Mileta Prodanović [1]

ENGLESKA UNIFORMA BOJE PUSTINJSKOG PESKA

Sarajevske Sveske br. 17 [2]

- Alo... Alo... E, ja sam... Jesi to ti? Alo...

Pogledah na sat. Dvadeset do šest. To što sam bio tek probuđen neprijatnom zvonjavom telefona, bunovan, nije me omelo da odmah prepoznam glas: Aleksandar, skraćeno Saša, i još jednom prilagođeno sve ubrzanijem vremenu – Sale, moj brat od ujaka. Ne javi se po godinu ili dve i onda, po pravilu, pozove u vreme kada vampiri odlaze na počinak ili usred popodnevnog dremeža. Htedoh da kažem: „Ne znam koga ste tražili, dobili ste kancelariju Dalaj-Lame.“ Naravno, nisam to rekao.

- Ja sam, Sale, ja sam... Zaboga, zar nisi mogao da se javiš u neko normalnije vreme? Šta je to toliko važno?

- Dobra vest. Izgleda da se pojavio neko ko bi kupio našu kuću.

„Naša kuća“ bila je zajedničko nasledstvo. Nalazila se u varošici Dudovo Polje uklještenoj među planinama nekih dvesta kilometara južno od Beograda. U okolini nije bilo znamenitih boraca, kasnije političara, niko nije imao moć da podizanjem fabrike zaduži rodni kraj i, eventualno, zadrži mlade ljude. Pruga je daleko, krivudavi, uski put asfaltiran je tek krajem sedamdesetih godina prošlog veka i ubrzo propao zbog postojanog neodržavanja. Neko mi je rekao da u velikom školskom zdanju, u vreme mog detinjstva punom razdraganih mališana, ima ukupno osamnaest đaka, od prvog do osmog razreda.

Poslednji put sam u Dudovom Polju bio pre više od pet godina, na sahrani majčinog mlađeg brata koji nije imao dece. Iako su ujak i ujna provodili penzionerska leta u senovitom dvorištu i, koliko su im prihodi dozvoljavali, krpili staro zdanje – kuća je ostavljala utisak beznadežne oronulosti. Kada je ostala sama, ujna-Vasiljka je odustala od borbe sa entropijom.

Pet godina, dakle, pokušavamo da prodamo kuću i raskusuramo se. Vasiljka je živela u Kraljevu i nadali smo se da će ona pronaći nekoga ko bi mogao biti zainteresovan. Okretna i u svojim kasnim sedamdesetim godinama, ujna se raspitivala, davala oglase u lokalnom listu, sprijateljila se sa mesnim parohom u nadi da će on, po prirodi posla, prvi saznati da postoji kupac. Uzalud: osobe koja bi poželela zapuštenu kuću sa velikim lokalom u jedinoj ulici varošice nije bilo ni na vidiku. Daj šta daš, samo da ga nađemo – ponavljao je Mihajlo, ujna se slagala. Iskreno govoreći, svi mi naslednici, izuzev moje sestre koja je, srećno udata, živela na Long Ajlendu i povremeno slala nešto dolara, jedva smo sastavljali kraj s krajem.

- Bilo bi pametno da što pre odemo tamo – rekao je Aleksandar. – Da se čovek ne predomisli.

Pošli smo mojim kolima, u subotu. Njegov auto nije registrovan, nešto nije pri parama, a isteklo... inače bi se rado ponudio da bude vozač.

- Uostalom, ti si stariji, a i auto ti je zapamtio Tileta – pokušao je da bude duhovit.

Usput mi je objasnio: neki Radoje, izbeglica iz Bosne ili Krajine, ko bi ga znao, namerava da otvori pumpu za auto-gas. Izračunao je da je Dudovo Polje dobro mesto: prva stanica je na trideset kilometara, prema varošici gravitira dvadesetak sela i zaselaka – konje i volove odavno ne prežu, svi imaju barem po jedan auto uvezen „na mufte“, važno je da je „Mercedes“ ili „Opel“, ne pitaj koliko je prešao. I svi su, bez izuzetka, odavno prebacili te krševe na plin. Dobar biznis, nema šta.

- To je u redu – rekoh – ali šta će mu kuća?

- Ne treba mu kuća, treba mu plac. Dobra je lokacija.

- Znači, srušiće je?

Aleksandar klimnu glavom.

- Za nekoliko godina bi se ionako srušila, sama od sebe – reče nakon nekog vremena.

Platio sam harač na autoputu, sišli smo na priključnu magistralu. Put nas je vodio kroz ravnicu, razvučene naseobine skoro da su se spajale. Prolazili smo kroz prašnjavi koridor STR-ova u sklepanim kioscima, pored kafana, menjačnica i sportskih kladionica, promicale su novopodignute kućerine obložene belom opekom i opasane kitnjastim ogradama. One stare, ulegnutih krovova, tonule su u sivilo. Na mestima gde se izgrađena traka prekidala i otvarala pogled prema mestimično poplavljenim njivama pored puta protezale su se beskrajne deponije. Vetar je nanosio plastične boce i deformisanu kartonsku ambalažu na krhko šiblje izraslo pored puta. Srbija među kesama, pomislih.

Bilo je rano proleće, snegovi su oštetili put, zaobilazio sam udarne rupe. Činilo mi se da je jedino široko, otvoreno nebo prošarano cirusima izmaklo procesu pretvaranja naše otadžbine u vaseljensko đubrište.

U vreme mog detinjstva retko se išlo na more. Raspuste smo uglavnom provodili u Dudovom Polju, bez roditeljskog nadzora. Pored baka-Branke imali smo neograničenu slobodu: pecanje, kupanje u virovima obližnje rečice, lutanje po brdima, sakupljanje pečuraka i jaja različitih šumskih ptica, fudbal na betoniranom terenu u školskom dvorištu... U velikim odajama kuće koju je podigao moj pradeda bilo je prohladno i kada, u avgustu, zapeče zvezda, kada se nanižu vreli, nesnosni dani. Pokrivali smo se, usred leta, teškim vunenim jorganima.

Na prozorima kuće su, između dva okna, postojale rešetke – ostatak vremena u kojem su hajduci postojali i izvan narodne epike. Prvi jutarnji zraci stvarali su iskošene ukrštenice na belo okrečenim zidovima. Heklane zavese sa cvetnim uzorkom visile su sa teških trakslovanih garnišni i pretvarale osunčane rombove u sivkasti crtež bašte.

Ujutro bi nas sačekali uštipci ili tek ispečen hleb sa kajmakom – majčinoj majci ništa nije bilo teško. Uvek je imala vezanu, dobro zategnutu maramu ispod koje su tek ponekad provirivale sede. Nosila je crninu. Ne zato što je rano ostala udovica: majčin otac umro je početkom četrdeset prve, nepuna dva meseca pre no što je svetski rat zakoračio u ove krajeve. Do kraja života žalila je za najstarijim sinom, Đorđem.

Majka je uvek govorila da se Đorđe izdvajao. Posle dedine iznenadne smrti vratio se u Dudovo Polje i preuzeo ulogu stuba porodice. Bio je pri kraju studija i uspevao je da se nekoliko puta, zaobilazeći straže i emisare raznoraznih vojski, probije do Beograda i položi ispite na ekonomskom fakultetu. Oblast oko Dudovog Polja nije imala baš nikakvu stratešku važnost – otud varošica nikada nije videla nemačku čizmu, a samo jednom ili dva puta pojavili su se četnici u potrazi za hranom. Prva ozbiljnija formacija kojoj se, u septembru 1944. godine, Dudovo Polje našlo na putu bila je Druga proleterska brigada. Đorđe je mobilisan. Poginuo je posle sedam dana, u borbama za oslobođenje Čačka.

- Da je mene Bog uzeo umesto njega – jednom sam čuo baka-Branku kako govori nekome iz komšiluka.

Smisao tih reči shvatio sam mnogo kasnije, kada više ni nje nije bilo. Izgleda da je sa svakim ko je bio spreman da je sasluša razgovarala o neprežaljenom prvencu. Pred nama, decom, nikad ga nije pominjala.

Po završetku rata nove vlasti bile su uviđavne prema majci palog borca koja je, sama, školovala još troje dece: ništa od imovine nije oduzeto, iako u novonastalim okolnostima kolonijalni dućan više nije mogao da postoji. Baka-Branka je obrađivala povrtnjak oko kuće, davala zemlju u napolu i izdavala radnju. Tako je podigla moju majku, Sašinog oca i ujka-Branu, Vasiljkinog muža.

Ne znam ko je koristio polovinu kuće okrenutu prema ulici u prvom posleratnom periodu. Kada smo Sale, Ana i ja počeli da provodimo leta kod bake, u dućanu se nalazila vunovlačarska i bojadžijska radnja. Vitomir Bogosavljević, majstor i gazda, bio je malo pogrbljen, sa negovanim „Klark Gejbl“ brčićima i očima upadljivo različite boje. Sećam se da su ga se deca iz komšiluka plašila, valjda zbog tog urokljivog pogleda. Ili zato što im nije dozvoljavao da se muvaju po njegovoj radionici. Ta zabrana za nas nije važila: mala, mrko obojena vrata između dućana i stambenog dela kuće bila su uvek otvorena.

Vunovlačarsko-bojadžijska radnja podsećala je na laboratoriju kakvog čarobnjaka: večito u polumraku, čak i kada su drveni zaštitni kapci na izlozima bili otvoreni, ispunjena predmetima čudnih oblika, teglama sa pigmentima i hemikalijama, menzurama i kantarima. Paralelno sa bočnim zidom stajala je dugačka drvena tezga, ostatak nekadašnje porodične radnje, iznad nje tabla sa uzorcima boja. Boje su, u pogađanjima majstor-Viće sa mušterijama, zabrađenim seljankama, imale imena različita od onih koje smo sretali u priručnicima za likovno obrazovanje: tegetli, džingerli, čivitli, rezedo...

Na desnoj strani dremala je mašina koja je pređu pretvarala u vlakno: uključena, ona je cijukala, brektala i činila da cela kuća podrhtava. U velikom belom kredencu zveckale su čaše i šoljice za kafu, krckali su okviri vrata i prozora.

Svugde po uglovima nalazile su se gomile vune smotane u denjke slične velikim kobasicama. One spremne za isporuku visile su na kukama zakucanim u pravilnom nizu. Voleli smo da se bacamo na gomile pripremljene za bojenje, da ronimo kroz meku pređu. Neobojeno, oprano predivo zadržavalo je blagi miris sena, miris prirode, miris života.

U produžetku radnje, u izdvojenom dvorišnom objektu čija su se vrata videla na kraju dugog hodnika nalazila se radionica, čađava prostorija sa ogromnim bakarnim kazanima i ložištima. Plašila nas je i u isto vreme privlačila: neko od dece rekao je da je u toj radionici ulaz u pakao. Sa bezbedne daljine posmatrali smo proplamsaje vatre: bojadžija, nadnet nad kazane sa proključalim hemikalijama zaista je podsećao na kakvog demona drevnih vremena, njegova senka nemo je klizila tamnim zidovima – bila je zastrašujuća, džinovska.

Vunovlačare odavno nema – mora biti da je majstor-Vića umro. Ili su, možda, pre njega umrli njegovi zanati, napadnuti runskim vunicama uvezenim iz Australije i jeftinom mašinski pletenom trikotažom. Nekadašnja radnja polako se pretvorila u stovarište starudija za dve porodice.

- Žao ti kuće? – Sale najednom nahrupi u moja razmišljanja.

Odmahnuo sam rukom.

- ’El znaš zašto smo mi pukli kao narod? Zašto od nas nikad ništa biti neće? Zato što, moj burazeru, ovde svako, kad ti valja neku stvar, obavezno zaračunava i nešto nevidljivo, dodatno... Šta sad? Ti bi ’teo da mi u cenu ugradimo i naše uspomene. Boli, bre, njega kurac za naše uspomene, on ’oće pumpu, ’oće da zaradi.

- Ne, ništa nisam rekao. Sve je o-kej.

Ćutao je još neko vreme. Ušli smo u zonu serpentina. Put je mestimično nestajao, naročito u krivinama koje dotiču