Jovan Nikolić [1]

Proza (2014)

Sarajevske Sveske br. 43-44 [2]

ODLAZAK

Gde ćeš, pitala me je iza ponoći, dok sam se pakovao.
Kada bih znao, kazao bih ti. Nepotrebno sam vukao sa sobom preteški kofer, napunjen knjigama, vešom i rukopisima, verovao da su mi zalog za budućnost. Verovao da će nekoga , tamo u Beogradu, uzbuditi redosled reči koga sam nanizao na hartiji, mislivši da stvaram literaturu.
Da će mi ta igrarija utrti put do slave…
Pusti ga! Zao je i prolazi kroz težak period, umešao se otac. Ona se zaplakala.
Bedniče, imaćeš i ti decu, siktao je otac. Sada će početi da kašlje, znao sam.
Majka je skrštenih ruku plakala bezglasno u šlafroku, povremeno se krsteći.
Žmurila je da joj duša ne iscuri kroz otvorene oči, da ne bi gledala za mnom kako se stropoštavam i smanjujem niz ulicu.
Tako se i ona smanjivala za mojim leđima, uramljena kapijom, kao što život ume da smanjuje ljude pred udarima sudbine.

SAKSOFON

Zvuk očevog saksofona širio je uokolo divnu somotsku otmenost i tugu.
Nalik na mamurluk koji sklapa oči. Pospanost u suton. Čokoladne boje, svetluca prigušeno.
Svečanost; kao pojava crnog jagnjeta na nebu ili sjaktavog lakiranog fijakera, kojega vuče atlasni vranac kopita ovitih vunom…
Dograbio otac svog srebrnkastog labuda. Miluje mu perje od klapni.
Ljubi ga u crni kljun. Daje mu svoje disanje.
Promuklim šapatom saksofon nam naliva mekotu u duše.

MUŠKARAC KOJI ČEKA

Muškarac koji čeka, popravlja besprekorno poravnat prekrivač na ležaju.
Provetrava svoj samački sobičak, posipa se toaletnom vodicom, pušta sentimentalnu muziku.
Mirno podnosi teror časovnika i toleriše izvesno zakašnjenje. On koji čeka, neznano koji već put ponavlja iste pokrete: poravnava pokrivač, brižljivo odabira naslove knjiga i časopisa i polaže ih na vidno mesto. Kolonjskom vodicom prska po grejalici, premešta noćnu lampu sa jednog na drugo mesto i vraća je iznova. Proverava stanje u kupatilu, sklanja dlake sa sapuna.
On je spakovao svoju nervozu, raspakovao ravnodušnost, sve je u redu, kaže, pripaljuje cigaretu.
Seda za radni sto, lista dnevne novine i sa užasom konstatuje da ih je već treći put prelistao do poslednje strane do poslednje rubrike sa posmrtnim oglasima. Ustaje šutira svari po podu, ne shvatajući zašto po stoti put ponavlja iste pokrete. Bez povoda ponovo posećuje klozet, ispišava neurozu, naručuje izgled u ogledalu, ogleda se sa cigaretom među zubima, koju ne puši, već, tačnije bi se reklo –žvaće!
Treskajući o zid, svaku stvar koja bi mu ispala iz ruku, razmišlja kako bi, najzad mogao da misli o čemugod korisnom i opuštajućem a zna da mu sada ništa ne može biti od koristi te da je uzalud misliti o bilo čemu drugom.

Jer on je muškarac koji je postavljen u ponižavajući položaj da mora čekati i zato pali novu cigaretu, iako je prethodna dogorela tek dopola.
Prazni pepeljaru i otvara prozore da bi provetrio sobu.
On svlači tek odevenu košulju i oblači crnu majicu. Njegova nervoza se otima kontroli i pojačava time što se košulja broj četiri našla na podu i njemu je svejedno da je podigne, svejedno mu je sada da li je bilo koja stvar na svome mestu,na podu, u plakaru ili u korpi za prljav veš, i on ih sada bez gorčine, sa strašću šutira po sobi, po stoprvi put, jer mu šutiranje pruža izvesno olakšanje.
Muškarac koji čeka, legao je na bezbroj puta besprekorno poravnati pokrivač svoga ležaja i načeo novu flašu piva. Svaki ga šum vara. Tup udar vrata automobila. Taksi! Ona je stigla taksijem. Škripa vratnica, krckanje grana pod naletima vetra, učinila mu se kuckanjem njenih potpetica koje hitaju ka njegovim vratima. Kvaka čagrlja, krećući se nadole-nagore i ona u njegovoj uobrazilji neprestano ulazi sa novim izvinjenjem, klečeći na kolenima , iako je nema do u njegovom neurotičnom prizivanju.
On čvrsto stiska flašu piva. Osećaj poniženja ne ostavlja ga ni na tren. Dežura uz njegov krevet i prati mu pokrete. Njegovo telo se na toploti širi a od hladnoće skuplja i on je opet, sa obućom na nogama , zaspao pijan.

DODIRUJ ME OČIMA I VOLI

Opet sam te sanjao. Pouzdan znak da želim tvoje pismo.
Sedeli smo u poznatoj kafani, u nama dobro poznatom kutku, razdvojeni zveketom čaša, žamorom i histeričnim kikotom žena.
Cakle ti oči, kazala si, vrele su ti ruke. Opet si tužan , bolestan i tužan, a nećeš da se lečiš…
Ništa mi nije , samo pričaj, želim da te slušam svu noć. Polagano govori, svaku reč ponavljaj više puta, tako slabo pamtim, rekao sam ti.
Govorila si o želji da se smanjiš: Volela bih da ti čitava stanem na dlan i tamo večno ostanem.

Muškarac u uniformi mornarskog oficira, mekim altom, pevao je nepoznatu napolitansku tugovanku:Toccami con gli ochi e amami *
Šireći sporošću melodije i ritma toplotu i mirise.
Nauči da sanjaš, rekoh, u snu da se volimo.

Vrata su se otvorila i kao da se hladnoća Svemira spustila na Zemlju, u kafanu je uleteo studen talas koji je namah insekte okolo svetiljki pretvorio u kristale. Tako nastadoše raskošni lusteri.
Neko je ustao i zatvorio ih. Svima je laknulo.
Ona su se opet, sama od sebe, otvorila.
Ustao je drugi i zatvorio ih.
Vrata su se ponovo otvorila.
Zatim sam ustao ja i zalupio ih sa treskom.
Opet su se otvorila.
Zatvorio sam ih još jednom i još jednom I ona bi se svaki put iznova otvorila.
Prizor je obećavao da bi mogao trajati čitav život.
To me je ražestilo i stadoh da psujem i da se krstim.

Od mene više ništa ne zavisi - pomislio sam, nesposoban da učinim bilo kakav pokret.
Ti više ne možeš da me gledaš, rekla si i iščezla.
Hteo sam da ti kažem – čuvaj se!
Ali već odavno, izdaje me san…

_____________________________________________________________________
* Toccami con gli ochi e amami- (It. Dodiruj me očima i voli)
- Pesma postoji samo u snu-.

NEČUJNO KAO BOL

Lagodno utonuo u nepokretnost odbijam kolutove dima i obuzima me nesvestica, prijatan dremež. Odasvud dopire teški vonj užeglog ulja i kuvane rakije.
Na stolnjaku ne odveć zamašćenom, od čijih fragmenata beline utrne meso iznad zuba, nevelika je mrlja prosutog crvenog vina, nalik na ljudski krik.
Kao kada se spusti nebo, pramenja oblačaka kuhinjskog i duvanskog dima, lebde iznad stolova. Poneko ih razgrne rukom ili budu razvejani gromkim smehom.
Upada kadšto novi gost i stresajući studen na vratima ispali kakvu bezubu psovku na račun snega.
Niko mi ne prilazi i ne oslovljava me. Sedim sam uz ovo veselo mnoštvo ljudi oko mene. Svakovrsni zvuci, u naletima, poput jata graktavih gavranova provlače mi se kroz sluh kao konac kroz iglene uši; dižu se i spuštaju, od tavanice do poda, ne bukom, već nekim mekim repom koji leluja i vibrira po zakucima kafane.
Ti glasovi, katkad su nalik na lavež aportera dok namirišu lovinu, načas su groktanje nerasta, pa hohot a potom molitveni bruj sveštenika.

U meni komešaju žamor i vrvež, kao da sam na izložbi zvukova i lica, koji , kao da se sjatiše, probivši membranu meni nepoznatog sveta, u moju udobnu obamrlost.
Držeći neprestano krišku limuna pod nosnicama, drugom rukom povremeno prinosim usnama i srkućem vrelu šolju čaja, koja se ne da dugo držati .
Jer kada prsti ozebu, pošto se stanu otkravljivati u toplom počinju boleti dok pod noktima obuzimaju trnci.
Preglasni su gutljaji u mome grlu a grudi načinje prijatnost.
Kašičicom ubrzano zaobručujem unutar posude; stvara se minijaturni vrtlog, posuvraćena čigra. Tarući se o keramički zid, kuckanjem svetlucava metala, čuje se reski zvon, pričešće toploti, kružni cilik, zvonjava praporaca, ševrdanje po lestvici ksilofona. Posrebreno i zaigrano metalno veslo kao da se istopilo od vreline čaja , pa dopola potopljenim delom deluje nakrivo i omlitavelo. Diže se tanki stub aromatičnog isparenja ukuvane i zaslađene mešavine bilja boje ćilibara u slavu njihovih lekovitih svojstava.

Čkilje svetiljke sa stropa i ponoć nalikuje na suton. Kada se u šolji predamnom primiri vrtlog i nastane treperavo drhturenje na površini, mala se okca ogledaju, okupe u krugu žmirkajući sitnim odsjajem sa stola kao kandila. Taj parni niz tamnonarandžastih svetiljki sa plafona podseća na užeženi polijelej sa crkvenog portala. I gle! Kao da u jedan tren svi sedimo glavama viseći nadole. Kafane možda to i jesu: - naopake crkve!

Kraj prozora, koji zbog razlike u temperaturama prostora koje razdvaja izbija unutra rosom, u ovom mnoštvu ljudi, dalek i sam, u strahu da ću se utopiti u glasove, mirise i obličja koja mi igraju pred očima, kao kroz staklo akvarijuma gledam niz pustu, golemim slojem snega zavejanu ulicu.
Pitajući se sa koje strane stakla je život , sa koje ovaj koji se pita ?
I tada, snena koraka, povijena i zamišljena, odnekud se pojavljuješ , pronoseći užurbano promrzli nos i nešto snega na trepavicama.
Moje srce napušta svoj ustajali ritam i počinje da pati kao riblji mehur.
Ovijam te pogledom umesto šala dok hitaš neznano kuda, ali tako lagano kao da ćeš čitavu noć trebati za tih nekoliko koračaja mimo okna iza kojega te odocneo i zabludeo gledam.

Za tobom zvoni ova kašičica kojom kao zvonar pozivam na večernju ili kao ovan predvodnik klepetušom dozivam svoje izgubljeno jagnje.
Zvukom kojeg nikada nećeš čuti jer je nečujan kao bol.
Dok promičeš poput mesečara, a sneg zasipa tvoje stope i krupni se, beli paukovi tope okolo tvoje svetačke aure…

SAN, SINAN

Siromašak i varoška luda na glasu, sa orijentalne pijace, Sinan, trgovao je džakovima punjenim mešavinom peska i zemlje. Za sav zarađen novac, krišom je putovao i kupovao retke i drevne knjige, izučavao latinski, starogrčki, hebrejski, ciganski i neke izumrle, okultne jezike. Sakupljao je takodje manuskripte iz matematike, astronomije, magije i kabale. Povremeno je zapisivao svoje misli i odlagao ih u drvenu škrinju.
Dugovremenim i metodski usmerenim iščitavanjem svoje tajne biblioteke, naučio je brojati slovima, te tako stekao uvid u univerzalno pismo kojim se moglo čitati i hebrejsko pisano s leva na desno, latinsko pisano obrnuto i kinesko pisano ozgo na dole istovremeno, jer je ključ svemu bilo njegovo otkriće univerzalnog alfabeta od devedesetdevet znakova.
Zahvaljujući tom otkriću, iznova je iščitavao dotada njemu neshvatljive zapise i stekao tajna znanja sadržana u svim knjigama, inače nedostupna i autoru i čitaocima.
Tako je saznao da postoji grad ispod njegovog grada, čiji je ulaz skriven ispod jedne od tezgi na pijaci koji je potom otkupio za višestruku sumu od njene stvarne vrednosti. Ogradio je daskama i sačinio dućan za prodaju zemlje i peska kao građevinskog materijala. Kopao je duboko, noću a iskopano pakovao u džakove i prodavao danju.
Uglavnom, imao je sreću pronaći raznoga nakita, starih knjiga, dragocenosti,zlatnih predmeta, kopče sa umecima od dragog kamenja, perle od ćilibara, bronzane grivne i srebrne bodeže, kraljevsko žezlo, češljeve od slonovače i preko noći postao najbogatiji čovek u gradu.
On me je odveo u svoju kuću i pokazao mi sobu prepunu starina i tkanica, sladunjavo kiselkastog vonja po sirotinji i stareži. Nered je bio predivan kao u mašti imao je izvesnog smisla. Ogromni ovalni sto bio je pretrpan prastarim knjigama, za mene nečitkih i potpuno nerazumljivih naslova. Zagledao sam se u jednu od njih i uzeo u ruke da je prolistam.
Ostavi je, kazao mi je poverljivo, kreneš li jednom u tu pustolovinu, povratka ti više nema. Kroz vid ćeš iscuriti dušom u ništavilo...
Knjige se hrane ljudskim očima i dušom, no ove koje su puno čitane su site knjige. Ti se čuvaj novih, neotvaranih i nečitanih, to su gladne knjige.
Ugostio me je skromno i nakon duga razgovora odveo na spavanje.
Njegov se gostinski ležaj nalazio na visini od nekoliko stopa u dvorištu. Bio je nevelik, površine raspona orlovih krila, tako da se moglo spavati u kakvom zgrčenom, fetusnom položaju. Tu se, podučio me je, pojavljuju jedini istiniti snovi koje vredi zapamtiti i odgonetati.
Strah, pomešan sa vrtoglavicom nije me napuštao čitave noći al mi se učinilo da sam sanjao sve što zapisujem. No kada je izjutra valjalo sići sa te visine, na njegovu reč, uzvišica se stala spuštati i nalik dugoj tubi razvijenog platna poda mnom se razastreo put u blagom luku, te ja lako doklizah do tla i kraja ovog sna..