Emil Andreev [1]

POSLEDNJA SLIKA FOTOGRAFA IVAJLA

Sarajevske Sveske br. 25/26 [2]

Izašavši iz kafane Milče Špice, Fotograf Ivajlo pljunu na jedan požuteli list kraj debla drveta pred ulazom. Bila je kasna jesen.
– Mamicu joj smr... – tiho prošaputa, ali se uplaši da završi, zatim podiže kragnu na mantilu i zakopča gornje dugme na košulji. Počelo je da duva iz pravca Dunava.
Hladan decembarski vetar se pojavi na pustoj glavnoj ulici Loma. Zafijuka u neonskim lampama, zagrli kuće, provuče se kroz šupljine na prozorima, zavrte se u dimnjacima, zavuče se pod ženske haljine i u nogavice muškaraca koji su se vraćali iz noćne smene, zaljulja granje na drveću i sjuri poslednje lišće sa njih. Na kraju se zaustavi pred Fotografom Ivajlom, pomilova ga po vratu, ščepa ga za ruku i povede prema kući. Fotograf Ivajlo poslušno krenu.
Išavši tako, on se okrenu da kaže zbogom kafani, ali kada je otvorio usta, reči nisu izlazile. Bilo je sasvim jasno da sutra neće više biti tu. Pljunu bespomoćno, a vetar, kao da je samo to čekao, istog trena raznese pljuvačku.
Fotograf Ivajlo je uspeo da zamrzi sve osim magičnog kretanja bleštavih kugli po zelenoj tabli bilijarskog stola u kafani Milča Špice. Obožavao je to kretanje. Osećao je da je deo njega, barem onaj koji posmatra. Neponovljivost bezbrojnih pokreta (bez obzira da li je igrao Minki Golišar ili Koljo Šopar) bila je tako lepa da ih je čak pratio sa izvesnim strahopoštovanjem. Nije tražio nikakvu logiku u njima, nije ga interesovalo da li pri njihovim sudarima nastaju karamboli; sjedinjavao se sa samim kretanjem. Dolazilo mu je da udari svakog od dobronamernih kibicera koji su stalno davali savete onima koji su igrali. Oni su mu smetali da uživa u njihovom kretanju. Ali kako da ih udari! Jeza bi ga podilazila pri samoj pomisli na bilo kakav kontakt sa tim mrskim bićima, kakav je, na primer, bio Ico Freskavi. Taj dosadnjaković bio je rođen za to da stalno smeta i smeta.
Jednom mu je tako zasmetala njegova tetka Stefanija, ali ni nju nije udario. Naprotiv, ona ga je tako uplašila da su mu se cele noći po sobi kotrljale šišteće glave sa crnim maramama na tačkice; glave uplakanih očiju i iskrivljenih usta koja su šaputala nešto potresno i neprihvatljivo za jedno dete. Smrt!
Bilo mu je sedam godina i bio je sam u kući. Napolju je vladao mrak. Roditelji su izašli čas pre toga, da isključe struju. Brzo je pronašao sveću i šibicu. Zbog čestih nestanaka struje znao je gde ih njegov otac drži i koliko god da je bio veliki, njegov strah se smanjivao čim bi kresnuo šibicu i upalio fitilj. Vatreni jezičak zatreperi pucketajući, ali se brzo smiri i uspravi. Mali Ivajlo sede, prilepi se uz sveću, ne pomerajući pogled sa spasilačke svetlosti. Vreme se spotače i pade međ detinje noge; plamičak zašaputa i Ivajlo se sjedini s njim. Nesvesno, on postade deo tog plamička. Oseti olakšanje, kao da su ga vode Dunava nosile u ribarskom čamcu njegovog dede koji mu je stalno pričao o strašnom belom kitu i neumoljivom kapetanu Ahavu. Čak i kada bi zatvorio oči, mali Ivajlo bi ponovo video plamičak, čuo bi kako šapuće, osetio bi ga na svojoj koži. Dete nije želelo da sačuva lik goruće sveće jer je ono samo bilo taj lik.
I tada je neko zakucao na prozor. Ivajlo skoči prestravljen i sakri se ispod stola. Kucanje se ponovilo sa dozivanjem njegovog imena, koje kao da je izgovarao gavran, ali Ivajlo se nije usudio da progovori, nije smeo čak ni da diše. Bila je to njegova tetka Stefanija, prepoznao ju je po promuklom kreštavom glasu koji je nastavljao: „Ivajlo, ne boj se, ja sam, tvoja tetka Stefanija. Kaži svojima da ti je uja umro!” Kako da je udariš? Zamrzeo ju je za ceo život, i pre nego što je zamrzeo sve ostalo, prvo mu se ona zgadila, uključujući i krvnu vezu s tim ništavnim bićem sa crnom maramom na sitne bele tačkice. Kako je želeo da je barem rekla: „Ujak ti je preminuo.”
Ruku pod ruku sa hladnim decembarskim vetrom Fotograf Ivajlo je koračao prema kući. Usamljenički se prepuštao malom Lomu koji je tonuo u san, sa oskudnim neonskim lampama, sa popločanom glavnom ulicom, sa nekoliko upečatljivih secesijskih građevina, po čijim su se kornišama, karijatidama i frontonima vijorile vinjete iz starog dobrog vremena. Na jednoj od kuća čamio je impresivni časovnik čije su se kazaljke odavno zaustavile na petnaest do devet. Sve mu je okolo delovalo tako besmisleno i mrtvo, kao da je gledao kroz objektiv svog fotoaparata, tako da je odlučio da zatvori oči i krene kud ga noge nose.
Ruka mu je već treperila u dlanu vetra, koji je ledio. Gurnu ruku u džep. Bio je pocepan. Bedro mu se ugibalo pod hladnim prstima. Fotograf Ivajlo ugleda tužne oči svoje majke, mirno su ga čekale da se vrati. Šta li radi sada, upita se i izvadi ruku iz džepa. „Plete kraj peći i čeka te”, odgovori mu fotoaparat. „Na stolu je tanjir sa ribom i hlebom.”
Oduvek je bilo tako. Uvek riba. Riba na praznom stolu. A moglo je sve da nestane samo jednim škljocanjem. Ostao bi samo prazni sto. Zareče se da neće više gurati ruku u pocepani džep dok se ne vrati kući.
Fotograf Ivajlo pomilova fotoaparat i pokuša da se otrgne iz zagrljaja vetra. S mukom zamahnu, ali mu se ruka ukoči, nesposobna čak i da ga prekrsti. Čuo je šapat sveće, koji se polako pojačao i stigao do njegovih ušiju:
Dođi kod mene, u moj hram, da odmoriš svoju dušu. Da spokojno saljaš svoj san; da sanjaš, da sanjaš, da sanjaš, da sanjaš...
Fotograf Ivajlo požele upravo to. Pljunu na pločnik u svoje noge. Napravi nekoliko koraka i pogleda kroz objektiv fotoaparata. Majka ga je zaista čekala, ali on nikada više neće svratiti u kafanu Milča Špice, kako bi se stopio sa neponovljivim kretanjem bilijarskih kugli.
– Mamicu joj smr... – i tek tada Fotograf Ivajlo oseti da nije bio sam. Naglo se okrenu unazad, zatim napred, ali nije bilo nikog osim hladnog decembarskog vetra. Pa ipak je nešto postojalo sasvim blizu, u njemu samom. Kao da je imao dva srca koja su se sudarala poput upregnutih životinja. Stavi ruke sa obe strane grudi i zataji dah. Da, samo što su sa desne strane otkucaji dolazili odozgo.
– Bože moj, pa to si ti!
Fotograf Ivajlo nije pogrešio. NJegov voljeni fotoaparat iz detinjstva pulsirao je u njegovoj ruci. Umiri se. Hvala Bogu, nije bio ni čovek, ni zver. Tada je smotrio crni put u tamnom polju. Ulovi zvuk tišine, čuo je trojicu muškaraca kako koračaju pored njega:
Plašim se psa, ali ne i vas! On će doći i povešće me sa sobom u svoj ponedeljak.
Zasmeja se. Poče da se smeje naglas. Kroz suze ugleda tri paščeta koja su se vrtela oko njega i mahala repovima. Fotograf Ivajlo gurnu ruku u pocepan džep, otkinu parče mesa sa svog bedra, baci ga psima, ali oni ga nisu poželeli. Onjušiše ga i pobegoše. Meso prelete nazad preko džepa i zalepi se na pređašnje mesto. Oseti gorčinu. Ni za šta na ovom svetu nije više trebalo dodirivati svoje telo.
Pogleda unazad i shvati da je od kafane odmakao ne više od tridesetaak metara. Ubrza hod, pulsiranje fotoaparata se pojačavalo. Potrča. Pulsiranje je postajalo brže. Kao da mu krv nije nadirala u mozak, već u fotoaparat. Zaustavi se i pulsiranje uspori. Fotograf Ivajlo oseti kako mu zglobovi polako malaksavaju, svaki deo tela mu se opuštao i postajao lakši. Poslednjim snagama pokuša da se seti svega pre no što je počelo raspadanje.
A počelo je onog trenutka kada je postao svestan toga da postoji. Ko je on bio? NJegova majka nije mogla da mu odgovori, a oca se stideo. Shvatio je da zavisi od svog mladalačkog tela i to mu nije davalo mira. Osetio se malim i nesavršenim pod nogama provincijskog Loma.
Prvo je pisao stihove, ali s vremenom je shvatio da je naivan, da previše pažnje posvećuje posledicama i njihovim beskonačnim varijantama. A kada je prestao da se ljuti na Tvorca, on je već znao da Tvorca treba tražiti u svim njegovim manifestacijama, voljenog, bez želje da bude dodirnut, ili, ne daj Bože, ščepan.
Tada se okrenuo uzrocima, počeo je da kopa po sistemima samih pojava kako bi kasnije otkrio da nema idealnog sistema, da su vrednosti uslovne i često prividne. To saznanje ga je donekle umirilo, ali se pojavila dosada zajedno sa jakom potrebom za zabavom i uverenjem da će veće zadovoljavanje primarnih želja blokirati razvoj misli, oblikujući primitivnu svest koja bi se jedino hranila uživanjem u zabavi. Nije uspeo u tome, iz dva razloga: prvi je bio njegova sklonost samoanalizi, ona ga je otuđila od okoline, a drugi – nedostatak žena, uz čiju bi pomoć osetio istinsko uživanje u postojanju.
Nekako baš u to vreme je prvi put ušao u kafanu Milča Špice i ugledao bilijarske kugle. Otkrio je njihovo kretanje zajedno sa silnom željom da se stopi s njim. A kada je otkrio i zavoleo fotoaparat, u njemu se rodila strast prema fotografiji. Neuhvatljivost velikog kretanja mogla se obuzdati jedino na slici. U početku je baš u to verovao, slikao je sve na šta bi naleteo. Slikao je bez prestanka, sluđen raznovrsnošću kretanja oko sebe. Najveće zadovoljstvo dolazilo je u času kada bi likovi isplovili iz kade sa razvijačem. U tom trenutku se osećao kao da je ugledao Tvorca.
Jednog dana, dok je s uzbuđenjem iščekivao naredni lik, Fotograf Ivajlo primetio je da se na papiru nije pojavio golub u letu koga je slikao nad njihovom kućom. Ptica nije lebdela u vazduhu, raširenih krila, već je poleđuške ležala na crepovima. Kako je to bilo moguće? Isprva nije poverovao, pomislio je da u nečemu greši i, ne bi li to proverio, namerno je slikao jednu mačku kako preskače njihovu ogradu. Čudo se ponovilo. Uslikana životinjica je ležala na zemlji zatvorenih očiju. Da stvar bude gora, nekoliko dana kasnije Fotograf Ivajlo je pronašao mrtvu mačku na ulici. Bio je izbezumljen. Da li je to značilo da će se ponoviti isto ukoliko uslika čoveka, hoće i taj posle nekoliko dana takođe umreti? Nije se usudio da proveri, ali je ponovo pokušao sa susedovim psom. Nije prošao ni dan, a sused je već celom mahalom psovao dušmanina koji ga je otrovao. Znači, ništa nije bilo slučajno. I šta sada?!
Fotograf Ivajlo se zakleo da nikada više neće slikati. Zato što je mogao da neprimetno i nekažnjeno ubija kad i kog bi poželeo. Ne i ne! Najpre mu je sinulo da polomi fotoaparat, ali je brzo odustao od te misli. Ali, šta ako se ukaže potreba da se zaštiti ili da se osveti? Ipak je i on čovek. Sve se moglo očekivati. Čudno oružje mu je dalo moć, međutim, zajedno s njom je došao i strah od samog oružja. On je već odavno znao da je direktno mešanje u kretanje pokušaj da se uhvati Tvorac.
Na kraju je odlučio da sakrije fotoaparat, da ga zaključa u neku fioku i da živi samo sa kretanjem bilijarskih kugli. Pokušao je, ali mu nije pošlo za rukom. Činjenica da je posedovao svemoguću silu nije mu davala mira. Nastavio je da ide u kafanu Milča Špice, ali više nije mogao da se stopi sa kretanjem kugli. Bio je nestrpljiv, nervozan i površan i to je počelo da ga iscrpljuje. Žurio je da se vrati kući ne bi li otključao fioku i drhtavim rukama uzimao fotoaparat. Osećao je neopisivo uzbuđenje. Tako bi satima, tonući u san, držao fotoaparat, umoran do smrti. Osećao je da ga ta crna kutija u potpunosti guta, pila ga je i sušila njegovo telo. Shvativši da se više ne može odupreti satanskoj sili, Fotograf Ivajlo je poželeo da na sve stavi tačku. Odlučio je da slika samog sebe i da onaj ko preživi trijumfuje nad drugim.
Ceremonija je ispala nekako mučna. Strah od pomisli da mu po pritiskanju dugmeta predstoji raspadanje u večnosti, pretvorila je slikanje u ritual. Uzbuđenje je bilo ogromno, ruke su podrhtavale i dugo se nisu usuđivale da pritisnu dugme. Pa ipak, Fotograf Ivajlo je savladao strah i smogao snage... a kada je sve bilo gotovo, pred očima mu je isplovio plamičak sveće, jako se izdužio, posle se smanjio, zatreperio i ugasio se.
Prošla su tri dana, Fotograf Ivajlo je još bio živ. Prođe i nedelja – isto. Shvativši da više nema razloga da se plaši fotoaparata, okačio ga je o rame i više ga nije otuda skidao. Crna kutija je srasla s njim. Sada je već spokojno išao u kafanu Milča Špice da do mile volje prati kretanje bilijarskih kugli. Sa još većim uživanjem tonuo je u to kretanje. Tako prečišćen, počeo je da živi odista srećno. Uveče se neprimetno vraćao kući, kraj praznog stola čekala ga je majka, koja je, ko će znati zašto, nosila crnu maramu sa belim tačkicama.
Vetar je prestajao da duva. Fotograf Ivajlo skupi svu snagu ne bi li se pokrenuo, ali umesto toga oseti kako mu se delovi tela udaljavaju jedni od drugih. Hladan vazduh prodirao je do kostiju i trenutak posle toga oči su mu videle kako mu se telo raspada u vetru. Ostavši same, oči mu padoše na pločnik i zakotrljaše se u različitim pravcima prema ivičnjacima poput pravih bilijarskih kugli. Nestadoše. Na kaldrmi ostade jedino objektiv fotoaparata koji je progutao celo nebo. Hladni decembarski vetar je nastavljao svoj put.
S bugarskog prevela: Ivana Davitkov