Radmila Jovanović Gorup [1]

U tuđem pristaništu

Sarajevske Sveske br. 45-46 [2]

Prošli vek je bio vek masovnih migracija i taj trend se nastavlja i danas. Egzil sve više postaje norma. Dok su ranije u pečalbu odlazili uglavnom neobrazovani ljudi, tokom poslednje decenije prošlog veka sa bivših jugoslovenskih prostora iselio se veliki broj intektualaca. Mnogi su završili na univerzitetima širom sveta. Odlazak iz domovine je nesumnjivo gubitak, gubitak osećanja da više nismo “kod svoje kuće” ali ne mora biti samo gubitak. Tako se lakše postaje građaninom sveta, onaj koji je uvek i svuda kod kuće. U ovom eseju se osvrćem na iskustvo koje sam imala na američkim univerzitetima na kojima sam provela skoro četrdeset godina. Isto tako komentarišem disciplinu koja je donedavno bila poznata - ovde i u svetu - pod imenom serbokroatistika, kao i humanitarne nauke uopšte.
Ja sam emigrirala u Kanadu sredinom šezdesetih godina prošlog veka, više od tri decenije pre velikog egzodusa devedesetih godina tokom istog tog veka. Započela sam postdiplomske studije na univerzitetu Kolumbija u Njujorku sredinom 70-ih godina. U Beogradu sam diplomirala na grupi za engleski jezik i književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu ali sam iz porodičnih razloga morala da napravim dužu pauzu pre nego što sam se vratila studijama. U to vreme, u Americi, nastava stranih jezika i kultura bila je u cvatu. Posle “Sputnika” i rivalstva koje je usledilo između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država šezdesetih godina prošlog veka, znatan broj američkih univerziteta, velikih i ne toliko velikih, uvodi nastavu slovenskih jezika pa tako i srpsko-hrvatskog. Jedno vreme, srpsko-hrvatski se predaje na više od 50 američkih škola. SFRJ je u to vreme vrlo popularna zbog svoje nezavisne politike prema Sovjetskom Savezu i kulture otvorene prema Zapadu. Nešto kasnije, zapadni intelektualci pokaziju veliki interes za sistem samoupravljanja i druge liberalne ekonomske mere koje zemlja sprovodi, kao i za vodeću ulogu koju zemlja i njen lider Josip Broz Tito imaju u koaliciji nesvrstanih zemalja. Rezultat svega toga je srpsko-hrvatski kao predmet u okviru programa velikog broja univerziteta u SAD.
Na univerzitetu Kolumbija studirala sam i doktorirala na odseku za lingvistiku. Mada nisam studirala slavistiku, slušala sam par predmeta na slavistici i bila donekle upoznata sa tim odsekom i njegovim programom. Već onda su mi nudili da kao postdiplomski student predajem srpsko-hrvatski. To sam i prihvatila nekoliko godina kasnije.
Budući da sam potekla iz kulture gde su programi stranih jezika i literartura na univerzitetima bili jasno definisani, odmah mi je palo u oči da to nije slučaj u ovom svetu. Kod nas se tačno znalo koje predmete studenti slušaju svake godine tokom četvorogodišnjeg programa studija. To je donekle i ovde slučaj kada su u pitanju studije tzv. velikih zapadnih kultura – studija ruskog, francuskog ili nemačkog, na primer. Vrlo brzo sam, međutim, primetila da programi tzv. malih jezika i kultura u Americi često zavise od vanuniverzitetske finansijske pomoći - kako pojedinaca u Americi tako i od matičnih kultura - i da nemaju jasnu i unapred određenu strukturu. Kada sam došla na Kolumbiju srpsko-hrvatski je već desetak godina predavala gospođa Bosiljka Serdarević čiji je muž, kako mi je rečeno, finansijski pomagao taj program mnogo godina.
Postojala je, isto tako, praksa da matične zemlje šalju svoje lektore kako bi predavali na američkim univerzitetima, ali je to bilo povremeno i privremeno. Ova vrsta instruktora obično je dolazila kao deo Fulbright programa, na godinu ili dve dana. Iako je u suštini to bila dobra ideja, u praksi to nije baš uvek bilo od velike koristi. Vrlo često su ljudi, koji nisu bili trenirani za predavače jezika već za neku sasvim drugu vrstu rada u akademskoj zajednici, predavali jezik samo zato što su taj jezik govorili kao maternji dok su se bavili istraživanjima u nekoj sasvim drugoj oblasti, vezanoj za njihovu struku. Predavači su se, takođe, smenjivali svake ili svake druge godine tako da nije bilo kontinuiteta u programima predavanja srpsko-hrvatskog jezika, što je veoma važno. U svakom slučaju, to je bilo bolje od ukidanja katedri i programa vezanih za male slavističke jezike i kulture.

Program srpsko-hrvatskog jezika na univerzitetu Kolumbija u Njujorku ima, zajedno sa univerzitetom Harvard i kalifornijskim državnim univerzitetom u Berkliju, najdužu tradiciju u Americi. U prvoj deceniji 20. veka, kada je Mihailo Pupin bio njegov čuveni profesor, na univerzitetu Kolumbija se predavao “servian jezik.” Dekadu kasnije, kada SAD ulaze u Prvi svetski rat, nastava jezika postaje stalna a od stvaranja zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca, ime jezika postaje srpsko-hrvatski. Posle Drugog svetskog rata, tokom pedesetih godina i prve polovine šezdesetih prošlog veka, poznati predavač serbo-kroatistike bio je profesor Gojko Ružić. Ja nikada nisam imala čast da sretnem profesora Ružića, ali od kolega sam čula da je bio izvrstan stručnjak i vrlo požrtvovan predavač. Koliko znam, bez obzira na svoje znanje i požrtvovan rad, on je zauvek ostao samo “assistant professor”, što je u ekvivalenciji sa statusom docenta.
Moja druga opšta primedba tiče se upravo položaja stranih profesora na američkim univerzitetima: američka akademska zajednica “uvozi” stručnjake koji su već postali internacionalno poznati u svojim disciplinama pre dolaska u Ameriku. Daje se, takođe, šansa (a to znači i prednost) pre svega strancima koji su završili bolje američke univerzitete. U okviru humanističkih nauka to nekako izgleda kao sigurna investicija – dati šansu nekom sa diplomom neke prestižne amričke škole ili, kako rekoh, nekom ko je internacionalno priznat. Stručnjaci školovani van Amerike nisu imali baš velike šanse. Kada je profesor Ružić penzionisan stalno mesto na univerzitetu Kolumbija dobio je dr Rado Lenček koji je imao doktorat iz slavistike odbranjen na Harvardu i koji je na Kolumbiji bez problema postao redovni profesor. Naravno da svuda ima izuzetaka pa i ovde.
Veći odseci slavistike na univerzitetima u Americi imaju, pored ruskog, obično i programe iz poljskog, češkog i srpsko-hrvatskog. Posle raspada Sovjeskog Saveza na neke univerzitete uveden je i ukrajinski jezik. Slovački, slovenski, bugarski i makedonski vrlo retko se predaju. Ako univerzitet dobije nekog Fulbrightovca ili gostujućeg naučnika (“visiting scholar”) onda povremeno ponude jedan od ovih jezika. Srpsko-hrvatski je pripadao grupi jezika koji se smatrao važnim (kritičnim) zbog politike koju je Jugoslavija vodila u svetu. Stratus Jugoslavije u svetu osiguravao je nastavu jezika u američkim školama. Jezik su slušali i još uvek slušaju studenti političkih nauka, regionalnih studija, žurnalistike, studenti slavistike i drugi. Mada je na nekoliko univerziteta moguće dobiti diplomu iz srpsko-hrvatskog, vrlo retko studenti izaberu da se koncentrišu na taj predmet. Studenti ruskog jezika i književnosti pod B mogu da odaberu još jedan jezik i ako izaberu srpski/hrvatski/bosanski (SCB) onda je nastava jezika obavezna tj. oni moraju da slušaju taj jezik. To nije čest slučaj i ja sam u mojoj dugoj karijeri imala samo nekolicinu takvih studenata.
Posebnu grupu na časovima SCB čine etnički studenti tj. oni čiji su roditelji poreklom iz bivše Jugoslavije. Neki od njih su rođeni u bivšoj Jugoslaviji ali su došli u Ameriku kao mala dece i jezik nikada nisu dobro naučili. Obično, etnički studenti biraju SCB da bi zadovoljili uslov po kome svi studenti moraju slušati (i polagati) dve godine tj. četiri semestra nekog stranog jezika. Generalno, kako SCB nije obavezan predmet, broj studenata varira iz godine u godinu. Početni tečaj na mom univerzitetu može da ima od pet do petnaest studenata. Taj broj se drastično smanji pri upisu na srednji i viši tečaj. Mali broj studenata u razredima nadoknađuje se, međutim,visokim kvalitetom studenata, posebno postdiplomaca. Oni su, uglavnom, vrlo interesantne ličnosti i nadprosečni studenti. Obično pokazuju veliki interes za jezik i kulturu regiona koji proučavaju. Takvo je, bar, moje iskustvo. Kvalitet i motivacija studenata ublažava mnoge nedostatke naše profesije.Tokom godina svog predavačkog rada, ja sam sačuvala vezu sa nekim od svojih studenata koji su postali velika imena u svojoj akademskoj oblasti.

Ostaje činjenica da se predavači jezika u Americi smatraju, uglavnom, niže rangiranim profesionalcima u okviru akademske zajednice i da su najslabije plaćeni. Često su to osobe koje nemaju puno radno vreme ni beneficije koje imaju redovni profesori. To ne mora da znači da su njihove kvalifikacije niže. Naprotiv, veliki broj njih ima doktorate sa prestižnih škola i objavljene naučne publikacije ali se, jednostavno, te kvalifikacije na univerzitetima ne vrednuju dovoljno ukoliko ih ima predavač jezika. Početna plata jednog predavača koji ima doktorat je, na primer, oko $40.000 za puno radno vreme. Mnoge profesije koje zahtevaju manji stepen stručnosti imaju daleko veće plate. Po mom mišljenju to je svakako greška i jedan od razloga što Amerika kao zemlja nema kadar koji vlada nastavom stranih jezika.

Neke prednosti nastave SCB su već navedene: razredi sa malim brojem studenata kao i jaka motivacija studenata koji uče jezik. Hendikepi su, međutim, daleko brojniji. Kako broj studenata oscilira, nije lako planirati budućnost. Ako je na početnom tečaju upisan veći broj studenata, može se očekivati da će srednji imati nešto manje a viši, kroz godinu dana, još manje upisanih studenata. Ali, ako je na prvoj godini upisano samo petoro studenata, može se dogoditi da ni jedan student ne upiše srednji nivo jezika.
Razredi su heterogeni. Etnički studenti, “heritage students,” kako ih ovde zovemo, morali bi da budu u posebnim razredima jer su njihove potrebe drukčije od studenata koji pre upisa na studije nikada nisu bili u kontaktu sa jezikom koji uče. Kako to u slučaju razreda sa malim brojem studenata nije moguće, svi su zajedno: etnički studenti, redovni studenti i postdiplomci.
Od raspada SFRJ tokom devedesetih godina prošlog veka, nastava jezika i kultura sa bivših jugoslovenskih prostora dovedena je u pitanje. Dok se ranije govorilo o kulturama jugoslovenskih naroda kao o zajedničkim, jedinstvenim, ili kao o skupu vrlo sličnih i srodnih kultura, danas to postaje mnogo kompleksnije. Predavač se jednostavno boji da se njegov/njen posebni interes za neku od kultura vezanu za neku od država sa prostora bivše SFRJ ne protumači kao pristrasnost.
Kako je SCB policentičan jezik sa regionalnim varijantama, predavači obično predaju onu varijatu kojom govore ili koju su naučili kao studenti ukoliko im SCB nije maternji jezik. Ako je predavač/predavačica iz Srbije, on/ona će predavati ekavsku varijantu jezika i obrnuto: ukoliko jezik predaje neko iz Hrvatske ili BiH, dominantna varijanta jezika na kursu biće (i)jekavska. Ne postoji neki određeni nastavni plan SCB jezika i mnogo toga je prepušteno samom predavaču.
Daleko, najveći problem u nastavi SCB je bio i ostao nedostatak nastavnog materijala: udžbenika, priručne gramatike, čitanki (“graded readers”), rečnika itd. Na početku akademske godine, moj univerzitet organizuje sastanak (“open day”) gde potencijalni studenti dolaze da se upoznaju sa predavačima jezika i da vide materijale iz kojih će učiti jezik. Dok kolege koji predaju ruski, češki, poljski ili ukrajinski pokazuju, pored udžbenika, CD i video materijale, predavači SCB retko imaju šta da pokažu. Tačno je da postoje materijali koji se koriste u letnjim školama za strance u Srbiji, Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, ali to uglavnom ne može da se koristi u SAD. Bez obzira što su iz srpsko-hrvatskog, posle raspada SFRJ, proizašla četiri nacionalna jezika i što neke škole u svojim katalozima nude “srpski” “hrvatski” ili “bosanski,” ovi jezici se predaju u istom razredu i da bi bio fer, predavač bi trebalo da koristi materijale koji su prihvatljivi svima i obrađuju svaki od posebno konstituisanih jezika pojedinačno.
I pre raspada Jugoslavije situacija nije bila mnogo drukčija jer su predavači predavali jednu jezičku varijantu i samo se donekle doticali druge. Jezik je sam po sebi bio nedovoljno standardizovan, jer je pravopis dozvoljavao alternative. Pravi jezički kodeks ne može biti zasnovan na alternativama; može postojati samo ili - ili a ne i jedno i drugo. Zamislite tehnički pravilnik koji bi bio zasnovan i na santimetrima i na inčima. Srpsko-hrvatski je imao dva pisma i dva izgovora - da ne govorimo o drugim razlikama, leksičkim i frazeološkim. Nisu bez razloga prvo Jovan Skerlić a mnogo kasnije Morton Benson, pisac rečnika englesko-srpsko-hrvatskog jezika, zagovarali jedno pismo i jedan izgovor.
Ja sam od početka svoje karijere videla ovu situaciju kao izazov. Već od 1986. predavala sam obe varijante. Moj udžbenik je sadržao i istočnu i zapadnu varijantu srpsko-hrvatskog jezika kao i leksičke razlike između njih. Studentima je rečeno da izaberu jednu varijantu, da jednu uče aktivno a drugu pasivno a ja sam menjala varijante i obraćala se studentima na varijanti koju su izabrali (code switch). Ovo može izgledati konfuzno, ali zapravo nije. U biti, to je jedan jezik i posle manjih nedoumica razred bi se “uhodao”, prihvativši ovu metodu. Jednog semestra sam čak uvela i staro “jat” napisano kao “ě.”
Znaci rastućeg nacionalizma pokazali su se u bivšoj zjaedničkoj zemlji već krajem šezdesetih godina. Političke razmirice su se vodile uglavnom na lingvističkom polju. Hrvatski lingvisti su insistirali na posebnom hrvatskom jeziku. Kako se situacija razbuktavala, jedna grupa slavista u Americi pokušala je nešto da učini. Zajedno sa vodećim lingvistima u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Herecegovini i Crnoj Gori 1986. smo osnovali komitet koji bi radio na izradi nastavnog materijala za program srpsko-hrvatskog jezika u nadi da će izradom materijala moći da se pokaže da srpsko-hrvatski predstavlja jedan jezički kodeks sa nekoliko kulturnih varijanata. Tražili smo jednu, veliku stipendiju od NEH (Narodna zadužbina za humanitarne nauke) u Vašingtonu koja bi finasirala izradu prvo priručne gramatike (“reference grammar”) a zatim i čitanki i drugih potrebnih materijala. Radni komitet je imao sastanke u Americi i bivšoj Jugoslaviji: aplikacija za subvencije NEH-a podneta je 1987. godine. Nažalost, već je bilo kasno za tako nešto. Da je aplikacija podneta samo dve ili tri godine ranije, uspeh bi možda bio moguć.
Aplikacija je odbijena. Jedan od razloga navedenih uz obrazloženje ove negativne odluke bio je da u komitetu ima više Srba nego Hrvata. Organizatori projekta su, međutim, smatrali da nije relevantno etničko poreklo učesnika već sama njihova stručna sprema tj. ekspertiza. U komitetu je broj onih koji su se bavili hrvatskom jezičkom varijantom bio isti kao i broj onih koji su bili eksperti za srpsku jezičku varijantu. Očigledno, odluka je bila politička. Neki od nas su to videli kao loš znak za budućnost zajedničke države.

1987. godine, kada je moj muž je bio premešten na nekoliko godina u San Francisko, dobila sam mesto predavačice na državnom univerzitetu u Berkliju, gde sam ostala nekoliko godina. Vratila sam se na svoje staro mesto u Njujork 1994., kada su jugoslovenski ratovi bili uveliko u toku. Ujedinjenje Nemačke, raspad prvo Sovjetskog Saveza a zatim Jugoslavije, kao i prelaz istočnoevropskih zemalja na višepartijski sistem, doneli su nove promene u nastavi slovenskih jezika. Mada je američka vlada nastavila da pomaže programe slovenskih jezika koji su smatrani za kritične tj. važne za nacionalnu sigurnost i spoljnu politiku zemlje, to više nije bio imperativ. Fondovi su počeli da se smanjuju i postavilo se pitanje dokle će finansijska pomoć biti dodeljivana. Sa novonastalim, samostalnim državama na terenu bivše Jugoslavije, nacionalne jezičke varijante su dobile statuse nacionalnih jezika. Termin srpsko-hrvatski zamenjen je neobičnom kovanicom Haškog suda koja se odnosila na jezičke varijante na prostorima bivše SFRJ: “Bosnian/Croatian/Serbian” ili BCS, akronim koji podseća na imena televizijskih mreža ili sistem dragstora u Americi.
Ime jezika koje je oduvek bilo kamen spoticanja ostalo je spornim do danas. Razni univerziteti koriste razna imena za nekadašnji srpsko-hrvatski jezik. Kada mi je rečeno da bi trebalo promeniti ime jezika u katalozima mog univerziteta, ja sam se opredelila za naziv “srpski/hrvatski/bosanski” jer to, mislim, odražava dužinu tradicija standardizacija ovih jezika. Naravno, ni ovo nije najbolje rešenje i sigurna sam da se neki neće u ovome složiti sa mnom.
Crnogorski jezik još uvek nije deo ove kovanice i postoji neka pometnja oko toga šta da se radi sa crnogorskim. Povodom toga bi se mogao napisati još jedan esej ili, čak, knjiga. Kako sam ranije napomenula, u samoj praksi nastave jezika nema promena. Da li se predaje “srpski”, ‘hrvatski” ili “bosanski” zavisi od samog predavača dok samo jedan broj njih nastoji da predaje sva tri jezika, ukazujući studentima na razlike među njima. 2001. godine izašao je iz štampe udžbenik za početni tečaj koji su napisale Ronelle Alexander, professor na Berkliju, Kalifornija i Ellen Ellias-Bursac, koja je u to vreme predavala na univerzitetu Harvard. Po ovom udžbeniku studenti uče sva tri nacionalna jezika, oba pisma, latinicu i ćirilicu, ekavski i ijekavski izgovor. Knjiga je primljena sa rezervom. Neke škole koriste ovaj udžbenik, druge čekaju da se pojavi nešto drugo. I dalje ne postoji nikakvi udžbenici za srednje i više nivoe nastave, priručna gramatika ili gramatike, “graded readers,” bolji rečnici itd. Škole jezika u novim državama, nekadašnjim republikama SFRJ, imaju svoje priručnike, ali su oni pisani za studente koji imaju potrebe različite od studenata BCS u SAD. Američkim predavačima preostaje da sami pišu materijale za svoja predavanja što oduzima mnogo vremena i još više ističe ad hoc prirodu nastave. Pored toga, fotokopirani materijali koji su na predavanjima najčešće u upotrebi, nemaju kod studenata isti efekt kao prava štampana knjiga. Ni na jednoj strani nema volje da se izrade zajednički priručnici sva četiri nacionalna jezika u svrhe nastave jezika u inostranstvu. Zbog ovakvog stanja (i stava) naša disciplina može da ima problema u budućnosti. Univerziteti u SAD se mogu okrenuti nekim drugim jezicima koji bi se predavali kao predstavnici južnoslovenske grupe jezika a koji bi nastavi jezika zadavali manje problema.
Sredinom devedesetih godina prošlog veka univerziteti su bili zabrinuti da li će federalna vlada u Vašingtonu nastaviti finansijski da podržava nastavu jezika tzv. malih kultura. Na odeljenju slavistike na Kolumbija univerzitetu, Harriman institutu i Institutu za istočno-centralnu Evropu, osnovane su fondacije za sakupljanje sredstava kako bi se postojeći programi jezika tzv. malih kultura osigurali u budućnosti. Osnivači fondacija imali su u vidu i dijasporu i matične zemlje, tražeći pomoć na obe strane. Neke od ovih zadužbina bile su vrlo uspešne. Ukrajinci su sakupili dovoljno novca da osiguraju nastavu ukrajinskog jezika i kulture u budućnosti. Mađari takođe. Poljaci su sakupili preko $3,500 miliona dolara u cilju osiguranja jedne permanentne katedre za poljske studije. Česi, iz nekih meni nepoznatih razloga, nisu radili na ovom projektu. Oni, međutim, imaju veliki kulturni centar u Njujorku koji povremeno pomaže program na Kolumbiji.

I mi smo 1997. osnovali Njegoš fondaciju za srpske studije na Kolumbiji (The Njegoš Endowment for Serbian Studies at CU, vidi Harriman Institut website). Prva ideja je bila da sakupimo dovoljno novca da otvorimo jednu stalnu katedru u rangu profesure (“an endowed chair”), koja ne bi finansijski zavisila ni od koga i koja bi bila permanentna. Većina zemalja ima takve katedre a neke zemlje imaju više od jedne. Hrvati imaju svoju katedru na Waterloo univerzitetu u Kanadi. Srbi ni jednu. Smatra se da značaj jedne takve katedre, na nekom od poznatih univerziteta u SAD, prevazilazi čisto akademske okvire i doprinosi opštem imidžu kulture te zemlje u Americi i u svetu. Sigurno je da bi takva jedna katedra na Kolumbiji popravila predstavu o Srbiji i Srbima u SAD.
Osnivanje fondacije dogodilo se nekoliko godina posle raspada Jugoslavije, u vremenu kada je Srbija imala teške političke i ekonomske probleme. Obraćali smo se za pomoć i dijaspori i vladi Srbije. Srbi nemaju bogatu dijasporu u Americi i u to vreme su predstavnici dijaspore pomagali svoje porodice u Srbiji. Vlada je obećavala pomoć ali je na tome i ostalo. Kada se ima u vidu situacija u zemlji, nije iznenađujuće da vlada Srbije nije ništa preduzela. Od dijaspore, uglavnom od ljudi koji žive u Njujorku, sakupili smo daleko manje nego druge nacionalne grupe na univerzitetu. Njegoš fondacija i dalje postoji. Njeni organizatori i dalje su u nadi da će se nešto promeniti ili da će se naći neki veliki donator koji bi dao sav potreban novac odjedanput budući da je suma koju fondacija sakupi tokom jedne godine tako mala da bi nam bilo potrebno više od 100 godina da sakupimo sumu potrebnu za osnivanje stalne katedre srpskih studija.
Postavlja se pitanje da li će i kako ulazak u Evropsku uniju zemalja bivše Jugoslavije u kojima je u upotrebi bio srpsko-hrvatski uticati na jezičku politiku ovih zemalja. To je teško predvideti. Evropska zajednica ima jasnu politiku što se tiče jezika. Jezici svih članica su zvanični jezici Unije. U praksi to ne znači baš mnogo, jer se najveći deo zvaničnih dokumenata prevodi samo na engleski i francuski, a donekle i na nemacki jezik
Hrvatska je ušla u EU nedavno i hrvatski je najnoviji zvanični jezik zajednice. Ne vidim da ovo ikako može uticati na razvoj standardnog jezika u Hrvatskoj. Srbija i Crna Gora su postale kandidati, ali je pitanje kada će postati pune članice EU. Bosna i Hercegovina čeka da postane kandidat za ulazak u zajednicu. Samo bih nagađala ako bih govorila o vezi između prijema u Evropsku zajednicu i jezičkih politika ovih zemalja. Pre dve-tri godine čitala sam jedan tekst na internetu u kome se tvrdilo kako Evropska zajednica vrši pritisak na Hrvatsku da ne “menja” svoj jezik previše. Navodno, očekuje se da će i druge države u kojima se govori neoštokavski postati članice zajednice. Više se ne sećam gde sam to čitala i ko je bio autor članka ali mi ovo ne zvuči verodostojno. Kako ja vidim, ulazak ovih zemalja u EU neće imati značajnije posledice po njihovu jezičku politiku. Na spisak zvaničnih jezika EU biće samo dodata imena nacionalnih jezika Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore ako i kada ove zemlje postanu članice zajednice. Ali, ko zna šta budućnost nosi. Već se piše o tome da neki zagovaraju engleski kao jedini zvanični jezik Unije.
Već neko vreme u zapadnom svetu, sve humanističke nauke su u krizi. Danas se poenta stavlja na nauku i tehnologiju kao pokretače moderne globalne civilizacije. Neki univerziteti zatvaraju svoje odseke za nastavu jezika ili konsoliduju sve jezike u isti odsek, odvajajući tako studije jezika od studija kulture. Naravno, to nije dobro i neće biti zauvek tako. Neka korektiva će se sigurno pojaviti na horizontu. Ili se već pojavila. Jer u isto vreme dok se programi zatvaraju zbog nedostatka sredstava, ima indikacija da će budućnost nastave malih jezika i kultura postati svetlija.
Nove tehnologije omogućavaju predavanje jezika na daljinu što u velikoj meri smanjuje troškove nastave. Ovakav način nastave jezika se već primenjuje u praksi i može se pretpostaviti će se trend ovakve nastave jezika nastaviti. Realno govoreći, ne može se očekivati da se na svim univerzitetima predaju svi jezici. Ali, univerziteti mogu deliti predavače i tako smanjiti troškove nastave. Na univerzitetu Kolumbija već postoji takav program. Predavač rumunskog jezika na Kolumbija univerzitetu predaje i na daljinu studentima Yale-a i Cornell-a. Isti takav program postoji i za ukrajinski i za BCS jezik. To znači da predavači ukrajinskog i BCS jezika imaju svoj razrede na Kolumbiji i po još jedan razred na Yale univerzitetu – ti razredi su elektronski povezani. Ista tehnika komunikacije se već duže vremena koristi za organizaciju poslovnih konferencija.

Ovaj sistem može omogućiti nastavu novih jezika, onih koji do sada nisu bili obuhvaćeni programom nastave jezika na američkim i svetskim univerzitetima. Jednostavno, neki univerziteti će se specijalizovati za nastavu jednih a neki za nastavu drugih jezika. Biće manje predavača ali će se predavati više jezika. Disciplina će, u celini gledano, usled toga biti na dobitku. Pesimističke prognoze vezane za budućnost studija malih jezika i kultura neće se obistiniti.