Aneta Popova [1]

ODABRANA POEZIJA- ANETA POPOVA

Sarajevske Sveske br. 25/26 [2]

Alisa

– Što radiš?
–Čekam.
– Što čekaš?
– Voz.
– Ovuda voz ne prolazi.
– Nemoj da me lažeš, ja znam.
– Što znaš?
– Da će voz doći.
– Neće doći, jer ovo nije željeznička stanica.
– Kako nije?! Nego što je?
– Ovo je park. I ti sjediš na drvenoj klupi... Dobro, a kud želiš da ideš?
– U drugu zemlju.
– U koju... zemlja je širok pojam?
– U Zemlju čuda.
– Kako se zoveš?
– Alisa.
– U Zemlju čuda?! Alisa?! Sigurna si?
– Da, naravno.
– Hoćeš li da te ja odvedem?
– Kuda?
– Pa u tvoju zemlju – u Zemlju čuda. Znaš li gdje je?
– Znam, ali je daleko. Mnogo daleko. Čekaću voz.
– Hajde, kasno je. Ja ću te odvesti. Ne želim da ti se nešto desi.
– Imaš svoj voz?
– Imam.
I odveo je... U Zemlju čuda, preko mnogo brda, rijeka, mora i planina. Izašli su na kraj sa snjegovima i s kišom, sa sušom i s nekoliko poplava. I stigli su. Sklonili su se u najbližu pećinu. Proslavili su svoj uspjeh pijući sok od šumskih jagoda i izvorsku vodu. I ostali su tamo...

Kukla

– Mogu li da te pitam nešto?
– Svakako.
– Zašto mi srce ne kuca? Da nisam mrtva?
– Ha, ti ne ni možeš da budeš mrtva. A srce ti ne kuca jer ga nemaš. Ti si lutka, nisi znala?
– Ne. Zašto mi niko dosad nije rekao da sam ženski Pinokio?
– Ne znam. Ja sam iskreno mislio da znaš.
– A ostali? Jesu li i oni lutke?
– Da. Dobro, zar ne primjećuješ?
– Kako mogu da primjetim kad su i oni poput mene.
– U pravu si.
– A što radim ovdje?
– Ti si ukras. Uljepšavaš mi vitrinu. Nećeš valjda da se požališ na nešto. Svakog dana brišem prašinu s tebe i nikad nisi dobila ni najmanju pukotinu. Za mene niko ne radi takve stvari. Ja za sve moram sam da se pobrinem.
– Hoću srce!
– Opet ona. Gdje da ti nađem srce?
– Ne znam. Sigurno negdje postoji. Možda bi neko želio da mi ga napravi.
– Dobro, a kakvo srce tačno želiš?
– Srce u obliku srca... i... i... ne želim da bude crveno. Neka bude ljubičasto, neka bude boje sanjalica, ja sam sanjalica.
– Nadam se da ću ti naći takvo srce. A što ćeš s njim? Gdje ćeš ga staviti?
– Osjećaću. Njime ću osjećati.

Torba

– Uff, ova je torba preteška. Hoćeš li ti malo da je nosiš?
– Da, nema problema. Daj mi je.
– Evo. Samo pazi!
– Jao! Što je ovo?
– Eee, rekla sam ti. Sačekaj malo, hoću da trknem do one prodavnice. Pije mi se sok. Želiš li i ti nešto?
– Ne, ništa. Aaa... ili... kupi mi „smoki”. Jedan od onih starih, znaš.
– Važi.
– Sačekaću te na klupi, taman da se odmorim od ove tvoje „torbice”...
– ...Evo me. Pa, hajde da idemo. Želim da stignemo što brže.
– I ja želim. Ali što da radim kad nosim „kamenje”? Spor sam.
– Ne treba da te mučim, daj mi je, ja ću je nositi. Ipak je to moj teret.
– Ne, ne, ti ćeš biti još sporija od mene. Nisam za džaba muškarac.
– Vidi, stvarno.
– A što ima u njoj? Toliko vremena je vučem, a ne znam što vučem. Čime si je napunila, priznaj?
– Misliš da sam ja željela da je tako prepunim? Da sam pokupila sve svoje cipele i druge ženske gluposti?
– Ništa nisam pomislio, vidi ti nju?! Zašto se odmah ljutiš?
– Znam, pretjerala sam, izvini. Samo... sve što nosim u toj torbi moralo se, jednostavno, naći u njoj.
– A što je to?! Što ima u njoj? Kaži mi, zaboga, nije valjda leš...
– Ha-ha, pa nije, nije...
– Nego?
– U njoj su sve moje uspomene. Možeš li da zamisliš što znači da svake večeri od dana kad si rođen prazniš svoju glavu u tu vreću? Teškoće... i... i... nikad je dosad nisam otvorila, ali se nadam da ću se uskoro osmjeliti da to učinim. Zato sam morala da je uzmem. U stvari, to je sve što sam uzela sa sobom za tu prokletu selidbu. Uzela sam samu sebe.

Iz knjige Anete Popove Najkraće priče
(Нај-кратки раскази, Антолог, Скопје, 2009).

Prevod s makedonskog: Nenad Vujadinović