Avni Halimi [1]

APSURD KAZNE

Sarajevske Sveske br. 37-38 [2]

prevela sa albanskog: Nailje Malja Imami

Kad moja supruga uđe u kupatilo da se tušira, meni dobro dođe da malo zadremam. U suprotnom, ako bih ostao budan, podivljao bih od njenog nemara. Ona je sada unutra, a ja, dok sedim u fotelji, čekam da na mene dođe red da se tuširam. Na stolu posmatram opeglano odelo i kinesku kravatu koja mi bode oči, jer znam da kad je budem vezivao ličiće na rep onog pacova koji živi svoj život po fekalnim kanalizacijama. Iz kuhinje dopire buka dece koja se svađaju. Neprestano se svađaju ko će prvi da naspe šećer na komad hleba, ko prvi da ga poprska vodom iz česme, ko da sedi u krilu, a ko da hrani najmlađeg. Sada nedelju dana moja deca jedu hleb sa šećerom. Ali ima i dece koja jedu samo suv hleb! Đavo da ga nosi, malo tešim sebe.

Čim se budem istuširao otići ću u izdavačku kuću „Mega Ars” da potpišem ugovor. Prema usmenom dogovoru, za štampanje poslednjeg rukopisa, trinaestog po redu, umesto honorara dobiću sto primeraka. Nadam se da bar nekoliko meseci neću morati više da slušam onaj refren dnevnih svađa. Deca će imati dovoljno šećera i soli, mleka i maslaca. Prodaću primerke i zatvoriću usta svima, čak i supruzi, kojoj čak i državna banka nije dovoljna za kupovinu šminke.

Jedna druga briga počinje da me brine. Šta ako skupim svu poeziju, drame, romane, priče, eseje i da ih sâm prodajem jedno po jedno. Zar ne bih zaradio više?! Jedan primerak štampane knjige ne može da košta više nego dva kilograma hleba, dok će mi jedna knjiga poezije doneti novac bar za pola hleba. Ne moram da se umaram više. Zaključujem da bi mi prodaja mojih dela na uličnom tržištu, na trotoaru prepunom vunenih čarapa i rakije lozovače, cigara i duvana, pakovanja pudinga i salepa, starog zarđalog alata, donela bolju dobit od ugovora sa direktorima izdavačkih kuća. Treba mi jedna velika torba da skupim hiljade stranica svojih rukopisa. Zatražiću je od komšije.
– Izvinite me što Vas uznemiravam, gospodine Sem. Ako imate jednu veliku i duboku torbu. Uveče ću Vam je vratiti. Treba mi za pijacu!
– Vi ste, komšija! Već je punih deset godina da se nismo videli, uha! Čak ni u dvorištu kuće. Zar ne vidite da Vaša bašta liči na staru grobnicu prekrivenu grmljem i trnjem. Ceo dan leškarite! Radite nešto moj komšija, radite! Imaćete i torbu i svašta. Izvinite me, ne mogu da Vam pomognem. Nemam nikakvu torbu!
Zatim sam pokucao i na vrata drugog komšije. Pokucao sam i kod trećeg. Svi su mi odgovorili istim rečima. Vratih se kući i setih se da sam u podrumu video jednu veliku vreću ispunjenu odećom mojih pokojnih roditelja. Do vrha sam je ispunio rukopisima. U podne sam jedva našao kutak na pijaci svaštarija. Ispred sebe sam stavio kartonsku kutiju, kao i svi drugi koji su prodavali starudije, a na kutiju i neke rukopise. Gospođe i gospoda išli su za svojim poslovima. Niko nije pogledao u moj štand od kartona. Počeo sam da dozivam kupce. U početku tihim glasom, a zatim sve glasnije i glasnije.
– Izvolite ljudi... Hej, gospođo... jedna knjiga poezije jedna žvaka. Evo gospodine, to košta kao jedna kutija cigareta... Uzmite gospođo... izgledate kao lik iz ove poezije. Izvolite ovo... izvolite... Evo jednog romana koji govori o kurtizanama koje su htele da se bave politikom... Izvolite dramu koja otkriva atentat na predsednika... Izvolite gospodine, za malo novaca ovaj esej će biti Vaš. Govori o uzaludnosti čestitanja Božića. Gospođo... Gospodine... Izvolite... Je l’ ima neko ko čita, uh, majku da vam, uh!
Kao iz zemlje, preda mnom se stvori policajac, od glave do pete u panciru.
– Zašto remetiš mir na pijaci?
– Prodajem, gospodine!
– Šta?
– To što sam pisao?
– Šta?
– Pa... evo... poeziju, romane, drame, priče, eseje, i druge koještarije!
– Ko Vam je rekao da pišete?
– Niko! Sam!
– Ko ste Vi?!
– Rrap Guri.
– Zašto vičete?
– Rekao sam Vam, prodajem!
– Šta?
– Vunu...
– Pođite sa mnom!
Policajac me hvata za rame uperivši mi pištolj u potiljak. Niko da zamoli policajca da me pusti. Poče da duva snažan vetar, kao olujni, i za tren zahvati samo moje rukopise. Za nekoliko sekundi nebo nad gradom ispuni se papirima. Listovi lete i ne padaju na zemlju. Policajac me uvodi u jednu zgradu. Dolazi lift i ulazimo u njega. Lift izgleda supermoderno. Bez dugmeta s brojevima spratova. Pokreće se glasom. „Dole”, rekao je policajac i, kao munja, lift počne da se spušta. Kroz stakla na vratima gledam kako se spuštamo nadole u uzan ponor, kao magična kutija koja nas vodi negde u beskraj. Jedna bela štrafta, kao ona na asfaltu, upija moj pogled. Policajac me posmatra s hladnim osmehom. Ponekad namršti obrve i zatvara bojažljivo oči, kao da pred sobom ima biće koje je čas čovek, čas monstrum. Uzalud ga pitam kud idemo. Nije više otvarao usta. Zatvorio je i oči, zauzimajući pozu mumije. Ne plaši me toliko on koliko se plašim sebe samog! Počinjem da se menjam. Gledam svoje naborane ruke koje drhte. Prsti nisu više oni koji mogu da pritisnu dugmad pisaće mašine. Po ramenima mi pada osedela i prašnjava kosa. Za nekoliko trenutaka narasla je toliko da je dostigla do poda lifta. Ogledam se u ogledalu koje stoji s moje desne strane. Naboran, odvratan. Obrve, brkovi i seda brada. Od težine brade kida mi se vrat. Osećam da mi na leđima izrasta grba. Počinjem da se povijem i da se smanjujem. Postajem pogrbljen. Molim policajca da mi objasni šta se dešava sa mnom! On ne progovara, a čim ja progovorim lift sve više povećava brzinu spuštanja. Sve se više smanjujem. Sada policajcu dođem do kolena. On se ne menja uopšte. Ne pomera se, ne otvara oči, ne spušta ruke sa grudi, gde ih drži prekrštene. Najzad, stajemo. Po zidovima lifta izbija vrela para. Vrata se otvaraju i mi izlazimo. Načinimo korak i pred sobom ponovo imamo druga vrata. Vrata toliko velika da imaš utisak kako stojiš ispred neke zavese spuštene s neba. Čekamo! Čekamo dugo! Toliko dugo da moje telo ponovo dobija onaj oblik i izgled koji sam imao dok smo se spuštali liftom. Osećam kako vrata počinju da se pomeraju! Niti se otvaraju sa strane, niti se podižu gore. Upravo, spuštaju se dole. Kroz svetlo koje izbija ispod praga. Ulazimo unutra.
– A ovaj?! Kakav je njegov greh? – čujem glas koji ne znam odakle dolazi.
– Prodavao je...
– Šta?
– Vunu! – dobacim ja.
– Vodite ga u ćeliju na prvom spratu podruma.
– Kod proroka?
– Da! Neka uđe drugi!
Čim je u sobu ušla supruga, zaguši me njen parfem. Nagazi me svojim papučama od zmijske kože.
– Još nisi spreman?! Hoćeš da spavaš ili idemo u „Mega Ars”, a? Ljudi nemaju vremena da te čekaju čitav dan!
– Nikuda nećemo ići! Nemam vremena! Čeka me jedan još veći posao!