Tomo Ravbar [1]

PUT OD ,,JUNAKA“ DO BUDALE

Sarajevske Sveske br. 25/26 [2]

Moj život je sve do prošle nedelje bio jedna velika zbrka, puna foliranja i nezrelog buntovništva. Sada živim u Ljubljani, u srcu slovenačkog kapitalizma, u srcu kapitalističkih košulja, kravata i skupih ženskih gaćica, u gradu gde se nezaustavljivo i sada, već bez lažne skromnosti, množe postsocijalistički tranzicijski bogataši. Da i ne spominjem pripadnike akademskih ,,elita“, okićene raznim mr. i dr. ne znam kojih sve nauka, koji preko poznanstava uspevaju da se ugnezde u dobro plaćenim državnim službama ili da zauzmu direktorsku foteljicu u monopolskoj firmi i namiču grdnu lovu. A pri pomisli na političku elitu ionako ti se okrene želudac. U četvrtak, tog sudbonosnog popodneva, postalo mi je jasno da je moj život slika i prilika lutalice, koji je pošao u pogrešnom pravcu i neprestano se gubi na pogrešnim stranputicama. Stare prijatelje i poznanike nisam video već više od deset godina; neki su se rasuli po svetu, neki su završili u školama, jedan je postao pisac, Božo čak producent mekih pornića, a nekima je uspelo da ostvare velike ciljeve i postali su ugledni i cenjeni građani podalpske prestonice državice Slovenije. Kod svih sam prezirao njihovu liberalnu mantru, njihovo građansko slobodoumlje. Njihovi životi su promicali pred mojim očima poput brzog voza, koji nisam mogao da uhvatim. I da sam slučajno uhvatio poslednji, taj bi najverovatnije bio rezervisan za putnike sa vidljivim psihosomatskim problemima. Zalazio sam u kafiće i birtije gde se uglavnom vrtela narodna i slovenačka turbo-folk muzika i svi se zaklinjali u punokrvno slovenstvo. Nakon treće ili četvrte runde crnjaka, otišli bismo u ime slovenstva pred ljubljanski magistrat, a ako bi bio mraz, do susednog bloka, i častili poslednjeg pravog branitelja istarske granice. Nije me bilo briga šta misle prolaznici; ako bi neko previše pametovao, pretukli smo ga, sve je bilo tako jednostavno.
Nakon jednog od takvih pohoda, pijan sam se sručio na kauč u svojoj garsonjeri, koja je bila u totalnom neredu. Uzeo sam iz fioke dva nalgesina. Začuo sam neku zvonjavu, ali nisam bio sasvim siguran da li to možda zvoni samo u mojoj teškoj glavi. Odvukao sam se do telefona, i gle, zaista je zvonio telefon. Ko bi to mogao da bude, razmišljao sam osećajući vrtoglavicu... Žena se odselila još pre dva meseca, nismo u kontaktu, doduše, povremeno se sažali i plati mi po neki telefonski račun. Kada sam se tako mamuran javio na telefon, zanemeo sam od iznenađenja. Bio je to moj stari prijatelj Fabricio. Od svih starih poznanika i prijatelja, koji su me zbog moje neprilagođenosti i besciljnog života otpisali još pre nekoliko godina, on mi je ipak bio najdraži. Oduvek je bio pravi svetski čovek, pomoću međunarodnih stipendija je jedno vreme proveo u Francuskoj i Portugaliji, a sa ženom je u mladosti proputovao veliki deo Azije i arapskog poluostrva. Kao i drugima, ni njemu nikako nije išlo u glavu kako to da sam mogao tako da se promenim i postanem, što se kaže, ,,zadrti“ Slovenac. Doduše, moram da priznam, poslednji je digao ruke od mene. Najpre nisam razumeo šta hoće. Nakon uvodnih banalnosti tipa ,,Kako si, ima li šta novo“, složili smo se da bi bilo lepo da se opet sretnemo. U sebi sam imao nešto ženske radoznalosti, i nije mi bilo svejedno šta se sa njim dešava. Ipak, nisam se nadao da ćemo obnoviti pokidane veze. Ubeđen da ću ga već u prvih deset minuta razbesneti svojim izjavama, otišao sam kod njega na sam kraj Ljubljane. Živeo je u Črnučama, prigradskom naselju, tik uz reku Savu. Živeo je sa Ninom, prilično poznatom umetnicom, i imali su pažljivo uređen stan, u kojem je svaki deo nameštaja i svaki ukrasni predmet bio promišljeno postavljen na svoje mesto. Pre nego što sam se odao piću, veoma sam cenio njihov život. Rado sam ih posećivao zbog opuštene atmosfere koju su znali da stvore. Nakon dobrih sat vremena druženja, naš novi susret je bio mešavina loših i dobrih osećaja, mog neuspešnog šepurenja i njihove smirene, skoro produhovljene priče. Suma sumarum, susret mi je prijao, posebno konjak kojim su me poslužili. Fabricio je insistirao da sledećeg dana odem sa njim kod neke ugledne slikarke, koja je gradila karijeru među ljubljanskim košuljama. Navodno, pre svega su njeni portreti bili nešto posebno i Fabricio je imao ideju da napravi jedan i meni.
Nakon burne pijanske noći ujutru bi me uvek pekla savest. Otrežnjenje je bilo mučno i svaki put bi se u mene krišom ušunjao stid. Fabricio je bio tačan ko švajcarski sat. Kada smo, šetajući obalom Ljubljanice, prolazili pored prepunih kafanica i barova, među kojima je svoju renesansu doživljavala kafana »Maček«, veoma omiljena u doba moje mladosti, prkosno sam podigao glavu i slepo zurio preda se, a istovremeno se molio u sebi da ne sretnem kakvog poznanika. »Maček« je okupljalište ljubljanskog krema kojem sam i sam nekada pripadao, a sada sam se osećao kao stranac. Među svojim pajtašima sam bio frajer, a pred Fabriciom sam se osećao osramoćeno, iako mu to nikada ne bih priznao. Što smo bili bliže kući u kojoj je živela umetnica, to me je više obuzimala teskoba. Imao sam osećaj kao da mi nad glavom visi zmaj koji bljuje vatru. Podsmešljivo me je probadao užarenim i nemilosrdnim očima i njegove reči su me pekle poput vatrenih šiljkova: ,,Običan si slabić, slabić! Nemaš dovoljno snage, nikada nećeš naći pravi put! Čekam te, dođi ... do mene je samo kratak put!“ Dok smo se Fabricio i ja šetali po staroj Ljubljani, hodao sam, u stvari, kroz svoj upropašćeni život. U glavi mi se odvijao film onog nekadašnjeg, i ovog, sadašnjeg. Fabricio je imao normalnu porodicu, dok je sestru i mene otac tukao zbog svake sitnice; na kraju se odao alkoholu i završio na ulici. Pomislio sam na bivšu ženu; kada smo se razvodili, više puta sam se setio Euripidovih reči: ,,Najbolje je da se čovek uopšte ne rodi, a ako se već rodi, najbolje je da što pre umre.“ I misao mudrog Sofokla mi se često činila veoma primerenom: ,,Sa novorođenčetom bismo morali da saučestvujemo zbog gomile planina koje ga čekaju. A mrtvog psa, koji se spasio svih tegoba, morali bismo da ispratimo na poslednji put zvucima uzvišene radosti.“
Počeo je da me boli želudac i postajao sam nervozan; najradije bih se okrenuo i otišao kući. Međutim, Fabricio je bio uporan – samo još dva minuta, i stigli smo, dobacio mi je preko ramena. Setio sam se da uopšte ne znam kod koga zapravo idemo. Bilo je dovoljno samo nekoliko osnovnih podataka: zove se Sanja, Bosanka je iz Sanskog Mosta, odakle je pobegla od balkanske kalvarije. Kada sam to čuo, istog trena sam hteo da odem. Nisam mogao da verujem svojim ušima – ,,vodiš me kod južnjakinje, koja krade novac slovenačkih poreskih obveznika i lagodno živi na naš račun! A te Bosanke su još tako dlakave i ružne..., izvalio sam. Fabricio se okrenuo, potapšao me po ramenu i rekao nešto u stilu: ,,Smiri se, stari, dopusti sebi da se iznenadiš“... i već smo stajali pred tom kućom. Nekada je sigurno bila lepa, a sada se raspadala, malter se ljuštio kao stara, izborana koža. Fabricio je najverovatnije hteo da kaže da iza tih ružnih zidova živi princeza na zrnu graška, pomislio sam razdražljivo, pa hajde onda, da vidimo šta se to skriva unutra. Ušli smo u ogromnu prostoriju prepunu zanimljivih boja. Bila je prazna, na sredini je stajala dugačka klupa; senke njenih rubova su se pružale do obližnjeg kreveta. Pitao sam se da li ga tu drži zbog umetničkih seansi, ili inače spava na njemu. Prekrivao ga je prekrivač tople crvene boje. Na ponegde neravnim zidovima su, sudeći po izgledu i mirisu, visile napola dovršene slike, obrisi lica, koja su nas prodorno posmatrala, prateći svaki naš korak. Na kraju sobe strme stepenice su vijugale čas levo, čas desno i izazvale mi skoro nesnosnu vrtoglavicu. Dovele su nas do ateljea, sakrivenog u polutami. Na podu je ležala gomila slika. Fabricio je rekao nešto u znak pozdrava i njegov glas je odjeknuo u praznom prostoru. Dok smo čekali, moj pogled je utonuo među njene slike, uglavnom su to bili aktovi. Aktovi patnje, bolesti i beskrajnog bola. Iznenadio sam se ugledavši na drugoj strani velikog ateljea aktove devojaka, koje su grlile svoja tela u svim mogućim pozama. Posmatrao sam devojke koje su uživale u harmoniji i slasti, devojke, koje su otkrivale svoju čulnost i nudile ljubav poput jabuke saznanja. Setio sam se stare tradicije Veda, koje sam kao klinac veoma voleo da čitam. Slike te žene su me sasvim obuzele.
Okrenuo sam se, i ugledao je kako veselo razgovara sa Fabriciom. Posmatrao sam njenu gustu, tamnu kosu, koja je delimično prekrivala čulne usne i pravilan profil. Pogled mi je klizio po njenim vitkim leđima, tražio sam ruke – kao da je želela da ih sakrije, gurnula ih je duboko u džepove tankog mantila. Iako sam se trudio, nisam mogao da primetim na njoj ni jednu jedinu grešku. Moj plan da je uvredim, u trenutku je propao. Pre nekoliko trenutaka sam hteo da je pošaljem preko Kupe, natrag u Sanski Most, a sada sam stajao tu, bez reči. Osetio sam snažnu želju. Kao da je to znala, okrenula se ka meni i odmerila me od glave do pete. Nekoliko trenutaka smo ćutke posmatrali jedno drugo, a onda mi je odbrusila: ,,Hoćeš li tu da stojiš kao ukopan, ili ćemo razmeniti koju reč?!“ Uopšte mi nije bilo do razgovora. Postideo bih se svega što bih izustio. Umesto makar ljubaznog predstavljanja, od mene je dobila samo pusto ćutanje. Dok je ćaskala sa Fabriciom, još uvek me je na trenutke strogo gledala. Iščekivala je pogrešnu reč, pokret, ne bi li me do kraja pokopala; očigledno sam joj totalno išao na živce. Iščekivala je moju konačnu kapitulaciju. Kada sam u Fabriciovim očima prepoznao molbu da ipak progovorim, samo sam glupavo primetio:,,A to je ona južnjakinja?“ Fabricio je prebledeo. Očekivao sam da će da popizdi i da nas smesta istera iz stana. Međutim, na moje veliko iznenađenje, Sanja je sela, zapalila cigaretu i mirno me pogledala u oči. Pošto sam video da stvar neće upaliti, cinično sam se nasmejao i zaćutao. Kada je uvidela da od mene neće biti ništa i da sam, verovatno, obična mačistička budala, konačno je izustila: ,,Fabricio, tvoj prijatelj danas nije baš pričljiv, nadam se da nećemo provesti previše turobne sate.“ Osećao sam kao da sam izgubio svoju muškost, i kao da je moj muški ponos sasvim ranjen. Porazila me je u samo dva poteza, kao šahovskog amatera.
Postavila me je da sedim ispred beskrajno dugog zida i zurila u mene kao kapo. Čekao sam na svaki njen pokret i naredbu. Video sam kako joj se lepi prsti blago pomeraju i skoro plešu po platnu. Četkica u njenoj ruci je elegantno poigravala. Tako je pristajala njenoj ruci. Svečano je pomerala, iako se jedva primećivala među njenim prstima. Imao sam osećaj kao da je istinski voli i da prema njoj oseća neverovatnu predanost. Tokom portretisanja, objašnjavala je Fabriciju kako joj se u pubertetu zgadilo crtanje, i kako dve godine nije posegnula za njom. A ja sam sedeo tu, pred njom, i iz minuta u minut, sve više žudeo za njenim crnim očima, oštrim pogledom, i lovio pokrete njenog tela. Uz poslednji potez četkicom je uzdahnula: ,,I eto, izdržali smo nekako tu mučnu priču.“ Pozdravili smo se na brzinu i bez velikih ceremonija. Nije želela da mi se približi. Ignorisala me je, sasvim, ne poželevši ni da se rukujemo.
Prošla su tri dana nakon tog događaja, i tako loše se osećam, da mi dođe da povratim. Teško mi je da priznam kakav kreten sam ispao pred Sanjom i Fabriciom. Kada mi je predložio da se izvinim Sanji za nemili ispad, prvu noć sam probdeo opijajući se viskijem, a drugu trezan razmišljao o tome ko sam to ja, uopšte. A onda sam, nakon nedelju dana, odlučio da joj se izvinim. Pozvao sam Fabricija. Nakon tog susreta, Sanja nije želela ni da čuje za mene. Nini je rekla da sam običan bezveznjak.
Kao i obično, i jutros sam, uz kafu i cigarete, pročitao novine i preleteo pogledom crnu hroniku i oglase za posao. Jebiga, na meniju je bio još jedan bezvezni dan. A onda je zazvonio telefon...

Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović