Basri Capriqi [1]

Kadare – graditelj balkanskih toposa

Sarajevske Sveske br. 17 [2]

Drveni konj

Troja je veliki nespokoj za Ismailja Kadarea, zauvek nestao, mrtav grad. Jedan drveni konj postao je simbol uništenja a Laokoont, trojanski glas koji prenosi nerešivu enigmu kroz vekove. U knjizi "Poziv u studio" pisac nas podseća: "Kao da sam podstaknut nekim drevnim nagonom rase, moje prvo osvajanje je Troja. Ali ja sam stigao sve do njenih zidina da bi uradio nemoguće: neosvajanje.”
Osvajanje Troje, večno nestajanje, mora je koja osvaja pesnika veoma rano, ali neosvajanje grada, nerušenje zidina, autorov je glas koji obuhvata skoro sav njegov stvaralački opus.
Analogne paradigme koje poistovećuju fatalno biće drvenog konja s jednim modernim gradom, negde u nekoj poljani, pretvaraju se u dominante stila čitavog romana "Čudovište".... Preuzimanje citata iz enciklopedija, ali i iz simboličkog dela istorije Troje, veoma su učestala i stvaraju doble coding od početka do kraja romana. Ovaj trojanski topos nam se prikazuje u granicama koje su određene hiljadama godina ranije, ali nam i dalje predodređuju život, sudbinu i postavljaju ograničenja u ponašanju.
S. M. Baur, govoreći o poetskom svetu Kavafisa, konstatuje da pesnik vidi kao stvarnost ono što drugi vide kao nepovratnu prošlost. “Ono što interesuje Kavafisa, nije daljina onog sveta od današnjice, već njihova blizina”.
Ismailj Kadare ne preuzima bekstvo Helene i nestanak jednog grada kao nepovratnu prošlost, već, naprotiv, preuzima celokupnu pozadinu tadašnjeg rata, umeće najtipičnije rekvizite kako bi približio prošlost i stopio je u savremeni svet, gde se likovi i reference isprepliću tako da vremenska daljina uopšte ne postoji. Rekviziti jedne prošlosti, gvozdena košulja na primer, može da se ukaže devojci kada otvara kofer da bi uzela košulje svog verenika i oprala je praškom koji se tek pojavio na tržište.
Pisac konstatuje genotekst kao simboličko stvaralaštvo a istinitost simbola kao specifičnost gde nema apsolutne već zamagljene istine, umnožene i ovekovečene. Zato se istina ne dešava tada, nego sada. Trojanski konj nam se pojavljuje na polju nasuprot našeg modernog grada, u obliku koji poznajemo i koji smo sami konstruisali, u obliku kombija. On poseduje našu konkretnost. Ali taj konj-kombi izaziva moru u analogijama naše podsvesti. Onako kako je našao svoj konkretan oblik jednog starog kombija, tako je našao i svoju psihološku osnovu, povređenu nekim banalnim životnim situacijama, kao što je raskid veridbe.

Odsečena glava

Delo Veliki pašaluci /Pashallëqet e mëdha/ je tip proze koji je dominirao u XX veku u Evropi. To je književnost koja stvara mit. Ukoliko se neki od simbola koje Kadare stvara u svojim istaknutim delima dodiruju sa stvarnošću, i mogu da se interpretiraju kao alegorije, poput figure odsečene glave, oni nemaju nužno i tendenciju da liče na aktuelne društvene pojave. Odsečena glava je mitska stvaralačka tvorevina autora, otvorena metafizika, autorovo uopštavanje i shvatanje o državi, sudbini naroda, totalitarnom sistemu, strasti i ambiciji čoveka naspram države, itd.
Glava nosi svu važnost, slavu i angažovanje carstva dok se ne postavi odsečena na stubu srama, a telo postaje nevažna masa i bezvredan obim kojem preostaje da bude pokopano bilo gde i na bilo kakav način, jer bez glave gubi svaki smisao.
Lik pod imenom Abdula, koji slaže glave na stub srama, ima čudan razvojni put, od pedantnog službenika do simbolične životinje (Casirer) , do bića u kojem oživljavaju nagoni za samoegzekucijom; Abdula želi da se nađe među ljudima kojima je glava odsečena, on želi da bude među onima koji dižu glavu i kojima se odsečena glava izlaže na stubu srama. Povlačenje paralele sa razdvajanjem delova carstva odaje potpuno paralisanje funkcionisanja države, uništavanje želje za seksom i paralisanje muške potencije koje vodi uništavanju Abdulahovog bračnog života i odsecanju glave od tela.
Buđenje volje za nalikovanje sa odsečenim glavama u čoveku koji odsečene glave ređa na stubu srama, pokazuje kako se autor ne miri na ispiranje čovekovog mozga. Iz dubine podsvesti, u čudnim situacijama izbija instinkt za suprostavljanjem.

Data reč

Data reč ili besa, izvanredna sila koja drži ključ za prelazak iz jednog sveta u drugi, iz onog imanentnog u onaj transcendentni, u delu “Ko je vratio Dorontinu” (Kush e solli Doruntinën), stavlja na probu svoju istinitost. Od početka do kraja autor provlači ovaj topos, preuzet iz drevnog albanskog mita, sa ciljem da posvedoči istinu ovoga sveta da će brat, koji je dao reč sestri, ustati iz groba i održati reč.
Simbol bese ili date reči je jedna od najsublimnijih figura u delu Kadarea. Ovim jezikom je autor uspeo da dotakne nevidljive i nepoznate nivoe i mogućnosti racionalnog dela samosvesti. Samo jezikom simbola može da se slobodno prelazi iz ovog u onostrani svet, transcendentalni, da bi se zadovoljio večni zahtev prelaska granica koja ograničavaju ovaj svet. Moć jezika simbola omogućava prenos poruke iz samosvesne u nesvesnu ljudsku psihu. Premise koji prenose energiju ovog jezika su: neodređenost, iracionalnost, izmeštanje realnog vremena, nedostatak referenta, beskonačna interpretatibilnost, omogućavaju deportaciju u beskonačne visine transcendentalnog sveta, bez straha da se može izgubiti put. To je poznati put i artikulisan svet naše nesvesnosti.

Piramida

Simbol piramide, jedno od misterioznih stvaralaštva ljudskog uma, jedno od čuda ovoga sveta, oduvek je privlačila pažnju pisaca. Veličina i apsurdnost motiva koji su nagnali jedan ljudski um da podigne takav spomenik, grandiozna grobnica koja ovekovečava slavu, a potiskuje i umanjuje sva druga ljudska bića toga mesta, dodirnula je imaginaciju Ismailja Kadarea, u smislu stvaranja prikrivene analogije.
Jedna velika piramida, jedna velika grobnica, koja će se podići kako bi ljudi izgledali zaista mali, veoma nebitni, a što je još važnije, da se uništi blagostanje i objave siromaštvo i socijalna pustoš, kao večna namera generacija, činila se još za života diktatora u Tirani. Albansko društvo u drugoj polovini XX veka, pretvoreno u jednu socijalnu grobnicu, mnogo nalikuje apsurdnom poduhvatu izgradnje velike faraonske grobnice kao i drevnoj egipatskoj ideji da se grobnica pretvori u simbol koji će svedočiti vekovima.
Figura te grobnice je toliko slična empirijskoj stvarnosti da može da se poistoveti s njom i razluči kao alegorija, jer jasno dodiruje vremenske i prostorne granice ove stvarnosti, ali ne treba je kanalisati samo pomoću jednog načina interpretacije. Ako se delo objasni samo alegorijom, umire simbol a time i višeznačnost jezika kojim je delo pisano. Grobnica faraona je nalik na političku grobnicu u albanskom društvu do granice alegorije, dodiruje je, ali je ne prelazi, stoga nikad nije otvorila put kojim može da se pretvori u logičku denotaciju. Stapanjem vremena i konverzirajući prostor, autor ostaje veran svom stilu, transformiše tekst u vrtoglavu moćnu uopštavajuću silu, predočava socijalne i referentne pojave svoga doba, istovremeno postavlja opšta ljudska pitanja, pitanja čitave planete i svih vremena.
Autora interesuje ne samo da uspostavi vezu ili da u potpunosti izbriše mitska vremena od objektivnih istorijskih, već istovremeno uspostavlja vezu između ideja i namera karaktera koje modelira na osnovu fundamentalne istovetnosti. Tekst govori o svireposti apsurda, od mitskog vremena izgradnje piramida, kao rituale koji se menjaju nakon mnogo vekova, u XX veku, kada se u Tirani gradi piramida za diktatora. Sem ideje istovetnosti koju stvara ritual izgradnje piramide, simbolika grobnice, koja će postati simbol i predstavnik ovih karaktera, prenosi sistem značenja u večna pitanja metafizike. Sama ideja da grobnica mora da postane simbol koji će predstavljati vlast sadrži u sebi čitavo breme morbidnosti diktature.
Uz pomoć piramide, Kadare je uspeo da poveže vreme sa početkom bezumlja i apsurda. Želja diktatora da igradi grobnicu postaje simbol svih diktatura, novih i drevnih, istočnih i zapadnih. Može se razlikovati građevinski materijal (kameni blokovi, lobanje, staklo), ali sve piramide govore istim jezikom pustoši koju ostavljaju za sobom i porukama koje šalju u budućnost.

Urok
Ironija otkriva u potpunosti otuđenost čoveka u totalitarnim sistemima. Pojedinac čiji je mozak ispran ili zaslepljen, izražava veliko zadovoljstvo zato što ne vidi više svet. On tamu naziva svetlošću a oči bespotrebnim organom koji zamagljuje mozak. To je ironizacija platformi i totalitarnih političkih ideologija.
Urokljivo oko, uništenje tog oka, opasnog za državu, za pesnike opasnog u drugom smislu, volja za zaslepljivanjem, volja da se ono učini dobrim za državu, objava da su oči štetne za glavu, licemerna amnestija za masakrirane, to su asocijacije koje nalaze sličnosti sa fenomenima diktarorskog sistema u Albaniji u drugoj polovini XX veka. Ovakvo iščitavanje bi bilo fatalno za delo. Ovakvo usko kanalisanje, alegorijsko, s jednodimenzionalnom interpretacijom, osiromašuje jezik ovog dela. Znaci ovog jezika su simbolični a interpretacija beskonačna.

Uziđivanje

Ismailj Kadare je preuzeo ovaj topos koji nije nikad u potpunosti objašnjen, ne da bi ga rešio, već da ga obavije novim slojevima značenja. Suočavanje sa misterijom uziđivanja koju čini autor, u čitavom delu, postavlja logički argument i interpretaciju koja je bazirana na empirijskim razlozima a povećava semantičku nejasnoću. Uvek kada se logički argumenti sakupljaju da bi se pojasnio fenomen, a jezička sredstva oštre kako bi se u potpunosti predstavili razlozi razaranja, pobeđuje simbolička strategija sugestivnog jezika koji stremi ka nedorečenom, ka onome što ostavlja misteriju otvorenom i što raslojava interpretaciju.
Učestala i ponovna preuzimanja detalja mleka koje curi iz jednog veoma poznatog mita, postavljenog u genetski istovetan kontekst, vodi nas do simboličkog shvatanja – odojče koje je ostalo van zidina, bradavica koju sisa, mleko koje curi, ponavlja se svaki put kad pred očima vidimo sliku žrtve uzidane u most. Simbol nas približava u jednu tačku, sva pažnja se prenosi na mleko koje curi i bradavicu koja odojčetu ispada. Intertekstualni čitalac traži dodatno značenje koje povezuje s mitom o uziđivanju. Čitalac koji se zadovoljava osnovnim značenjem ostaje uskraćen, informacija je nebitna (odojče ispušta bradavicu iz usta, mleko curi na zemlju, a pred nama je predstava oca uzidanog na mostu).
Čitalac koji traži drugo značenje, zalazi duboko u svoje kulturno sećanje, u paradigme nasleđene iz generacije u generaciju, u podsvesti, i nalazi komunikacijski kod. Mleko koje curi i bradavica koja detetu ispada iz usta, dok gledamo oca čiji su udovi u zidinama pred toliko muškaraca, nosi sobom jedan kompleks višeznačnosti. Nosi svu tragediju, apsurd i svirepost, smrt i nastavak života, žal i indiferentnost, prevaru i poverenje, svu filozofiju života jednog naroda i možda, svu moralnu, etičku, filozofsku osnovu na kojoj počiva ljudski razvoj.

Orao

Ovim mitskim simbolima Ismailj Kadare jača etnos, a kako bi zaokružio priču i upotpunio totalnost svih ratova, uzima i najsvetiji simbol sa zastave – orla, i vodi krvav rat sa njim.
Simbol orla je izgrađen na osnovu antitetičke konstrukcije: orao je tvoj spasilac, orao je tvoj ubica. Ova spona lako se prenosi s tekstualne antiteze na antinomičke situacije i odnose koji proizilaze, bilo da su društveni, politički ili psihološki. “Možda je čitavo čovečanstvo zarobljeno u ovom uglu univerzuma, okovanom, iz ko zna kojih razloga, možda iz nekog samoubilačkog nagona.”
Putovanje čoveka na orlu razvija se na dva nivoa. Sve što se dešava na zemlji predstavlja prvi nivo, jedna gomila neumitnih činjenica i realnih rekvizita radi konkretne aktualizacije i pripreme za maksimalnu istinitost. Odvajanjem od tla, čovek koji se nalazi na orlu odvaja se od stvarnosti i prelazi u jedan mitski svet da bi našao spas u bekstvu.
Bekstvo čoveka na orlu je izvanredan motiv koji otkriva jednu po jednu dimenziju tragedije koja je pratila pojedinca u pokušaju da se izbavi iz izolacije. Nemoćan da probije zid fizičke izolacije, pojedinac je primenio svoju veliku transcendentalnu moć bekstva. To su njemu poznata sredstva, paradigmatske figure koje je nasledio u podsvesti generacija, od antičkog Ikarusa sve do orla koji nosi kao amblem svog ponosa. Ali ovo bekstvo ima svoj tragičan kraj, ono okrvavljuje pojedinca i pticu, u letu nade za oboje, kojima je predestinirana sudbina - da sebe pojedu u vazduhu pre nego što padnu na zemlju.
Sve što se desilo autor će vratiti u mit, u genezu mita, kako bi ostavio otvoren put koji povezuje ruševine drevnog mita s građevinom novog mita, izgrađenog kao lični mit. Više od stvaranja veze s drevnim mitom, autora interesuje stvaranje realnog konteksta, potpuno vernog, s referencama na sadašnje stanje, kako bi se ugradio u istinitost novog mita.

prevela sa albanskog: Nailje Malja Imami