Ljubica Arsić [1]

SALOMA

Sarajevske Sveske br. 27/28 [2]

Kada sam kasnije o tome razmišljao, na stanici, u tramvaju, priljubljen celom dužinom tela uz neku nepoznatu ženu, činilo mi se da se to nikad nije ni dogodilo. Kao što inače prošlost izgleda kad se čovek iz nje probudi. Ostaje samo nečiji razuzdan smeh, zgrčen poput obarene kajsije na dnu tek otvorene konzerve, lica koja se poput leda polako otapaju u čaši. Ali zvonjenje telefona one kasne noći još uvek je stvarno. Čujem ga, doduše, sve slabije, ponekad usred nemuštog sna u kojem je to jedini zvuk, dok hodam unazad kroz vreme, s rukom ispruženom prema telefonu koji će mi podariti dane sreće i nemira. I to baš kad je počinjalo proleće s bubamarom zapetljanom u žute čipke paprati, tamo dole, u ciganskom dvorištu koje se vidi s mog prozora.
Neko je preko dvorišta vukao gajbe s praznim pivskim flašama, mladi Ciganin valjda, koji je iz sveg glasa psovao kuče. Za sunčanih dana svi su izlazili napolje da zasukanih nogavica ili goluždravi gacaju po blatnim baricama dok je Ciganka šmrkom prala crveni ćilim, dok im je glasno govorila pokazujući na sunce pa na tranzistor oko kojeg bi se najednom svi okupili. Te noći blesnulo bi iznenada zevanje otvorenih vrata odakle je istrčala crvena zavesa, ili je to bila crvena svetlost koja je gurala Cigane prema kučetu. Tada je zazvonio telefon.
Pustio sam ga da malo zvoni pa sam bezvoljno pošao da se javim pretpostavljajući da je to sigurno Bibi, bivša Bibi kojoj sam uzalud poklonio tolike mesece pažnje i razumevanja. Bila je opsednuta modom, bila je mlitava, bila je na jedan tipično ženski način anđeoska i prilično glupa na mnogo drugih. A ja prilično usamljen i zbog toga prestrašen, sulud usred požude koju je brzo smirila svojim brisuckanjem prašine nedeljom pre podne, slaganjem majica pod konac i milo izgovorenim savetima šta treba da uradim kad se kasno vratim iz pozorišta u kojem sam radio kao šaptač, kako da jedem a da ne ugrozim varenje, kome da verujem, kako da održim prisustvo duha koje sam ponekad pred predstavu gubio. Život bez Bibi, priznajem, opet je postao lep, mada je njen duh opremljen majčinskom brigom i urednošću još uvek letuckao oko mene, podsećajući me poput tesnih gaća, kada se previše uzjogunim. Povremeno je telefonirala pošto bih došao s predstave, tek da mi kaže kako brine za mene, jer je život podmukao a ja sam pravo naivno derište koje se smuca po budžacima ne mareći za šiljak, da li mi nešto treba, ostaćemo, naravno, prijatelji. Završavao sam te retke razgovore pitajući za mamu i lekove, sladeći se, kao poslednji muški sadista, da je Bibi iznenada oslepela i ogluvela, pa sam joj snagom nezemaljske volje slao njeno astralno telo koje mi je po terasi raspremalo stare tegle, da odleprša malo i do njenog stana i da je pod ruku odvede do kupatila.
Najzad sam podigao slušalicu iz koje je nepoznati ženski glas rekao:
– Znala sam da ne spavate, da kao i ja volite noć.
– Da – odgovorio sam, a to je moglo da znači svašta, da volim noć, da čekam šta će mi sledeće reći, da sam iznenađen pitomošću glasa i da nijedno od ovoga neću reći puštajući da kroz moj dah do nje dođe sve što sam u trenutku pomislio.
– Sigurno ste pogrešili – našta mi ona odgovori da nikad ne greši, dodajući da je sada u našim prozorima pun Mesec, što je bilo sasvim tačno. U mom je kao španska snajka dobio maramu od zavese, a još mi reče da ona tada ne može da spava. Videla je i moj osvetljen prozor, što me je nateralo da zgrabim telefon i pritrčim prozoru, usput srušivši stalak s novinama ne bih li otkrio odakle me zove. Iz njenog stana, dakle, vidi se moj prozor. Neka bezlična svetla, daleke rupe izbušenog neba tinjale su kroz mrak. Uostalom, ona je mogla da zove i iz mračne sobe.
– Pa samo tako, da vas čujem – rekla je nežno i tiho, i spustila slušalicu dok sam ja u signal mucao nešto o njenom imenu.
Dešavalo mi se da, vraćajući se kući, sednem na neku klupu umrljanu krečom golubijih govanaca, pogrbim se i laktovima oslonim o kolena. Usred zvučne halucinacije, koju sam prvi put doživeo na završnoj godini muzičke škole, čuo bih kako čitav svet prijatno bruji kroz prozor, kako buče daleki gradovi i talasi, kako telegrafske žice trepere ulazeći kao fine burgije u moj sluh, koji bi istinski počinjao da razdvaja i razlikuje sve te zvuke. Čuo sam soptanje vozova i škripu točkova, zatim glasove putnika koji se smeju i kašlju, šušketanje novina u njihovim rukama, točenje vode u priručnom lavabou, sve to zatim skupljeno i ukroćeno u jednu veliku loptu, veliki huk koji bi se valjao po meni, raspadajući se u otkucaje srca i mog sata.
Tako me je te noći, potpuno razbuđenog, rasturalo po izgužvanom krevetu, zujanje uznemirene košnice, koje je uticalo na živce. Usred nesanice počeo sam da osećam groznicu prouzrokovanu možda nedeljnom napetošću, ali i nepoznatim ženskim glasom, koji je dolazio spolja, onako kako sam i sam posmatrao svet, sa strane, nervirajući se zbog nesposobnosti da se u bilo šta ozbiljno ne uključujem.
Pred zoru pogasiše se vatre pakla koje su mi prljile dlake na rukama i nogama pa sam se svaki čas češkao, pokušavajući da pomirim jastuk i leđa, čaršav i stopala, usnuvši kroz haotičan dremež rajski puteljak, koji me je odveo do kišnog jutra.
Sledeće noći opet je zvala. Njen glas je zacvrkutao:
– Kako je, šaptaču? – što me je u trenu potpuno oborilo s nogu, pa sam je upitao odakle zna da sam sufler u pozorištu, a ona je odgovorila da se neke stvari jednostavno podrazumevaju, naglo prešavši na priču o vlažnim krpama u vazduhu zbog kojih se u proleće teško diše. A vi, kako ste vi, kad je posle kiše sve toplije, i kad se ima utisak da se, naročito u tami, nepodnošljivo ništa ne dešava. Predložio sam joj da se nađemo u kafiću Scena, koji je radio celu noć, popijemo piće i lepo se ispričamo.
– Da bi ljudi razmenili malo pažnje – rekla je – nije potrebno da se ikad vide.
Posle trećeg razgovora osećao sam da ima glas savršene žene. Ni debela ni mršava, s dovoljno oblina da čovek blagoslovi dar pipanja što mu ga je podarila priroda. Po zaraznom smehu zamišljao sam njene pokrete. Prepoznavao sam i njeno ćutanje i po njemu zamišljao njene oči. Zelene, setne. Zapamtio sam njen glas i po njemu zamišljao njenu nežnost. A kada mi je na telefonskoj sekretarici ostavila poruku: Amerikanci prave koka-kolu, Japanci gaje bonsai, a vi? Leptir se pretvara u poljubac, znao sam da sam se zaljubio.
Sva naša sledeća ćaskanja, njeno mazno: pa kako je večeras? – na koje bih se raspričao strahujući, kao Šeherezada, da će kraj razgovora za mene biti svilen gajtan, noćna mora što poput pljuska bubonja po krovu, ili prodoran vrisak mačaka, sve me je to odvlačilo dalje od stvarnog tela ili lica. Približavao sam se njenom glasu nagonom slepca, koji pipa u mraku, ili čuje sve ono što inače ne može da se čuje: njenu ženstvenost i potrebu da me usreći, njenu vernost.
Jednom mi je, pošto sam se raspričao o svetu prepunom zgodnih muškaraca, rekla:
– Ali vi ste najlepši!
Priznajem, dobio sam krila, ali sam se i uplašio jer shvatih da ona ne samo da zna kako izgledam, već me možda i sasvim bezbedno proučava dok se ja lagodno krećem kao da sam sam na svetu.
Odlučio sam da je pronađem, ali odakle, pobogu, da počnem? Slušajući muziku koja me je opuštala, razmišljao sam kako je drugi ljudi primaju. S Mendelsonom su kao kod kuće. Albinoni ih čini plemenitim, uz Bramsa se osećaju umetnički, jer zamišljaju da njegovu muziku ne može svako da razume, pa onda jasan Štraus i Don Huan s melodijicama koje mogu da zviždukaju valjajući ih po ustima kao predjelo. A onda glavno jelo, velika Betovenova vibracijska masaža, prvi taktovi Pete uvek bi me lupili za vrat kao lopata, tako kod ovog genijalnog gluvaća sudbina gruva na vrata. Pade mi najednom na pamet da onaj ljupki glas možda pripada nekoj od pevačica opere u kojoj sam radio. Sigurno da je tako jer je, nadahnuto se setih, pun nežnih zelenkastih prelaza jedva primetne nazalne čulnosti, prošaran ružičastim žilicama, podatan kao muzika od dna do vrha.
Travijata je odmah otpala, bila je toliko štrkljasta da smo je u pozorištu prozvali Banana. Možda Karmen s krupnim očima, još većim sisama i nabubrelim čulnim usnama, namazanim drečavo crvenim karminom koji je redovno prelazio ivice. Nekako previše direktna, jer s njom muškarac isključivo misli na krevet. Previše jeftina, sa operskim suzama, koje su bile suviše krupne, a i tekle su presporo. Hodala je pozorišnim hodnicima, ne dodirujući pod i ne primećujući nikoga, gledala je iz nekog drugog doba u kojem su znali sve o njenom talentu, neodredivog i dalekog, ali svakako nekog doba koje je prethodilo otkriću dezodoransa. Možda je to, zbog one poruke o Japancima, bila Ćo Ćo San, alabasterskog tena i zagonetnog osmeha. I ona je ubrzo stavljena van sumnje posle jedne probe, kada smo zajedno sedeli u pozorišnom klubu, gde je ona kao vrhunac životne avanture, uzbuđenim glasom jedne ovčice pričala mađarskom tenoru kako je jednom u Tivtu, zbog svoje stidljivosti, morala dvaput da večera. Ostale su imale raspuknute glasove, rasturene lažnim aplauzima i polupraznim parterom, orkestrom koji se, umesto sviranja, otresao kao pokisla kokoš. Jedva su ih nekako sakupljale, te svoje glasove, pred predstavu prišivale po šavovima, bojeći se grozomornih cepanja, koja su pored sramne golotinje značila i kraj karijere.
Provodio sam jedno od toliko sličnih večeri u pozorišnom bifeu, gde bih posle predstave popio dva-tri pićenceta kojima sam spirao iz grla prašinu kulisa, lažnjake od osmeha i klicanja, što su tako raskalašno publici delili sa scene. Iste čaše što zveckaju, znojavi glumci koji dernjavom pokušavaju da okaju svoj jad, glumice čiji su prednji zubi počeli opasno da se razmiču, njihova već zbabana koketerija možda je u ovoj pometnji od alkohola i dima nekako delovala, na uličnom suncu nije vredela ni pišljiva boba. Naravno, i kelner zapanjujuće poslovan i priseban, bez trunke oduševljenja brisao je čaše i točio piće gestovima nadmenog stvora koji ne želi da učestvuje u opštem ludilu. Timario je poput konjušara ždrebicu za svog gospodara. Na stolici pored stuba sedeo je usamljeni bariton, gladio crnu ofarbanu bradu i zulufe, dovikivao nešto onima koji ulaze i izlaze.
Odjednom se sve od mene udaljilo. Kao da je ceo prizor neko polio surutkom. Primetih kako me kelner i glumci gledaju ispod oka čudeći se što se već desetak minuta ne pomeram. Imao sam u tom trenu potpunog zastakljenja onu retku ali tako lucidnu sliku stvarnosti koja se izoštrava u blesku svesti, u sevu kad sve stvari izgledaju jasne i otkrivene iza teške somotne zavese.
Sve je namah zaćutalo. Čaša se zaustavila u vazduhu. Glava klonula prema ramenu. U ruci je gorela šibica kad sam usred nezemaljskog ćutanja čuo rečenicu koja je baš za mene bila smišljena:
– Šta u stvari volite da popijete?
Ta rečenica sada nije važna niti će u bunilu rečenica kojima će me žene zasipati ikada biti, ali sam je zapamtio od reči do reči. To je bio njen glas. Dolazio je iza leđa, pa još malo sa strane, ali mi je ulazio pravo u uvo, gotovo kao preko telefona. Kada sam se okrenuo, videh je kako stoji pored barske stolice.
Upravo tako sam je i zamišljao. Upitah se u srećnoj zbunjenosti kako se pre nisam dosetio da onaj glas pripada mladoj Salomi, sopranu školovanom u inostranstvu, koja je tako zanosno gackala po lokvi pozorišne krvi, noseći na tanjiru odsečenu glavu Jovana Krstitelja.
– Ja častim – reče mi dok se pela na barsku stolicu – i hvala što ste mi baš na onom mestu pritekli u pomoć. Irodijada me dekoncentriše, misli da je opera pisana samo zbog nje. U svakom slučaju – pogledala me je najdivnijim očima na svetu – sve je ispalo dobro.
Te noći pozvala me je telefonom, praveći se da se nismo sreli u pozorišnom bifeu. Nedovršene i nejasne rečenice praćakale su se kao sardele u mreži. Salomo devojko, bićeš moja, ponavljao sam kao lucprda, još malo pa si tu pored mene, još samo malo. A dotle? Spora mehanika sedenja za kafanskim stolovima dok je oprezno uzimam za ruku što se jedva opire i u početku ne odgovara na stisak, onda se, obnevidela ruka, predaje i ja je puštam od sebe. Idemo u bioskope i volimo zajedničke glumce. Čitamo iste knjige. Zbog nje proučavam Velikićev Slučaj Bremen, koji je tada u modi i cele večeri, pripit, trabunjam o različitim nivoima koje pisac ugrađuje u svoje likove. Poklanjam joj kitice cveća i dugo je ljubim u usta, pokušavajući da ruku zaklonjenu stolnjakom uvučem što dublje među njene blago razmaknute noge, na zgražavanje neke gospođe pored nas, čija je trostruka niska bisera od uzbuđenja podrhtavala na ogromnom dekolteu.
Nikad je nisam upitao zašto je baš mene izabrala. Znao sam da tihoj Salomi, koja mi se, blago me gurkajući, sve više približava, odgovaraju podrumska bića koja su, kao i ja, šaputala tamo negde iz mraka. Salomo, Salometo, mrmljao sam odlazeći u ve-ce da umivanjem ublažim napetost, ali sam samo kastracijom mogao da se oslobodim njenog lika, koji je zatvorenih očiju i otvorenih usta učestvovao u strašnim prizorima bludničenja, pri čemu mi je ruka brzo malaksavala da sam iz klozeta izlazio postiđen, kao kakav neotesani balavander.
Noćni pozivi su se od one večeri kad smo u pozorišnom bifeu popili naše prvo zajedničko piće, proredili i na kraju potpuno nestali.
U početku, kad bih je dopratio do kuće, u mračnom haustoru dopuštala mi je odmerene poljupce i labave zagrljaje. Iz sve snage se trudila da prikrije klonulost, bespomoćnost koja bi je obuzela u milovanju, kada bi počinjala da drhti u mojim rukama pre nego što me je blago odgurnula, tiho me opominjući da još nije spremna. Jedanput se nadlanicom očešala o zategnuti prednji deo mojih pantalona, i naglo trgla ruku, udaljivši se od mene.
– Nadam se da se nisi povredila – našalio sam se dok je ona dureći se zaćutala pa se tobože hladno sa mnom pozdravila i otrčala do lifta. Ali zato su sledeće večeri bile pravi vrtlog poljubaca i draškanja, koje je izvodila na trenutke tako vešto, kao žena kojoj nisu strana tanana zadovoljstva. Blago ga je, da me rajsferšlusom ne povredi, vadila iz šlica i onako nadignutog uzimala u ruku kao da previja ptičicu ispalu iz gnezda. Trljala ga je između dlanova, pripaljivala kremenom vatru usled puste indijanske noći. Donji pulsevi su kucali, ona je nešto mrmljala ili je pevušila, stiskajući ga prepunjenog zadovoljstvom, pa bih u tim haustorskim orgijama poželeo da joj izbušim rupu na struku i tu ga izlijem.
Bio sam siguran da će doći u moj stan onda kad joj budem ispričao, tako zauvek osiguravši njeno poverenje, nešto ozbiljno i važno za moj život.
Beše to jedno čudno pijanstvo. Posle samo nekoliko čašica rakije, verovatno prepune metila, koje sam ispio na nekom veselom ispraćaju u vojsku, potpuno sam obnevideo, zakoračivši u pijanstvo slično ludilu. Ni danas se ne sećam kako sam došao do kreveta, ali pamtim da sam, ležeći u njemu, bio potpuno svestan sadašnjosti koja je podsećala na večnost, oklembešenog tela koje je usled te večnosti plutalo kao odlomljena daska, ljuljuškalo se na sivim, zamućenim vodama. Misli su mi poput zavoja čvrsto stezale glavu. Okolo poče neko vijanje, fijuci i kovitlaci ledenog vazduha brijali su po obrazu, uvlačili se ispod leđa i hladili čaršav, vukli ga iz sve snage s postelje. Zatim se taj vazduh cerekao, čangrljajući ispod kreveta metalnim paricama. Tako sigurno izgleda kad čovek ludi, pomislio sam užasnut, nemoćan da mrdnem prstom. Odjednom se kraj mog uzglavlja stvori prelepi muškarac glatke blede puti kao u devojke, kao kupine crnih, prodornih očiju i duge srebrne kose zakačene u spiralnu punđu. Izvadio je iz nje šnalu i biserni pramenovi zavijoriše kao griva iza njegovih širokih, jakih leđa. Ne boj se, reče mi, sve će biti dobro, a sada spavaj, spavaj. Zatim je legao na samu ivicu kreveta jer ja i dalje nisam mogao da se pomerim. Celom dužinom osetih njegovo gipko telo koje me je štitilo od hladnog vazduha, njegovu baršunastu kožu koja me je grejala, pa se zakašljah od milja, siguran zbog njegove kože i mišića koji su dodirom punili moje onemoćalo telo novom snagom. Mirno zaspah.
Dok sam joj ovo pričao, moja Saloma mi se sve više približavala, kao da će me tako bolje razumeti. Sijale su tačkice u njenim očima. Zajapurena od slušanja, upitala me je ko je bio taj mladić, a ja joj rekoh: Anđeo. Pa zatim: kako bi bilo da svratimo do mene na kafu, na šta ona, nemo pristajući, prva ustade od kafanskog stola.
Dugo smo se ljubili, iznova započinjući zagrljaje, poluobučeni jer se ona blago jogunila zaustavljajući mi ruku, koja je vazda petljala oko bluze, na jedvite jade je bacivši na pod između dve pruge svetlosti. Njuškala mi je vrat vrhom nosa, želeći valjda da se uveri da baš nemam vonj divlje zveri, a kada bih zadobio njeno poverenje, obuhvatala bi ustima vrh mog jezika i sisala ga kao dudicu, smejuljeći se, dok sam se ja, ječeći od zadovoljstva, spremao na skok. Uzaman, jer kad sam je doveo u položaj iole podesan za prepuštanje, već sam bio prenapaljena i zbog toga jadna olupina. Ležali smo nagi u labavom zagrljaju. Usnama potražih ono vrelo udubljenje između vrata i ključne kosti. Tada se ona osmeli, naglo se uzbudivši, počela je da me ljubi, da se blago trlja o moje butine zbog čega mi se vratila snaga. Požurih da se u nju uguram. Drhtavo mi je šapnula onim njenim glasom:
– Molim te, pazi da ga na vreme izvadiš.
A onda se, kao da se odjednom predomislila posle samo nekoliko žustrih mrdanja, izmigolji i izbaci iz sebe nadignuto stvorenje, uskovitlano i pomodrelo od navale krvi. Pokušavši da dobijem skromnu nadoknadu, uzeh je za ruku pokazujući kako da oko njega sklopi prste, ali me ona zamoli da nikako ne može baš sada da mi to čini. Morao sam na prečac da demonstriram taj brzopleti i haotičan čin u kojem mi je koncentraciju prekidalo jurcanje Cigana po dvorištu i njihovo pijano podvriskivanje, dok me je Saloma posmatrala sa čuđenjem i tugom.
Kasniji razgovor uz nekoliko popušenih cigareta, o strogim roditeljima koji bdiju nad sudbinom svoje jedinice, opomenu me da pravog sladostrašća i baškarenja neće biti sve dok ne upoznam njenu porodicu.
Salomini roditelji, gospodin i gospođa Kabiljo, stanovali su na pretposlednjem spratu zgrade s koje se mogao videti moj prozor. Manžetne doktora Kabilja sigurno su nekad bile čistije, ali su pređašnju higijenu nadoknađivali dostojanstveni portreti rabina u kitnjastim ramovima i sefardske tetke grupisane iznad komode. One su u priči mame Kabiljo, kojom je želela da zabašuri svoje šumadijsko poreklo, bile pravi majstori lakog umiranja. Sve muževljeve tetke umrle su baš na njenim rukama, ispustivši jedno lahko dihanije slično onom pufff pri pućkanju finih, mirišljavih cigareta. Najstarija čak u avionu koji je preletao Budimpeštu.
Po tom tajanastvenom jevrejskom carstvu moja draga se kretala kao nestvarno biće napravljeno od vazduha i mesečine, umivano slatkim belim vinom.
Na ručku je bio i kum Pavle, prpošni čikica koji je za stolom vodio glavnu reč, pričajući bestraga dugačke viceve sa onim reptilskim rečenicama tipa i ja onda samo što mu nisam rekao ipak sačekavši da vidim šta će on da mi kaže, koje su bile pravo mučenje slično onom kada čovek ne može da do kraja iscedi bolnu bubuljicu ili dovrši tek započeto silovanje prekinuto upadom nekog prilježnog policajca.
Dok smo ćaskali posle završenog jela, Saloma ode u kuhinju da skuva kafu. Vratila se s velikim ružičastim ibrikom čija je izvijena drška podsećala na klempavo uvo. Smeškala se dok mi je sipala kafu, davala mi znake da sam se svima dopao, hrabreći me da slobodno razgledam stvari po sobi. Na komodi, između fanatično islikanog porcelanskog jajeta i drvenih kutijica sa uspavanim lepoticama stajala je porodična fotografija, verovatno snimljena na moru. Saloma, već devojčurak, u šortsu i sa ušpicenim sisićima, sedela je na nekom zidiću, a pored nje, kum Pavle, s rukom nehajno položenom na njenu golu butinu.
Ljubomora mi žustro opali šamar, ruka je zadrhtala, prosuh malo kafe na pantalone. Taj matori perverznjak sigurno joj je na plaži utrljavao kremu za sunčanje po ramenima i butinama, brisao nagle suze, kao slučajno rukom prelazeći preko nabudženih sisića, u vodi bi je, gnjurajući je, hvatao oko struka, sakupljao joj kosu gumicom, uvlačeći sa vrata po koji odbegli pramen u punđicu.
Saloma mi je odmah pritrčala, trljajući krpom uflekano mesto. Nešto iz predsoblja gromoglasno zalaja i u salon utrča doga koja je u balavim čeljustima nosila nepristojno crvenu gumenu kost. Ogromna životinju tu stvarčicu spusti nasred sobe, zatim dođe do mene, podiže prednje šape na moja kolena i zagleda se u mene pronicljivim psećim očima.
– Mima te voli, a ona je vrlo stroga i izbirljiva.
Tišina tamnog salona, starinske slike s rumenim, obnaženim devojkama koje su kroz gustu šumu išle na izvor s krčagom, mesingana menora postavljena na najvidljivije mesto u sobi, crni veliki klavir, govorili su mi da je moja draga ono što se jednom reči naziva ličnost. Pa zatim, dahtanje i isplažen jezik te džukele bili su siguran znak da će ona odsad biti podatna i strasna ljubavnica, bez stida koji je samo zamagljivao njenu lepotu i oduzimao našoj vezi one blistave trenutke prepuštanja o kojima sam sanjao kao naivni dečarac, kao razjarcani mladić, muž u godinama, matori razvratnik na samrti.
Kasno jesenje popodne zaigralo je na listu palom na sims prozora. Moja Saloma je otišla ćeretajući u kupatilo, a ja sam se posle neverovatnog uživanja, podstaknut maštovitim prohtevima još malo izležavao, pa sam ustao i prišao prozoru da po navici razgledam šta se dešava u ciganskom dvorištu. Deca su sunđerom trljala kuče. Ciganin je ležao na buđavom, razbucanom dušeku i, čkiljeći prema suncu, pio pivo kad je telefon zazvonio.
Podigoh slušalicu, a telefon je rekao:
– Pa kako je, šaptaču, nisam vas odavno čula.
To je bio onaj glas. Promucah:
– Ni vas nije bilo odavno.
– Ah – reče ona – porodične neprilike, bila sam prilično odsutna.
U tom trenutku pojavi se preda mnom Saloma u mom preširokom prugastom bademantilu, koji joj se obesio o spuštena i preuska ramena. Bičevi pokvašene kose uokvirivali su prilično glupi osmeh na običnom licu koje će želeti da mi dosađuje od sada pa do večnosti. Sinu mi tada, ne znam zašto, slika jevrejskog stana Kabiljo kojem Saloma nikako nije pripadala, osim po darovanom prezimenu, jer je njen pravi otac, onaj koji ju je napravio mami Kabiljo, bio u stvari kum Pavle Popović.
Već sledeće nedelje dao sam otkaz u pozorištu, izbegavši da prisustvujem prizorima s plakanjem i unakrsnim ispitivanjem koje treba da dokaže moju nerazboritost.
Još ponekad, u gužvi spazim njen mantil. Bežim što dalje glavom bez obzira, a on juri za mnom, stiže me, hvata.