Mihajlo Pantić [1]

SLUČAJ FERIĆ: PURGATIV SMEHA

Sarajevske Sveske br. 17 [2]

Ime Zorana Ferića upamtio sam iz onog starog Quoruma, pre milion godina, jer rat napravi otprilike toliku rupu u sećanju. Imam još negde, u nekom drugom redu kućne biblioteke, sve brojeve rane, doratne serije tog časopisa koji je bio „mera stvari” („onih koje jesu da jesu, i onih koje nisu da nisu”) za pisce moje generacije, i one nešto mlađe od nas, a za starije, barem tih prvih godina, nešto kao „prst u oko” (pa još malo okrenut!).
Objaviti u Quorumu, gospodo moja, to je bilo pitanje prestiža. A čitanje istog smatralo se nekom vrstom licence za probirljiv, ponešto ekstravagantan i blago ekscentrizovan ukus, budući da je „odmicanje od stvarnosti”, tadašnje „stvarnosti”, predstavljalo možda i prvo svojstvo tek začetog, intuitivnog, nipošto programskog postmodernizma na relaciji Zagreb – Beograd, „i okolo salata, na veliki zbor” (Ferić u svom romanu Djeca Patrasa kaže – „šalata”, što je odličan dokaz potpune razlike hrvatskog i srpskog jezika). Tu bih se mogao složiti sa Epštajnom koji podučava da je u nekadašnjem socijalističkom svetu postmodernizam zapravo došao kao spontana, prirodna reakcija na zadatu stvarnost, a na zapadu kao nova izmišljotina umetnika koji su već sve isprobali i videvši da su malo kome potrebni (osim ukoliko ne donose dobar novac) rešili da se dobro zabave šireći novu famu, praćenu intendantskom podrškom nove teorije i celih kohorti tumača koji naprosto moraju od nečega živeti. Razvijajući dalje tu tezu, a gledajući na ono što se zbivalo u srpskoj i hrvatskoj književnosti 80-ih godina prošlog veka, rekao bih da je tim dvama, tada korespondentnim literaturama, oličenim u tek afirmisanim novim imenima (na primer, paradigmatično: Dubravka Ugrešić, Svetislav Basara) jednostavno dosadilo da budu preozbiljne i da trčkaraju za propisanim poretkom, svejedno da li ga afirmišu ili kritički dekonstruišu. (Uvek radije drugo nego prvo: ni književna deca, zvana pisci, ne prave igračke nego ih razbijaju, 80-ih nam je sve već bilo jasno, dekadencija je vrlo erotična, Viskonti bi rekao da podstiče na incest, čas pre nego što nastupi užas.)
Onda je nastupio užas, i književna deca, tj. pisci sa ovijeh strana izgubili su volju da izmišljaju, da budu duhoviti, da se podsmevaju sebi taman koliko i drugima, da grade i razgrađuju papirnate svetove. Hm, nešto mislim, možda takvu volju i nisu izgubili, ali je ona postala nekako deplasirana, svima nam se ponovo događala istorija sa svojim velikim, glupim, pretencioznim pričama. Pukao je film, i sve što smo mogli da vidimo pretvorilo se u beskonačno dugu projekciju morbidnog Ničega: ako je stvarnost projektor, a književnost belo platno, blankovi su neprestano emitovani na svetlu pozadinu. Trebalo je iznova pronaći jezik, prisetiti se nekih reči, osmisliti formu, i po ko zna koji put odgovoriti na pitanje: ne – o čemu, nego kako.
Napisanim pričama i romanima Zoran Ferić ponudio je svoju verziju odgovora na to pitanje. Ne sećam se više ko mi je potkraj 90-ih, kad se ludilo počelo polako smirivati, doneo iz Zagreba prvu Ferićevu knjigu Mišolovka Walta Disneya. Iz znatiženje, a ona me ni danas nije napustila kad god dobijem knjigu koja bi me iz nekih razloga mogla zanimati (tih „nekih razloga” uvek ima više od naših moći da ih objasnimo), otvorio sam je i već posle nekoliko rečenica bio sam unutra. To mi je, posle svih ovih godina, ostao jedini donekle jasan kriterijum zbog čega nešto čitam, a zbog čega nešto naprosto ne. Knjiga mora da me uvuče, da me uzme pod svoje, a tu je ono kako neporecivo presudno, ne šta, i ne o čemu, nego kako. Jer književnost, sada ću patentirati toplu vodu, može i mora da govori i o ovome i o onome, dakle, o bilo čemu, na kraju krajeva, doslovno o Svemu, ali izbor teme nije umetenost. Umetnost je artikulacija teme. Način da nas određenim pristupom, umećem oblikovanja, neko ubedi u važnost i u posebnost onoga što je izabrano za predmet govora.
Kod proznog pisca rečenica u tom „ubeđivanju” ima prvorazrednu ulogu. Prvo ona, pa sve ostalo. Rečenica je majka pripovedanja. Bez nje ne treba ni pokušavati. Možda, ponekad, sasvim retko, i krene, ali teško ide. Ne poznajem nijednog dobrog pisca a da nema upravo to – rečenicu. Svoju rečenicu. Čujem je, i uključim se, odmah. Šta bi Andrić, ili Krleža, ili Crnjanski, ili Desnica, ili Marinković, ili Selimović, ili Kiš bez svoje rečenice. Jedan od pomenutih, neću vam reći koji, dosetio se da kaže kako je pisanje zapravo slaganje rečenica. Orkestracija rečenica. Ona, ako je dobra, usmerava naše misli u željenom pravcu, i pomaže im da odu tamo gde inače nikada ne bi bile. Čitajući Mišolovku čitao sam pisca koji ima svoju rečenicu, u isti mah verističku, stilski besprekornu, ritmičnu, a opet na neki način uvrnutu. Ništa o njemu nisam znao, osim što mi je ime bilo poznato, jedno od desetina i desetina imena koje sam upamtio sa stranica nekadašnjeg Quoruma, a koja su u međuvremenu nestala, potonula, razišla se kao rakovo leglo. Ha, evo Marinkovićevog unuka, pomislio sam, sećam se odlično te asocijacije, evo najzad jednog ozbiljnog tipa, smehotresnog na svoj način, onaj način koji mi je u književnosti najbliži.
Ozbiljnost kroz humor. Hoću da pripomenem kako nisam uvek na svome sa piscima koji me, makar malo, makar na miligram, ne nasmeju. Svako poštovanje tragičkom kompleksu literature, i tradiciji oblikovanoj u tom duhu, i svim velikim i ozbiljnim koji su hteli da proniknu u smisao življenja, da ga opišu i da nam ga jezičkim posredovanjem približe, ali, ja i dalje tvrdoglavo smatram kako je pripovedanje isto što i život, svaka intonacija koja postoji u životu mora postojati i u priči, i to su znali najveći, i Gogolj, i Čehov, i svi drugi, koji nisu smatrali da je smejati se u književnosti nepristojno, jer je to, Bože moj bez razlike vere, ta književnost, ozbiljna stvar. Ne tvrdim da nije. Naprotiv, tvrdim da je još ozbiljnija ukoliko nam omogućava da se smejemo svuda, svakad i svemu, uvereni da je smrt najčistija moguća komedija. Jer, ako ćemo pravo, šta nam drugo preostaje. Smeh je purgativ za život, onakav kakav je, crn i bedan.
U književnostima nastalim na istom jeziku, koji sada svi zovu onako kako im se hoće, stav da je poželjno smejati se zvuči kao jeres, budući da su sve te književnosti, po sili svojih tradicija, kodirane ozbiljnošću i društvenom odgovornošću, i tu se malo šta može promeniti, ali utoliko veći značaj ima pojava pisaca kakav je Zoran Ferić. U Mišolovci je već sve nagovešteno, i smeh, i bolest, i svakodnevica koja ne želi da se predstavi takvom, nego se samo od nje kreće, u ekscentričnost, čak u demonizam detalja, u montažu atrakcija, u amok (ne)stvarnosti koja na kraju pobedi svaku imaginaciju, kao, na primer, u sjajnoj kratkoj priči „Krivotvoritelji novca”…
Ferićevu drugu knjigu, Anđeo u ofsajdu, naručio sam na vest da je izašla. Otkrio mi se u tim knjigama, u Mišolovci i Anđelu, punom snagom, pisac istančanog sluha ne samo za svet stvarnosti, to nam se svima desilo, ta stvarnost koja je učinila da pišemo o onome o čemu pre četvrt veka, u Quorumu, nismo mogli ni sanjati, nego upravo za svet književnosti, pisac koji nalazi ravnotežu između aleksandrijske dimenzije pisanja i doživljaja koji nam dolaze iz neposrednog, ličnog iskustva, iz mašte, iz halucinacije, iz potrebe da dok se igramo rečima uvek budemo neko drugi. Ferićeve priče su legura pročitanog i doživljenog, kao što je i njegova ključna narativna perspektiva, groteska (srdačan pozdrav Ranku Marinkoviću!), ukrštaj visokih i niskih sadržaja, patosa i trivijuma, iskošene svakodnevice i iznenada, neočekivano ugledane večnosti, smeha i smrti. Potom su usledili romani, Smrt Djevojčice sa Žigicama nabavio je moj prijatelj koji je posle petnaest godina neodlaženja otišao na hrvatsko more, more je bilo kao more, plavo i ravnodušno, a moj prijatelj imao je petnaest godina više. I u njima je Ferić ostao pripovedač, ne mislim samo na način komponovanja tih dužih proza, sastavljenih od poglavlja koja mogu stajati gotovo nezavisno, uključujući se, na drugom stepenu, u širu, romanesknu celinu, nego i na način na koji se svaki od tih delova gradi: obavezna je prva, očuđena rečenica, koja je prebacivač u drugi, jezički svet, i koja nas upravo tom svojom „očuđenošću” (na novobeogradskom se to kaže: „otkačenošću”) u njega uvlači, munjevito nas kupujući za ono što treba da nam se kaže, kao što je neizostavna i poenta, završni iskaz; njome se sabija, preusmerava ili radikalno preobražava smisao onoga što nam je rečeno.
Najzad, Djeca Patrasa. Kad me je Vojka Đikić onomad ljubazno priupitala (što je kod nje oblik za naredbu) o kom bih „novom” piscu, afirmisanom na prostoru nekadašnje zajedničke države posle njegog raspada (što uveliko određuje i nove poetičke i tematske likove u međuvremenu nastalih literatura), pisao za Sarajevske sveske, samom sam sebi zaličio na onog američkog primenjenog kompozitora, ne znam mu ime, ali je priča verodostojna, kome je neka ljubazna gospođa naručila prigodnu pesmicu za rođendan svoje unuke. „O, to je teško, gospođo”, ispovedao se kasnije majstor lakih nota koji je u mladosti bio umislio da je Betoven, „znate, ja ne radim po porudžbini, prihvatam jedino narudžbine Gospoda Boga, rekoh joj, praveći se važan, a već sam u sebi zviždukao prve tonove teme koja će kasnije postati neverovatno popularna”. Ne znam, videću, bilo je prvo što sam odgovorio Vojki Đikić, ali, podsticaj je čudo, već sam u sebi znao da će to biti o Ferićevom romanu Djeca Patrasa. Drago Glamuzina mi je, neposredno po izlasku knjige, u proleće 2007. dao Ferićeve Sabrane proze u jednom tomu, tu je bio i narečeni roman. Čitao sam ga na miru, na letovanju, u onim retkim danima kad čitam samo ono što ja hoću (inače uglavnom čitam ono što moram), i već me prva rečenica sasvim posvojila, dosta sam govorio o značaju rečenice za svakog proznog pisca, i za čitaoca, naravno, pa je najbolje da je navedem: „Čovjek je izmislio kotač da bi što brže pobjegao od sebe, a onda mu se dogodila povijest”.
Upravo tako. Iz te se rečenice može u priču u svim pravcima, pa i u jednu sasvim ličnu, samo naizgled svakodnevnu, onu kroz koju je, bežeći od sebe, prošao Stanislav Bernstein, profesor neke zagrebačke gimnazije u najboljim muškim godinama. Njegovo prezime, koje bi trebalo da ga identitetski odredi, ali to ne čini, saznajemo odmah, na prvim stranicama, a njegovo lično ime, Stanislav, ako sam dobro primetio, tek pri samom kraju, u 17. poglavlju, kada ga tako oslovi supruga, koju voli i „kao da” i „kao ne”. To kasno pozivanje po imenu, kada sve već znamo o liku, i kada već uveliko delimo sa njim misli (pa da, muška sredovečna solidarnost, plus muške fantazije) može se, naravno, metaforički razumeti i kao sporo dolaženje do sebe, kao samootkrivanje, kao signal da se samoprisustvo ne dobija nego se zaslužuje, ovako ili onako, ali nikad ne pada s neba, mada s nebom stoji u nekoj vezi.
Pripovedanje Zorana Ferića u Djeci Patrasa, kao god i u drugim njegovim prozama, praznik je jezičke i asocijativne inventivnosti, stalno klizanje granicom stvarnog i mogućeg, istinitog i pričinjenog. Posebno je to važno stoga što Ferić nema nikakvu drugu ambiciju do da nam ispriča priču o životnim zgodama jednog veselog paćenika kakvih je na hiljade oko nas, i kakvi smo i mi sami, različitog samo u tome što je odlučio da pređe granicu sopstvenih snatrenja te oproba i ostvari ono što kod sredovečnika ostaje u cenzurisanom posedu najintimnije muške fantazije. Kobeljajući se u životu između pogrešno i dobro donetih odluka, oscilirajući između uloge koja mu je dodeljena i one koju jedino suštinski želi, a ni sam ne znajući racionalno šta je to (što mi je odnekud poznato, recimo da je svakom čoveku date dobi ime Stanislav), Ferićev junak poništava taj razmak koji oseća prema samom sebi upravo hitanjem u zagrljaj (onaj sudbinski, groteskni, marinkovićevski zagrljaj) sa silom erosa koja ga prevazilazi, a kojoj stalno, i na javi i u uobrazilji, neprestano teži. Ferićeva opsesija bolešću, vidna u manjoj ili većoj meri u svim njegovim pričama i romanima, a bolest je uvek znak simboličkog prisustva smrti u svakom trenutku žive svesti, ovde dobija gotovo metafizičku snagu, pri tom neodoljivo, fatalno privlačnu, sa neizbežnim novelističkim, melahnoličnim akordom na samom kraju. Zapravo sam sve vreme samo to pokušavao da kažem, samo to da je smeh u stvari znak najdublje ozbiljnosti, jer u sebi sadrži onaj trenutak suočenja sa užasom konačnosti. U Ferićevim knjigama čujem upravo takav smeh; makar se on nekad predstavljao kao naručena dečija pesmica, on je u stvari narudžba bogova, jer, stara je istina, smeh je samo vid, samo obrazina naše tragičke predodređenosti, nešto kao čistilište pre pakla. Raj je dosadan, tamo je eros pod trajnom zabranom. Da, najdublje se smeju najdublji očajnici, po imenu Stanislav, ili več nekako drukčije.