Emil Andreev [1]

RUŽA U DUNAVU

Sarajevske Sveske br. 39-40 [2]

preveo s bugarskog: Velimir Kostov

Nemam šta da kažem, ali ću uprkos tome reći.

Replika Guida Anselma
iz filma Osam i po Frederika Felinija

Ponovo je leto bilo bogom dano, naročito avgust. Nije bilo ni pretoplo, ni hladno, ni kišovito. Dunav čak nije uzeo svoj uobičajeni danak u krvi! Na sve strane je bilo vedrine i opuštenosti. Vreme se odmaralo, pritajeno uz obalu reke, i samo su ptice preletale, ali bez lepeta krila, da ne bi reci poremetili blaženi zanos. Ljudska osećanja su bila nemoćna da bi se obradovala toj kosmičkoj anomaliji. Ona su se kupala u slatkoj vodi Dunava i radovala prividnoj besmrtnosti. Letnje vreme – lagodno vreme!
Jednog od tih blaženih avgustovskih dana – Ličko, Vlah, Geršon i ja – krenusmo starim patrolnim čamcem Cibranskog gore uz reku, prema granici sa Srbijom, da bi se smestili uz topole na nekom lepom mestu, pogodnom i za ribolov i za muške razgovore kraj vatre i pod zvezdama. Tu se čovek oseća najprivrženiji prirodi! Gotovo opipljiva praistoričnost, zatvorena u krv i damare, izbija najsilnije baš ispred treperećih plamenova i pod nebeskim telima. Čuo sam od samog Cibranskog, od koga je Geršon kupio arhajski patrolni čamac, napravljen u Nemačkoj još u Drugom svetskom ratu, da ti u životu najteže omrzne gledanje u vatru i zvezde. Tako je, kad dodaš i naježenost posle ribolova i nasladu razgovorom, kvadratura bića postaje još čarobnija. Eto, zato smo se nas četvorica uputili uzvodno.
Samo putovanje bilo je izuzetno. Prvo, niko nije verovao da će to staro gvozdeno korito iz Hitlerovog vremena sa Perkinsonovim motorom i kabinom za spavanje uopšte uspeti da izađe iz lomske marine. Da se čudiš Geršonu! Em Jevrejin, a u gradu je vladalo mišljenje da je preterao sa kupovinom nečega što je imalo više simboličan smisao. Ali, Geršonu je bilo svejedno – bio je ubeđen da možemo da otplovimo patrolnim čamcem čak do Regensburga, kroz sve dunavske zemlje, ako rešimo. Ličko se nasmejao na njegovu uverenost, dok je Vlah rekao baš ovako: "Ma bre, da ne potonemo baš ispred plaže, pa da nam se smeje ceo grad!" Nismo potonuli, ali smo se najmanje sat vremena borili protiv struje, dok nismo stigli do zavoja ka staroj ciglani – opet iz vremena rata, ali Prvog. Ljudi su nam se radovali od srca, a oni, koji su nas znali, skupili su se na obali i svi zajedno ohrabrivali: "’Ajde, ’ajde, ’ajde!", Gošo Popa zajebantski nas je pitao nas da li da dođe da nas pogura do granice Srbijom ili pak da mu bacimo uže da nas izvuče naviše. Kao tipičan stanovnik Loma, istinski je umeo da zajebava.
– Ljubomora! – zaključi Geršon.
Prizor je bio gotovo patetičan. Perkinskonov motor se mučio, još malo pa bi crkao, iza nas se vukao dim, kao da smo parna lokomotiva, a ispred, Dunav je sa mukom otvarao svoju vodu i maltene prestajao da teče, kako bi dozvolio da se krećemo. Uprkos svemu, bili smo radosni. Geršon je čak nataknuo staru kapetansku kapu i odgovarao na svaki pozdrav, dok je Ličko dvogledom razgledao plažu i coktao i kliktao čim bi ugledao neko lepo žensko telo. Vlah je sijao i iskreno se radovao što je na ovom – makar i starom, makar i jedva pokretnom – patrolnom čamcu iz Drugog rata. I kako bi pokazao ushićenost, podizao je flašu piva i vikao "Živeli", ispijajući je kao da mu je poslednja.
– Ma, bre, šta ćemo u vrbe? – javi se Ličko, ne skidajući dvogled sa očiju. – Ovde je život! Gledaj, gledaj koja riba. Bože! Geršone, pravac obala!
Predlog je nečujno otplovio niz struju, a mi smo produžili da se borimo sa Dunavom, koji se sad jedva uzdržavao od smeha. U jednom trenutku, najverovatnije kad mu je dosadilo, a i iz sažaljenja, pozvao je nekoliko starih somova, koji su pogurali gvozdeno korito svojim telima i odjednom patrolni čamac polete uzvodno napred. Svi osetiše let, ali niko nije video velike ribe.
– Šta je, bre, ovo Geršone? – prepade se Ličko.
– Jesam li vam rekao da ćemo da stignemo čak do Regensburga!
Posle pola sata somovi su nas ostavili – zagnjurili su u dubinu da opet utonu u san, a mi smo već bili kod ciglane. Procenili smo da je krajnje vreme da se usidrimo. I onako nismo shvatili ko nam je pomogao.
Geršon promeni pravac, baci sidro i ostade na patrolnom čamcu da sprema udice, a mi skočismo u vodu sa rančevima i torbama. Našli smo jedno skriveno mesto među topolama, desetak metara od reke. Trava je tu bila čista i meka. Vlah brzo sakupi kamenje i napravi ognjište. On se najviše razumeo u vatru i pripremanje hrane na žaru. Ličko i ja krenusmo po drva, jer smo već iz iskustva znali da će kasnije da nas mrzi. U tri popodne bili smo spremni za ribolov i kupanje.
– Ličo, kad si kroz dvogled gledao plažu, vide li negde Ružicu? – zlurado i đavolski se osmehujući upita Vlah koji je do kolena stajao u vodi nedaleko od patrolnog čamca.
Ličko mu ne odgovori. Bio je ozbiljan, čak pomalo tužan. Ja nikako nisam shvatao o kojoj je Ruži reč. Verovatno o nekoj ko zna kojoj u nizu Ličkovoj curi koju je pre toga Vlah tucao. U tom pravcu se kretala zajebancija.

Ličko i Vlah su imali oko četrdeset godina, lepi muškarci sa razvijenim telom, koji su u gradu imali reputaciju velikih ljubavnika; posebno Vlah. Bio je crnook, guste kose i lepih ruku. Podsećao je pomalo na Elvis Prislija, kad se smejao, najviše zbog jamica na obrazima. Bio je šaljivdžija prve lige i sa lakoćom je zavodio žene. Znao je šta im treba, ali ako bi osetio produbljivanje veze, odmmah bi bežao. Bio je mudar. Inače, zvao se Marinko i bio je iz Kladova, gore, uzvodno, u Srbiji (odatle mu i nadimak Vlah). Za razliku od njega Ličko – pravo ime Veličko – bio je daleko šarmantniji i romantičniji. Bio je zaljubljive prirode i sentimentalan kao neki lik iz opere, ali je to umeo da prikriva i ljudi su ga s pravom smatrali za pravog muškarca. Bio je vajar i pravio čudesne skulpture od bronze, ali za život je zarađivao i kao dizajner svakakvih objekata – stambenih, poslovnih i opštinskih. Sve u svemu, Ličko je bio mnogo dobar i plemenit čovek, kakvi se retko sreću u uslovima razvijene tehnologije početkom trećeg milenijuma.
– Dobra riba, a? – nastavio je Vlah.
– Ne guši čoveka, dođi da uzmeš mamce! – viknu sa patrolnog čamca Geršon.
Vlah je trebalo da uzme hranu – mrežicu sa hlebom i kamenjem – i da plivajući uđe u Dunav, da bi je na pet-šest metara ispred krme patrolnog čamca spustio u dubinu, gde će on i Geršon na belog crva da zabace za skobalja, deveriku, jeza. A ako budu imali sreće, možda i nekog šarana.
Ličko me gurnu i predloži da krenemo. Dok će njih dvojica loviti ribu, mi ćemo obalom otići kilometar-dva uzvodno i pustiti se niz reku, a potom, pre nego što se umorimo, izaći tamo gde nam se dopadne, ali ne dalje od petstotinak metara gde je privezan patrolni čamac. (Ta omiljena praksa lomskih kupača je neverovatan užitak. Prepustiš se matici i polako uživaš na površini... Osećaj je nalik letenju. Često smo odlazili na sredinu Dunava, gde je matica najsnažnija i tako opušteni mogli smo da stignemo čak do Donjeg Cibra.)
Ličko i ja polako smo krenuli uz obalu. On je do kolena gazio vodu, a ja sam pored njega išao po obali. Sunce se nalazilo tačno iznad nas i senke su nam još bile nevidljive. Dunav je bio gladak i primamljiv, nije se naslućivao ni brod, ni čamac, niti pak ljudsko biće.
– Koja je ta Ruža? – nisam se suzdržao ni posle pedesetak metara.
– Pa, učio si je pre nekoliko godina! – uzvrati uzdahnuvši Ličko, ne podižući pogled sa vode i svojih nogu...
– Ruža, Tači Đavolova? – zaprepastih se. Tako smo ga zvali u gimnaziji, gde sam predavao istoriju. Zvao se Cvetan i bio je deda pomenute Ruže.
– Aha!
– Ama, kako ti je uspelo?
– Glupa stvar. Ništa mi nije uspelo... – zaćuta Ličko.
– I bolje. Može da ti bude ćerka!
– A ti, u kom svetu ti živiš? – zaustavi se Ličko i pogleda me kao da sam izrekao najveću glupost.
– Dobro, u pravu si! Danas... A Vlah, što te zajebava?
– Zato što sam prostak i što sam mu nešto rekao...
– Ej, čekaj, da se nisi zaljubio?
– Ne pitaj!
Šta sad! Ozbiljna stvar. Nije bilo neobično da Ličko osvojii neku ženu ili devojku, ali, koliko pamtim, Ruža je imala tek dvadesetak godina. Bila je neopisivo lepa i nije mogao da je smatra tek narednom brojkom u nizu.
– A ti, šta? – pokušah da budem duhovit.
On samo uzdahnu i stade. Sagnu se, uze nekoliko kamičaka u ruku i poče da ih baca u vodu. Trudio se da pravi žabice, ali nije mu uspevalo.
– Ništa! Lizaću rane i sebe proklinjati.
– Je l’ ona zna?
Ličko se okrete i duboko me pogleda:
–’Fala bogu da zna! Čega da se stidim?
– Baš si prekardašio!
– Eureka! Otkrio si toplu vodu!
Obojica počesmo da se smejemo. Ličku je to bilo potrebno. Sad sam shvatio zašto je Vlahu uputio tužan pogled.
– Proći će!
– Ne znam! Daj da pričamo nešto drugo. Pusti Vlaha da jede govna.
– Misliš da je on? Devojka kao Ruža jedva da će da mu da?
– Hm! Ne budi siguran. Ako mu već nije dala.
– Ti si pokušao?
– Neće! Opet, ni ja se nešto nisam trudio...
– Što pre da je zaboraviš!
– Pokušaću.
Ćutali smo celih deset minuta, dok nismo ušli u Dunav. Otplivali smo daleko, na kraju zastali na nekih trista metara od rumunske obale i prepustili se matici.
– Koja uživancija, a? – rekoh. Hteo sam da zagovorim svog prijatelja, ali on odgovori veoma ozbiljno:
– Ne mogu ničeg ozbiljno da se prihvatim!
– Baš loše!
I Ličko silno pljesnu po površini, jednom, dvaput, triput... Počeo je iznervirano da udara Dunav, kao da je udarao čoveka.
– Mamicu joj, odakle se stvori!
Odjednom stade, upilji pogled unapred i lice mu se skameni. Bože, šta mu se desilo?! Da nije dobio grč? Šta sad? Zaplivah ka njemu i on pokaza rukom:
– Vidi, vidi! Pogledaj tamo!
Poslušah ga. Šta je to bilo? Na tridesetak metara ispred nas videlo se nešto zeleno sa svetložutim glavom. Zmija?! Samo nam je to trebalo!
– Budi miran! – čuh Ličkov glas. – To je cvet.
Zapliva niz maticu i malo kasnije već je držao žućkastu ružu u desnoj ruci. Vraćajući se, podigao ju je visoko iznad vode.
– Ako ovo nije znak! – zasmeja se Ličko i stavi cvet među zube.
Doplivah do njega i pogledah ružu. Cvet je pre bio svetlo oker boje. Bio je još mlad i neznatno rastvoren, svež i očuvan, kao da ga je upravo neko otkinuo i bacio sa neba.
– Ma, daj! – ne izdržah.
Video sam da Dunav sa sobom vuče šta sve ne – drveće, granje i đubre; uginulu ribu, životinje i ljude; video sam čak i kutiju čokolade Toblerone, praznu plastičnu gajbu srpskog, zaječarskog piva, čak koricu Ibzenovih sabranih drama, ali jedan cvet i to ružu na sredini reke – to nikada nisam video!
Ličko izvadi ružu iz usta, zakači je za uho i reče:
– I priroda se igra sa mnom, ali ja ću da joj...
Potom zapliva ka obali.
Sledio sam ga. Nisam imao šta da mu kažem, iako sam već imao neko posebno osećanje. Možda sam hteo Ličku da kažem da je srećan čovek, da ne traži ništa više, da mu je Gospod, evo, dao znak. Nesrećnik! Zar je stvarno mislio da je Vlah spavao sa Ružom! Pa opet, žene su nepredvidljive...
Izašli smo dosta daleko od patrolnog čamca. Ćutali smo sve vreme, u stvari, sve dok nismo stigli do bivaka. Ličko je držao ružu u ruci i neprekidno je posmatrao, spuštajući pogled.
– Ajde, bre, plivači! – pozdravi nas Geršon. – Štapove u ruke, radi kao ludo!
Ličko nije obraćao pažnju.
– Kakva je to ruža, Ličo! ’Oće te nešto ruže! – namignu Vlah.
– Ljubomora! – nasmeja se Geršon. – Profesore, uzimaj štap, da se ne obrukaš pred ženom.
Poslušah prijatelja Jevreja. I stvarno – i meni poče da radi. Ličko se, pak, uopšte nije popeo na patrolni čamac. Legao je u travu među topolama i zamišljeno gledao u nebo. Da li se molio, da li ga je nešto opsedalo – nisam umeo da kažem. Pre će biti da je uživao. Ruža mu je ležala na grudima. Podizala se polako, u ritmu njegovog udisaja.
Vratili smo se u sumrak. Ionako nije bilo potrebe da čekao noć, da palimo vatru, da pijemo i razglabamo o vinu i ženama. Gospod nam je podario dovoljno ribe, a i tu ružu. Nju Ličko nije ispuštao iz ruke.
Na povratku, staro nemačko korito lagano je klizilo niz maticu. Tokom puta, do grada, Ličko je i dalje ćutao, izvaljen na palubi. Osećali smo da mu se ne priča i da je bolje da ga ne diramo. Čak je i Vlah prestao da ga podbada. Bili smo umorni od sunca i čistog vazduha.
Prošla je čitava sedmica, tokom koje se Ličko uopšte nije pojavio – ni na uobičajenu kafu ujutro, ni na piće uveče. Tog leta imali smo takav običaj. Geršon i ja smo se baš zabrinuli, a Vlah se zlurado osmehivao i zezao: "Ubola ga ruža, e, ta žena!" Nismo obraćali pažnju, sve dok jednog dana ne rešismo da potražimo našeg prijatelja u ateljeu. Vlah nije hteo da pođe.
Ličko je bio tamo – živ i zdrav. Izgledao je nekako mlađe i lepše. Zaista se obradovao kad nas je video, odnekud je čak izvukao flašu viskija. Ono što nas je zapanjilo, Geršona i mene, bila je bronzana statua potpuno nage devojke sa ružom u kosi. Skulptura nije bila viša od sedamdesetak centimetara i , uprkos tome, sličnost sa Ružom, unukom Tači Đavola, bila je neverovatna. Nikad pre nisam video lepše golo žensko telo. Stajali smo kao omađijani, ne verujući očima.
Savršenstvo!
– Ej, da ti ona nije pozirala? – nisam uspeo da se suzdržim, ne odvajajući pogled sa skulpture. Ličko potvrdi klimnuvši glavom.
– Tako, dakle, a?
– Ne pitaj! – odgovori.
– Ljubomora! – nasmeja se Geršon i dodade: – Hoćemo li na brod da zalijemo skulpturu. Tamo je mesto za ovaj viski.
Bio je još dan kad smo seli na palubu, okrenuti ka Dunavu, i načeli flašu. Bili smo srećni, iako nismo sedeli kraj vatre i toplih zvezda. (Ponekad i reka učini isto, naročito ako je reč o Dunavu!) Pili smo i smejali se, ogovarajući Vlaha da se ne razume u umetnost. Nisam se usudio da ga još zapitkujem o Ruži. Uostalom, šta bi mi to trebalo? Važno je bilo da sam u društvu sa Ličkom i Geršonom i da je to leto bilo kao bogom dano.
U sumrak se sa istoka pojavi veliki putnički brod – austrijski, all inclusive, sa mnogo staraca. Malo zatim naišao je i drugi, pa treći i tako za samo pet minuta ispred nas, kao na kakvoj paradi, kraj nas je prošlo ukupno šest brodova – belih i istih kao da su blizanci.
– Znaju zašto žive! – ote mi se.
Ličko brzo dohvati dvogled i dok je ispitivao brod po brod, Geršon poče da govori:
– Ličo, bio sam ubeđen da je ruža koju si našao usred Dunava bačena, brate, sa ovakvog broda. Neka bakica se naljutila na svog licemernog kavaljera i...
– E, kako si znao, bre! Profesore, na, gledaj! – I Ličko mi dade dvogled.
Našao sam mesto koje mi je pokazivao. I šta sam video? Stvarno, na najvišoj palubi trećeg broda jedan muškarac je razgovarao sa nekom devojkom. U rukama je držala ružu – sa te razdaljine nisam mogao da raspoznam boju – i nervozno ju je vrtela među prstima. Nisam verovao očima. Ličko je nastavio priču:
– Pogledaj na sve palube. Videćeš da na svakoj od njih bar dvojica-trojica koji daruju cveće svojoj voljenoj. Tu i tamo, neka će ga baciti, je l’ da? Logično! Geršone, ti si genije. Zajebali su te za švapski čama, ali ovom prilikom...
– Nemoj tako, inače palim mašinu i odmah krećem za Regensburg! – nasmeja se naš prijatelj. Posle, kad je povukao gutljaj, dodade: – Da, ali kad sam malo bolje razmislio, Ličo, rekoh sebi: "Možda je i sa neba pala tvoja ruža!"
U tom trenutku, začu se prodorna sirena prvog broda, potom i ostalih. Kapetani su dugo, spuštajući se velikom rekom na Balkan, pozdravljali grad. Trgoh se i zamalo od straha ne ispustih dvogled u Dunav. Ličko i Geršon su se smejali i vikali na sav glas. Sa obale se približavao Vlah sa flašom piva. On ni za šta na svetu ne bi propustio takvo veče.