Silvija Jestrović [1]

Nomadski jezik

Sarajevske Sveske br. 23/24 [2]

Prošlog leta, vraćajući se iz Beograda, našla sam se na londonskom aerodromu Heathrow. Čekala sam u redu za pasošku kontrolu, dok se aerodromski službenik objašnjavao sa grupom putnika od kojih niko nije dobro govorio engleski. Pošto su putnici konačno krenuli ka šalteru da pokažu svoje pasoše, službenik se okreće ka meni i uz saveznički smešak kaže: “Izvinite, ova porodica ne može da se odluči koje su nacionalnosti.” “I to se dešava”, odgovaram, prikrivajući, kao po nekom automatizmu, svoj jaki slovenski akcenat. Službenik odlazi. Ja nastavljam da čekam moj red po povratku s puta iz zemlje iz koje potičem (a koja već neko vreme više zapravo ni ne postoji, jer ja sam naravno rođena u Jugoslaviji). Vraćam se u Englesku, jer tu trenutno živim i radim. U ruci mi je kanadski pasoš — inače vrlo koristan dokument stečen posle nekoliko godina provedenih u Torontu u statusu legalnog imigranta. “Ja sam jedna od njih. Ni ja ne mogu da se odlučim”, razmišljam dok gledam one putnike što ne znaju koje su nacionalnosti kako pružaju svoje pasoše policajcu za šalterom, još uvek pokušavajući da nešto objasne. Od tog trenutka osećam se kao da nešto krijumčarim preko dobro čuvane granice — moj eklektični osećaj (ne) pripadanja, moj jaki slovenski akcenat, moj šizofreni nacionalni identitet.
Kako se zapravo nacionalni identitet određuje i pronalazi? Da li kroz jezik, ili prostor, ili kroz osećaj pripadanja zajednici? Da li zajednička istorija određuje ovu vrstu pripadanja? U poslednjem poglavlju Kursa iz opšte lingvistike, Ferdinand de Saussere, kaže da znakovi (koji čine jezik) zapravo nisu organski povezani sa stvarnošću, već konstruisani kroz društvene konvencije. Da li bi se otuda maternji jezik mogao razumeti kao tek jedan lingvistički ugovor podložan pregovaranju? Da li je identitet bez dimenzije nacionalne pripadnosti moguć?
U svojoj čuvenoj knjizi Imaginarne zajednice: refleksije na korene i širenje nacionalizma, Benedict Anderson opisuje naciju kao “imagirnanu političku zajendicu po definiciji limitiranu i suverenu.” On tvrdi da nacionalna imaginacija nije ukorenjena u istoriji, već u kolektivnim mitovima i individualnim biografijama. Anderson podcrtava vezu između istorije nacije i individualne biografije, jer su obe bazirane na narativima identiteta, doma i sećanja. Ali šta se događa kada je kolektivna i individualna priča prekinuta, digresivna, nekonzistentna? Kako se u sveobuhvatni nacionalni narativ uklapa iskustvo onih čiji se identitet i jezik formirao kroz življenje, po Novalisovim rečima, “na različitim mestima i sa raznim ljudima”? Šta je sa onima koji su se našli između različitih i često oprečnih nacionalnih imaginacija? Koji je jezik tog međuprostora, što ga teoretičar Homi Bhabha opisuje kao “pretvaranje granica u međuprostor iz koga se preispituje značenje kulture i političkog autoriteta” ? Ti medjuprostori gusto su nastanjeni raznolikom populacijom koja zahteva nove i drugačije forme pripadanja ili, pak, nepripadanja. Toj populaciji zajedničko je iskustvo iskorenjenosti, fragmentarnosti istorije, kako lične tako i kolektivne, i naravno mešavina kulturnih i lingvističkih idioma. Istorijski narativ tog međuprostora je previše bogat, višeslojan, raznolik, i traumatizovan da bi se mogao izraziti ili prevesti kroz jedan čist maternji jezik. Priča onih što nastanjuju međuprostor može se jedino ispričati na jeziku koji je u isto vreme razumljiv i stran, redukovan i bogat, kroz jezik koji je gramatički nesavršen, razbijen, fragmentaran kao uostalom i iskustvo onih čiju priču nosi.

Broken English
Neću reći ništa novo ako konstatujem hegemoniju engleskog jezika. Ceo svet pokušava da priča engleski i tako se povinuje najmoćnijem jeziku, jer je on lingua franca tržista. S druge strane tog lingvističkog (i ne samo lingvističkog) anglocentrizma nalazi se jedan drugi engleski — takozvani Broken English ili u bukvalnom prevodu, razbijeni, polomljeni, pokvareni engleski. Iako suštinski nastaje kao nuspojava dominacije, taj razbijeni engleski nosi u sebi mogućnost subverzije.
Teoretičar ruskog formalizma, Viktor Šklovski, napisao je da je uloga umetnosti da čini stvarnost začudnom — poznato treba da postane novo i nepoznato da bi se bolje sagledalo. Opisujući umetnost začudnosti, Šklovski je skovao reč ostranenie (ostranjenje). Ruska reč stranno (strano), sa prefiksom o sugeriše da je u pitanju proces pretvaranja poznatog u novo i nepoznato, kroz koji se obe kategorije neprestano prepliću. Ostranenie podrazumeva iskorenjivanje, izmeštanje iz poznatog konteksta, dislociranje.
Boroken English se u neku ruku može razumeti kao tehnika začudnosti koju Šklovski opisuje, jer razbijeni engleski menja, stvara distorziju, unosi nove elemente i značenja u jedan naizgled zatvoren lingvistički idiom. Razbijeni engleski postaje kontra-teza svemoćnom jeziku tržišta i moći, jer se pretvara u jezik Stranca. Taj jezik je oličenje dualiteta između poznatog i nepoznatog, a prisutnog u svemu što smatramo našim i u svemu što prepoznajemo kao strano.
U ovom našem dobu, razbijeni engleski postaje lingua mundi izbeglica, emigranata, apatrida, nomada i mnogih koji ne mogu da se odluče koje su nacionalnosti. To je jezik Stranca koji manevriše kroz englesku govornu hemisferu rvući se s pomešanim lingvističkim i kulturnim idiomima. Da li je moguće biti pisac na tom jeziku? Šta pisci na razbijenom engleskom pišu i za koga?

Kulturni šok pisca

Negde 1998., pošto sam kao dramski pisac emigrant već nekoliko godina živela u Torontu, rešila sam da pišem novi komad na engleskom. Pokušavala sam da izbegnem temu egzila jer mi se ona činila previše predvidivom. U to vreme, čitala sam biografiju Sor Juane koju je napisao Octavio Paz i napeto pratila turbulentni politički i kulturni život s prostora moje bivše Jugoslavije. Sor Juanina sudbina žene pisca, i odnos s religijskim i političkim vlastima njenog doba, nudile su mi naizgled obilje mogućnosti da kroz istorijsku analogiju i distancu ispitujem ulogu umetnika i intelektualca u mračnim političkim vremenima. I za vreme Tita i za vreme Miloševića tema individualne političke hrabrosti s jedne strane, i kukavičluka s druge, bila je više nego aktuelna bar na prostorima sa kojih potičem. Pozorišna publika širom bivše Jugoslavija bila je naviknuta da čita između redova, te je istorijska analogija često upotrebljavana kao sredstvo da se govori o savremenim političkim prilikama.
Govorila sam svojim kolegama, kanadskim piscima, o Sor Juani kao mom eventualnom novom projektu. Činilo mi se da sam sve lepo objasnila. I to da me ne zanima doslovna, didaktička biografija, već daleka istorijska analogija, koja našu stvarnost treba da učini začudnom, da poznato, kako bi rekao Šklovski, može konačno da bude spoznato. Obećavala sam i da ću biografiju dramatizovati kroz stilizaciju i namerne anahronizme. Napisala sam čak i Sor Juanin monolog. No, moje kanadske kolege bile su sve jednako zbunjene. Između redova onoga što su mi govorili dalo se pročitati samo jedno: “Kakve ti blage veze imaš s meksičkom pesnikinjom, koja je pisala u baroknim stihovima i povrh svega bila katolkinja i časna sestra?”
Posle nekog vremena i sama sam odustala od pisanja komada o Sor Juani, shvativši da sam uveliko zakoračila u međuprostor u kome se kulture, jezici, i kolektivna iskustva konstantno spajaju, ali i razdvajaju. Ideja da pišem komad o Sor Juani bila je zapravo logička greška — htela sam da napišem dramu koja komunicira s kanadskom publikom podrazumevajući da u potpunosti delimo kolektivno socio-političko iskustvo, etičke preokupacije i teatarske kodove. Shvatila sam da je to moje podrazumevanje kulturnih, političkih i pozorišnih univerzalnosti zapravo barijera koju nije nova sredina postavila prema meni, već koju sam sama donela. Na kraju sam se ponovo našla oči u oči s predvidivom, ali u datom trenutku, možda i jedinom mogućom temom — egzilom. Uostalom, o čemu drugom da piše pisac emigrant nego o emigrantima? Moj razbijeni, nevešti, uprljani engleski jedino tako je mogao da postane umetničko sredstvo, a moje, za Kanađane egzotično ime, obećavalo je ispovedni ton i autentičnost. Upravo zato komad sam nazvala Not My Story (Nije moja priča).

Jezički poremećaj
Piscu je jezik jedina domovina, kažu. Čuli smo mnogo puta da samo kroz svoj jezik pisac suštinski postoji. A kadgod mi neko spomene da pisci pišu na jeziku na kome sanjaju, uhvati me panika. Odgajana sam na svom maternjem jeziku, koji se tada zvao srpsko-hrvatski, ali i na nemačkom, koji je sa mnom govorila moja baka, Slovenka iz Maribora. Kad sam bila dete u mojim snovima jezici su se mešali nemački i srpski. Kasnije, sredinom devedesetih, pošto sam emigrirala u Kanadu, engleski neminovno postaje jezik moje realnosti, ali i jezik na kome često sanjam. Gde je dakle domovina onoga ko je nastanjen između jezika i kultura? Da li je bilingvalni (ili multilingvalni) pisac apatrid po definiciji? Da li pisac u čijim se snovima jezici mešaju uopšte može da postoji?
Postoje dve oprečne teorije koje pokušavaju da objasne odnos između pisca i jezika. Po jednoj, monolingvalizam je jedini mogući prostor delovanja za pisca, dok po drugoj, svaki jezik je u neku ruku stran, te se pisanje zamišlja kao uvek i neminovno polifonijsko. Realnost spisateljskog procesa, dakako, oscilira negde između ove dve oprečne teorije. U matičnoj kulturi reči su piscu lako dostupne i uzimaju se zdravo za gotovo — jezik je naprosto dat. Samo u novom kulturnom kontekstu i kroz strani jezik otkriva se suštinski odnos između pisca i reči.
Jezik se poigrava s nama, piscima koji pišemo u međuprostoru jezika i kultura. Za uzvrat, mi pokušavamo da ga nadmudrimo, stavimo pod kontrolu, i pretvorimo naše pomešane idiome u umetničko sredstvo. Često pomislim na scenu iz Shakespeare-ovog Sna letnje noći kad se Titania slepo zaljubi u Bottoma, ne primećujući da mu je magijom glava zamenjena magarećom. Ta scena je metafora o piscu koji piše na jeziku nad kojim nema potpunu kontrolu.
Ponekad, kad završim pisanje čini mi se da mi moj engleski više nije nimalo stran, da konačno uspevam da vučem lingvističke konce s punom sigurnošću. Kada se, međutim, nakon nekoliko dana vratim napisanom, često se nađem licem u lice s jezičkim monstrumom — mešavinom neprirodno povezanih idioma, rečenicama koje izneveravaju željeno značenje, rečima koje pretrpavaju rečenicu do pucanja, imenicama kojima fale članovi, pogrešno odabranim predlozima… Ukratko, magareća glava na ljudskom telu.
No, situacija ipak nije sasvim beznadežna. Pisanje na razbijenom engleskom nameće ekonomiju jezika kao neminovnost, ali i kao strategiju kroz koju autsajderska nesavršenost može da postane prednost. Uostalom živimo u svetu u kome se reči lako rabe i izrabljuju, u kome je jezik i sredstvo komunikacije i sredstvo manipulacije, te ekonomija reči nije ni malo na odmet. Kroz ekonomiju razbijenog engleskog pisac međuprostora uči da više ceni jezik, ali i da mu manje veruje.
Osnovni rascep je zapravo između ekspresivnog i komunikacijskog jezika. Za pisca koji piše na svom maternjem jeziku taj rascep ne postoji, jer ekspresivni i komunikacijski elementi imaju jednake šanse da se ostvare monoligvalno. U slučaju pisca emigranta ekspresivni aspekt je svakako, makar u početku, jači u maternjem jeziku, dok komunikacijski element treba da se ostvari u novoj kulturnoj sredini, te nalaže da bude izražen na jeziku te sredine. Roman Jakobson, također teoretičar ruskog formalizma, profesor lingvistike i emigrant u Sjedinjenim Američkim Državama, koristi afaziju, jezički poremećaj vezan za gubitak pamćenja, da objasni metaforu i metonimiju u umetnosti. Prema Jakobsonu, afazija utiče na dva jezička aspekta na različite načine. Tako, oni koji pate od “poremećaja kontinuiteta” pokušavaju da koriste supstituciju, na kojoj se bazira metafora, dok oni koji imaju takozvani “poremećaj sličnosti” posežu za asocijacijama, što je u književnosti princip metonimije. Situacija u kojoj je nečiji ekspresivni potencijal smešten u jednom jeziku, a komunikacijski u drugom, podseća na Jakobsonovo objašnjenje metafore i metonimije kroz jezički poremećaj. Ova piščeva rastrganost između jezika, kao neka vrsta kulturne afazije, onemogućava da se proizvede značenje kroz jedan jedinstven jezik i homogeni kulturni sistem.
No, ono što je u realnosti poremećaj koji zahteva terapiju, u umetnosti postaje estetsko sredstvo bogato značenjima. Jakobson opisuje poremećaj ili odstupanje od norme — koji je u isto vreme i medicinski simptom afazije i osnovni princip po kome funkcionišu metafora i metonimija — kao sredstvo kroz koje se izanđale jezičke norme obogaćuju i osvežavaju novim značenjima. Pisac koji piše na razbijenom, nomadskom engleskom nema drugi izbor već da estetizuje svoje iskustvo jezičkog rascepa, da poremećaj pretvori u umetničko sredstvo.

Homeland
Grupa mojih studenata na Warwick univerzitetu, gde predajem, radila je prošle godine pozorišnu adaptaciju Tanovićevog Oskarom ovenčanog filma No Man’s Land. Student koji je radio adaptaciju i režirao predstavu dolazio je često kod mene da razgovara o projektu. Jednoga dana pitao me je da li može da dovede glumce da popričaju sa mnom. Hoće, kaže, da mu glumci pričaju s akcentom. Zna neke studente iz bivše Jugoslavije, ali niko od njih nema tako naglašen slovenski akcent kao ja, pa bi voleo da njegovi glumci čuju baš mene kako pričam. Volim da prepričavam ovu epizodu jer jednako nasmeje sve moje prijatelje, ma odakle da dolaze. Vremenom sam počela da se pitam zašto i meni ta, ne baš sasvim laskava anegdota, prija. Prvi put sam počela da razmišljam šta ona zapravo znači. Da, moj akcent je jak, nekad egzotičan, nekad nezgrapan, uglavnom se ne dâ prikriti. Meni se taj moj akcent, taj moj poremećaj, to moje “odstupanje od norme”, kako bi rekao Jakobson, zapravo dopada. Ne zato što mislim da je moj akcent lep (znam da nije lep), nego zato što sam naučila da ga volim na način na koji možemo da volimo sopstveno nesavršeno telo koje stari — na način na koji čitamo njegove linije, bore, ožiljke kroz koje se ispisuju sva naša susretanja i sva naša iskustva. Moj akcent ima tragove svih jezika koje sam ikada naučila ili pokušavala da naučim, on nosi zvuke davnih razgovora čijih se sadržaja više ne sećam, i boje različitih mesta na kojma sam živela ili koje sam posetila — on je znak moje kulturne pripadnosti.
Dakako, ja više ne pripadam srpskom kulturnom miljeu (ako sam ikada i pripadala), jer moja različita i izmešana kulturna i lingvistička iskustva teško komuniciraju u okvirima jedne kulture, koja se opasno homogenizovala u poslednjih dvadesetak godina. Ipak, ne mogu ni da se potpuno asimilujem u kanadski milje, iako mi pasoš te zemlje pomaže da se lakše opredelim u koji red treba da stanem na graničnim prelazima; u Engleskoj živim jedva četiri godine i ophrvana nostalgijom za Torontom, često posećujem rodni Beograd. U svoj svojoj nesavršenosti moj nomadski engleski izražava moju ličnu istoriju detaljnije i tačnije nego što bi to moj maternji jezik ikada mogao. Moj Broken English je moj dom.