Mileta Prodanović [1]

ENGLESKA UNIFORMA BOJE PUSTINJSKOG PESKA

Sarajevske Sveske br. 17 [2]

- Alo... Alo... E, ja sam... Jesi to ti? Alo...

Pogledah na sat. Dvadeset do šest. To što sam bio tek probuđen neprijatnom zvonjavom telefona, bunovan, nije me omelo da odmah prepoznam glas: Aleksandar, skraćeno Saša, i još jednom prilagođeno sve ubrzanijem vremenu – Sale, moj brat od ujaka. Ne javi se po godinu ili dve i onda, po pravilu, pozove u vreme kada vampiri odlaze na počinak ili usred popodnevnog dremeža. Htedoh da kažem: „Ne znam koga ste tražili, dobili ste kancelariju Dalaj-Lame.“ Naravno, nisam to rekao.

- Ja sam, Sale, ja sam... Zaboga, zar nisi mogao da se javiš u neko normalnije vreme? Šta je to toliko važno?

- Dobra vest. Izgleda da se pojavio neko ko bi kupio našu kuću.

„Naša kuća“ bila je zajedničko nasledstvo. Nalazila se u varošici Dudovo Polje uklještenoj među planinama nekih dvesta kilometara južno od Beograda. U okolini nije bilo znamenitih boraca, kasnije političara, niko nije imao moć da podizanjem fabrike zaduži rodni kraj i, eventualno, zadrži mlade ljude. Pruga je daleko, krivudavi, uski put asfaltiran je tek krajem sedamdesetih godina prošlog veka i ubrzo propao zbog postojanog neodržavanja. Neko mi je rekao da u velikom školskom zdanju, u vreme mog detinjstva punom razdraganih mališana, ima ukupno osamnaest đaka, od prvog do osmog razreda.

Poslednji put sam u Dudovom Polju bio pre više od pet godina, na sahrani majčinog mlađeg brata koji nije imao dece. Iako su ujak i ujna provodili penzionerska leta u senovitom dvorištu i, koliko su im prihodi dozvoljavali, krpili staro zdanje – kuća je ostavljala utisak beznadežne oronulosti. Kada je ostala sama, ujna-Vasiljka je odustala od borbe sa entropijom.

Pet godina, dakle, pokušavamo da prodamo kuću i raskusuramo se. Vasiljka je živela u Kraljevu i nadali smo se da će ona pronaći nekoga ko bi mogao biti zainteresovan. Okretna i u svojim kasnim sedamdesetim godinama, ujna se raspitivala, davala oglase u lokalnom listu, sprijateljila se sa mesnim parohom u nadi da će on, po prirodi posla, prvi saznati da postoji kupac. Uzalud: osobe koja bi poželela zapuštenu kuću sa velikim lokalom u jedinoj ulici varošice nije bilo ni na vidiku. Daj šta daš, samo da ga nađemo – ponavljao je Mihajlo, ujna se slagala. Iskreno govoreći, svi mi naslednici, izuzev moje sestre koja je, srećno udata, živela na Long Ajlendu i povremeno slala nešto dolara, jedva smo sastavljali kraj s krajem.

- Bilo bi pametno da što pre odemo tamo – rekao je Aleksandar. – Da se čovek ne predomisli.

Pošli smo mojim kolima, u subotu. Njegov auto nije registrovan, nešto nije pri parama, a isteklo... inače bi se rado ponudio da bude vozač.

- Uostalom, ti si stariji, a i auto ti je zapamtio Tileta – pokušao je da bude duhovit.

Usput mi je objasnio: neki Radoje, izbeglica iz Bosne ili Krajine, ko bi ga znao, namerava da otvori pumpu za auto-gas. Izračunao je da je Dudovo Polje dobro mesto: prva stanica je na trideset kilometara, prema varošici gravitira dvadesetak sela i zaselaka – konje i volove odavno ne prežu, svi imaju barem po jedan auto uvezen „na mufte“, važno je da je „Mercedes“ ili „Opel“, ne pitaj koliko je prešao. I svi su, bez izuzetka, odavno prebacili te krševe na plin. Dobar biznis, nema šta.

- To je u redu – rekoh – ali šta će mu kuća?

- Ne treba mu kuća, treba mu plac. Dobra je lokacija.

- Znači, srušiće je?

Aleksandar klimnu glavom.

- Za nekoliko godina bi se ionako srušila, sama od sebe – reče nakon nekog vremena.

Platio sam harač na autoputu, sišli smo na priključnu magistralu. Put nas je vodio kroz ravnicu, razvučene naseobine skoro da su se spajale. Prolazili smo kroz prašnjavi koridor STR-ova u sklepanim kioscima, pored kafana, menjačnica i sportskih kladionica, promicale su novopodignute kućerine obložene belom opekom i opasane kitnjastim ogradama. One stare, ulegnutih krovova, tonule su u sivilo. Na mestima gde se izgrađena traka prekidala i otvarala pogled prema mestimično poplavljenim njivama pored puta protezale su se beskrajne deponije. Vetar je nanosio plastične boce i deformisanu kartonsku ambalažu na krhko šiblje izraslo pored puta. Srbija među kesama, pomislih.

Bilo je rano proleće, snegovi su oštetili put, zaobilazio sam udarne rupe. Činilo mi se da je jedino široko, otvoreno nebo prošarano cirusima izmaklo procesu pretvaranja naše otadžbine u vaseljensko đubrište.

U vreme mog detinjstva retko se išlo na more. Raspuste smo uglavnom provodili u Dudovom Polju, bez roditeljskog nadzora. Pored baka-Branke imali smo neograničenu slobodu: pecanje, kupanje u virovima obližnje rečice, lutanje po brdima, sakupljanje pečuraka i jaja različitih šumskih ptica, fudbal na betoniranom terenu u školskom dvorištu... U velikim odajama kuće koju je podigao moj pradeda bilo je prohladno i kada, u avgustu, zapeče zvezda, kada se nanižu vreli, nesnosni dani. Pokrivali smo se, usred leta, teškim vunenim jorganima.

Na prozorima kuće su, između dva okna, postojale rešetke – ostatak vremena u kojem su hajduci postojali i izvan narodne epike. Prvi jutarnji zraci stvarali su iskošene ukrštenice na belo okrečenim zidovima. Heklane zavese sa cvetnim uzorkom visile su sa teških trakslovanih garnišni i pretvarale osunčane rombove u sivkasti crtež bašte.

Ujutro bi nas sačekali uštipci ili tek ispečen hleb sa kajmakom – majčinoj majci ništa nije bilo teško. Uvek je imala vezanu, dobro zategnutu maramu ispod koje su tek ponekad provirivale sede. Nosila je crninu. Ne zato što je rano ostala udovica: majčin otac umro je početkom četrdeset prve, nepuna dva meseca pre no što je svetski rat zakoračio u ove krajeve. Do kraja života žalila je za najstarijim sinom, Đorđem.

Majka je uvek govorila da se Đorđe izdvajao. Posle dedine iznenadne smrti vratio se u Dudovo Polje i preuzeo ulogu stuba porodice. Bio je pri kraju studija i uspevao je da se nekoliko puta, zaobilazeći straže i emisare raznoraznih vojski, probije do Beograda i položi ispite na ekonomskom fakultetu. Oblast oko Dudovog Polja nije imala baš nikakvu stratešku važnost – otud varošica nikada nije videla nemačku čizmu, a samo jednom ili dva puta pojavili su se četnici u potrazi za hranom. Prva ozbiljnija formacija kojoj se, u septembru 1944. godine, Dudovo Polje našlo na putu bila je Druga proleterska brigada. Đorđe je mobilisan. Poginuo je posle sedam dana, u borbama za oslobođenje Čačka.

- Da je mene Bog uzeo umesto njega – jednom sam čuo baka-Branku kako govori nekome iz komšiluka.

Smisao tih reči shvatio sam mnogo kasnije, kada više ni nje nije bilo. Izgleda da je sa svakim ko je bio spreman da je sasluša razgovarala o neprežaljenom prvencu. Pred nama, decom, nikad ga nije pominjala.

Po završetku rata nove vlasti bile su uviđavne prema majci palog borca koja je, sama, školovala još troje dece: ništa od imovine nije oduzeto, iako u novonastalim okolnostima kolonijalni dućan više nije mogao da postoji. Baka-Branka je obrađivala povrtnjak oko kuće, davala zemlju u napolu i izdavala radnju. Tako je podigla moju majku, Sašinog oca i ujka-Branu, Vasiljkinog muža.

Ne znam ko je koristio polovinu kuće okrenutu prema ulici u prvom posleratnom periodu. Kada smo Sale, Ana i ja počeli da provodimo leta kod bake, u dućanu se nalazila vunovlačarska i bojadžijska radnja. Vitomir Bogosavljević, majstor i gazda, bio je malo pogrbljen, sa negovanim „Klark Gejbl“ brčićima i očima upadljivo različite boje. Sećam se da su ga se deca iz komšiluka plašila, valjda zbog tog urokljivog pogleda. Ili zato što im nije dozvoljavao da se muvaju po njegovoj radionici. Ta zabrana za nas nije važila: mala, mrko obojena vrata između dućana i stambenog dela kuće bila su uvek otvorena.

Vunovlačarsko-bojadžijska radnja podsećala je na laboratoriju kakvog čarobnjaka: večito u polumraku, čak i kada su drveni zaštitni kapci na izlozima bili otvoreni, ispunjena predmetima čudnih oblika, teglama sa pigmentima i hemikalijama, menzurama i kantarima. Paralelno sa bočnim zidom stajala je dugačka drvena tezga, ostatak nekadašnje porodične radnje, iznad nje tabla sa uzorcima boja. Boje su, u pogađanjima majstor-Viće sa mušterijama, zabrađenim seljankama, imale imena različita od onih koje smo sretali u priručnicima za likovno obrazovanje: tegetli, džingerli, čivitli, rezedo...

Na desnoj strani dremala je mašina koja je pređu pretvarala u vlakno: uključena, ona je cijukala, brektala i činila da cela kuća podrhtava. U velikom belom kredencu zveckale su čaše i šoljice za kafu, krckali su okviri vrata i prozora.

Svugde po uglovima nalazile su se gomile vune smotane u denjke slične velikim kobasicama. One spremne za isporuku visile su na kukama zakucanim u pravilnom nizu. Voleli smo da se bacamo na gomile pripremljene za bojenje, da ronimo kroz meku pređu. Neobojeno, oprano predivo zadržavalo je blagi miris sena, miris prirode, miris života.

U produžetku radnje, u izdvojenom dvorišnom objektu čija su se vrata videla na kraju dugog hodnika nalazila se radionica, čađava prostorija sa ogromnim bakarnim kazanima i ložištima. Plašila nas je i u isto vreme privlačila: neko od dece rekao je da je u toj radionici ulaz u pakao. Sa bezbedne daljine posmatrali smo proplamsaje vatre: bojadžija, nadnet nad kazane sa proključalim hemikalijama zaista je podsećao na kakvog demona drevnih vremena, njegova senka nemo je klizila tamnim zidovima – bila je zastrašujuća, džinovska.

Vunovlačare odavno nema – mora biti da je majstor-Vića umro. Ili su, možda, pre njega umrli njegovi zanati, napadnuti runskim vunicama uvezenim iz Australije i jeftinom mašinski pletenom trikotažom. Nekadašnja radnja polako se pretvorila u stovarište starudija za dve porodice.

- Žao ti kuće? – Sale najednom nahrupi u moja razmišljanja.

Odmahnuo sam rukom.

- ’El znaš zašto smo mi pukli kao narod? Zašto od nas nikad ništa biti neće? Zato što, moj burazeru, ovde svako, kad ti valja neku stvar, obavezno zaračunava i nešto nevidljivo, dodatno... Šta sad? Ti bi ’teo da mi u cenu ugradimo i naše uspomene. Boli, bre, njega kurac za naše uspomene, on ’oće pumpu, ’oće da zaradi.

- Ne, ništa nisam rekao. Sve je o-kej.

Ćutao je još neko vreme. Ušli smo u zonu serpentina. Put je mestimično nestajao, naročito u krivinama koje dotiču vododerine.

- Ona mi aspida – nastavljao je Saša - stalno pišti za alimentaciju, imam dil sa nekim tipovima za uvoz kineske trikotaže, direktan kanal, preko Plovdiva, moram da uletim za početak biznisa i, pravo da ti kažem, jebe mi se za uspomene. Gledam kako da se izvučem iz govana. A ti sad tu mračiš.

- Šta je tebi, sve je u najboljem redu... Hteli smo da prodamo – prodaćemo. Koliko nudi?

- Petnaest soma. Al’ možemo malo da se cenjkamo.

* * * * * *

Radoje Fumić, naš kupac, ostavljao je utisak pristojnog čoveka. Korpulentni brkajlija neodredljivo srednjih godina u tamnoplavoj trenerci govorio je malo otegnuto, rekao bih, slavonski. Pozvao nas je u kafanu – mesto gde se na Balkanu tradicionalno ugovaraju svi poslovi.

Na zidu iznad šanka u sali SUR „Beli bagrem“, pored kalendara na kojem su, jedni do drugih, u maštovitoj kompoziciji, stajali likovi svetaca i kamioni, bila je pričvršćena reklama za „Koktu“ stara najmanje pola veka: stilizovana žena u profilu ispija piće „naše i vaše mladosti“, domaću verziju „Koka-kole“. Cigarete koje su promašile pepeljaru progorele su karirani stolnjak na više mesta. Šljivovicu smo dobili a da je nismo tražili. Zamolio sam da utišaju muziku.

Naš „poslovni partner“ osetio je potrebu da se predstavi. Tu je više od deset godina, kod ženinih, radio je sve i svašta, tek sad je uspeo da sredi papire i proda imanje „tamo“ – neodređeni gest sugerirao je, valjda, daljinu ili neku drugu zemlju – i sada bi da konačno stane na noge.

Žurilo mu se. Pristao je i na povećanu cenu, s tim da razliku plati kao drugu ratu, za šest meseci. Da mi potpišemo ugovor i sve predamo advokatu, pa nek se on bakće sa sređivanjem papira. Kakva nam je država – to može da potraje do jeseni. A on bi da dovede majstore već od ponedeljka, ako se mi slažemo.

Priznajem, malo me je zbunila ova brzina. Rekao sam da u kući sigurno ima ujninih stvari. A i njen potpis neophodan je na ugovoru, ma koliko on bio privremen i nezvaničan.

- Da budem iskren – rekoh - i ja bih voleo da pregledam šta tamo ima pre no što kuća ode...

Fumić, u znak razumevanja, blago klimnu glavom. Pogledao sam i u pravcu Saše. Njegova grimasa mogla je da se prevede kao – šta zakeraš.

- Ja ću da dovedem Vasiljku – ponudi se Sale. – Daj mi papire od kola ako me zaustavi murija. A ti za to vreme popakuj te tvoje dragocenosti.

Mahnuo nam je i dodao:

- Tu smo za dva sata... plus-minus.

* * * * * *

U kući me dočeka memla: potklobučene tavanice bile su nalik na drevne geografske karte pune ostrva i izohipsi boje rđe. Vlaga je načela ponjave koje su, u dugom hodniku, pratile neravnine poda od opeke. Sve stvari koje sam pamtio dobile su nekakav čudan, sivkasti preliv. Otvorih dveri kredenca: teški tanjiri koji su vrelu supu poslednji put videli pre više od pola decenije i dalje su bili uredno naslagani, ivice unutrašnjih polica krasili su papirni „miljei“. Pljosnate čaše sa ugraviranim prizorima Vrnjačke Banje nadnosile su se nad kupolaste fildžane sa minijaturnim zlatnim zvezdicama na unutrašnjoj površini. U valjkastoj kutiji bombona „Plavi devet“ nekada je stajao šećer, a u manjoj, crvenoj, od bombona „505 sa crtom“ – kafa. Vara li me sećanje? Podigoh elipsasti poklopac jedne od njih: na dnu mestimično zarđale posude videli su se stvrdnuti kristali.

Među posuđem se, neznano zašto, našao i model gondole, suvenir donet u Dudovo Polje sa nekog putovanja. U vreme kada se u ovu kuću redovno dolazilo, njeno mesto bilo je na radio-aparatu marke „Kosmaj“. Vižljasti čun od bakelita stajao je na srebrnastom stalku, gondolijer u prugastoj majici zamahivao je krhkim veslom. Prednja paluba bila je podijum za plastičnu balerinu nesrazmerno manju od veslača: mehanizam na navijanje činio je da se figura balerine, uz melodiju poznate kancone, okreće oko vertikalne ose. U vreme kada se, nedeljom uveče, slušalo „Veselo veče“ i kada sam, naivno, pod uticajem provokacija starijih, bio ubeđen da se u osvetljenoj unutrašnjosti „Kosmaja“ odvija neka vrsta pozorišne predstave sa minijaturnim protagonistima, verovao sam da Čkalja, Mija, Đokica, Gula i Stevka Božurevka, na neki čudan način smanjeni na veličinu pedlja, ovim izvijenim čamcem dolaze u naš radio-aparat. Pokušah da pokrenem mehaničku balerinu, ali opruga nije pružala otpor.

Sa uramljenih fotografija posmatrale su me baba-tetke, kume i svojte, ljudi zanetog pogleda u građanskom ili narodnom odelu snimljeni u ateljeima sa slikanim kulisama, mladenci i vojnici. Skinuh sa zida one na kojima sam prepoznavao likove, zatim i one što su se preporučile lepotom.

Mrka vrata radnje bila su zamandaljena. Znao sam da ključ mora biti negde blizu, u nekoj ćasi, na klinu zakucanom u ugao dovratnika, u fioci. Traženje i isprobavanje odnelo bi mi mnogo vremena, krhka brava popusti posle drugog udarca ramenom.

Nađoh se u zatamnjenom prostoru. Kroz pukotine na drvenim kapcima prodirali su zraci sunca i stvarali pravilne, paralelne linije ocrtane zlaćanom, lebdećom prašinom.

Pod najlonskim i platnenim prekrivačima prepoznavao sam nameštaj poodavno odbačen iz našeg i ujakovog stana, elegantne fotelje zaštićene presvlakom od jambolije, moderne pre pola veka. Našli su se tu i mašina za pranje rublja i crno-beli televizor marke „Atlas“. Dolasci tih aparata u naš stan pretvarali su se u porodične praznike, komšiluk se okupljao da vidi to čudo. Verovatno je samo to sprečilo moje roditelje da ih na vreme odnesu na otpad.

Na policama uz zidove tiskale su se kutije, zavežljaji novina i koferi, a na najvišoj su, kao i pre dvadesetak godina, stajale limene kutije sa obeležjima „Cinkarne“ Celje, zagrebačkog „Karbona“ i nekih nemačkih fabrika koje su kao znak imale stilizovanu sovu i terazije.

U koferu od pletene trske neočekivano se ukazaše moje dečje knjige. Završile su ovde s nadom da će jednog dana biti potrebne narednoj generaciji. Ispostavilo se da nisu bile potrebne baš nikome: potomstvo moje sestre ne govori jezik kojim su te knjige napisane, drugoj deci su mnogo milije računarske igre sa mnogo pucanja.

Komedijant slučaj odredio je da se na vrhu nađe Ćopićeva „Ježeva kućica“. Znao sam je napamet, celu: I vuk i medo, pa čak i ovca, poznaju ježa, slavnoga lovca. Jež, naš junak, istrajno brani svoj skromni dom. Medved, vepar i vuk, hulje, dali bi svoje kuće za gnjilu krušku. Nismo li moj brat od ujaka i ja u ovom času te hulje koje se olako odriču roditeljskog rodnog doma?

Blago u izgubljenom kovčegu sadržavalo je, dalje, Andersenove i Grimove bajke sa ilustracijama Vladimira Kirina, Diznijevu „Farmu Ujka-Džima“, nepopunjeni album „Zemlje i gradovi svijeta“. Za deseti rođendan dobio sam kolektivni poklon: dvotomnu dečju enciklopediju. Na unutrašnjoj strani korica ugledah posvetu i nevešte potpise društva iz razreda: uz većinu imena ne mogu da vežem lik. Četiri Marine, ko bi sad znao koja je koja. Rasuli smo se najpre po različitim srednjim školama, potom po gradovima, konačno i po kontinentima. Ilija je danas ministar, Aleksa je nasledio očevu knjigoveznicu, malo izdvojeno, sa desne strane potpisala se Dušanka, moj par iz klupe, prva simpatija. Bernar, ime je ispisano ćirilicom, sin domara francuske ambasade: prvi je od nas prošao kroz vratnice smrti, pre punoletstva, na mopedu. Ovlaš pregledah sivkaste knjige nekada obavezne lektire i izdvojih tanane sveske strip serijala „Nikad robom“ – cena šezdeset para ili šezdeset starih dinara.

Pokušavao sam da sklopim godišta „Panorame“: taman bih uhvatio nit priče o junacima sa Tere, daleke planete i dvojnice našeg sveta gde junaci jezde svemirskim brodovima i tuku se mačevima, kad bi se ispostavilo da nedostaje broj ili dva. Uostalom, ko danas mari za taj perfektan crtež: sve je to doživelo „rimejk“ u filmovima obogaćenim specijalnim efektima, ovi vanzemaljci i naši svemirski vitezovi danas deluju zastarelo, poput ploča na sedamdeset osam obrtaja. Odustajao bih od čitanja i vraćao se razvrstavanju, zatim bi me ponovo pod svoje uzela neka priča iz davnine: sa atmosferom nekadašnje bojadžijske radnje, danas pretvorene u žalosni magacin, mešali su se obrisi kuhinje našeg starog beogradskog stana gde sam obično čitao stripove tek pristigle sa kioska.

Zanet prelistavanjem knjiga i časopisa koji su se ugrađivali u moje odrastanje, nisam primetio da su ujna-Vasiljka i Saša ušli u kuću.

- Jesi li pretražio Ali-Babinu pećinu? – upita Sale.

Ujna se teško kretala, imala je probleme sa kukovima. Ustao sam i pozdravio se sa njom.

- Hajde, požuri, Fumić nas čeka u kafani.

- Čekajte malo – rekoh i maših se za drugi pleteni kofer, manji.

Verovao sam da su i u njemu knjige ili stripovi. Zbunilo me je što je neobično lak. Kada ga otvorih, u njemu su ukaza svetlo okerasta uniforma. Bila je uredno složena, videla se kragna i simetrični gornji džepovi bluze.

- Šta je ovo? - ote se Saši.

Pogledasmo prema ujni. Prebledela je i prekrstila se.

- Uniforma, engleska... To su im dali kada su ih mobilisali, četr’es’ četvrte. U njoj je poginuo nesrećni Đorđe, u njoj su ga doneli. Samo jednom sam je videla, kada sam prvi put došla u ovu kuću. Koliko se sećam, razderana je na leđima, tu je ušao šrapnel koji ga je ubio. Prali su je više puta, ali tragovi krvi nisu mogli da se skinu... ako je podigneš videćeš...

Prišla je i pomilovala uniformu.

- Eh, moja pokojna svekrva nikada nije davala da se to baci. Kada je ona umrla, negde je zaturena, i evo...

- Čudna boja – reče Saša nadnoseći se nad otvoreni kofer. – Reklo bi se da nije baš najbolje prilagođena našem podneblju... Nije ni čudo što su ga pogodili. Ovo im je verovatno preostalo kada su završili sa Romelom.

Pred očima mi se stvori ujakov lik, onaj koji poznajem sa fotografija: oči i obrve moje majke, naglašenija vilična kost i pravilan nos. Osmeh prirodno srastao sa licem, vedrina nad koju se ne nadnosi senka smrti.

Raširih bluzu. Vasiljka je bila u pravu: oko razderanog mesta na leđima postojala je mrka površina. Istresao sam trunje iz kofera, ponovo složio bluzu i zatvorio kovčeg.

- Šta će ti to? – upita Sale.

Htedoh da mu odgovorim rečenicom koju sam svojevremeno podvukao u jednoj italijanskoj priči, da neko konačno umire tek kada nestanu oni u čija sećanja dolazi, ali niti sam tačno pamtio tu rečenicu, niti je, mislim, bio trenutak za citate. Pođoh prema vratima sa pletenim koferima pod miškom.

- Pametnije bi ti bilo da mi pomogneš da ovo iznesem.

- Ti nisi normalan – dobaci. - Zar ne vidiš koliko je tu prljavštine? Unećeš gamad u kuću, miševe... kugu, koleru...

* * * * * *

Vraćali smo ujnu u Kraljevo. Bilo je kasno, zaslepljivali su me farovi vozila koja su mi dolazila u susret. Vasiljka je kunjala na suvozačkom sedištu.
U jedan mah, negde ispred Mataruške banje, učinilo mi se da je zaplakala. Kada je primetila da se osvrćem, brzo je podigla glavu i duboko udahnula.

Ponudila nam je da prenoćimo kod nje. Ima mesta. Sale je ljubazno zahvalio, ne pitajući me šta mislim o njenom predlogu.

Do Beograda nismo progovorili ni reč. Aleksandar je povremeno tonuo u alfa-stanje. Iza Vrčina umešasmo se među prve jutarnje autobuse gradskog saobraćaja. Iz Srbije škiljavih svetiljki ulazili smo u Srbiju bilborda.

Poslednjim snagama izneo sam kofere i kese do trećeg sprata. Nameravao sam da još jednom, na miru, pregledam njihov sadržaj, razvrstam ono što zaslužuje do bude sačuvano i pobacam predmete za koje nema mesta u mom ionako prenatrpanom stanu.

Kako to biva, poslovi, sastanci, tezge, telefonski razgovori koji se nadovezuju jedan na drugi i jurcanje po gradu odložili su suočavanje sa starudijama do vikenda, onda opet do sledećeg neradnog dana, do državnog praznika... Stvari donete iz Dudovog Polja nastavile su da dremaju na terasi mog novobeogradskog stana. Povremeno bih, prekorevajući sebe, pomislio na njih.

Popodnevni pljusak doneo je olakšanje nakon desetak dana nesnosnih vrućina. A bio je tek početak leta. Izašao sam na terasu da udahnem malo svežine. U daljini, nad starim delom grada, još su se kovitlali tmurni oblaci. Kiša je pokupila jaru iz atmosfere, pod niskim, rumenim suncem oštro ocrtani blokovi ličili su na makete.

Pažnju mi privuče šuškanje koje se čulo iz pletenih kofera. Prvi put pomislih da je moj brat Aleksandar možda imao pravo: miševi. Gde ih je par, tu je ubrzo kolonija, neće se zadovoljiti posnim stranicama knjiga, razmileće se svugde po stanu. Bojažljivo otvorih pleteni kofer sa knjigama. Ništa neobično: među koricama i časopisima nije bilo vidljivih znakova da su se glodari tu nastanili.

Dok sam premeštao manji kovčeg na sto, shvatio sam da neobični zvuci potiču iz njegove unutrašnjosti. Kada sam povukao rezu i podigao poklopac, iz kofera prhnu raznobojni oblak. Instinktivno uzmaknuh jedan korak. Bili su to leptiri. Veliki, sasvim drugačiji od lepidoptera za kojima smo trčali po proplancima oko Dudovog Polja, ni nalik na bele kupusare, jedrilce, admirale i one sa pegama čija su krila bila jedva veća od nokta.

Kuljali su iz unutrašnjosti kofera, o, Bože, koliko li ih je i kako su se samo sabili u tom nevelikom prostoru? Bilo ih je nekoliko vrsta, svetloplavih čija su se krila presijavala poput sedefa, tamnijih, u boji lapis lazulija, raznobojnih. Neki su već bili daleko, lepršali su među antenama susedne zgrade, drugi su još bili u kovčegu, borili se za prostor koji bi im omogućio da polete. Ograda terase pretvorila se u šarenu liniju. Tu su se smestili oni koji su sakupljali snagu za let. Jedan mi se spustio na ruku i zastao, raširenih krila, zatim se otisnuo.

Na dnu kutije od pletene trske više nije bilo insekata. Nadneo sam se i pažljivo pogledao. U koferu su preostali fragmenti tkanine boje peska. Dno se nije videlo od izduženih pamučastih loptica, ponegde iskidanih. Valjda su to bile čaure njihovih larvi. Među beličastim ljuspama sjajila su četiri dugmeta. Aluminijumska.