac na vrata vagona, već je poverovao radnicima ekspedicije na beogradskoj stanici da je plomba sasvim dovoljna.
"Gde ti živiš, naivčino?", neprestano ponavlja. "Kako su te samo preveslali. Svi su oni u dogovoru. Tako je to u lopovskoj zemlji."
Otac je opominje da tiše govori. Nervozno gricka muštiklu i šeta uzduž sobe u modroj mornaričkoj uniformi. Sanduk sa njegovom garderobom takođe je ukraden u Vinkovcima.
Pusta Kandlerova ulica. Gole grane platana ispred prozora hotela Lipa. Zastave i parole na fasadama. Po neki prolaznik mine prazničkim jutrom. Taj prizor jasno vidim sa prozora stana na Eržebet Korutu četiri decenije kasnije, jednog sunčanog junskog dana kada je stigla vest o maminoj smrti.
Obijen vagon u Vinkovcima, bila je prva reakcija na maminu smrt. Izgovorio sam je u sluhu njenim glasom. Prilazim prozoru i gledam automobile i žute tramvaje koji jure duž bulevara. Pokušavam oprobanim trikom da umanjim bol. Princip je isti, svejedno da li sam na zubarskoj stolici ili me muče ljubavni jadi. Izmestiti se u neki drugi prostor, u neko daleko vreme. Blesak fotografske lampe u sobi hotela Palas na Ohridu zaustavlja plač. Tada sam prvi put isprobao veštinu bekstva od bola.
Nastavljam maminu mantru. Iskrsavaju foajei hotela, bezimeni ljudi, trgovi i ulice, fasade, odlomci dijaloga, koferi i torbe na metalnim rešetkama iznad sedišta u kupeima vozova. U tom času nemam pored sebe fotografiju sa Ohrida. Tek godinu dana kasnije, kada se vratim u Beograd, otkriću da je na poleđini datum 22. jun – dan mamine smrti četrdeset i šest godina kasnije.
Koliko dugo u sluhu ostaju sačuvani glasovi bližnjih? Sa jasnim intonacijama.
Postoje reči koje su samo njihove.
"Bog s tobom". Omiljena mamina rečenica. Izgovorila bi je povišenom intonacijom. Skupila bi usta, iskosila pogled. Sledilo je žestoko osporavanje sagovornika, na korak do svađe.
Tog jutra u hotelu Lipa odbila je da pođe sa ocem na železničku stanicu. "Bog s tobom", ponavljala je sve vreme. "Idi sam. Imaš spisak stvari, pa će komisija lako da utvrdi šta je ukradeno. I donesi mi onu moju kutiju sa pismima u crvenom sanduku. To valjda nisu ukrali."
Slutim da nije mogla da se suoči sa neredom koji su lopovi ostavili za sobom u obijenom vagonu. Sve je u njenoj glavi bilo numerisano, porubljeno, opšiveno, uramljeno, simetrično. Ništa nije samo po sebi. Sve na ovom svetu proizlazi jedno iz drugog. Najbolja zaštita od neprijatnih pitanja su unapred smišljeni odgovori. Mama zapravo i nije razgovarala, već je odgovarala na pitanja koja je u sebi sama sebi postavljala. Iz te patološke potrebe za redom nastajao je najveći mogući nered.
Taj nered se taložio u meni. Čitavog života pokušavam da se oslobodim šinjela realizma koji mi je mama navukla. Nikako da shvatim da uvek negde neko ili nešto mora da bude. I da nikome ništa nisam dužan da objasnim. Recimo, dovoljno je da ptica leti. Nije moje da joj nađem granu na koju će da sleti. U svakom času imam pravo da zalupim vrata poglavlja.
Potpuno se pogubim u fantastici. Bajke mi oduvek stvaraju nelagodu. Izluđuje me svaki vid događanja bez racionalnog objašnjenja. Ne može se niotkuda doleteti. A tek letenje? Kojekakve čarobne lampe, ćilimi i ostale budalaštine. Pa ni kovčeg sa blagom ne nalazi se baš onda kada je najpotrebniji.
U početku, dok još nisam znao slova, mama bi mi pred spavanje čitala priče. Bilo je to u vreme kada smo živeli na Novom Beogradu. Sećam se basne o ljubavi mrava i pčele. Zalud sam je kasnije tražio kod Lafontena, Andersena, braće Grim. Najviše priča je bilo o stvarima i predmetima. Pamtim ispovest kućnog praga. Podozriv prema svakom došljaku, ponekad bi se stari, škripavi prag nevidljivo pomerio i sapleo zlonamernika. I danas sam sumnjičav prema osobama koje se pri ulasku u kuću okliznu ili posrnu.
Kada se otac vratio sa stanice i saopštio mami da je ukradena i kutija od kaučuka, ona se zaplakala. Sestra i ja smo ćutali. Mama je jecajući govorila da nikada neće prežaliti pisma i svesku u kojoj su zabeležena sva njena putovanja – gradovi i imena hotela u kojima je boravila. I sve one priče.
Posle Lipe, dve godine kasnije, bio je hotel Slon u Ljubljani. Mama više nije vodila evidenciju. Ali, ja sam odlučio da u potaji pamtim i beležim imena hotela. U Sloveniju smo doputovali topolinom.Tata tek što je položio vozački ispit. Putevi su bili skoro prazni. Na svakom seoskom trgu nailazili smo na raspeća. U izlogu jedne ljubljanske knjižare ugledao sam romane Karla Maja. Te večeri, dok su se roditelji zabavljali u baru hotela Slon, ja sam ispružen na širokom krevetu čitao Vinetua.

Sirena hitne pomoći na Eržebet Korutu vraća me u junski dan. Jedno putovanje je okončano.
"Svako negde mora da bude", ponavlja mama dok me prati hodnikom doma. Pominje Čehe koji su toliko čisti i uredni da su zaslužili da imaju svoje vlastito more. Makar jedan mali zaliv, kao Slovenci. "Divno nam je bilo u Ljubljani, tata i ja smo dve večeri za redom slušali u hotelu Belvi Ladu Leskovara."
"Belvi je bio u Splitu. Ladu ste slušali u Slonu. Tamo smo bili odseli.
"Bog s tobom, u Slonu je bio noćni bar. Pevala je Marijana Deržaj. Samo su stranci imali pristup. Stranci i kurve. Lado je pevao na igrankama u Belviju. Dobro pamtim. Ivo Robić na Rijeci u Plavom Jadranu, a Dobri Stavrevski u Palasu na Ohridu. Svako je negde morao da bude."

3.

Svako negde mora da bude.
Tog junskog popodneva 2000. godine, kada je moja majka prešla u bolji život, nalazim se u stanu na Bulevaru Eržebet u Budimpešti. Dole na ulici, žuti tramvaji se probijaju kroz saobraćajnu gužvu, jure koridorima – nizom betonskih polukugli odvojenim od traka u kojima se kreću automobili.
Da, važno je konstatovati te betonske polukugle, uočiti što više nevažnih detalja, pobeći mislima u banalnosti, potisnuti bilo čime vest o majčinoj smrti. Pratim liniju metalne ograde na pešačkom ostrvu ispred kafea Njujork, neku ženu koja se zagledala u izlog komisiona, zatim zelene putokaze na stubovima električne rasvete, reklamu turističke agencije na Trgu Blaha Lujza. Onda, opet, tramvaji.
"Štutgartska metoda", čujem mamin glas.
Štutgart je prvi grad koji je uveo posebne koridore za tramvaje, na koje automobili nisu imali pristupa, što se zatim proširilo po čitavoj Evropi.
Pokušavam da uhvatim matricu dementne priče. Jer, jednom se štutgartska metoda odnosila na tramvaje, a drugi put na izvesnog baštovana Ciglera iz Štutgarta, i njegovo uređenje parkova. Sumnjajući davno u sve što majka izgovara, proveravam baštovana na Guglu: Posetio je Beograd nakon odlaska Turaka kako bi kod novih srpskih vlasti dogovorio posao. Malo je nedostajalo pa da se zelene površine u srpskoj prestonici urede po njegovim nacrtima. Ipak, nigde ne piše da je reč o štutgartskoj metodi.
Mama je svakodnevno upražnjavala vežbe podsećanja. Neshvatljiv joj je bio pojam dosade. Uzela bi album, polako listala, zaustavljala se na nekim fotografijama, pokušavala da se priseti ne samo imena pojedinih osoba, već da u nekoliko rečenica uspostavi kontekst, odredi njihove uloge u beskonačnom univerzumu prošlosti.
Ili bi satima preturala po ormanima i fiokama. Oraspoložilo bi je otkriće predmeta na koji je bila sasvim zaboravila. Sa tim predmetom za nju bi od zaborava bila spašena čitava jedna epizoda. Opsesivno je želela da u svakom trenutku raspolaže kompletnim bogatstvom svoga iskustva. Zato je trebalo stalno se prisećati proživljenoga, pažljivo uspostavljati vladavinu nad čitavom tom nepreglednom teritorijom. Bez konstantnog uvida u pređeni put, život ne bi imao smisla. Ne treba izmišljati, već se samo prisećati. Život je božje delo, dato na privremenu upotrebu. I zato se prošlost mora obnavljati; da bi živela. Otac je plovio morima i okeanima, a majka vlastitim životom.
Tog junskog popodneva, kada je stigla vest o maminoj smrti, pokušavam da odgovorim na pitanje odakle ja tu gde jesam, u iznajmljenom stanu na Bulevaru Eržebet u Budimpešti. Odakle ta žena pored mene? Taj svet koji nas okružuje? Taj ja? Drugačiji od uzorka kakav je trebalo da postanem. Sve je u početku bilo logično, predvidivo, jasno. Svet kao katalog. Odatle sam krenuo. A našao se u svakodnevici kakvu nisam želeo, u životu koji nije moj. Sa nekim meni stranim navikama i ritualima. Bez logičnog rasporeda dnevnih obaveza. Šta se to dogodilo da jedem jela koja mi ne prijaju? Radim ono što ne volim? Govorim ono što ne mislim? Verujem da ta žena pored mene bolje zna kako mi je nego ja sam. Živim sa neraspakovanim koferima. Jednom nogom u odstupnici. Stalno u potrazi za čvrstom tačkom gde bih predahnuo, otkrio greške, i onda, tako obnovljen, uputio se u pravom smeru. Jer, ovo što sad živim, ne može biti moj život. Ništa nije na svom mestu. Stvari, ljudi i događaji imaju po nekoliko senki. Šta se to izdešavalo pa sam stigao tamo gde nije trebalo? Naizgled nerešiv zadatak. Ili, kao mama, bez razmišljanja pronaći krivca u drugome? Za sve neprijatnosti, pogrešne izbore i loše okolnosti.
Nasumice listam debelu knjigu memorije. Nešto će već iskrsnuti.
Fotografija mosta na Rječini, gde je nekada bila granica Kraljevine Jugoslavije i Italije, slikana sa Sušaka (Foto B. Fučić, 1947. god), jedna od retkih koja je preživela pljačku vagona u Vinkovcima. Sasvim slučajno se našla u maloj kolekciji porodičnih slika koje sam poneo napuštajući Beograd u zoru 24. marta 1999. godine. Kada tog istog dana, rano popodne, izađem iz voza na stanici Keleti, preda mnom se ukazuje nepregledna ulica Fiumei ut – Riječki put, koja vodi pored groblja Kerepeši. Ali, bekstva su počela mnogo ranije. Davno su upisani putevi kojima se mora proći.
Modra sijalica spavaćih kola u vozu na relaciji Beograd – Pula svetli iz daleke novembarske noći 1958. godine. Tada sam prvi put zakoračio u međuprostor između dva doma, novobeogradskog, koji sam prethodne večeri zauvek napustio, i pulskog, kojem idem u susret. Dodir strepnje da se putovanje možda nikada neće okončati, da ćemo zauvek ostati u limbu noći. Pola veka ne prestaje da tinja ta modra sijalica. Odredila je lektiru koju sam čitao, svetove u kojima sam se nastanio, junake koji će mi postati bliži od krvnih srodnika. Nepogrešivo ih prepoznajem pri prvom susretu, kao što se to dogodilo sa Štajnerom na osamdeset i šestoj strani Remarkovog romana Ljubi bližnjega svoga.

Zastade pod fenjerom i izvadi pasoš. Johan Huber! Radnik! Ti si mrtav i truneš pod zemljom, negde oko Graca – ali tvoj pasoš živi i važi kod vlasti. Ja, Jozef Štajner, živim; ali bez pasoša, mrtav sam za vlasti. Nasmeja se. Hajde da se trampimo, Johane Huberu! Daj mi tvoj papirnati život a uzmi moju smrt bez papira! Kad nam živi ne pomažu, mrtvi moraju to da čine!

Johan Huber, alias Jozef Štajner, postao je moj nerazdovojni pratilac, mnogo pre nego što su bombarderi NATO alijanse tog martovskog dana poleteli iz Aviana prema Beogradu. Godinama ranije stajao je taj Johan Huber sa mnom u redu ispred stranih konzulata, pored mene popunjavao formulare, ne bez strepnje posmatrao uniformisana lica na granicama dok sumnjičavo zagledaju pasoše iz istočnih krajeva. Sa njim uz sebe otkrio sam onu neotuđivu teritoriju u sebi samom, za koju ne važe vize i pasoši. Gde nema zastava i graničara, grbova i himni, gde vlada tišina vlastite savesti. I zato, što dalje od velikih reči, od zapenušanih govornika, lažljivih pesnika i pohlepnih popova, što dalje od trpeza gde se goste i grle policajci i kriminalci, gde nišči duhom polažu zakletve, gde se punih bisaga besedi o patriotizmu.
Vratiti se na mesto odakle se krenulo, u novembarsku noć 1958. godine, kada su uniformisana lica i putnici govorili istim jezikom. Lafete topova ukopane u pesku ispred gradskih zidina na graviri u foajeu hotela Lipa. Pusta Kandlerova ulica u prazničkom jutru. Neuništive kulise grada čija ljuštura svakih pola veka prima nove stanovnike. Oni se kreću, jedu, spavaju, svađaju se, vode ljubav po stanovima u kojima se do juče govorilo nekim drugim jezikom.
Seanse gledanja u šolju. Tokom prvomajskog izleta na Bledu, mama posećuje neku vračaru kod koje navodno dolaze i visoki slovenački rukovodioci. Uveče, praveći se da spavam, prisluškujem mamin razgovor sa ocem. Čujem da mi je sudbina namenila dugačak put, da ću preći okean i živeti u Americi. Bogat i srećan. Otada u meni odluka da nakon gimnazije studiram pomorstvo u Rijeci. I da što pre krenem putanjom koju je otkrila vračara sa Bleda.
Dante Aligijeri u benediktanskom samostanu na brdu Sveti Mihovil u Puli gleda grobove koje će pomenuti u Božanstvenoj komediji. Čitav univerzum sabijen u tercinama, uredno složeni dosijei, svakom lupežu je odredio poziciju u nekom od devet krugova pakla. Pre nego što vratim knjige u gradsku biblioteku, prepisujem kratke odlomke. Činim to sistematično, u zasebnim sveskama: za pejsaž, za dijaloge, za opise gradova, za ljubav. Štutgartskom metodom uređujem svakodnevicu.
Mamin krik u noći, nekoliko dana uoči odlaska u starački dom. Prilazim odškrinutim vratima sobe. Sedi gola na naslonu fotelje. Sve tri fioke velike komode su izvučene. Jednom rukom se oslanja na rub gornje fioke, spuštene glave, kao da nešto traži na podu. Nešto važno nedostaje u tom jezivom kadru.
Kao da je presnimljen, samo bez krika, iz jedne druge noći. Virim kroz odškrinuta vrata sobe u kojoj baka Danica izvodi ritual pred spavanje. U čašu vode nakapala bi tinkturu od gloga, promešala i popila naiskap. Zatim bi skinula maramu, i raspustila dugu, sedu kosu. Sve vreme nešto šapuće. Po nekoliko puta priđe ikoni Svetog Đorđa. Iz ormana vadi zamotuljak, vuneni prsluk bež boje, i stavlja ga pod jastuk. Na tom prsluku su tri rupe, tragovi od metaka, kojima je jedne novembarske noći 1943. godine, ubijen iz zasede njen mlađi sin Dragomir, brat moga oca, komandant Sićevačkog partizanskog odreda. Prvo se pričalo da su ga ubili Bugari. Kasnije su to bili četnici. Šest decenija nakon pogibije, saznajem da je bio žrtva ljubomore i zavisti, ubili su ga njegovi partizani. Žena, zbog koje je navodno stradao, živi u kući na obodu sela. Prilazim ogradi. Snimam staricu zabrađenu maramom kako okopava baštu. Na zvuk škljocanja mobilnog telefona za trenutak se uspravila. Lice joj je grubo i preplanulo od sunca. Podseća na indijanskog ratnika. To je lice koje je ljubio moj stric. Brzo se udaljavam. Gore na brdu, iza seoske zadruge, nalazi se spomenik Dragomiru Velikiću.
Dodirujem ukočeni kažiprst moga dede, uspomenu sa Solunskog fronta, dok sedimo u motelu kod sićevačke brane. Prvi put zajedno u pijanstvu. Savladavam gađenje od dedinog tela. Uvek se osećao na znoj i rakiju. Na smežuranom vratu jasno se vidi linija na kojoj se tokom jutarnjih brijanja zaustavlja njegova britva. Ispod kragne naziru se maljave grudi. Priča mi o Bizerti. Bordeli pod šatrama. Pominje ubistvo jedne prostituke. Srpski vojnik potegnuo pištolj u trenutku kada je nesrećnica počela felacio. Na suđenju se branio da je mislio da hoće da mu odgrize ud.

Prošlo je dvanaest godina od onog junskog popodneva u Budimpešti. U mom adresaru sve više je nepoznatih ljudi. Iskrsavaju imena koja ne mogu da povežem sa određenim likovima, situacijama, pričama. Krećem se nasumice, puštam da me put vodi.
Kad god bih se našao u Rijeci, odlazio sam do Guvernerove palate, i tražio zgradu u koju je trebalo da se preselimo nakon što je tata počeo da plovi kod "Jugolinije". Jednog kišnog popodneva, tokom letnjeg raspusta, otputovali smo u Rijeku da pogledamo budući stan. Nedelju dana ranije, riječka porodica je obišla Vilu Marija. Sa njihove strane odluka o selidbi je već bila doneta. Čekalo se na nas. Međutim, mama je nakon razgledanja ogromnog stana u bučnoj ulici kod Guvernerove palate, imala brojne primedbe, koje je detaljno obrazlagala ocu tokom povratka u Pulu. Stan je mračan i vlažan, neprestano je ponavljala. Uočila je i crvotočne ragastove. To bi moglo da ugrozi naš nameštaj. Sestra je dremala pored mene u kolima. Ja sam žmurio, krijući suze. Sa svakim kilometrom, opraštao sam se od Rijeke, od bučnih ulica i velelepnih palata tog meni nesuđenog grada, i nekog sasvim drugačijeg života koji bih tamo vodio. A koji, sada, zauvek napuštam. Bio je već mrak kada smo stigli u Pulu. Izgledala mi je kao pusto, sumorno naselje, kao zatvor na koji sam osuđen.
Mamu je hvatala panika od promena. Jer, to je podrazumevalo menjanje ustaljenog poretka stvari u kojem je sve bilo na svom mestu, i odvijalo se baš onako kako je to ona zamislila. Selidba je dolazak na nepoznatu teritoriju, stvaranje novih poznanstava, osvajanje pozicija, ponovno građenje vlastitog životopisa. Uvek se dugo spremala za izlazak u spoljnji svet. Bio je to ritual koji bi okupirao svu njenu pažnju. Vodila je više računa o onome što nedostaje, nego o onome što je prisutno. Svaki izlazak je predstava za druge. Tokom ograničenog vremena trebalo je poslati jasne poruke okolini, stvoriti poželjnu sliku o sebi u jednom nimalo naklonjenom svetu.
Preseljenje u drugi grad, stvaralo je toliko nerešivih problema. Njeni zapleti su bili banalni, recimo, kako pronaći pouzdane majstore. Jer, u mislima se već suočavala sa pucanjem vodovodne cevi u tom mračanom stanu kod Guvernerove palate. Iskakali su osigurači, lomila se stakla na prozorima, ljuljala se ograda balkona, obijen je podrum, sutra to može biti stan. Kako naći krojača koji će izdužiti njenu figuru, obućara koji će smisliti takav model cipela da sakrije čukljeve, frizera koji će izmisliti frizuru specijalno za njenu glavu?
Otisnuti se iz nekog novog stana u nepoznati svet budilo je teskobu pred kojom je bila nemoćna. Sprečila je još dve selidbe tokom narednih nekoliko godina. Opredelila se za sigurnost odustajanja. Tako sam ostao zatočenik Pule.
Nakon "Jugolinije", moj otac je dugo plovio na brodu nemačke kompanije iz Flensburga, i to ne na redovnoj liniji, već je posada u svakoj sledećoj luci obaveštavana o narednoj destinaciji. U pomorskom žargonu takvi se brodovi zovu "skitnice". Prevoze isključivo rasuti teret.
Štutgartska metoda. Svet pluta u polusnu i blagosti. Bez strepnje i straha. Toplina demencije.
Konačno mogu da pomenem pticu, a da ne moram da joj pronađem granu na koju će da sleti.

(Odlomak iz romana Islednik koji će u proleće 2015. objaviti Laguna)