Artan R. Hoxha [1]

Prokleta godina

Sarajevske Sveske br. 43-44 [2]

prevela sa albanskog : Nailje Malja-Imami

Propadanje Osmanskog carstva, preobraženog u fosil prošlih vremena, atavističke tvorevine nesposobne da se modernizuje, dopustilo je stvaranje mozaika mini-država zasnovanih na nacionalnom principu. U ovom delu Evrope, drugačije od ostalih država na kontinentu, nacionalizam nije stvorio ujedinjene velikih državnih entiteta kao rezultat ujedinjavanja onih malih, nego naprotiv – proces je napredovao u suprotnom smeru: stvorile su se male države, Kleinstaat, kao posledica stešnjavanja jednog carstva. U tom procesu, Albanija je poslednja stvorena država stare Evrope.

Godine 1914. video se krah albanskog eksperimenta. Da bi se sprečila nepovratna spirala katastrofe, izbijanjem Prvog svetskog rata, Albanija je izgubila funkciju zbog koje je stvorena. Kao da to nije bilo dovoljno, narod koji je živeo na tom prostoru nije opravdao, tokom sasvim kratkog života albanske kneževine, postojanje nezavisnog političkog života. Albanska drama koja se odvijala te godine, i koju je nazvao „naopakom“ jedan od najvećih albanskih pisaca, izazvala je mnogobrojne debate.Štaviše, i sam Enver Hodža se upleo u taj vrtlog. Podrazumeva se da su događaji iz 1914. godine neraskidivo vezani sa drugim događajima koji su tome prethodili. Albanci, koji do pre Prvog svetskog rata nisu tražili od Velike porte ništa više od autonomije, a o nezavisnosti su razmišljali samo kada su se videli na ivici katastrofe, i onda kada Osmansko carstvo nije moglo više da se suprotstavi pohlepama susednih država. Kada je osmanski brod počeo da tone,puna nezavisnost je viđena kao čamac za spašavanje.

Prosuđeno je da bi priznavanje Albanije zaustavilo potpuno uništenje. Međutim, društveno-ekonomske premise i novonastale realnosti posle odlaska Osmanskog carstva nisu učinili lakšom tu stvar. Godina 1912. predstavlja prelomni momenat u albanskoj istoriji. Njihova država, koja je proistekla iz odluke od 29. jula 1913. godine na Konferenciji ambasadora u Londonu, obuhvatala je unutar svojih granica samo polovinu albanskog stanovništva. Izvan nje su ostali važni urbani centri oko kojih se razvijao privredni život albanskih krajeva. To bi stvorilo velike probleme društvenim grupama sa obe strane granice. Površina nove države iznosila je oko 28.000 km2 na kojoj je bila nastanjeno oko 800.000 stanovnika. Privreda je bila agrarna i često zatvorenog tipa, što je uticalo na oblasnu partikularizaciju. U pogledu nosilaca vlasti, na severu su dominirali glavari plemena, njihove teritorijalno-administrativne jedinice, a na jugu i u središtu begovi, tradicionalni predstavnici Velike porte.

Godina 1914. trebala je da označi početak jednog boljeg vremena. Drugačije rečeno trebalo je to da bude godina nade. Dolazak 1914. godine zateklo je Albaniju u sličnom stanju sa onim koje je bilo kada je došla u zemlju Međunarodna kontrolna komisija (MKK). MKK je predstavljala instituciju koju su stvorile Velike sile kako bi garantovali neutralnost Albanije koja je nastala odlukom predstavnika evropskog Olimpa od 29. jula.Zadatak te institucije bio je da pomogne u organizovanju administracije nove albanske države. Dakle, kada je ova komisija stigla u zemlju 15. oktobra 1913. godine, policentrizam vlasti na prostoru zakoji je Konferencija ambasadora u Londonu odlučila da će biti najnovija država u Evropi, bio je glavna karakteristika unutrašnjeg stanja u Albaniji.

Taj policentrizam imao je duboke korene u albanskoj istoriji. On je bio karakteristika društava koja su se još nalazila na srednjovekovnom stepenu razvoja. Imao je kao svoj proprium stalan rivalitet ličnosti iz raznih krajeva koje su ljubomorno čuvali svoju vlast i koje nisu prihvatale da stope svoje interese u jedan jedini interes.To je pratilo i ekstremni klijentelizam prema zainteresovanim državama za Albaniju, što bi, kada dođe momenat, sprečavalo proces stvaranja države a kasnije i formiranja nacije. Razume se da su tradicionalni prvaci bili glavni nosioci takvog načina razmišljanja i delovanja pošto su zastupali ograničenu vlast u prostoru tog policentrizma i klijentelizma, više nego što je opravdana i čiji cilj je bio lična materijalna dobit.

Isto tako i pozicioniranje raznih elemenata albanskih prvaka pod uticajem jedne ili druge sile i usluga prema njihovim interesima bila je praksa koliko albanska toliko i balkanska, sasvim normalna stvar za društva koja su živela od davnina pod zavisnošću raznih političkih centara, koji su se nalazili van njihove nacionalne teritorije. Tako su podsticane razlike među krajevima i stvarala se različita lokalna i plemenska dinamika, koja je bila prepreka razvoju šire nacionalne zajednice. Na taj način klijentelizam je bio dosta razvijen među lokalnim vlastodršcima. Odnos prema jednoj ili drugoj državi, ili jednom ili drugom snažnom gospodaru – dakle razlozi koje su ih terali da pruže bilo kome svoje usluge – diktirani su i od klijentele odnosnih protivnika ili rivala unutar albanskog konteksta. Ukratko, Albanija je bila zemlja koja je još ličila na vreme Cinquecento i na tom tlu trebalo je da se gradi država modernog tipa. Taj zadatak je pripao jednom Nemcu, koji jednu takvu sredinu nije ni poznavao niti je imao ideju kako je trebalo da se deluje u jednom takvom kontekstu.

Lokalna vlast koju je zatekao MKK kada je došao u Albaniji bila je upravo vlada sa centrom u Valoni, sa Ismailjom Ćemalom na čelu, čija se vlast prostirala u severnom delu jugozapadne Albanije; vlada sa centrom u Draču, koja je bila poznata pod imenom „Savet Srednje Albanije“ („Pleqësia e ShqipërisësëMesme“,) na čijem čelu je bio Esad-paša Toptani, sa jurisdikcijom koja se prostirala između reka Škumbin i Mat; međunarodna administracija Skadra, koju je predvodio britanski pukovnik Philips, čija nadležnost se prostirala u dometu od deset kilometara iz glavnog centra severne Albanije; administracija Lješa, predvođena od klimentskog barjaktara Ded Cokua; zatim ona u ŠenĐinu, koju je predvodio Vat Marrashi; Severna malesija Albanije, iznad reke Drim, kao i oblast Mirdite, nisu bili zavisni ni od jednog centra i na njima se vladalo običajnim albanskim pravom; pritom, južni deo zemlje bio je pod grčkom vlašću.

Od svih tih vlasti, jedini centar koji je imao za cilj da predstavlja Albaniju na nacionalnoj ravni bila je vlada u Valoni, iako je, kako nam objašnjava jedna nemačka baronica, učesnica u događajima vremena, ta vlada imala obeležje privremenosti. Njeno stvaranje bila je više nastojanje da se pokaže Evropi volja i želja Albanaca da ih ona ne zaobiđe i da oni ne postanu deo apetita svojih pobedničkih suseda. Ipak svest o privremenosti ne znači i da se ne bune protiv zacrtanih granica nove države. Ovde započinje i uključivanje vrha te vlade u zaveru kojom je podignuta zavesa te godine.

Prvi burni događaj iz 1914. godine bila je zavera koja nosi ime Bećira Grebena, oficira osmanske vojske albanskog porekla, koji je pokušao da se iskrca u Valoni, sa odobrenjem Ismailja Ćemalja. Pomenuta zavera u stvari bila je proizvod tursko-bugarske alijanse, koja je zahtevala da se ponište rezultati Drugog balkanskog rata, čije kovanje je započeto još u jesen 1913. godine. Bilo kako bilo, iskrcavanje Bećir-age sa 420 vojnika i šest oficira bilo je otkrivenodok su se trupe spremale da se iskrcaju s broda koji ih je dovezao iz Istanbula i tako je propao plan na obali Valone.

Otkrivanje prepiske Ismailja Ćemalja sa Bećirom Grebenom i drugim Mladoturcima iz Istanbula teško su kompromitovali položaj starog premijera pa je kao posledica usledila njegova ostavka 22. januara, a na taj korak odlučila se i njegova vlada. Njeno mesto, do dolaska princa Wieda, nadomestila je MKK. Ovaj postupak je, i to s pravom, u to vreme viđen kao rešenje za prevazilaženje duboke podeljenosti zemlje i mnogobrojnih rivalstava između raznih struja kojima je vrvela Albanija. On je iz Albanije otišao u Nicu 24. januara. Posle Ismailja Ćemalja, i Esad-paša je, posle nekoliko dana razgovora, pristao da podnese ostavku, ali samo pod uslovom da ne ide iz države i da, između ostalog, bude postavljen za ministra rata u vladi koja će se stvoriti posle dolaska princa u Albaniju. Severni bajraktari, uključujući ovde i Preng-pašu iz Mirdite, priznali su svoju zavisnost prema novom centralnom autoritetu objedinjujući se u jednu jedinstvenu administraciju. Na taj način, izuzev južnih predela, ostali delovi Albanije su se sjedinili sa MKK.

Iako je izgledalo da će stvari da krenu u pravom smeru, mir i napredak, čini se,nisu bili rezervisani za novu Albaniju. Himera nade i lažna iluzija koja je pratila san albanskog nacionalizma nadvijala se odozdo. I tu, prvi koji su se zalagali da bace u ponor zaborava san Albanije bili su upravo njeni susedi. Oni, svesni da je Albanija bila tvorevina austro-italijanskih pritisaka nad drugim silama „Evropskog koncerta“, bezmerno su se plašili prisustva suseda sa obe strane Jadrana. Na kraju krajeva, počev od XIX veka, odjekivao je ratni poklič „Balkan Balkancima“, ali sami Balkanci nisu bili skloni da prihvate jedan drugog, otvarajući time put stranim intervencijama.

Na jugu zemlje, koji je bio, kao što smo gore pomenuli, pod kontrolom grčkih bajoneta, počele su da se formiraju, još u decembru 1913. godine, takozvane “Svete legije”, predvođene oficirima helenističke vojske. Takođe, treba napomenuti da su u sastavu tih četa bili obuhvaćeni delom i oni koji su govorili albanski ili grčki, a čije teritorije su bile unutar albanske države. Zvona budućih nesreća koja će snaći albansko stanovništvo iz tih predela zemlje tokom te kobne godine počela su da udaraju pre dolaska Wieda. Grčka vojska se nije povukla do 31. decembra 1913. godine, kao što je određeno ranije, niti do 18. januara posle pomeranja prvog roka. Paljenja albanskih sela od grčkih bandi počela su u januaru mesecu a nisu izostali ni oružani okršaji između Albanaca i grčkih bandi.

Ni srpska država nije zaostajala u tome. Rukovodeći centri Beograda, isto kao oni u Atini, preko plaćenika – takvih političkih avanturista među Albancima je bilo uvek na pretek – počeli su da rade svoj posao da izazovu neprijateljstva među Albancima. Preko ljudi koje je motivirao interes za dobit, vlast, lokalizam ili versko osećanje, srpska država je pokušala da podrži još u septembru 1913. godine inicijativu Esad-paše Toptanija za stvaranje „Saveta Srednje Albanije“ . U januaru 1914. godine, upravo taj kontingent, obogaćen uticajnim ličnostima, kao što je Cena-beg Kryeziu iz porodice koja je imala veliki uticaj u zoni Đakovice, ponovo su se reaktivirala kada se približavalo vreme dolaska princa Wieda u Albaniju. Preko Arifa Hićmeta, jednog od glavnih svojih pulena, Beograd je pokušao da inscenira separatistički pokret, koji se završio neuspehom i ubistvom Hićmeta od strane brđana iz Debra. Cilj ove politike, između ostalog je nije bio samo slabljenje nove države, već i smanjenje bugarskog uticaja na tu zemlju. Albansko-bugarska saradnja je bila u centru pažnje Pašićeve vlade, alijansa koja je mogla da se napravi upravo zbog prisajedinjena od strane Srbije teritorija koje su bile nastanjene Albancima i Bugarima. Ova opasnost postala je još stvarnija ako se uzme u obzir da albansko stanovništvo koje su Srbija i Crna Gora pripojili svojim državama brojalo preko milion ljudi, što je jedna prava bomba ako se računa i veoma borbena priroda tog dela albanskog stanovništva i nepomirljivo neprijateljstvo između njih i južnih Slovena.

Mladoturci, ne zaostajući za susednim monarhijama, nastavili su islamsku versku propagandu u zemlji. Kada govorimo o verskoj propagandi treba da imamo na umu onu muslimansku, koja je identifikovala Albance muslimanske vere kao Osmanlije, dajući ovako verskoj pripadnosti jednu vidljivu obojenost političkog i nacionalnog identiteta. U svakom slučaju, vera nije bila jedino sredstvo, jer kako izveštavaju dokumenti vremena novac i gramzljivost albanskih vođa isto je tako odigrala veoma važnu ulogu. Složeni ali i veoma realniodnosi između vlasti, novca i vere nastavili su i dalje bujati na albanskom prostoru. Kratko rečeno, sve države koje su ostale nezadovoljne zbog stvaranja Albanije, koje su je videli kao veštačku tvorevinu – stvorenu tvrdoglavošću Beča i Rima, s ciljem da je koriste kao svoju bazu, nasuprot interesima balkanskih država -latile su se posla da je rasture podzemnim putem, jer diplomatijom i snagom oružja nisu mogle da je osvoje niti odbrane.

Iako je njegov rođak, kajzer Nemačke II carevine, Wilhelm II, nije podržao Wiedovu kandidaturu za princa Albanije, princ je ipak prihvatio krunu. Nezavisno od visokog mišljenja koje je imao o Wiedu kao o čoveku, Wilhelm II smatrao je budućeg princa Albanije nepodesnim za tu dužnost. Začudo, Kajzerovo predviđanje je bilo tačno jer je znao da će Antanta praviti velike prepreke i on je to i rekao Wiedu lično. Ali ga Wied nije poslušao. On je otišao u Albaniju gde je vladao samo šest meseci u prašini i krvavim neredima koji su prethodili onima koje su pratile izbijanje Velikog rata.

Pitanje da li je haos koji je zahvatio zemlju nastao prinčevom krivicom ili ne, bilo da je bio podesan ili ne za dužnost koju je prihvatio, bilo je predmet velike debate u istorijskoj literaturi. Mišljenje Fana Nolija izgleda da je najtačnije. Po njemu,Wied se može kritikovati samo zato što nije bio u stanju da čini čuda. Albanija je bila mediteranska zemlja, sa srednjovekovnim moralom, i imala je potrebu da ima upravljanje srednjovekovnog tipa. Okružen oportunistima najvećeg ranga, koji su stekli iskustvo u školi sultana Hamida, Wied nije imao ni jedan domaći resurs sposoban da upravlja zemljom u skladu s kulturom i moralomod kojih je on sazdan. Iznad svega, on nije uživao ni potrebnu podršku spolja. Volja Velikih sila da dozvole rođenje deteta zbog njihovog kompromisa nije bila takva kao što je bila za Bugarsku i Grčku. Fondovi i vojske pratile su prinčeve koji su postali kraljevi u tim balkanskim državama, što je im omogućilo da unaprede dvostruki proces u stvaranje države i formiranje nacije. Začudo ova pomoć potpuno je izostala Wiedu i ubogoj Albaniji.

Posle predaje krune od strane albanske delegacije, na ceremoniji koja je obavljena 21. februara u Neuwidu, mladi car je stigao u Drač, posle hodočašća po glavnim gradovima velikih sila – koje je istina počelo pre nego što je delegacija koju je predvodio Esad-paša stigla u Neuwid – 7 marta. Uslov koji je postavio Esad-paša Toptoni bio je da Drač bude glavni grad nove albanske države bez obzira na primedbe IsmailjaĆemala da je upravo taj grad najneprikladniji da postane centar nove države. Doček je bio veličanstven. Put kojim je hodao zgodni mladi nemački princ zajedno sa suprugom i delegacijom koju je predvodio bio je prekriven cvećem sve od broda „Misuarata“, koji ga je doveo iz Trsta u Drač, do njegove rezidencije. Nisu nedostajale ni rodoljubive pesme koji su izazivale iskrene suze i kod ljudi prekaljenih u mnogim ratovima. Nekome od članova albanske delegacije koji je izrazio dobrodošlicu Wiedu, bilo bi teško poverovati da će posle nekoliko nedelja taj isti narod da ustane protiv novog suverena, koga je dočekao s posebnim entuzijazmom. Mada se nisu svi iznenadili, naročito oni koju su dobro poznavali duševno stanje stanovništva tog kraja zemlje. Bilo kako bilo, u tim trenucima bilo je radosti i vere u njihovu budućnost. Wied je proglašen potomkom Skender-bega i spasiocem Albanije. Princ koji je poslat od strane 7 kraljeva Evrope činio se veoma snažan i sposoban da okonča nerede koje su nastojali da izazovu Grci, Srbi i one snage koje su podsticale islamska radikalna osećanja, koje su se činile nevažnim. Barjaktari i begovi, sve viđene ličnosti zemlje, požurili su da posete princa, da mu odaju počast u pravom smislu te reči.Sve je praćeno i davanjem bese (zadate čvrste reči, prim. prev), činom koji podrazumeva da prihvataju potčinjenost vladaru zemlje.

Ovaj talas entuzijazma bio je opravdan za mnoge nacionaliste, ali i pragmatiste. Mnogi od njih su posmatrali Albaniju kroz svoju optiku, kao što je slučaj don Nikol Kačorija, koji je, s punim pravom, okrivio Tursku za zaostalost u zemlji. Takvih vernika u albansko čudo nije bilo malo. Nije bio mali broj onih koji su mislili da je Albanija bila slična priči o princu koji se zbog prokletstva pretvorio u žabu, koji je čekao poljubac lepe princeze da bi se ponovo pretvorio u ono što je nekada bio. Ako je prokletstvo bila Turska, onda ispada da je Evropa princeza. Ali realnost nije bila onakva kakvu suočekivali. I dok umilno ljuljanje u kolevci snova ne traje dugo u gorkoj realnosti ispunjenoj nesrećama, kada se uvidelo da čarobni štapić nije bio deo prinčeve entourage, tada će se entuzijazam brzo rasprsnuti kao mehur od sapunice a radost će se, ovoga puta zaista kao magija, pretvoriti u ogorčenjekoju je predvodio.
Izabrana je vlada 17. marta od strane princa, Turhan-paša Permeti. On je bio diplomata od karijere Osmanskog carstva i službovao je kao ambasador u Ruskom carstvu, gde je, između ostalog, imao vrlo blisko prijateljstvo sa carem Nikolom II. Duže vremena odsutan iz Albanije, on nije pripadao nijednoj grupi u koje su se podelile albanske ugledne ličnosti i nije imao oslonac u zemlji. Istovremeno je ispunjavao jedan od Wiedovih kriterijuma da na čelu svoje vlade ima osobu koja se prilagodila civilizovanom načinu života. Međutim, on uopšte nije poznavao Albaniju, o kojoj je, posle toliko godina, imao samo bledunjave uspomene. U svakom slučaju, imenovanje Turhan-paše, koji kao ni većina članova vlade, nije živeo duži period u zemlji, nije poslužilo kao dobro rešenje, dok je za to vreme Esad-paša Toptani za sebe obezbedio portfelje ministra rata i ministra unutrašnjih poslova. Kao i mnogi drugi, Wied je verovao da je Paša bio jedan od najmoćnijih ljudi u Albaniji.

U stvari, činjenica je da je nasilje bilo uobičajena praksa političkog života Balkana i njegova upotreba često je smatrana konstruktivnom u političkom životu. U tom divljem ćošku Evrope, kao što je bio albanski prostor, politika je proizlazila iz puščane cevi. Njihov broj je bio glavni faktor koji je određivao ko je bio najmoćniji čovek. Upravo taj čovek bio je Esad-paša. Često je nazivan stožerom albanskih konfuzija. To je istina. Njegovo imenovanje i pretvaranje u najmoćnijeg čoveka vlade zamrsilo je još više situaciju, koja je već bila dosta zamršena i bez te činjenice. Te dobijene položaje u vladi umesto da smire Esad-pašu, izazivali su u njemu još veći apetit za intrige i da izazove razdore pošto su mu zato ministarski položaji davali sjajne mogućnosti. Ali, on nije bio jedini.

Kao da ih nije bilo dovoljno, u vladi je imenovan veliki broj begova, na koje su intelektualci nacionalističkih grupa gledali neprijateljski. Ali ni broj ovih nije bio mali u intrigama i neprimerenim i nedostojnim postupcima. Njihov patriotizam više je bio izražen rečima nego delima. Na taj način, politički rat u Draču bio je jasan i često rat ličnosti a ne rat programa, kao što se to često događalo na Balkanu. Albanija ne predstavlja casus sui generis. Na taj način, Wiedova vlada se pretvorila u gnezdo intriga, epidemija koja se raširila u čitavom glavnom gradu nove kneževine, pretvorene u košnicu stršljenova i jazbinu nepomirljivih neprijatelja gde glavna pažnja nije usmerena u rešavanje problema koji su uznemiravali zemlju nego u neutralisanju političkih protivnika. Drač se preobratio u arenu gde su svi ponovo zaratili jedni protiv drugih i gde je najjači okršaj bio onaj između skorojevića i stare aristokratije. Ali problemi nisu tu počinjali i završavali.

U podvali organizovanoj od strane službene Atine, Jorgo Zografi, bivši ministar spoljnih poslova Kraljevine Grčke, albanskog porekla, poslao je Međunarodnoj kontrolnoj komisiji u Valoni 28. februara telegram u kome obaveštava o svom imenovanju za predsednika privremene vlade Severnog Epira. Svesna upotreba mita o helenskom Epiru imala je veliku važnost za teritorijalno širenje Grčke u severozapadnom pravcu. Zografovoj inicijativi, u stvari, prethodila je inicijativa Spira Spiromolija, stanovnika Himare koji se stavio u službu grčke vojske u činu majora. Taj stanovnik Himare izjavio je u ime svih sela oblasti Himare da se ne prihvata prisajedinjenje sa albanskom državom, koja je, po njemu, nastanjena Turko-Albancima. 26. februara proglašeno je prisajedinjenje Himare Epiru, čime je nagovešten početak preludijuma takozvanog pokreta Severnog Epira i najavio očekivanu odluku koja će biti doneta samo nekoliko dana kasnije u Đirokastri.

U tom gradu, 2. marta, na sazvanom kongresu proglašena je autonomija Vorio Epira, koja obuhvata gradove Permet, Đirokastru, Delvin, Sarandu i Himaru, i osnovana je vlada, kojom predsedava upravo Zograf. Vladu koja je proistekla na kongresu kojim je upravljao pravoslavni episkop grada Konica, Spiridon, sačinjavala su ministarstva na čijem čelu su birani visoki klerici pravoslavne crkve, gde su osim gorepomenutog Spiridona bili i Korče, Germano, i mitropolit Đirokastre Vasilios.

Ovo proglašenje desilo se odmah po povlačenju grčke vojske iz oblasti koje su pripale albanskoj državi odlukama Konferencije ambasadora u Londonu i Traktatom u Firenci, koju je donela Međunarodna komisija za južne granice Albanije, potpisanog 17. decembra 1913. godine. Posle mnogih zastoja, povlačenje grčke vojske iz okupiranih albanskih oblasti započelo je 1. marta. Međutim, istovremeno, preodeveni u lokalne nošnje, tamo su ostali mnogi grčki oficiri i vojnici kao navodni dezerteri. Na taj način je zvanična Atina oprala ruke pred Velikim silama i svaki dalji događaj i razvoj, koji je bio u suprotnosti sa voljom Velikih sila, predstavljen je kao izraz narodne volje, koji se organizovao u vidu otpora da se ne bude pod neposrednom jurisdikcijom Drača. Ova farsa, vođena od strane Atine, imala je za cilj da se pomoću pomenutog pokreta preispita sudbina oblasti Korče i Đirokastre.

Ubrzo će uslediti masakri od strane grčkih bandi nad albanskim muslimanskim stanovništvom. Broj ubijenih je bio 20000 a spaljeno je 35000 kuća i preko 300 sela , a preko 100.000 ljudi ostalo je bez krova nad glavom. U vezi sa sjedinjavanjem pravoslavnog stanovništva sa ovim pokretom, dugogodišnja propaganda pravoslavne crkve, grčkih škola kao i ekonomskih interesa, pogotovu povezanost sa tržištima Helenske države - bili su faktor od velikog uticaja u orijentacijama identiteta pravoslavnih društava koja su bila naseljena u albanskom prostoru. U svakom slučaju, učešće pravoslavnih albanofona bio je više izraz jedne platonske ljubavi prema Grcima nego li masovno neposredno angažovanje, i to ograničeno samo u izolovanim slučajevima. Štaviše, spaljena su i pravoslavna sela koja su se odlučno svrstala uz albanski nacionalizam. Kao posledica ovog etničkog čišćenja, prema Valoni se uputio talas od desetina hiljada nasilno prognanih iz svojih naselja u oblasti u kojima je uspostavljena jurisdikcija te samoproglašene vlade uz blagoslov Atine.

Suočena sa ovom situacijom, albanska vlada je morala da reaguje. Njeni protesti upućeni glavnim metropolama Evrope nisu propraćeni ni sa jednim konkretnim korakom da se Grčka odvrati od subverzivnog miniranja odluka koje je usvojila sama Evropa. Istina, evropski kabineti nisu imali saznanja o etničkoj stvarnosti na teritorijama na koje je pretendovala Grčka. Akreditovani diplomati u Albaniji navodili su na taj zaključak. Jedan od njih je izvestio da su oni koji brane ideju za dalje sužavanje albanske teritorije bili neupućeni u vezi sa uslovima zemlje ili su na drugačiji način želeli da ometu razvoj ili da kompromituju postojanje Albanije. Međutim, njihovi pretpostavljeni na to su često bili gluvi, i ne retko svesno, prema čvrstim činjenicama koje su stizale sa terena. Simpatije zapadnih sila, naročito Francuske i Engleske, prema helenskoj državi bile su od velike važnosti, jer je Grčka u zapadnim kabinetima, uvek imala oreol klasične Grčke. Pritom, Albanija sa malo prijatelja i bez svoje štampe, bila je sasvim goloruka i nemoćna naspram grčke razularene propagande, pa su saznanja o grčkim masakrima bila propraćena sa ravnodušnošću i u Donjem domu engleskog parlamenta.

Svakako, Grčka koja se usudila da prkosi odlukama Velikih sila imala je mogućnosti da profitira ne samo prosto zbog simpatija već i zbog konteksta međunarodnih odnosa u to vreme. Protivnički blokovi, u koje se podelila Evropa, zalagali su se, u okviru priprema za rat jedan protiv drugog, da privuku za sebe Grčku. Polazeći od njenog geografskog položaja, nijedan od blokova nije želeo da žrtvuje odnose sa Atinom zbog Albanaca. Sa svoje strane Atina se nimalo nije ustezala da se poigrava s tim rivalstvima iskorišćavajući ih dobro za svoje namere. Na taj način, vlada u Draču našla se sama naspram grupe plaćenika, podržanih od grčke države.

Ni Beograd nije mogao da posmatra nemo spektakl koji je Atina stvorila pred nosom Evrope, iako je Pašićeva vlada imala međunarodni položaj koji nije bio tako povoljan kao položajaVenizelosa. Ali to nije sprečavalo Srbe da ne učine sve što je moguće kako bi sabotirali po svaku cenu odluke iz 1913. godine i da otežaju što je više moguće život mlade albanske sadnice. Osim provociranih graničnih incidenata radi povrede državne granice, Beograd je pokušao da izazove verske podele između Albanaca. Samo po sebi se razume čemu je težila srpska propaganda među albanskim muslimanima, o navodnim masakrima koje su izvršili katolici predvođeni od strane princa prema muslimanima i njihovim klericima, koji bi sada bili pod kopitama katolika. Kobni rezultat te politike, praćen bez ikakve sumnje sa ekstremnim nasiljem, imalo je katastrofalne posledice za albansko stanovništvo pograničnih zona. Tako su prema jednom izveštaju poslatom od strane MKK samo u oblastima Debre i Ljumeuništena 102 sela, sa 2800 spaljenih kuća, i preko 2000 hiljade masakriranih ljudi i oko 25.000 otete stoke.

Sličnu politiku vodili su i Crnogorci, koji su u nekim slučajevima išli još dalje: Wieda su predstavili kao Jevrejina, što je bio jasan znak da su protiv princa hteli da preokrenu i katolike. Paralelno, isto kao i Beograd, Cetinje je uporno nastojalo da stalnim graničnim provokacijama, koje su preuveličavali, daju za pravo ne samo da interveniše unutar granica mlade države već i da zahtevaju njihovo preispitivanje. Uporedo s tim, uticaj turske propagande rastao je sve više i više, i sve se to se odvijalo naravno na verskoj ravni. Preplitanje vere sa politikom i sa vlašću, otelotvoreno u ličnosti vođe i njegovim verskim sklonostima, u prostoru u kojem se laičku modernu državu nije priznavalo nikada, sa malo truda i sa mnogo para, izazvalo je centripetalne sile. Tako bi Albanci postali sami egzekutori svoje države pošto nikada nisu imali svoju državu. Stvaranje ideje o nacionalnoj zajednici koja nadilazi oblasnu ili versku pripadnost još u zametku, dovedeno je u opasnost u jednoj nimalo naklonjenoj sredini koja bi dozvolili njen uspeh.

Međutim, jug Albanije bio je pod užasima podsticanim od bandi predvođenih grčkim vojnicima, koje su u svojim redovima imali i kriminalce puštene iz grčkih zatvora, a u Srednjoj Albaniji, na vratima albanskog glavnog grada, izbio je ustanak islamske prirode. Na početku je taj ustanak bio uperen protiv Esad-paše Toptanija, a kasnije i protiv samog Wieda i protiv same ideje o Albaniji. Odmah se videlo da muslimani u Srednjoj Albaniji nisu dobro dočekali dolazak Wieda. Takođe se znalo da su Grci ovde težili da njihove bande vrše što veći teroristički pritisak na jugu zemlje. Preko svojih agenata su podsticali verski fanatizam u kraju koji je izuzetno osetljiv na veru. U međuvremenu ova događanja su uzeli maha na vratima Drača. Upravo je 17. maja na Krfu, uz pritisak Velikih sila, potpisan je Protokol Krfa, koji je priznavao široka samoupravna prava, oblastima Đirokastre i Korče. Po tom sporazuma grčka vlada nije postigla ono što je htela. Ipak, ona je videla protokol kao privremeno rešenje. Tako, stvaranjem nereda u drugim delovima Albanije svakako je išlo u prilog grčkim planovima, da se izvrši revizija tih odluka u nekom drugom trenutku.

Ećrem-beg Vlora, jedan od albanskih najsvetlijih i najvisprenijih umova u prvoj polovini XX veka, bio je u pravu kada je rekao da iza muslimanskih fanatičnih pobunjenika stoje svi neprijatelji albanske nezavisnosti. U taj ustanak, osim država iz regiona, nisu sustezale da se uključe ni Velike sile, izuzev Velike Britanije i Nemačke, čiji su kabineti stajali podalje od tog albanskog meteža. Čak za Nemačku, koja je stajala daleko od albanske zaraze, ne može se reći da je bila sasvim nepristrasna, pošto je sam nemački kajzer Wilehlem II bio filogrk kao i zbog dinastičkih veza koje je imao s grčkom kraljevskom portom. Dok su Britanci manifestovali neku vrstu omalovažavanja prema albanskom slučaju, veoma zamornog za London. Tako je ministar spoljnih poslova Velike Britanije rekao jednom italijanskom diplomati da je umoran od Albanije jer mu je ona izazvala razočarenje i uznemirenje. Na kraju krajeva, Grey je jasno izrazio svoj stav da je važno da postoji dobro razumevanje između sila. Na taj način je, radi očuvanja ravnoteža između velikih sila, Albanija bačena u čeljust vukova.

Na štetu mlade albanske države delovao je i antagonizam između Rima i Beča, čije je rivalstvo za uspostavljanje dominacije u zemlji raslo iz dana u dan, preko podrške koju su davali Esad-paši i Princu Wiedu. Što se tiče Albanaca, naročitu ulogu imala je veza širokih društvenih segmenata Srednje Albanije sa Osmanskim carstvom, naročito na verskoj ravni. Oni su odcepljenjeod Osmanskog carstva doživeli kao veliku nesreću. Namera onih koji su podsticali ovaj pokret bio je izazivanje zamora kod Velikih prema Albaniji. Stvaranje haosa u zemlji nastanjenoj sa društvima sa izrazitim partikularizmom lako se postiže i od tog trenutka praktično je počeo građanski rat.

Pobuna je počela upravo onda kada je Esad-paše Toptani, kao ministar rata, otpočeo da vrši pripreme da stvori vojsku, koja bi bila protiv grčkih bandi na jugu zemlje, sa željom da proširi vlast dračke vlade u tom delu zemlje. U početku je taj pokret bio uperen protiv paše. Njegov položaj i popularnost bili su osetno poljuljani još pre dolaska Wieda, izazvano velikim razočarenjem onih koji su podržavali osmansku ideju, što je on dao podršku princu. U redovima albanskog stanovništva u Srednjoj Albaniji javilo se nezadovoljstvo prema ministru, koga su oni videli kao izdajnika, što nije održao reč za stvaranje muslimanske Albanije. Kao što kaže i Ećrem Vljora, Esat-paša nije uspeo da se spase uopšte od loših duhhova koje je sam izvadio iz vreće i sada su mu izmakli kontroli. On je bio jedan od zagovarača te ideje još 1913. godine.

Jedan nesrećni incident koji se desio 17. maja blizu Tirane, između vladinih trupa i pobunjenika bio je varnica koja je zapalila vatru. Obostrane sumnje i stalne čarke, kao i ustanak protiv Esad-paše, uverile kako princa Wieda tako i holandske oficire, koji su bili zaduženi da formiraju albansku žandarmeriju, da je paša radio protiv princa i odlučili su da ga uhapse. Esad je zaista uhapšen i bio je primoran da ode u Italiju i da se skloni pod njenu zaštitu. Posle tog događaja autoritet vlade opao je jako mnogo. Međutim, pobunjenici su ojačali još više pošto su im se pridružile Esadove pristalice, koje su iskoristile ovaj slučaj da pokažu muslimanskim fanaticima da ih Esad-paša nije prevario.U svakom slučaju, ovo ujedinjenje snaga nije promenilo cilj vođa pobune da se Albanija ujedini sa Visokom Portom.

Posle propalih razgovora između predstavnika vlade i pobunjenika, u Draču je sačinjen plan, čija je težnja bila da opkole i napadnu trupe pobunjenika sa severa, istoka i juga. Ali ceo taj plan propao je na sraman način. Trupe koje je trebalo da stignu iz Mata i Debra, zaposele su Kroju ali nisu mrdale odatle, snage koje su došle sa juga i severa više su se bavile krađama i otimačinama. Štaviše, snage sa juga ne samo što su bile razbijene nego su takođe bile napadnute i od strane stanovništva Muzećeje, koje je bila opljačkana, a sličan primer videli su i stanovnici Mirdite u Išem. U stvari, za Albance je duže vreme rat služio kao profesija da zarade. Ideja da ratuju za naciju, bila bi strano neobrazovanim albanskim brđanima juga i severa. Ali ne samo to. Zna se da kada namirišu miris meda svi stršljeni jurišaju u tom pravcu. A to važi i za užitak pri plaćanju koje je trebalo da vrši ratna vlada za borbu protiv pobunjenika ili grčkih bandi. Zlatna prilika da se stekne dobit od politike ponovo je zakucala na vrata albanskih prvaka, koji su navikli da dobijaju pozamašne iznose za usluge. I tako, kao što svedoče savremenici, nepodudaranje između regrutovanih deklarisanih trupa, koje su bile plaćene za njihov patriotizam, i broja koji je stvarno regrutovan, u stvari često je bilo veoma veliko. Takvi slučajevi nisu bili izolovani. Albanski begovi odnos sa Wiedom shvatili su, kad veoma unosan posao sastavljaju vojsku na papiru . Dok su kasnili sa slanjem svoje “vojske”, nimalo nisu kasnili sa podizanjem novca.

S druge strane, dok su pobunjenici, bili motivisani i znali su zašto ratuju, slična stvar se nije primećivala kod trupa regrutovanih dobrovoljaca od strane vlade. Već na početku, gegijski albanski brđani nisu pristali da ratuju protiv pobunjeničkih bandi koje su opkolili glavni grad, sa obrazloženjem da su otišli u Drač da brane princa. Dakle, sasvim im je nedostala motivacija za ratovanje i to se vidi i kod trupa koje su pozvane kasnije iz drugih krajeva Albanije. Tako se vojska Preng Bib Dode, koja je došla sa severa, unutar nekoliko dana, smanjila od nekoliko hiljada na samo nekoliko stotina. Razlog zašto su vladine trupe na jugu razbijene od strane pobunjenika u Beratu, bilo je smanjivanje njihovog broja kao posledica odlazak dobrovoljaca svojim kućama. Ista epidemija dezertiranja obuzela je i pridošle trupe iz Mata i Debra, na čijem čelu je bio Ahmet-beg Zogoli. Čak je tim dobrovoljnim trupama bilo žao pobunjenika. Međutim, bilo je i slučajeva da su pobunjenici sarađivali sa grčkim bandama koje su dolazile sa juga, kao što se desilo, na primer, u Korči.

Kada se u julu rat između Austro-Ugarske i Srbije približavao sve više, Turhan-paša se trudio da osigura podršku Velikih sila, posredstvom jedne turneje po Evropi. Nažalost, upravo kada su se sile spremale da se uhvate u koštac jedna s drugom, naravno da se vratio u zemlju praznih ruku. Izbijanje Prvog svetskog rata definitivno je sahranilo Albaniju i bila je ostavljena na milost haosa. Sada su se planovi evropskih zemalja o Albaniji pravili iz početka. Onako kako je tmurno predvideo jedan Francuz 1913. godine, pretila je opasnost da Albanija doživi sudbinu Poljske.

Pro-osmanski pobunjenici napredovali su u pravcu juga i širili su svoju vlast do Berata i Korče, gde su već imali pod kontrolom zonu između reke Mat i Vjose. Krajem avgusta pod njihovu kontrolu pala je i Valona, koja se predala i zbog poruka upućenih od strane IsmailjaĆemalja. Pošto su pobunjeničke snage prodrle u veliko južno pristanište, gde je proglašena nezavisnost Albanije, istaknuta je osmanska zastava naspram pune ravnodušnosti od strane stanovništva grada, koje nije manifestovalo neki otpor prema proglašenju osmanstva i ponovnog pripadanju zemlje Osmanskom carstvu.

Dračka Vlada bila je sasvim paralizovana. Nemački i austrijski dobrovoljci su se udaljili u svoje zemlje. Njihov primer su sledili i mnogi albanski dobrovoljci, kao da je to postalo nešto uobičajeno, to su učinili i holandski oficiri. Umanjena odbrana ostavila je glavni grad otvoren za okupaciju od strane pobunjenika. Wied je izgubio i podršku iz inostranstva. Veran preuzetim obavezama, on nije prihvatio zahtev iz Beča da objavi rat Srbiji. Na taj način potpuno je izgubio podršku Ballplatza, koji nije mogao uopšte da proguta to odbijanje. Wied je 2. septembara napustio Albaniju. Istom brzinom je nestala i međunarodna administracija u Skadru a gradom je upravljala jedna mešovita albanska komisija, sastavljena od muslimana i katolika, pod nadzorom međunarodnog saveta, sačinjenog od konzula sila, koji su se nalazili u tom gradu. Albanski severni prostor ponovo se raskomadao na oblasne vlasti.

Samo nekoliko dana pre odlaska princa, 5. septembra, dvije hiljade ustanika predvođenih od strane muftija iz Tirane, Kroje i Kavaje, upali su u Drač, gde su topovskim paljbama i molitvama za pobedu islama istakli ponovo osmansku zastavu. „Glavni savet“ pobunjenika na jednom sastanku održanom 23. septembra uveli su mere za ponovno priključenje Albanije Osmanskom carstvu, ističući ujedno i „osmanski karakter Albanaca“, i započeli su pripreme za slanje delegacije u Istanbul da bi se rešilo pitanje osmanskog princa za Albaniju. Ipak, odnosi između pobunjeničkih snaga nisu bile tako ružičasti zbog trvenja između raznih frakcija koje su se našle unutar njih, naročito između Esad-pašinih pristalica i onih za islamskog princa. Ovaj je rat unutar njih bio stvarno neizbežan zbog same heterogenosti tog pokreta, koji je sjedinio neprijatelje ideje o Albaniji, ali sa različitim težnjama i planovima za budućnost. Nezavisno od svega, put za sprovođenje planova suseda Albanije da se razruši ono što je urađeno godinu dana ranije bio je otvoren.

Italija, koja nije prihvatila da obnovi sporazum sa Nemačkom i Austro-Ugarskom približavajući se sve više Antanti, otpočela je razgovore sa Grčkom o podeli delova Albanije i da se na taj način otkloni svaka vrsta austrijskog delovanja iz Albanije. Italija je bila zainteresovana, u stvari, da podeli Albaniju sa balkanskim monarhijama da bi tako onemogućila bilo kakvo delovanje njenog glavnog rivala, Austrije. Osim toga podela Albanije sa balkanskim monarhijama, gde bi se Italija zadovoljila sa Valonom, služila bi rimskim ciljevima da izbegne moguće njeno rivalstvo sa njima. Grci su prvi preduzeli korak. U stvari, još krajem jula, s potpunom kršenjem sporazuma postignutim na Krfu, grčki oficiri su sišli u Sarandu i počeli su da nagomilaju vojne trupe. U italijansko-grčkim razgovorima, u kojim je i Engleska odigrala svoju ulogu, složili su se da Grčka ponovo okupira južnu Albaniju, u cilju uspostavljanja reda. Međutim, Venizellos je izrazio želju da se Italija smesti što pre u Valoni. Zografijeve trupe, Atinine la longamanus, nisu zakasnili i počeli su da marširaju u dubinu albanske teritorije, prelazeći tako liniju određenu sporazumom od 17. maja. U stvari prvi sporazum od 28. juna pretvorio se u parče papira koji se mogao koristiti za bilo šta samo ne kao pravna osnova koja treba da se poštuje.

Kao deo plana za komadanje Albanije 1913. godine, veoma brzo Esad-paša se vratio u zemlji uz podršku Srbije, s kojom je potpisao sporazum da stvori ulove za moguću aneksiju Albanije od strane Beograda na kraju rata. Iznad svega, on je preuzeo na sebe da neutrališe austrijske i bugarske intrige u zemlji. Sa srpskim novcem i na čelu 5.000 ljudi, Esad je počeo marš u pravcu Drača. Tu je on trebalo da uđe 5. oktobra gde je sebi dodelio diktatorsku vlast. Ali se ubrzo u srednjoj Albaniji ponovo rasplamsao rat. Ovog puta između islamskih fanatika, koji su zahtevali da muslimanski princ bude Esad-paša. Sukob je počeo upravo u trenutku kada je Esad-paša odbio da ratuje protiv Srbije. U stvari, 1. novembra Osmansko carstvo je objavilo rat Antanti. Esad bi mogao da savlada pobunjenike samo zahvaljujući stranoj intervenciji, onoj intervenciji koja je toliko nedostajala Wiedu, što ukazuje na to kako bi se rešili problemi Albanije da je bilo više volje i primene sile, toliko potrebna u borbi za vlast u tadašnjoj Albaniji. Volja koja je nedostajala Wiedu nije izostala Esadu. Ali tragedija će se završiti tek sredinom 1915. godine a krajem 1914. godine ti prostori biće zatečeni u jeku sukoba.

Dok se građanski rat odvijao u srednjoj Albaniji, Italijani su počeli da sprovode planove za okupaciju Valone, koji će se inscenirati, što je poznato kao „Čakuova kubura“. Reč je o Jorđi Čakuu, advokatu iz Đirokastre, nastanjenom u Valoni, koji se stavio u službu Italijana, inscenirao je razmenu vatre revolverom na tržnici Valone, izazivajući paniku da dolaze Grci. Italijani, koji su bili vrlo osetljivi za živote jednog malog broja Italijana koji žive u Valoni, iskrcali su nekoliko stotina vojnika da bi uspostavili red. Ovaj događaj, koji se desio 25. decembra, bio je Božićni dar koji je Italija dala Albancima. Opet, kao što se desilo sa dolaskom pobunjenika nekoliko meseci ranije, čitava ta farsa ravnodušno je propraćena od strane stanovništva grada. Nije ispaljen ni jedan metak.

Veliki nemački istoričar Heinrichvon Treitschke definisao je državu kao silu. Dakle, albanska država iz 1914. godine mogla je da bude sve drugo osim sila. Silu su imali drugi. Razne društvene grupe na albanskom prostoru reagovali su na razne načine prema izazovima koje su donosili događaji toga vremena. Najkraće, Albancima su nedostajali potrebni uslovi da bi stvorili svoju državu. Međutim, stavljanje države pod međunarodnu garanciju šest sila „Evropskog koncerta“ pretvorila ju je u arenu bitaka za uticaje među njima i za klijente koje su one branile.

Ismailj Kadare na simboličan način završava roman posvećen toj godini, ubistvom dva glavna lika koji su predstavljali Albaniju – jedan je razapet na krst, a drugi je živ sahranjen u grobu.* Dok krštenje predstavlja Zapad, ukop predstavlja Istok. Albanija je ubijena te godine od strane Zapada koji joj nije pomagao i od strane Istoka, Osmanskog carstva, koji se nije odricao Albanije; a sve to obavljeno je rukom Albanaca.