Branko Anđić [1]

DNEVNIK

Sarajevske Sveske br. 23/24 [2]

9. septembar 2008.
Upravo sam se vratio kući iz džez kluba Notorijus. Imam sreće jer stanujem na tri ćoška od katedrale džeza u gradu koji je postao jedna od svetskih katedrala ove muzike. U iskušenju sam da zapišem ko je večeras svirao i kakva je atmosfera bila i kako niko ko svira u Notorijusu neće nikad čuti svoju svirku po liftovima hotela i poslovnih zgrada. Ali, umesto toga, pada mi na pamet da zabeležim sve ono po čemu Notorijus nikako ne bi smeo biti ono što jeste.

U delu Buenos Ajresa koji ne obiluje ni boemskim kafanama, ni alternativnim umetnicima, nego radnjama, ambasadama i udobnim stambenim zgradama, nalazi se jedan uzan i dubok prostor – u stvari dve prostorije koje povezuje tesni hodnik i na kraju, iza staklenog zida zastrtog tamnom zavesom – vrt koji se otvara samo danju. Prema ulici je stakleni izlog koji podseća na apoteku; u prvoj prostoriji je prodavnica muzike: redovi CD-ova na oba zida, tezga, stolovi sa kompjuterskim monitorima i slušalicama, hi-tech nameštaj od zamućenog stakla i hromiranog metala koji deluje hladno, kao čekaonica skupe klinike. Aseptički jaka bela svetlost, hodnik sa sličnim samo manjim stolovima, i onda druga odaja sa šankom, stolovima i tik pred zavesom uz stakleni zid prema vrtu, tesni podijum sa klavirom i prostorom za par instrumenata. Nigde uleglih škripavih dasaka na podu, nema ko nožem da seče duvanski dim kad zasvira saksofon (ovde je pušenje zabranjeno kao u dečjem dispanzeru), niko ne pamti da je ikad izbila tuča, pa čak ni žešća prepirka u publici, akustika je sumnjiva, a posluga preglasna dok svake večeri, iz godine u godinu, domaći i gostujući majstori svirkom dokazuju da sve to uopšte nije važno ako je zvuk pravi i ako su pravi ljudi koji ga slušaju. Notorijus je postao notorno poznat uoči jedne od cikličnih ekonomskih kriza Argentine kad nije bilo para da se u ovaj provokativni, zavodljivi grad dovedu ugledni muzičari iz inostranstva; onda su se pootvarala vrata garaža, podruma, tavana, magacina i kroz njih je nahrupila masa sjajnih, nepoznatih lokalnih momaka i devojaka kojima će najpoznatiji klubovi silom prilika ustupiti svoje podijume: za samo tri-četiri godine, Buenos Ajres se pretvorio u jednu džinovku džez scenu na kojoj se intuicijom, poslovanjem i verom u umetnike najviše istakao Notorijus. Danas, ko zasvira u Notorijusu znači da nešto vredi.

Zelig, kameleonski lik Vudija Alena, bio bi idealan gost ovog kluba koji tako obmanjuje svojim izgledom skandinavske poslastičarnice; umesto poroka, nudi predstavu čednosti; umesto improvizacije, isplaniranost do poslednje salvete. Sve je do bola čisto i uglancano kao u operacionoj sali, nema zadaha na viski i džin, nema čak ni zamračenih budžaka gde bi, kad se začuje prava nota, mogla da se pritegne pospana pripita lepotica. Nečeg ipak mora biti u atmosferi ovog mesta koje odbija i samu pomisao na umetnost; ali zar umetnost nije po svojoj prirodi kameleonska i zar Notorijus i njegova klijentela nisu to najbolje razumeli? Kao što je Aleho Karpentjer nekad davno govorio da je čar južnoameričkih metropola to što nemaju stila, tako i Notorijus nudi impersonalnost, mogućnost da se potone u anonimnost, odsustvo bilo kakvog elementa koji nije muzika. To je klub idealan za ljude koji, impregnirani umetnošću, ne brinu o svom poreklu, etniji, rasi, naciji, jeziku i imovnom stanju, niti pridaju ikakav značaj svemu onome što definiše identitet – dok traje svirka; Notorijus – sa obe strane podijuma – jeste stecište građana sveta, nemesis provincijalnosti, pa tako, dakle, i hram slobode. A to je ona apsolutna sloboda koju traže pravi umetnici, stvaraoci koji zaziru od bilo kakvog omeđenja.

Noćas sam se opet vratio u Notorijus, oazu građana sveta i njihove muzike bez granica; nemam pojma koliko puta sam tamo bio svedok stvaranja velikih umetnika i povratka bludnih sinova, onih već odavno proslavljenih; video sam, iz večeri u veče, kako menja mimikriju zavisno od zvuka. Moje omiljeno mesto u ovom delu sveta i dalje ima neudobne stolice, prosečno vino, bučni šank – ali sve to prosto nije važno tih nekoliko sati svake noći dok čarolija traje.

21. oktobar 2008.
Danas sam završio čitanje knjige The Sorrows of an American, poslednjeg romana Siri Hustvet, koju je književni svet konačno prestao da zove gđa. Pola Ostera. Kao i čitanje njena prethodna tri romana – Blindfold, The Enchantments of Lilly Dahl i What I loved – Jadi jednog Amerikanca su mi doneli veliko čitalačko uživanje. Hustvet ne piše samo inteligentno i zanimljivo; ono što mi se posebno dopada u njenim knjigama je što su one istovremeno savremene, gotovo avangardne, i na neki način „staromodne“. To su istovremeno otkačene ali i zanimljive starinske priče od kojih čitalac očekuje da sazna „šta je bilo posle“. Vredi ih čitati natenane jer su pune sjajnih rečenica, digresivnih tokova, veoma suptilnih odnosa među likovima, i jedne opšte impregniranosti umetničkim senzibilitetom retko visokog nivoa koji i jeste i nije elitistički: pametne, ali ne i pretenciozne knjige.

Uveren sam da je objavljivanjem i uspehom četvrtog romana Siri Hustvet zadovoljena dvostruka pravda: a) jedan sjajan pisac je konačno iskoračio iz senke drugog sjajnog pisca s kojim je, igrom slučaja a ne nužnosti, rodbinski povezan; b) još jednom je lepota prestala da bude prepreka za ostvarenje ličnih produhovljenih ambicija. Hustvet je profesor istorije umetnosti, Amerikanka norveškog porekla kojoj su brak sa već ranije planetarno proslavljenim Osterom i lepota manekenke decenijama kočili karijeru „ozbiljnog pisca“ koji – uzgred budi rečeno – uopšte ne piše kao Oster. Ni izdavači ni kritičari nisu je shvatali dovolno ozbiljno ni posle prva dva veoma dobra romana, ni posle knjige pesama, ni posle zapažene zbirke ogleda. Zbog nje mi pada mi na pamet koliko je dugo bilo potrebno Robertu Redfordu da uveri publiku i kritiku da je dorastao mnogo složenijim ulogama nego što je bio niz romantičnih zavodnika koje je igrao prvih godina svoje glumačke karijere. Niko ne bi u to vreme stavio pare na to da će „Veliki Getsbi“ postati ubrzo i sjajan filmski reditelj; isti prtisak stereotipa kočio je, na primer, i Klinta Istvuda i Roberta Klunija. Uprkos svim palmama, medvedima i oskarima koje su njih trojica dobili, većina filmofila ih pamti po frivolnim ulogama lepotana i tvrdih momaka iako po rediteljskom opusu ne zaostaju za najkarizmatičnijim „pravim „ majstorima filmske režije.

S poslednja dva romana, gđa Oster je konačno savladala tu ogromnu prepreku i povratila svoje sopstveno ime i prezime. I, naravno, otvorila privatnu polemiku ko najbolje piše u porodici.

16. novembar 2008
Sleteo sam juče u Rio de Žanejro i, kao uvek, sa zebnjom se uverio u činjenicu da je aerodrom ovog grada-razglednice, uprkos svom privlačnom imenu Antonio Karlos Žobim, jedan od najzapuštenijih u Brazilu. Svi ostali su bolji – koketna moderna vazdušna luka Salvadora, futurističko zdanje usred gotovo pustinjske visoravni Belo Orisontea, skromni ali prigodni terminal Masejoa, pa čak i efikasni, simpatična čarter – kućica nalik na licidersku skulpturu pokraj Porto Segura, pa čak i reciklirani džinovski Guaruljas, glavni međunarodni aerodrom Sao Paula koji ni njegova vojnička estetika nije mogla da upropasti – samo aerodrom Rija oduvek deluje nekako zapušteno, lenjo nemaštovito, prašnjavo i trećesvetski.

Zato je možda to upravo najbolje mesto da se čovek uveri koliko su brze i korenite promene koje danas doživljava Brazil u svom munjevitom preobražaju iz velike, pomalo uspavane sub-regionalno dominante zemlje u svetsku silu; oduvek pomalo podložan iskušenju samodovoljnosti, današnji Brazil je svojim privrednim čudom i mudrom spoljnom politikom na velika vrata ušao u svetsku ligu i krenuo u osvajanje sveta, onako kako to rade Kina, Rusija, Indija... Brazilu su danas Merkosur – južno područje latinskoameričkog kontinenta koje obuhvata još Argentinu, Čile, Urugvaj, Paragvaj i Boliviju – pa i cela Latinska Amerika, prosto tesni. Čak i na aerodromu u Riju sa čijih se zidova oduvek ljušti farba, posvuda se odjednom govori engleski, kompanije iz čitavog sveta preko noći su otvorile svoje kancelarije, umnogostručen je broj stalno prisutnih avio-kompanija, saobraćaj je kao u košnici – da ne kažem kao u Frankfurtu, Briselu ili Parizu – sve je skuplje, hladnije i profesionalnije. Ne jede se kao ranije samo folklorni specijalitet „sirni hleb“ (pan de queijo), niti se pije samo guarana, a površina bescarinskih radnji je udvostručena. Rio će, naravno, uvek ostati Rio, ležeran sibartiski grad-kompromis između užurbanosti poslovnog Vavilona kakav je Sao Paulo i hedonističko-onirične indolencije stare prestonice Salvadora, ali ima nečeg u nehajnoj nebrizi kakav će utisak ostaviti na stranca, što svedoči o nekoj novostečenoj sigurnosti, o ponosu velesile koja prirodno očekuje da breg priđe Muhamedu, tj da se drugi potrude oko toga kakav će utisak ostaviti na Brazil, a ne obrnuto.

Za goste je treći svet uvek bolji domaćin od prvog, uvek ta spremnost da se pokaže i dokaže gostu kako i „mi konja za trku imamo“ pomaže da doček bude prisniji i da se gost oseti važnijim. Na brazilskim aerodromima, čak i u Riju, danas se više no ikad putnik oseća beznačajnijim – profesionalno prihvaćenim i bolje usluženim, ali nikako neophodnim. I mada nema toga ko ne uživa kad mu „simpatični meštani“ ponude osim usluga i svoje srce, doživljavam svoju sićušnost u rashlađenom taksiju čiji me vozač na putu za leblonski hotel više ne pita kako mi se sviđa Rio, niti da li znam ko je bio Žobim, kao ostvarenje jedne velike kosmičke pravde.

2. decembar 2008.
Danas mi je stigao e-mail od Huana Viljora; piše mi kako je njegov povratak u Meksiko, posle višegodišnjeg života u Barseloni, pao u neko teško i uzburkano vreme u njegovoj zemlji. Piše dalje Huan kako je današnji Meksiko višestruko i drastično podeljen – rasno, klasno, socijalno, politički – i kako se u takvoj sredini pisac, nažalost, identifikuje više po onom što socijalno predstavlja nego po onom što piše. „Toliko toga nedostaje, da nema drugog leka nego učestvovati u borbi za hiljadu stvari i pretvoriti se u neku vrstu nevladine organizacije, barem ako osećaš da te bilo šta od onoga što se dešava pogađa; i sve to kažem samo da bih ti saopštio kako sam se iz uredne, prijatne i pomalo dosadne Barselone, vratio u jedan haos, intenzivniji od onoga što najavljuje Svedok (poslednji Viljorov roman)“ – piše Huan.

Njegovo pismo mi izmamljuje osmeh: koje vreme u našim zemljama nije teško i haotično, Huane!? Moguće je da si se u Barseloni od toga prilično odvikao, ali mi smo iz onih uzburkanih zemalja u kojima stvari nikad da dođu na svoje pravo mesto i u kojima se zato barem od dosade ne umire. Možda zato i sam uspevam da živim toliko dugo u Buenos Ajresu, a ne u Torontu ili Bernu, jer mi ovde nikad nije dosadno, kao što po definiciji u DF-u ne može biti dosadno nikom ko ima makar gram adrenalina u svojoj krvi. Nisam anahronični pozitivista, ali valjda ima nekog razloga što se najbolje spisateljstke ideje na ovom kontinentu rađaju – i ostvaruju – upravo u Meksiku, Kolumbiji, Argentini – dakle tamo gde je entropija sastavni deo svakodnevice.

To mi stvara izvesni problem kad treba da odgovorim Huanu na njegovu molbu da mu preporučim za čitanje neke savremene srpske pisce čija su dela prevedena na španski. Pitam se kako pomiriti sudbinu NGO-pisca sa majstorima lake ruke i istančanog stila; ne da mi se da pođem uobičajenim stazama i da izdeklamujem imena onih koji u „večito uzburkanim vremenima“ krupnim slovima prigodno pišu o istoriji i junacima minulih vremena, trajno zabrinuti nad udesom svoga naroda, mada je to, izgleda, najlogičnije u narodu kakav je naš; padaju mi na pamet, naprotiv, neki ljudi drukčijih interesovanja, intimistički autori, oni takozvani “alternativni”, ali po idejama i po zanatu često mnogo bolji od onih najzvučnijih imena koja se nude prevodiocima na druge, pa i španski jezik. Dižem ruke od spiskova imena. Pomišljam koliko perfidno deluje taj kuturno-umetnički imperijalizam onih koji drže uzde kočija što vode u beli svet: kako na primer, najveće međunarodne nagrade uvek dobijaju oni naši filmovi koji prikazuju znoj, krv i suze, (obavezno) blato i (preporučljivo) Cigane, gde je prirodna smrt uvek od udarca po glavi letvom izvaljenom iz seoske tarabe. Jedna rafinirana, intimistička gradska priča, eventualno snimljena u nekom beogradskom studiju, nema nikakvih šansi protiv bilo kojeg balkanskog filma nasilja i katastrofe, crnog humora i prekomerenosti. Lako je reći – pa mi smo takvi! Ali, budimo pošteni, da li su baš svi Meksikanci mali, brkati, na pištolju laki, prgavi vlasnici širokog sombrera ili su nas vlasnici velikih i malih ekrana naučili da ih isključivo takvima vidimo? Da očekujemo da Meksikanac bude isključivo takav, a ne kao Veliki Getsbi i da meksičke knjige pišu samo o tom stereotipu, kao što naše pišu o stereotipu nasilje-izdaja-prostota-tragična sabotaža pristojnog života. Nagledao sam se duhovitih nemačkih filmova, sreo prefinjene iranske kosmopolite, naslušao se dosadnih litanija maloletnih francuskih filosofa, čak sam upoznao i Italijane koji govore engleski bez akcenta! Ali nikad dosad još nisam video da se na nekom od mesta gde se proglašavaju svetski prvaci u raznim umetničkim disciplinama napravi izuzetak i odstupi od jačanja stereotipske slike koju najčešće diktiraju centri duhovnog imperijalizma.

Zato sam, najzad, obećao Huanu da ću mu o našim piscima posebno i s pažnjom pisati kako obojica ne bismo upali u istu zamku u koju upadamo svi mi koji čitamo Meksikance, Japance, Francuze, Afrikance; da ne pobrkamo ono reprezentativno sa onim najboljim.

14. decembar 2008.
Stojim na ulazu u pećinu čuvenog gusara Morgana, na karipskom ostrvu San Andres, između Kolumbije i Nikaragve. Duboka je i mračna kao da se ulazi u Had ili u Postojnsku jamu. Vijuga pod zemljom, iz dubine kopna, sve do skrovitog zaliva na obali gde je Morgan sidrio svoju gusarsku flotu. Taj prirodni zaklon je mnogo uzbudljiviji od rekonstrukcije gusarske naseobine koju posećuju turisti. Među rekonstruisanim objektima je i replika jedne Morganove galije. Želim iz sveg srca da je to upravo ona koju Pablo Neruda nije uspeo da kupi.

Kad sam pre više godina prvi put posetio najprivlačniju Nerudinu kuću, onu na stenovitoj pacifičkoj obali čileanskog seoca Isla Negra, uveliko sam se divio njegovoj poeziji i naročito njenoj komunikativnosti za koju pesničke vrline ipak nisu platile danak. Znao sam takođe da je Nobelovac i komunista. Ali ko bi pomislio da jedan tako notorno angažovani borac za jednakost i ljudska prava sirotih i potlačenih živi u istom telu sa hirovitim, rasipnim kolekcionarom i hedonistom kojem je glavni cilj bio – lično uživanje? A to znači, povlađivanje sopstvenim hirovima, ma kako ekscentrični i skupi bili. Isla Negra je spomenik Nerudinom hedonizmu ali i njegovoj egomaniji: tu se nalaze apsurdne kolekcije svega i svačega, bukvalno od lokomotive (na ulazu u kompleks nekoliko niskih, međusobno povezanih kuća), do šarenih flaša od kojih je sačinjen jedan zid njegove kuće; socijalno svesni pesnik je sebi umeo da ugodi na svaki način: osim raznih kolekcija, napravio je, na primer, privatnu kafanu kraj svoje radne sobe, kao i donžuansku spavaću sobu koju krasi kolekcija pramčanih skulptura sa starih galija. Među njima je i biser u Nerudinoj kruni: pramac galije čuvenog gusara Frensisa Drejka na koji je komunista od zanata potrošio najveći deo Nobelove nagrade. Dok gledam eksponate u skloništu drugog slavnog pirata, sećam se koliko me je zbunio taj skupoceni, frivolni trofej: nobelovski ugled i pare nisu otišli ni na kakvu fondaciju, stipendiju, školu, niti je pod Nerudinim nadzorom stvorena bilo kakva nevladina organizacija za ljudska prava, kako bi se moglo očekivati. Kad bolje razmislim, Neruda je, ipak, samo ponovio shemu tolikih imućnih salonskih komunista koji su svoje teorije o jednakosti i socijalnoj pravdi kovali po hramovima taštine, u prijatnoj dokolici i azijatskoj raskoši. Mogu lako da ga zamislim kako puši s Titom debele kubanske Cohiba cigare, poklon Fidela Kastra, u nekom bukoličkom kutku Briona ili na Brdu kod Kranja, možda odeven u podjednako egzotičnu karnevalsku odeću kakva je bila Titova po meri skrojena, bela, zlatnim rojtama opšivena maršalska uniforma, u zemlji čija armija nikad nije imala maršalski čin, a kamoli maršalske uniforme.

Gledam u tamu pećine gde je Morgan čuvao svoje oteto blago. Osvrćem se na galiju i sa zadovoljstvom primećujem da joj niko nije otesterio pramac.

21. januar 2009.
Barak Obama je juče i zvanično preuzeo dužnost predsednika Sjedinjenih Američkih Država i novine u Buenos Ajresu su danas preplavljene pričama iz Bele kuće: svi se slažu da je novi stanovnik Zapadnog krila – vesnik nade. Kao ljubitelji improvizacije i veliki cirkus-majstori, Argentinci su uzbuđeni spektaklom, ali su oprezniji kad je reč o očekivanjima da bolja budućnost konačno postane sadašnjost. Moj drug Danijel, ugledni novinar i urednik, to ovako rezimira: najbolja bi bila ravnoteža liderstva i obzirnosti. „Ne valja kad Veliki Brat stalno izlazi na glavna vrata i na njima dočekuje uglednike, ne obazirući se na nas u zadnjem dvorištu; ali još je gore kad bi od zadnjeg dvorišta da napravi veliki letnjikovac“, kaže Dani uz skeptični smešak i dodaje: „Kad se Vašington nama, Latinoamerikancima, suviše bavi, izaziva nam podozrenje, kad o nama uopšte ne razmišlja uvređeni smo jer nas zapostavlja – ko će svetu ugoditi?“ Ali u intervjuima i izjavama ljudi zapažam da nada ipak preovladava: Sjedinjene Američke Države (za Latinoamerikance nikad jednostavno „Amerika“, kao za nas) Baraka Obame neće biti toliko omražene kao što su bile dosad. Mada su kuće mnogih Argentinaca prepune potrošačkih trofeja iz tržnih centara Majamija, ovo je začudo zemlja sa najjačim anti-američkim (bolje rečeno: „anti-SAD“) raspoloženjem u čitavoj Latinskoj Americi. Možda bi mnogi koji nose majice sa likom Če Gevare voleli da žive kao Severnoamerikanci, ili barem da osete da su s njima na ravnoj nozi, ali dok nije tako i dalje preovladava starinska, romantičarska predstava o SAD kao o bastionu imperijalizma, baš kao da je Če i dalje živ, a Kastrova Kuba tu, odmah iza Rosarija.

Čitam rezultate jedne ankete u ovdašnjem Klarinu, najtiražnijem dnevnom listu Latinske Amerike: čak tri četvrtine ispitanika veruje da će se u naredne četiri godine predstava o SAD bitno poboljšati u čitavom svetu, pa i u Argentini. Ako se to ipak ne desi, Barak će ispasti još mnogo crnji nego što je danas.

28. januar 2009.-
„Apdajk je prestao da piše“. Ova rečenica mi zvuči mnogo čudnije nego samo reći – Apdajk je umro. Od kad znam za sebe, dakle ima tome već pola veka, navikao sam da svake godine čekam na njegovu novu knjigu, kao na Božić. Ponekad sam dobijao i po dve, kao bonus za dobro vladanje. Dok varim vest o njegovoj smrti, deluje mi neverovatno da iduće godine neće biti nove Apdajkove knjige. Manje neverovatna, ali ne i manje nepravedna je činjenica da Apdajk stiže konačno u probrano društvo pisaca kojima nije dodeljena Nobelova nagrada – od Tolstoja i Bulgakova, preko Čivera i Kiša, do Onetija i Borhesa. Dok švedski uglednici pomno paze da posle jednog Nobela Englezima drugi pripadne Francuzima, pada mi na pamet kako razlozi za tu nepravdu otkrivaju neke suštinske sličnosti između Borhesa i Apdajka, dva velika pisca koji naizgled ne mogu biti međusobno različitiji.

Kao i Borhes, autor izuzetne erudicije i još veće inteligencije, Džon Apdajk je postavio sopstveni standard za svoje pismo: jednostavnije rečeno, čak i u svojim najslabijim delima, pisao je previše dobro. Stilska i estetska strana Borhesovih i Apdajkovih dela, naročito njihov prozni jezik, poprilično su iznad nivoa najboljih knjiga njihovih zemljaka. Uticaj i jednog i drugog na pripovedački zanat daleko prevazilazi granice Argentine, odnosno Sjedinjenih Američkih Država; a ipak, uprkos planetarnom značaju njihovih dela, i Apdajk i Borhes nerviraju zemljake činjenicom da su upravo oni najbolji tumači idiosinkrazije svojih zemalja. Više od svega iritira činjenica da, uprkos svim književnim vrlinama, erudiciji i inteligenciji, oba autora odlikuje jedno rudimentarno, konzervativno političko mišljenje koje im, međutim, nije bilo nikakva prepreka da se pretvore u književne svete krave Argentine i SAD. Otud valjda, uz divljenje i priznanja, i toliko žaoka na račun obojice: Argentinci nisu, na primer, nikad oprostili Borhesu što je testamentom tražio da bude sahranjen u Ženevi, a ne u Buenos Ajresu, nazivajući ga strancem i uljezom, dok zvaničnici nikad nisu odustali od nastojanja da njegove ostatke prebace iz Evrope u Argentinu.
Za Apdajka se, opet, moglo čuti – kako je cinično govorio jedan njegov slavni, politički angažovani i veoma vickasti kolega – da je bio „najomiljeniji pisac onih čitalaca koji uopšte ne shvataju književnost“. U krajnjoj liniji, Borhes i Apdajk skidaju prašinu sa večitog pitanja da li se o kvalitetu umetničkih dela i o njihovim autorima zaista sudi umetničkim merilima – kako nalažu načela estetike – ili je vanumetnička stvarnost ipak u praksi oduvek bila previše jaka da bi čak i pisci kao što su Borhes i Apdajk mogli da je ignorišu. Koliko neugodno deluje činjenica da je politički indiferentni elitista Borhes, a ne neki radnički sin iz sa dokova Rosarija ostao zauvek da bude najjača registarska marka argentinstva, podjednako je neugodna ničim neprikrivena istina da su politički korektni, vanamerički kriterijumi uskratili najvećem argentinskom piscu Nobelovu nagradu. Na isti način, više od politički svesnog, ratobornog Normana Majlera, upravo Apdajk će ostati upamćen kao najbolji hroničar duboke Amerike, njene takimičarsko-potrošačkim duhom prožete, frustrirane srednje klase čiju je obdukciju nemilosrdno, bez straha ali i bez populističkog alibija, sistematski vršio punih pedeset godina – u tačno pedeset osam knjiga.

I Borhes i Apdajk se nisu plašili da budu to što su bili i da u svojim knjigama stvari nazivaju pravim imenima. To odsustvo licemerja i dvostrukog morala – koje je kod prvog ličilo na patricijsku oholost, a kod drugog na cinizam lekara koji rak ne leči aspirinom – nije im oprostila upravo ta srednja klasa kojoj se jednom godišnje lihvarski dodvoruje Nobelov komitet, tražeći pre svega politički korektan kompromis vanumetničkih sa umetničkim merilima.

Ako se ovde, u Argentini, veruje da odavno pokojni Karlos Gardel svakim danom sve bolje peva, valjda će nekom pasti na pamet – tamo u Nebraski, Montani, Arizoni, ali i u Njujorku, Bostonu i Filadelfiji – da od sad pa nadalje i Džon Apdajk sve bolje piše.

2. februar 2009.
Čitam danas novine i još jednom se uveravam koliko Argentina, mačistička Argentina i dalje prepuna muškog šovinizma, ne može da odoli suzama: nema šta – suze su neraskidivi deo njene latinske duše! Kad sam juče, na kraju finala Grend Slem turnira u Australiji, odgledao kako Rodžer Federer neutešno plače pred milionima ljubitelja tenisa – ne zato što mu se desila neka tragedija ili što je bio ganut podrškom gledalaca, već zato što je izgubio meč protiv Rafe Nadala i time propustio da izjednači rekord u broju osvojenih titula koji drži Pit Sampras – bio sam ubeđen da će sledećeg dana biti mnogo žaoka na njegov račun i da će mnogi obožavatelji velikog Rodžera ostati trajno razočarani. Ali ne – barem ne u Buenos Ajresu. Za argentinske komentatore, jedan od najboljih tenisera svih vremena najzad je pokazao ljudsko lice, njegovo neutešno grcanje pred kamerama, njegovo suzama i tugom izobličeno lice raspekmežene vedete, samo su dokaz da i on nije od leda i čelika, da ima dušu koju ipak – čak ni on – ne može uvek da kontroliše. Rodžer im je najednom postao bliži, simpatičniji i ljudskiji. Ni ja, kao ni neki moji neargentinski prijatelji – proverio sam – nismo osetili nikakvu samilost; kao i pobede, porazi su sastavni deo posla profesionalnog sportiste. Biti profesionalac znači, između ostalog, imati sposobnost da se ta jednostavna činjenica svari i dobro kontroliše, naročito ako se, kao kod najuspešnijih, retko dešava. Niti je Federeru neko umro, niti je spao na prosjački štap, niti je izgubljeni peti set protiv Nadala njegova poslednja prilika da postane najslavniji među teniskim besmrtnicima – jednostavno, razmažena diva se rastužila jer joj je toga dana bila uskraćena željena igračka .

Namah se sećam još jednih nesportskih suza prolivenih nekoliko nedelja ranije u završnici fudbalskog prvenstva Argentine. Tri ekipe su završile prvenstvo sa istim brojem bodova i igrale su se tri dodatne utakmice, po principu svako sa svakim, da bi se dobio prvak. Ispostavilo se da su Boka juniors, Tigre i San Lorenco toliko izjednačeni, da je u kružnom razigravanju svaka ekipa jednu utakmicu dobila a jednu izgubila, pa je o prvaku odlučivala gol razlika. U poslednjoj, presudnoj utakmici, Tigre je trebalo da pobedi Boku sa dva gola razlike da bi osvojio titulu. Sredinom utakmice, jedan traljav šut sa prilične udaljenosti prošao je kroz ruke golmana Boke i završio u mreži, posred gola – 1:0 za Tigre. Do kraja utakmice, Boka je bila prinuđena da se svim silama brani, Tigre je pojačao pritisak, ali drugi gol ipak nije pao i uprkos uzbuđenjima i minimalnom porazu, prvak je na kraju ipak postala ekipa Boke. Ali sve to kao da je palo u drugi plan, kao da je fudbalski ostrašćena Argentina iz pristojnosti odgledala do kraja utakmicu jer su sva pažnja, sve uzbuđenje i sva drama potrošeni na onaj minut kad je golman Boke, posle početničke greške, izvadio loptu iz svoje mreže, pokrio šakama svoje lice i pred prepunim stadionom i TV kamerama briznuo u neutešan plač. Toliko je ridao prekaljeni internacionalac da je trener bio prinuđen da ga povuče iz igre i na gol postavi neiskusniju zamenu. Ništa nije vredelo tešenje saigrača da se to svakom može neki put da desi – ideja da će u slučaju gubitka titule ostati upamćen kao isključivi krivac za poraz, potpuno je slomila čoveka.
Još iste večeri, radio i TV analize, a sledećeg dana i sportska štampa, jednodušno je presudila da je krivac niko drugi nego trener Boke koji, zaboga, nije umeo da prepozna svu težinu pritiska pod kojom je golman njegove ekipe stao na gol u odlučujućoj utakmici; da, naravno, svako greši, da su emocije sastavni deo sporta i da je svojim netaktičnim rukovođenjem tima, čovek pod čijom je upravom Boka postala još jednom šampion jedne od najjačih fudbalskih liga sveta – prosto slomio svog prvotimca! Za golmana – ni reči kritike; puka saosećajnost. Suze su pridobile pun stadion, javno mnjenje, nacija je ustala u odbranu „malog“ koji, eto, nije izdržao pritisak od prevelike želje za pobedom. Niko nije pomenuo astronomske sume novca koje se plaćaju fudbalerima da sportski izdrže „pritisak“ činjenice da je u krajnjoj liniji lopta ipak okrugla.

Pokazati suzama sopstvenu slabost, naročito pred milion svedoka, u Argentini prestaje da bude slabost. Ovde svi plaču – ne sa zlatnom medaljom oko vrata, kad svira himna njihove zemlje, ne ganuti konačnim trijumfom – nepsutano i u najmanje očekivanim trenucima jer podsvesno znaju da njihova slabost pobuđuje samislost a ne kritiku ili ne daj bože osudu. Plakati je ljudski, čak i kad to radi vrlo kritikovani ministar ekonomije pred TV kamerama na sam pomen problema koji tište njegovu staru majku; ili kad to radi sportski idol uhapšen sa znatnom količinom droge. Prisećam se: dosad sam uživo ili na TV video plač muškarčina od zanata kao što su policijski inspektori, vojnici, glumci, pisci, pevači, političari, sudije i, naravno, u više navrata – neprikosnoveni objekt ljubavi i saosećanja nacije: Dijego Armando Maradona. Ideja da tvrdi momci ne plaču – ovde ne važi.

3. februar 2009.
Danas je u metrou, u vreme van saobraćajnog špica, sa mnom sedelo u kupeu tačno jedanaest osoba. Zapisujem ono što sam prebrojao: od nas jedanaest, sedmoro je čitalo knjige i nijedna nije bila ni kuvar, ni priručnik za srećniji život, ni zbirka astroloških mudrosti. Sa mnom su od moje kuće prema Kongresu putovali čitaoci nobelovcaca, pesnika, sociologa, prozne avangarde, politologa. Kao u mnogim zemljama danas, knjiga je skup proizvod za prosečnog građanina, ali je navika jača: Argentinci su ljudi koji knjige čitaju i kupuju, mada se to uvek ne vidi na prvi pogled, sem ako se – na primer – čovek u pravo vreme ne nađe u podzemnoj železnici. Ovde se ljudi bolje snalaze u razgovorima o umetnosti, nego o svakodnevnim rabotama.

Pre neki dan je na lokalnoj televiziji gostovao Orasio Kateljanos Moja, pre njega je Huan Viljoro danima delio autograme po knjižarama Buenos Ajresa i po književnim večerima u njegovu čast, nešto ranije je Karlos Fuentes održao masovno predavanje pred krcatom salom jednog velikog pozorišta, za ovogodišnji sajam knjiga u aprilu najavljen je dolazak nove svetske senzacije Žunoa Dijasa, kao i Laure Restrepo, Martina Ejmisa i mnogih drugih poznatih imena. Pisci iz celog sveta, a pogotovu iz Latinske Amerike, opet u jatima nagrću u Buenos Ajres gde je za njih stvarno dobar vazduh. Napisao sam onomad Horheu Franku da bi svakako i on trebalo što pre da dođe ovamo, kao što su pre njega u osvajački pohod došli njegovi zemljaci Santjago Gamboa i Efraim Medina Rejes. Ovo je jedno od mesta gde se piscima otvara svet, gde imaju osećanje da – ako im Buenos Ajres pokaže podignut palac – nije potrebno da se potucaju po svetu, kao trgovački putnici nudeći svoju robu: svet – onaj poslovni, veliki i ozbiljni koji puni knjižare Madrida, Frankfurta, Londona, Pariza, Njujorka, Meksika doći će im na noge.