Božidar Šujica [1]

Ptica pepela : Uvod u nenapisanu poemu

Sarajevske Sveske br. 41-42 [2]

1.

Kad narod sluša stihove
Koje vrednosti pred njega pesnici iznose?
Je l' pesme misle istoriju
Il' se čuju kao bolji deo
Nečeg što nije postojalo?

2.
Homer oplakuje suviše brze da bi živeli
Slepi pevač vidi starce s licem
Nekog kog su ubili
Vidi i mladiće s licem
Nekog kog će ubiti

3.
Najbolji plove isteklom krvi vidovitih
O brodovi tim morem brodite!
Sve što ste naumili naći naći ćete
Na preokrenutom zvezdanom nebu u vodi
Naći ćete i ono o čemu nema saznanja
Kad do kopna stignete kopno ćete postati

4.
Postoji poezija kad u polju
Loviš cvetove
I to je vreme za radost
U polju cvetova

Nadmenost boja može biti
Velika svađa insekata
Ti upiši mirisom
Sećanje na jednu ružu čuda

5.
Iz straha da može
Značiti i čudovište
Pa da nam tek onda
Postane bliska
POEZIJU ĆE PISATI SVI
I ostaće nepoznata
Ona samoj sebi

6.

Poletevši odleteli su ždralovi
Nad okeanom jedva da su mahnuli krilom
Pratile su ih nesklopljene oči talasa
I borovi uskovitlani u dubini
Klinasto pismo ptica vodilo je njihov let
Kao što mesečarima mesec ispunjava želje

7.
Ko smo mi s viškom nepoverenja
Na tvom brodu Gospode
Ulazimo u strah i suprotstavljamo ti se
Menjamo se i ostajemo nepromenjeni

Ako se posle smrti ponovo rodimo
Svet neće biti drugačiji
Ako se i ne rodimo
svet će biti isti

8.

U volji reči
Naš je život
Rečima zaokružen

Sve reči ubijaju
Jedna spasava

9.
Kad treba reći NE
Ti govori ti kaži pesmo
I posmatraj nas
S blagonaklonim prezirom!

10.
Omladino jade mlad
U dugim kolonama dolazeći
Iz mora sunce izlazi igrajući
Za goru zalazi prevareno

11.
Dokle će većina isticati
Svoju nezamenljivost
I pokazivati šta je sve
Za nas učinila

Pred otvorenom futrolom revolvera
U plamenim jezicima nošenim
Vetrom sa lomača
Manjina svih je stajala

12.
Ovo je gubitnička pesma
Nije umotana u kože mita
U njoj se ne oslobađa
Razmetljiva jasnoća
Niti se iz proročanstva
Izdvaja nepravednost
Ona prihvata gubitak
I nijednim rešenjem zadovoljna nije

13.
Da možeš
Ono što možeš
To je sve
Poezijo!

14.
Putnici su mladi putevi su prašnjavi
Ljudi nade koji dolazite odasvud
I na sve strane odlazite
Ka čemu ste usmerili svoj duh?

Poterajmo puteve da ne zaostaju
Za usamljenicima koji izdvojeni
Ni sa kim se ne nadmeću
I ne traže da im se pridružimo

15.
Hej vi koji pišete!
Jeste li popisali
Elemente poetike?
Ne čini li vam se
Da je poezija
Lek protiv progresa!

16.
Kada politički zatvorenici
Postanu predsednici država
Hoće li dani u tamnici postati
Nostalgija ako ne postoje zatvori?

Ako himna postane sopstvena parodija
Hoće li sloboda biti slobodnija?
Hoće li samoća biti tek usamljenost
Il' početak života ni sa čim?

17.
Gde je previše stvarnog
Tu umetnost ne poriče
Šta se dešava
Tu se i anđeli boje da stupe

O nado našeg marša
Taj dobar pokret
Poezija nudi svima
I ne daje ga nikome

18.
Jesmo li se nadivili snežnom
Homeru na mrazu
Svučen poliva se vodom
I zaleđen
U oklopu
Peva
Uz verske i zverske obrede

Kako je gladan i prozebao
Bog jutros
Obučen u staklo
Promiče među putnicima na aerodromu
Eskimi ga fotografišu
Vetar ga probada
Hladnim očima

19.
Ne hajmo
što se drugima ne dopadamo!
Mi smo to što je
ruka cenzora
Precrtala
Mi smo i to što je
samocenzura
Uništila!

20.

Poete liričari profesionalci
Sa nesnosnom lakoćom
U nizu srećnih dana
Vidim vas dok snimate
Prizore sirotinjske
I prognanike što strpljivo
Podnose bedu
O svi mi na pretek imamo snage
Da podnesemo nevolje drugih
Vidim i vas nedodirljive
U belokosnoj kuli
Rastrgnute prvom strašću
Da neuzvraćene ljubavi
Prenesete
U Delo koje će vas učiniti
Besmrtnim
Vidim i vas stihotvorci
Slavuji Reda
Mirotočivi pauci pojci
Pesme koje su izmorile pokolenja
Nikome nisu potrebne
Savršeno moralni stihovi su poput
Glupih ljudi
Vidim i vas prećutani i ismejani
Gvozdeno mrkovi pobožni
Trostrukonacionalni penzioneri
U autonomnosti stvaralaštva
Zgroženi nad samim sobom
Vidim vas pred kasom države
I čitam molbe sa potpisom ćatinskim

I opraštam vam
Jer ni sam ne znam
Šta je
Nedostatak vrline

21.
Dahći na nesigurnim putevima
Poštari večnosti
Svedoče
Protiv sebe
I sve što kažu
Jeste da čuju sebe kako ćute
Sve je u tome
Da se kaže sve A reči
Reči su na smrt bolesne

22.
Veče se sprema za simetriju Sveće za paradu po plafonu
Na jednom mirisu suton i plamen ukrstiće noge
Drveće će trčati za žalostima Vetar da obnovi gnev
Taknite mrlju iz njenog stomaka smejaće se nevinost

Lončići smeđeg svetla tihi su kao ulje
Senke na vodama su grafiti narcisa koji umire
Bista pala u more slična je samo tebi
U tvom oku prolistao je venac od bronze

Gde su se izgubili pesnici? U kojim odsjajima
Noći trampe tišinu za telepatiju?
Revnosni i zapanjeni jesu li izgubili svoje telo
Jesu li prestali da vole sami sebe?

23.
Pesnici!
Ljudi za svagda!
Dovoljna je jedna iluzija
Da se stvori
Novi svet
još stariji!

24.

( Branislavu Petroviću u spomen)
Mi ma kuda pošli Kraja nema za nas
Mi se vratiti nećemo Mi idemo do Vrha
Evo dolazimo, ništavilo, da te vidimo očima
Snovi naših matera Njihove oči boga
Nemaju granice a ne smrt

U haosu i blesku u silnoj njihovoj smirenosti
Seni hodaju i u hodu senke usta govore
U cvetovima i grmljavini sunce peva susret
Ja i sebe, kapi i okeana
I proleće izranja iz nas svakim novim listom

25.

Ptica pepela peva nêma
Ona nema reč za domovinu
I traje samo u dijamantu

Nju ne pogađaju poređenja
Kroz koja ona hoda
Na visokim svojim štulama

Njen dom je smrt
I
Ona ga je napustila!

26.
Sve što će ostati
Od poezije
To su
Lanci
što ih je čovek
Skovao za bogove!

27.
Naći ćeš na mutnim visovima još sijajući
Prastari sunčev zrak i mnogo tužnog
Drveća što poprimilo je ljudski lik
A na smetlištu još uvek je mlad urnebes domovine

Naići ćeš i na one koji te sanjaju
Koji se vide u tebi Ti si im ogledalo
I na neveste što sa muzikom donose nevolje
I na nju daleku dokle god seže početak sveta

Naći ćeš zatvor iz kog niko nije pobegao
Pusto je unutra kao unutar ponoći
Kad u gluvi čas samo srce stene drhti
A pesma je u potrazi za nečim što joj izmiče

Naići ćeš na proleće sedo
I na nebo nad grobljem kao kaput puno
Energije tela I ovde i svuda zvezde su
Susedi savremenicima iz drugog života

Naći ćeš i zidove viđene iza
Zidova drugde Jedan ogroman zid blistaće
U slavi kao jutro Naći ćeš najzad šta
Može duša zore da učini za jednu dušu

28.
Ogromne i suve poljane smrti ne mogu se
Preći sem letilicama bržim od nule
Neistražena polja umetnosti mogu se preći
Samo pešice idući od uzdaha do uzdaha

29.

Ako tražim nepoznato rezbareći srdžbu samca
Na zajedničku kuću uvek mislim čežnjivo
Zidova opipljivih i vidljivih bez katanca
Da peva skupa sa mnom sve što je živo

Nenaviknut pristanku spuštanju jaslima
Nikad sapet na poravnanim tasovima
Neizvagan sitošću (nikad među sitima)
Ustima i uvom pomešan među satovima

Što gone trnovite zvezde u oči astrologa
Biti spreman na muke odvažnika to da je
Važnije od života naučih i više od toga
Da puzavac baš rado pas postaje

Govorim sebi: Moje mora da bude žestoko
To mora da bude san od zidanja večniji
Moje mora da bude kopano duboko
Da slični nama budu srećniji srećniji

Bacam na tavane ćutnje kao da su
Polomljeni kišobrani možda će tek za rođene
Biti nešto više nego što su za me u ovom času
O njihove ustalasane ruke u luk svođene

Poneti i moje oči i u njima nerđajući čelik
Da postane prostranije gradite za uzlet podloge
Uzdignite um ka veštinama za nacrt velik
Al' ispuniti reči uskličnicima ko bocama izloge

Nije dovoljno Privid to je Dajte brazde a ne ogrebe!
Ne skok trna da postane ničijih misli gluvoća
Dajte sav svemir kao celinu samog sebe
I razdvojite pesnici ubeđenja od povrća i voća

Životu svu brigu! Kroz kišu besramnu i golišavu
Nek iscuri sve nebo zelene cevi su jemstvo
Kretanje i trenutak! Uhvati ga! Uhvati javu
Kad seme za setvu osluškuje svoje sinovljevstvo!

30.
Gore iznad meke trave je budućnost
Oblaci na drugoj strani Zemlje
Nestaju sa utopijama i tugom
I visoki oblakoderi prošlosti
Lebde u plavoj ravnodušnosti neba

Pesnici dalekih planeta
Pevaju o olujama
Slaveći ih
Ne pitajući ih zašto duvaju

31.
Glumci zahvataju iz zasićenosti
I nude u izobilju što se ne menja
Liče jedni na druge samo ne na sebe
Bistri potoci su mnogi al plitki

Reči koje izgovaraju kao da su stvar očiju
Skoro da su svetlost dlana ruke
U nerazdvojivim komadima igraju
Naš život brzi gosti tela

Kada se zavesa digne diže se ugled iluziji
Kritičar sa svežim dahom ubice sedi
Na balkonu i upoređuje izmet vremena
Sa svim i svačim čak i sa podlošću bogova

32.
Besni jaje ispod ljuske vodi volju
Bubanj Meseca mlad koliko i anđeo
Koji izlazi iz kiseonika i podivljuje
Sitnu sreću frulica po uvalama

Vrč dionizijski Orion je polarni
Iskapio za stolom svog oblaka
I jedna munja umire ispisujući
U ogromnosti nebesa epitaf

I sve što su pesme ikad rekle
O sebi okrenuo se protiv njih
Senke i šapati što puze kad sunce ode
Najzad su prihvatile neprovidnost Ada

33.
Postoje melodije koje se uzdižu kao piramide
Cvetovi višnje crvene su melodije boga Ra
Grla oblaka pevuše melodije na šetalištu vetrova
Ludi fantomi igraju uz harmoniku golog Vezuva

Žalosno pokolenje uzelo je za potpis jedan talas okeana
U cik zore Istok peva On je ogroman zelenih orah
Na horizontu plamsaju borovi i ridaju stene
To su spomenici Oni ne žele da budu srećni

34.
Pesnici ulične armije u maršu
Pevaju vreme gusto od ljubavi
Pučina siromašna kao Job
Lepi svoj lepak na lepak maštu
A svet koji se vodi kao nevidljiv
Taj svet beskućnika voli da laže
Jer se raduje životu

35.
Snimaj to lice rešetku
Lepotana-krvoproliće
To je očenaš orijaški tim
Rob plamen stih cisterne

Snimaj mreže ribokrilnih
Božanstva i nadahnuće izdaje
Nije fotografija nije nostalgija
Što traje To je, ade, biti živ

36.
Kad politika sudi o umetnosti
Pitaju se ljudi koji upravljaju novcem
Na zatvorena vrata i iza njih
Uperen je pogled osinje odanosti
To je sve što i nije
Umetnost je roba pa i ostalo
Al to nije njen krah To je nešto još
Gore Tad ona cveta

37.
U nekromantijskom vijorenju duhova
Poezija pisana za pesnike je kao
Žena koja zna da drži do sebe
S druge strane njene privlačnosti
Leži sve što joj nedostaje

38.
Pesnici na samom dnu strasti
Imenuju sebe Biraju neprijatelje
I plove s njima
Potpisuju što nestaje
A što ostaje potpisuje njih

39.
Evo me pred vama ljudi ovdašnji
Vi što učite da vladate nad drugima
U ruci držite veliki žar
Vrelinu čini zakopano zlo koje
Samo sebe opravdava unapred
Moj vas poznaje stid Zato sam tu
Gore treba tek da dođe
Sada je u vazduhu koji udišete

40.
Poezija mora da se iskupi
Jer istine su je izdale
Ovi cvetovi ovde i oni tamo
Zaboravak do zaboravka
Oprezno prazno uvis dižu ruže
I kite trenutak – grob Otvaraju ga
I ne mogu više da ga zatvore
O sejači prostora uzdižite se
U blatu istrajavajte

41.
Nakon starih iluzija kada su se
Umovi usmeravali ka senkama velikih
Predmeta gde iz misli rastu stvari
A ne gde misli lete
Pod smrt-lavom potonule su generacije
Mrtvi su mrtvi naraštaji
I nema nikakve stvarnosti iznad prolaznosti
Sam jedan končić treba da se odmota
I oparaće se sva plavet led i prošlo vreme
Prestaće težnja ka zamornoj tačnosti
I prestaćemo da terorišemo jedni druge
Bogovima i himnama za uši neprijatelja
Evo ja izgovaram reči gde je smrt reči
I gde je ljubav staklo
I gde poezija ne čuje zvuk stakla slomljenog
I kao što svemir u svojim mrežama drži planetu
Ja u svojoj slabosti pridržavam sve što nestaje
I osećam se povezan u svim delovima sa zvezdama