Bora Ćosić [1]

PISAC FILOSOFIJE PALANKE

Sarajevske Sveske br. 23/24 [2]

U poslednjoj knjizi Radeta Konstantinovića ispričana je povest njegove prepiske s Beckettom. Tu su mnogobrojne Beckettove poruke i Radetovi komentari. Materi jal nije celovit jer nedostaje deo, uništen u ulici Montalbano, rovinjskoj, na početku hrvatske slobode. Koju su pojedine osobe shvatile tako da se može upasti u tuđi dom i devastirati ga, a nameštaj, knjige, rukopise i pisma zatečena onde, izbaciti na ulicu. Bio je jedan momenat u toj godini slobode kada je cela ulica montalbanska bila popločana papirima iz kuće Konstantinovića. Kao u nekom snu negativne utopije kada, možda će svaka stopa koju pružimo u prostor biti postavljena lepom književnošću, pa će naš anđeoski boravak u toj arkadiji biti postavljen pesništvom. U toj je zemlji mnogošta bilo uništeno u doba poslednjeg rata, dugo je zjapila rana na kubetu šibenske katedrale, ali malo ko zna da je slobodni narod grada Rovinja mogao u jedan čas gaziti po rukopisima Konstantinovićevim, i Becketta. To svakako nema nikakvog značaja za jednog našeg generala, ali za mene ima. Pa smatram da i ovo treba dodati optužnici kada taj general ipak jedanput dođe pred lice pravde. Ja mu već sada sudim kao svedok u ovom sporu. Jer vratnice su bile razvaljene, nameštaj ispreturan, a rukopisi i knjige razvučeni. Bilo je to golemo smetlište iz jedne Beckettove dramske igre. Đubre epohe i praznina ljudskog života. Hodao sam dugo po tom groblju našeg prethodnog bivstva, jer sam puno puta bio u toj kući ranije, i sedeo za onim stolom, sada nestalim. Pa sam samo u svojim fantazmima mogao da se vratim u to doba od pre, probajući da zauzmem položaje, različite, po ovim sobama, koje sam koristio nekad. Samo što više nije bilo stolice da se onde sedne, kako sam nekada sedeo, ni onih knjiga koje sam, saginjući se do najniže police, preturao. Jer čovek ovako treba da se sa knjigama ponaša, ponizno i saginjući se, a ne da ih, kao staru kramu izbacuje kroz prozor i da ih šutira čizmom. Znamo da je to način na koji vojnici knjige čitaju, nogom. Onda i druga stoka ljudska, ohrabrena tim metodom, čini isto. Ne znam dakle, ko je izgazio pisma Beckettova, izbačena iz kuće Konstantinović, u gradu, gotskom, Rovinju, pa zato prozivam onog generala. A on kasnije, neka se opravdava kako ume. Govore da je u kući najpre boravio nekoliko beskućnika. Možda su bili odeveni u elegantne rite iz komada Čekajući Godota, a možda ne. Nego su samo sedeli po podu opustošenog doma, kao što oni junaci, Becketta, sede u jednoj jaruzi. Očekujući da se bog siromaštva i bede pojavi, a njega nema. Kasnije, kuću Konstantinović naseljavaju protuve, deklasirane osobe, poluzlikovci i svodnici, drogomani i uličarke. To su dakle osobe iz drugih pozorišnih radnji irskog pisca, najpre ono dvoje konačnih stanovnika zemlje, iz Kraja partije. Koji obitavaju na đubrištu, a njihov izveštaj o našoj planeti jedan je od završnih računa ljudske rase pred apokalipsu. Sve ovo govori mi da je Radetov dom godinama bio pripreman za scenu, dramaturšku, Samuela Becketta. Ovo sam i sam utvrdio, hodajući u dva ili tri maha po pustoj pozornici, između dve bande nasilnih stanovnika, onde. Tlocrt, prema tome, bio je iscrtan odavno, trebalo je još samo da zamahne ruka pisca, koji je u poznim svojim danima sve manje pisao, sve više režirao vlastite ideje. Ona ruka za koju Rade veli da joj nikada nije ugledao dlan, kao ni možda, neko drugi. A žena Radetova, Kaća, posmatrala je brižnost Beckettovu koji osmatra vlastitu nadlanicu kao da se plaši da li su mu ruke dovoljno čiste. Ne znajući da prljave ruke biće – nas ostalih, iz one zemlje. Koji smo dopustili da njegovi papiri budu izgaženi čizmama, umesto da ih sačuvamo, kako znamo. Rukopisi ovog klasika koji nikada nije stigao do Radetovog doma, nego samo ovako, kao martir. Ovo je govor protiv moći sistema, veli Rade Konstantinović u svojoj knjizi. Moć sistema je moć celine koja se svuda potvrđuje, potpuno i neposredno, pa je zbog toga svako biće, svako slovo, samo neka vrsta njegove manifestacije. Tako rasprava, Radetova, o irskom književniku pretvara se u disput o nama samima i našoj nacionalnoj koheziji, ubitačnoj za većinu koja tu celinu predstavlja. Godine 1957. nazvao je Konstantinović Beckettov govor kao govor promašene Celine, promašenog jedinstva, „visoki etički terorizam” koji nas vraća „stravi sveta uhvaćenog na delu”.
Jer čovek u sebi samom mora da odneguje taj personalni, lični terorizam protiv kolektiva, ma koje vrste. U tome bila je jedina pobuna Becketta, osobe nesposobne za bilo kakav društveni „angažman”, za bilo koju kolektivnu akciju. Više spreman da trpi nego da se bori. Zbog toga, moguće, šalje on iz La Valete Radetu jednu razglednicu sa reprodukcijom usekovanja glave svetog Jovana Krstitelja. To je ona poznata scena dekapitacije Krstiteljeve iz katedrale na Malti. U kojoj Konstantinović razaznaje dva plana, ali ne geometrijska, nego jedan je plan stradanja i onaj drugi, ravnodušnosti. Zato što na ovoj tamnoj slici, kao što uvek sve tamno je u Caravaggia, dok jedni čereče sveca, drugi ovu stvar posmatraju ravnodušno, kao što se mnogo puta i u svetovnoj povesti događa. Godine 1969. Beckett nije otišao na podvorenje švedskom kralju da bi od njega dobio Nobelovu nagradu. Nego je radije izabrao da sa ženom hoda po pesku, na obali Maroka. Tih godina, irski bard najčešće je oblačio stare džempere i u toj garderobi, vrlo bliskoj odeći sopstvenih junaka, išao je levo-desno po Mediteranu, ne želeći da vidi nikoga. Dogodilo se, prema tome, nešto i u prijateljstvu njegovom, sa Konstantinovićem. J’ai n’ai plus de projets de voyage que les naufragés. Ne planiram putovanje ništa više nego neki brodolomnik. To ovaj manijakalni usamljenik piše Konstantinovićima na početku 1970. A potom, prestaje svaki kontakt. Nije nam više odgovarao na pisma. Otišao je. Ponekad sam se pitao: da li se ikad osvrnuo za nama? Ovo stoji na kraju knjige Konstantinovića, o Beckettu. Jedan sud koji ne izražava toliko razočarenje, nego čuđenje. Jer još je mnogo puta požrtvovana Radetova žena pisala na adresu tog Godota, koji nikada nije stigao da dođe u dom jugoslovenskog pisca, rovinjski. Sve manje bilo je izgleda da se išta u njihovoj vezi nastavi, kao kada čovek odlazi od žene, zauvek, i otac od svoje dece, pa se zaputi u svet. Jer Beckett bio je u svet otišao, mada on sam svet bio je već davno. A naša balkanska siročad, ta samozatajna devica naše pismenosti ostala je napuštena i sama. Jer mi u našem jeziku, i u našem položaju, jugoevropskom, mi smo parije, deca bez oca i porod siromaštva. Upravo tih godina Konstantinović piše Filosofiju palanke. Onu fundamentalnu knjigu našeg evropskog mišljenja na temu duhovnog provincijalizma, koju Evropa još uvek ne poznaje. Jer u njoj, opis palanačkog mentaliteta, poguban po naš mali južni zakutak, odnosi se i na ostatak kontinenta i na njegov takođe postojeći provincijalizam. Pa kada se ne interesuje za duhovne tvorevine, one najbolje, nikle u manjim jezicima i među maloljudnim narodima onde, i sama kraljica Evropa kao da zeva u svojoj ignoranciji na onom prestolu, koji nije samo njen. Žalim što i Beckett, koji se interesovao za manje važne tekstove Konstantinovića, ostao je prikraćen za ovu veliku knjigu. U kojoj Radeta mogao je prepoznati kao saborca, a ne samo kao siromašnog rođaka, sa juga. Pišem ovo u slavu te umne tvorevine, koja danas doživljava neku vrstu premijere. Iz koje može se saznati gde su pripremani koreni naše balkanske tragedije. Otišao je Beckett iz „našeg” života, kao što nekakav plemić (svakako umstveni) napušta jedan siroti kraj, a mi smo ostali u svome siromaštvu i u onoj bezdomnosti koja posle odlaska roditelja preostaje. Sada je vreme da rastumačimo sudbinu tog napuštenog poroda i njegovu dalju pripovest. Jer ona vetrometina, dole, učinila je sama sebi mnogo zala, a usred tog nevremena istorijskog niklo je nešto rukopisa i staloženih uvida, kao što i na neplodnom tlu, ono zrno Neietzscheovo, neznano kako nikne. Sada ga ja držim na svome dlanu, a ako naš cenjeni publikum bude imao malo vremena za tu našu numeru u kabaretu, duhovnom, ovog vremena, možda će je ova stvar zabaviti. Jer mi smo nomadi jedne pismenosti i zabavljači evropskog opštinstva, koje animiramo svojom nezavidnom sudbinom. A kada u tim našim spisima, koje preturamo po džepovima, nađe se koješta interesantno, svi se veoma začude. Beckett je u poslednjoj svojoj fazi teško pisao, teško se i rešavao da nešto napiše. Pa je više bdeo nad svojom osobom, koju želeo je da od velikog sveta, publiciteta, sačuva. To je ono najbitnije, ostati sam u svetu, i neokrnjen. Mi, iz domovine Konstantinovića, to dobro razumemo. Jer naša privatnost, neokrnjena, druge je prirode, ali ipak. Zato što smo ostavljeni da u svojoj palanci trajemo neuznemireni, isključeni iz sveta.
Istorija nas je zaboravila, kaže Konstantinović. Tako smo ostali u svojoj palanci, svesni da ovaj udes nije samo naš, nego jedna opšta pošast. Jer palanački svet, njegov ubitačni duh, jedan je lutajući duh, nema zemlje u kojoj on nije moguć. Pa se njegova doktrina utelovljuje i u najrazvijenijim sredinama, ponekad. Svuda gde biće te sredine postaje samo sebi dovoljno. A svet koji je opšti, želi iz svoje posebne kuće da izgna. A tamo gde Prestaje mogućnost sveta počinje mogućnost ovog duha. Otud težnja ka zatvaranju u svoj svet, moguća je svuda. Znamo šta se u ovoj zemlji, Nemačkoj, dogodilo kada je ona sama sebi zaprečila izlaz u svet, rešivši da sav svet podvede pod svoj sopstveni poredak. To je bio jedan poseban potez palanačkog duha, protezanje palanke na ceo svet. Zato možda nije posebno potrebno obrazlagati Konstantinovića nego ga treba čitati. Zato žalim što ga ostareli Beckett nije stigao da pročita, te da ga kao sabrata prepozna. Jer upravo u Filosofiji palanke stoji jedan nalaz sasvim beckettovski, svet je dakle, odrod, a ne ja. Svet, bio „veliki” ili „mali” ono je zlo kojim ljudsko biće pritisnuto je kao grobnim kamenom. Zato što palanka uspeva da utaba svet, da zaravni svaku njegovu vijugu, da bi se uspostavio, Nemcima takođe poznat, duh jedno-obraznosti. Jer upravo taj mentalitet provincije, sa provincijskim, umišljenim, diletantskim subjektom na čelu, uspeva da svoj nacion odvede u zabran uskogrudosti i klaustofobije. Zato što se on boji sveta, izlaska u svet, jer palanka ne voli nepoznato, a shodno tome, taj mentalitet, ubog i ništavan radi na uništenju onog što bi njemu bilo nepoznato. On je istina sam kažnjen da živi u zatvorenom svetu koji je zaustavio. To je ona svest bez svesti koju palanka proizvodi. I koja svu svoju civilizacijsku tekovinu svodi na seoski milje, to je plemenska kultura ove zatvorenosti. Ona je norma a ne stvarnost. Tako se razvija nagon za ismevanjem svega nerednog, svega što ispada iz uobičajenog, koja ide do nepriznavanja i fizičkih zastranjenosti pojedinaca. Da li je moguće da je Konstantinović, pišući ovo, opisivao jugoslovensku povest, a ne nemačku? To današnji nemački čitalac treba sam da zaključi. Jer podsmeh fizičkoj mani, u ovoj zemlji doveo je do fizičkog isključenja te vrste jedinki. Podsmehom svemu što je izrazito pojedinačno, sa beskrajnom mržnjom na svaku različitost palanački duh, čak i kada u velikom svetu procveta, vodi poznatim institucijama, kvazimedicinskim, mengeleovskog tipa. Tako dobijamo filosofiju malog raspona, jer sećamo se kako i najveći mislilac jednog vremena u stanju je da skrati svoj raspon, samo ako poklekne pod duhom palanke i njene ubilačke isključivosti. Tu pada dramatičnost svakog mišljenja, duh palanke protivan je duhu tragedije, a kada se okrenemo umetničkoj praksi takve sredine nalazimo sentimentalizam, kao simulaciju doživljavanja. Jer tom duhu potreban je život kao u operi, kako nam jedan filmski žurnal razjašnjava: Hitler u društvu porodice Wagner.
Ovo je moj pledoaje za filosofa srpskog, Konstantinovića, koji možda najtačnije rastumačuje sudbinu našeg naroda i metafizičke potke naše novije istorije. Koja se ružno poigrala sudbinom naših ljudi, a oni su joj u tome, na sopstvenu štetu, veoma pomogli. Jer to je, mimo svega, bila jedna pristojna sredina, koja je unutrašnjim razlamanjem, kolektivnom neurozom naših ljudi i koječim drugim, pauperizovana, osiromašena i dovedena na nivo izbezumljenih balkanskih plemena, kao što nekad besmo. O tome svedoči Konstantinović svojim slučajem, koji je građanin evropski, bio i ostao. Koji svojom ličnom sudbinom prikazuje duhovnu strukturu one naše sredine i njene respektabilne korene. Postoji jedna Konstantinovićeva knjiga. Dekartova smrt, koja predstavlja lament nad onom sredinom, građanskom, iz koje je taj autor ponikao. Od oca univerzitetskog profesora, prvnog eksperta i ministra, koji u Radetovom spisu igra ulogu Dekratovu. U toj knjizi rastumačen je razvoj jedne intelektualne individue na našem prostoru, kao da se Proustovo detinjstvo pripoveda. Jer u nas takođe beše građana i građanstva, samo je to kasnije veoma zanemareno. Dekartova smrt sadrži onu scenu, za mene kvintesencijalnu, u kojoj Konstantinović opisuje jedan izlet, porodični, iz svoga detinjstva. Kada se po tratini prostire dekica, na nju se iznosi sadržaj ove male gozbe, a kada se taj domjenak obavi, onda se svaka mrva s te tratine pokupi i obitelj odlazi doma. U toj sceni meni se otkriva sudbina cele građanske klase i njene prolaznosti. Koja se pojavljuje na našoj evropskoj tratini u jedan mah, onde boravi neko vreme u mnogim oblicima svojih zadovoljstava, a potom, kupi za sobom svaki trag, i odlazi. Ko umesto ovih ljudi na taj travnjak dolazi, to znamo.

Zu einer „psiholosphie der kleinstadt”,
Lettre International, Berlin, decembar 2001.