Kome pišem dnevnik

Šteta što nisu već izmislili kompjuter koji će da zapisuje direktno naše misli. U tom slučaju, ovaj bi dnevnik bio davno napisan i moji prsti ne bi imali ništa zajedničko s tim. Jer, varate se ako mislite da su prsti u svemu tome neutralan činilac.
Razmislite malo o svojim prstima... Dešava li se i vama? Vi nameravate jedno, a prsti drugo. O tome vam pričam!
Dakle, ovaj dnevnik pišemo moji prsti i ja. Pri čemu su oni znatno brojniji. I zato se unapred ograđujem. Sve što vam se učini čudno, neprimereno, stilski neuobličeno, a naročito bude li nevaspitano - znajte, oni su!!! Njih desetorica. Ne bi im bilo prvi put da me uvale u kojekakve nevolje.

Postavlja se pitanje, kome ja pišem ovaj dnevnik? Jer, iskreno rečeno, dnevnik sam poslednji put pisala kada sam imala četrnaest-petnaest godina... U to vreme, moja je porodica bila jako zabrinuta za to u kakvog ću se čudaka ja napokon pretvoriti. Sve je ukazivalo na to da neću baš krenuti željenim pravcem. I zato su moje tetke smatrale da je njihova najsvetija vaspitna dužnost da čitaju moj dnevnik. I da tako saznaju šta mi se to vrzma po glavi. Dakle, još tada sam uvežbala tu tehniku: jedan dnevnik za tetke, koji je šatro bio sakriven ispod jastuka i jedan sasvim drugačiji dnevnik do koga, bogu hvala, tetke nikada nisu dospele, sakriven na mestu koje vam neću odati. Nikad se ne zna kad može da zatreba dobro skrovište.
I sad se pomalo osećam kao da ponovo pišem dnevnik za svoje tetke. Mada su one već davno pokojne. Ali, to ih ne sprečava da me nadgledaju, zar ne?
Ovako ćemo: da bismo tetke ostavili da miruju na svom senovitom kruševačkom groblju, koncentrisaćemo se na ljude koji će, možda, ovo zaista čitati. (Iskustvo, naime, govori da vam kad-tad neko uvek pročita dnevnik. U najboljem slučaju plate vam i honorar za to. To je već na pola puta do prostitucije, prodavanje svoje intime, ali, šta je - tu je, uvek se možete utešiti time da je takav posao pisca.)
Dakle, Sarajevo. Koga imamo u Sarajevu? Imamo ih ihahaj! Nije da se hvalim. Dug je život bio. Ali, izabraćemo dvojicu. Dva dobra druga iz mladosti. Oni su danas fini oženjeni ljudi i zato ćemo biranim rečima ovaj dnevnik posvetiti njima. Eto. Za moje prijatelje, Maketića i Nešu.

Kafe "Mondo" na Zlatiboru. Kožne fotelje. Šarene jakne svuda unaokolo. Dobro postavljeni zvučnici. Odavde možete da gledate u proplanke i livade i jutarnje nebo i da sasvim zaboravite gde se zapravo nalazite. Peva, naravno, Eros Ramazzoti, on je pretplaćen na ovakva mesta, tu mu je udobno skoro kao i meni. Ne razumem ga najbolje, ali biće da je nešto o ljubavi.
Onda otvaram novine, dok čekam da me neko posluži. Listam, i listam, i listam, i onda odjednom ta vest. I njihove fotografije. "Ubili tek rođenu bebu." Gledam njihova lica. Mogla bih da prođem pokraj takvih lica i da ništa ne naslutim. Mlada žena i njen otac.
Strateški nabildovani konobar pojavljuje se ispred mene.
Šta želim?
Želim da plačem, ali ne bi bilo u redu da to kažem.
Kažem:
- Toplu čokoladu.
- Sa šlagom ili bez? - pita on.
I odjednom je nekome to važno, kakvu ću ja toplu čokoladu popiti.
Ona je, kaže, već imala dvoje dece iz prvog braka. Živi sa svojim ocem i decom. Ne radi nigde, otac je izdržava. Zatrudnela je vanbračno sa momkom iz susednog sela. Za abortus nije imala novca. Na očevo insistiranje, izašla je iz bolnice sutradan nakon porođaja. Držala je svoju bebu u naručju, zdravog dečaka od četiri i po kila.
Pokušavam da se utešim. Pokušavam da kažem sebi da zdrav dečak od četiri i po kila i star jedan dan nema u sebi baš previše svesti.
Otac ju je odvezao u šumu. Rukama je razgrnuo travu i lišće. Dozvolio joj je da poslednji put podoji svoju bebu. A onda je uzeo dečaka i zatrpao ga. Živog.
Ona kaže da nije smela da se suprotstavi ocu.
On kaže da nije imao para da izdržava i njeno treće dete.
Sudski veštaci kažu da su bebu verovatno pojeli psi lutalice u šumi.
Komšije kažu da su znali da je trudna i da su videli da se vratila bez deteta.
Konobar i dalje čeka.
Ja kažem:
- Sa šlagom.
Treba mi nešto slatko. Što slađe. Nepodnošljivo slatko. Nešto što će uspeti da zatrpa ovo osećanje.
Imam tu užasnu osobinu da mučim sebe vizuelizacijom svih stvari koje me bole. Zamišljam male usne te bebe na majčinoj bradavici, poslednji put. Zamišljam miris razgrnutog lišća i trave. Zamišljam slabašni zvuk koji se čuje ispod trave dok njih dvoje odlaze. Hvatam sebe u čudnom gestu, klatim se napred-nazad, kao Hitler na onoj čuvenoj Olimpijadi, tako se klatim, pokušavajući da ne zaplačem usred kafea "Mondo" i nadajući se da će moja topla čokolada da stigne brzo, brzo i da ću nekako da otresem sa sebe i ovu vest.
Ne otvarati novine!
To je trebalo da bude odmor. To je trebalo da bude jutro na planini. To je trebalo da bude popravljanje crvenih krvnih zrnaca.
U celoj priči, najmanje mrzim šumske pse lutalice. Zamišljam da su došli do bebe, da su razgrnuli travu i lišće, da su nanjušili fini miris mleka i tek rođenih suza i da su potom u dva nežna zalogaja sve to uneli u sebe i prekratili muku svetu.
U jednoj šumi, nedaleko od Zlatibora, trčkara neki siti pas. Tu, malo dalje, sedim ja i pijem toplu čokoladu.
Onaj čovek je dobio osam godina zatvora. Njegova ćerka samo dve.
Ne postoji dovoljno slatko piće za tako nešto. Dišem duboko i gledam u nebo. Plavo, prozračno, sveže.
Nema šanse da ove nedelje prestanem da pušim.

Ima jedna stara fotografija na kojoj se vidimo majka i ja: spavamo, obe sa viklerima na glavama. Ona je obučena u neku tanku letnju spavaćicu, koja joj se sasvim solidno zavrnula na butinama, a ja sam samo u kupaćim gaćicama. Ležimo na velikom bračnom krevetu u nekoj od iznajmljenih soba na moru. Ja imam, recimo, pet ili šest godina. Majka, dakle, ima jedva trideset. Isto toliko godina u tom trenutku ima i moj otac koji nas posmatra kako spavamo popodne, u nekoj kući na moru, umorne od jutarnjeg plivanja i od sunca.
Pokušavam da ga zamislim: muškarac od trideset godina koji posmatra svoju ženu i ćerku. Scena istovremeno i nežna i erotična. I komična, svakako, zbog onih naših viklera. Njemu je verovatno dosadno. Pročitao je novine, zatim izvadio iz torbe svoj mali šah sa magnetima i odigrao partiju koja je toga dana objavljena. Sada sedi i čeka da se probudimo pa da nas izvede na sladoled. Šta ga je tada navelo da poželi da nas fotografiše? Šta je pri tom osećao? Da li nas je posle toga odmah probudio? Da li nas je probudio zvuk foto-aparata? Da li je majka sanjivo pogledala u oca i rekla nešto kao:
- Da li si ti normalan, čoveče? Kako me to slikaš golu?
Ali ipak, više od svega želim da znam: šta je on osećao dok nas je slikao? Jer, ako ga je na fotografisanje navelo bilo šta izvan puke dosade, onda pomišljam da smo možda ipak imali načina da budemo srećni. A nismo bili. Nećete valjda reći da nas je fotografisao samo da bi kasnije ismejavao majku? Ili da bi, od tada pa do danas, tvrdio da smo nas dve samo različite verzije jednog te istog principa?
U nekom filmu, koji se odlikuje brigom za konačni spokoj svojih junaka, ja bih sad otišla kod oca, pomirila se sa njim, posle toliko godina, i pitala bih ga o toj fotografiji. I on bi se svega setio. Rekao bi nešto kao:
- Da, sećam se. Dubrovnik 1966. Roletne su bile spuštene do pola i vas dve ste bile tako lepe i mirne u svom popodnevnom snu. Želeo sam da ovekovečim taj trenutak lepote jer sam znao da se, kao takav, više nikada neće ponoviti. Bile ste tu, dve osobe koje sam voleo najviše na svetu...
Nećemo nastavljati sa ovim. I vi i ja znamo da se to ne dešava u životu. Ni u vašem, zar ne? Ni u mom, verujte.
U stvarnosti, nikada neću saznati ni osnovne činjenice. Gde smo letovali? Koja je to, zapravo, bila godina? Da li se rastanak već pominjao ili je samo lebdeo izmedju naših plastičnih tanjira na plaži?
U stvarnosti, naravno, neću otići kod oca. A i kada bih otišla, ne bi bilo moguće razgovarati o nekoj staroj fotografiji.
U stvarnosti bismo se samo još jednom posvađali, sasvim banalno i sa potpuno izvesnim ishodom.
Sećam se da je dalje od te kuće bio neki prašnjavi drum koji se spuštao do plaže. I da je svo rastinje bilo suvo i sprženo suncem. Sećam se da su grančice tog suvog rastinja bile prepune načičkanih malih puževa. Puževi su visili na tim grančicama kao pupoljci. Sećam se da sam jednu od tih grančica donela u našu sobu i da su se do sutra ujutru mali puževi razmileli svuda po krevetima, stolicama, po podu, po našoj odeći. I sećam se da su moji roditelji bili užasno ljuti na mene zbog toga. Ta fotografija i ti puževi, mogla bih se zakleti da je to bilo upravo tada, tog leta. Sve vreme su bili ljuti. I sve vreme sam bila kriva. I uvek potom, kada negde na moru vidim male puževe zakačene za suvo granje, ja osetim onu istu tugu.
I ako već hoćete, sećam se i ovoga:
Prošlog leta sam čistila svoju baštu. Bio je to jedan od onih običnih letnjih dana. Neka nedelja, verovatno, jer jedino nedeljom besmisao može da me natera da uzmem metlu u ruke i čistim opalo lišće.
Zašla sam malo dublje u travu. Napravila sam jedan pogrešan korak. I onda se čulo: krc!
Tačno ispod moje noge stajala je polomljena kućica jednog puža. Pola kućice bilo je smrskano. Puž je, verovatno ranjen, bio sklupčan u onoj preostalog polovini. Šta biste vi uradili sa polomljenim pužem? Kako biste se osećali? Mislite li da je to dovoljan razlog za onakav plač? I šta uopšte rešava to što sam ga uhvatila i bacila daleko u susedno dvorište? Recimo, neće da umre tu ispred mojih vrata, ali da li se time nešto zaista menja?
Bila je to jedna od onih svađa za koje moj muž ne nalazi objašnjenje. Pomirio se s tim da su to verovatno oni dani u mesecu kad su žene lude.

Bilo je pitanje trenutka kad će se Đorđe javiti. Nije bilo važno što se sada čujemo jednom, dva puta godišnje, a vidimo još ređe. Znalo se da se sad mora javiti! Jer, veliki plakat na zgradi Doma sindikata, baš kao nekad, saopštavao je da je Arsen Dedić u Beogradu. Kad pomislim na Arsenov kocert, ja pomislim i na Đorđa. To mu kod mene dođe nešto kao uslovni refleks.
Evo kako vam je sve to počelo...
Krajem sedamdesetih, u Beogradu, svi su imali dvadesetak godina, stalno je bilo leto i meni je fenomenalno stajala jedna crvena haljina na bretele. I kad već pitate, da, nosila sam je bez brusa. Kad pomislim na te godine, zaista, uopste ne mogu da se setim zime. Sećam se mirisa lipe u ulici Proleterskih brigada i graje dece iz Četrnaeste beogradske gimnazije, graje koja se uliva u moju ulicu, Koče Kapetana.
Svesna sam da izgovaranje ovih reči, izgovaranje imena ulica iz mladosti, nikome osim meni ne znači ništa. Ali meni je kao bajalica. Ulica Koče Kapetana. Sećam se velike letnje vrućine i kako sedimo na podu iza spuštenih roletni, sećam se kako noću odlazimo na Tašmajdan, u "Poslednju šansu", ali tek tamo negde pred zoru. Više od svega, sećam se kako ujutru počinju da pevaju ptice. Nisam volela ovaj zvuk. Jer, značio je da je došao kraj noći. A noć je, kako god okreneš, bila bolja od dana. Od bilo kakvog dana.
Đorđe je živeo u Kičevskoj ulici. Delili smo zapravo istu zgradu, koja se protezala na dve ulice. Stidljivi student elektrotehnike, sa naočarima, pomalo proćelav već tada. Nestvarno prefinjene crte lica i hod toliko prav kao da ne pripada ovom svetu. Uvek nekako čudno uštogljen. Uvek za mrvicu previše građanskih manira u njemu. Valjda mi se baš to kod njega sviđalo. Osećalo se da je upravo napustio neki prostor u kome je svaki stoljnjak pažljivo uštirkan, a svaka šoljica za kafu nežno obrisana krpom i vraćena u starinsku vitrinu da bude ukras do sledećeg popodneva. Bili smo različiti, kao pedigrirani cvet iz holandskog staklenika i prašnjavi maslačak-krajputaš. Takvi smo bili.
Valjda nikada ne bismo ni progovorili - iako sam ga već godinama viđala kako uštirkano prolazi kroz moju ulicu - da se nije desio jedan Arsenov koncert.
Znam zašto sam ja otišla sama. Ne znam što je on otišao sam. Kako god, tamo, na tom koncertu Đorđe i ja smo priznali jedno drugome začuđujuću istinu da živimo u istoj zgradi i volimo Arsena Dedića.
Vraćali smo se posle, peške, uz Bulevar revolucije, i obećali jedno drugome da ćemo uvek, ali baš uvek, uvek, dok smo živi, zajedno ići na Arsenove koncerte. Neće nas više niko ispaljivati za izlazak.
To nije nikada bila ljubavna priča. Ne takva na kakvu možda mislite. Đorđe je bio nesrećno zaljubljen u svoju bivšu devojku, pod čiji smo prozor često odlazili, da gledamo kako se pale i gase njena svetla. Ja sam bila zaljubljena u vazduh oko Kalenićeve pijace i u lipe. Što će reći, bila sam zaljubljena u sve!
Jedino što sam tada mogla da uradim za Đorđa i Arsena Dedića bilo je da napišem pesmu. Pesma je imala violinski ključ umesto naslova i glasila je ovako:

"Dobija bore muzikant kojeg slušam godinama
i ptica na kojoj leti i koju naziva glasovirom
iz ostarelog neba sleće kao iz bivše države,
pa ipak, dozvolite takvo jedno poređenje:
navikla sam na njega kao jelen na zavičaj,
sudbina svake reči vratila se stotinu puta
u povest, u tlocrt čak moje duše, u pokućstvo,
i svaki put, poput tamnog rublja na devici,
iznenađuje moj jeftini mesing uha,
potom mi kvari fini školski krasnopis
i tera me da lenjo povlačim prste po rubovima stvari
i da osluškujem sa čime se od svega toga
slaže moj život, prhka krivulja,
sa čime se od svega toga rađaju vruće životinje
što prolaze, nespokojne kao reči mojih pisama,
dok on neprestano peva."

Ne znam tačno kako se osećao Đorđe kada je 1984. osvanula knjiga koja je kraj ove pesme imala i posvetu sa njegovim imenom, ali slutim da je to bilo malo previše za njega. Onakav kakav je bio, mora biti da je od nečega tako ličnog osećao neodređeni stid.
Pa ipak, kad danas gledam sve te posvete koje sam pisala i izgovarala, sve te male zavete koje sam davala uz svoje pesme iz mladosti, ova posveta stoji čvršće od drugih. Ništa se u njoj nije promenilo. Ni Đorđe, ni Arsen, ni ja. Niti bih u onoj pesmi promenila i jednu jedinu reč. Danas, posle više od dvadeset godina, pomalo se ježim čitajući ovakav jedan red: "...iz ostarelog neba sleće kao iz bivše države...", ali već znam, sada iz iskustva, da je poezija koju sam pisala uvek bila beskrajno mudrija od mene. Ja sam možda pila pivo u "Šansi" i "Domovini" i gledala lepe studente arhitekture kako ulaze u KST, ali poezija koju sam pisala oduvek je tačno znala šta se zapravo dešava duboko ispod svega toga.
I zaista smo godinama nakon toga Đorđe i ja zajedno išli na Arsenove koncerte. Sve se unapred znalo, i šta će ko da kaže, i gde ćemo sedeti, i da će Arsen nositi svoj crni prsluk, i da će mu čaša crnog vina stajati na klaviru/glasoviru, znali smo napamet i Arsenove šale koje je godinama ponavljao i uvek smo se smejali, ponajmanje iz pristojnosti. Jednostavno, voleli smo ga. Utapali smo se u reči. Utapali smo se u njegove dirke.
Nismo stigli da prekršimo svoj zavet jer jedne godine, početkom devedesetih, svašta se ispodešavalo i Arsen više nije dolazio u Beograd.
Sve se promenilo. Đorđe se oženio i otišao na Dorćol. Ja sam se udala i otišla na Novi Beograd. Odlučila sam da više ne pišem poeziju. Napisala sam svoje poslednje stihove:

"Poezija je otišla i sad sam posve sama
kao kakva lenja riba
ćutljiva kao zvezde
ništa me ne pomera vekovima..."

Ali to, naravno, nikad ne možete znati sa sigurnošću. Prođe nekoliko vekova i kad se najmanje nadate - nešto vas ipak pomeri.
Evo nas u 2005. godini. Ja sada imam 46, Đorđe još i koju više. A Arsen, posle petnaest godina, ponovo dolazi u Beograd.
Rekoh vam već, Đorđe je uvek bio obziran čovek. A ja sam, negde usput, i sama pomalo postala takva. Pa smo tako obzirni oboje oklevali da kažemo ono što je trebalo kazati.
Samo je pozvao jednoga dana i pitao me idem li sutra da kupim karte.
- Idem - rekoh. - A s kim ćeš ti na koncert? Sa ženom verovatno?
Đorđe je malo oklevao, ali pošto fini svet u koji je on uvek spadao ne ume da laže, na kraju je izgovorio:
- Znaš, moja žena baš ne voli Arsena. Kaže da joj je dosadan.
Šta bih na ovo uopšte mogla da kažem? Đorđe se oženio ženom koja ne voli Arsena. Radije ne bih izvlačila zaključke iz ovoga.
Ja sam imala malo više sreće. Udala sam se za nekoga ko je zbog mene zavoleo Arsena. I to je nešto, u današnje vreme.
- Pa s kim ćeš onda na koncert?
Osećala sam se kao odvratna izdajica.
- Ne znam - reče Đorđe - videću.
Tako smo završili taj razgovor. "Videćemo se na koncertu". Negde tamo, u gužvi.
Naravno da se nismo videli među nekoliko hiljada ljudi. Osvrtala sam se oko sebe i tražila jedan uštogljeni vrat koji ozbiljno sedi i sluša, ali nije ga bilo. Svuda unaokolo sredovečne gospođe poput mene stavljale su glave na ramena svojih muževa i lepo se videlo kako im tiho cmiczdre u kragne, svaka na svoju pesmu. Cmizdrila sam i ja. Jer nije to bila samo muzika. Bio je to miris lipe iz ulice Proleterskih brigada, koji se odjednom vratio i pomilovao me po licu, onako kako miris mladosti ume da vas dotakne.
Nisam mogla da odem a da se ne uverim da li je Đorđe bio tu negde. Stali smo ispred ulaza u Dom sindikata, moj strpljivi muž i ja, i gledali kako svi ti naši ispisnici izlaze iz sale. Skoro da smo već izgubili nadu. Ali onda, među poslednjima, pojavio se i Đorđe. Sam. Ukočenog hoda, baš kao nekad.
Popričali smo malo i nekako nije bilo vremena da se ode na piće. Rekli smo kako nam je bilo lepo. Kako smo bili ganuti, posle svih tih godina. Ali, to naravno nije bilo ni blizu onome što se moglo pričati, da se zaista pričalo. Otmen svet, u koji Đođe spada, nikad ne pokazuje osećanja previše egzaltirano...
Mi smo posle požurili u garažu po auto, Đorđe je otišao sam na svoj Dorćol peške.
Čudno je to u životu. Više nikada ne bih želela da živim kod Kalenić pijace. Tamo više nije ono što je nekada bilo. Tamo je sada gužva, tamo je sve zakrčeno automobilima i besmislenim bučnim kafićima. Danas se sasvim iskreno radujem svaki put kada prelazim most i kada duboko udahnem vazduh Novog Beograda.
Ali sad tačno znam šta je sve ono bilo. Vreme patetike. Pročeprkajte malo po svom srcu. Uvek vam nekako najviše znače oni ljudi sa kojima ste tako bezbedno mogli da podelite baš to, patetiku. Mogla bih sad još ponešto ovde da dodam u odbranu patetike, mogla bih o pathos-u, o poreklu ove reči, ali - neću.
Ko zna, zna. Ko ne zna, ne vredi mu ni pričati.

Spadam u loše vernike. One koji Ga se sete jedino kada su u nevolji. One koji razmišljaju isključivo u kontrastima. Postoji kazna i postoji milost Njegova. I ovde prestaju sva nagađanja: kazna ili milost?
Žene u belom ulaze i izlaze, izlaze i ulaze, krećući se bešumno u svojim platnenim cipelama. Nekoliko ljudi, sasvim nalik na mene, sede tu i gledaju u pod. Kada se otvore vrata, svi podignemo pogled. Ubrzo ga svi ponovo spustimo. Svi, izuzev jednog od nas. Taj ulazi unutra. Ne pratimo ga pogledom. U mislima, međutim, svi ulazimo za njim i hvatamo, još s vrata, još u prvom, najmanjem delu sekunde, lekarev pogled. Iz tog pogleda sve bi moralo da se vidi. Ako ne može da se uhvati, ako lekar gleda u svoje beleške, neodređeno pretura po rendgenskim snimcima, po svojim papirima, ako se samo po pokretima obrva može naslutiti da žmirka u nelagodnosti jer se nikada nije navikao na umiranje, ako onda ipak podigne pogled i ako u njemu prepoznamo iskrenost, nemoć, predaju, ako osetimo da njegove zenice uvažavaju tišinu koja se valja ka nama preko instrumenata, paravana, lavaboa, preko hladnoće pločica, ako nam se učini da je crevo stetoskopa u njegovom džepu zatreperilo, ako je lekar nervozno podigao ruke od stola i protrljao svoje nadlaktice, kao da se štiti od zime koja iz nas već bije ka njemu, ako potom otvori usta i ako se dogodi da od časa otvaranja usta do časa kada iz njih izlazi prvi zvuk prođe ipak nekoliko trenutaka oklevanja koji ga odaju, ako se tako dogodi - u pitanju je kazna.
Ako je, pak, milost, biće još lakša za prepoznavanje: lekar će izgledati kao roditelj koji se pravi da je ljut, ali je u sebi već oprostio. Milost se zaista lako prepoznaje i tu ne može da bude zabune. Znaju to dobro svi koji su lice milosti ikada ugledali. Milost je nedvosmislena. Ne dopušta nam sumnju u sopstveni sud.
I tako čekam, pozivajući se na statistiku, na zakon verovatnoće, na uobličavanje apsurda, mereći, dakle, imam li više šanse za milost ili za kaznu.
Učini mi se da čas preteže jedno, čas drugo. Morala sam živeti jednostavnije, onda bi, valjda, i odmeravanje bilo lakše. Ako i ovo kajanje nije samo neki maskirani oblik straha. Jer zapravo ne verujem u istinsko pokajanje. Ne verujem u neki drugi bol, osim u bol žrtve. Rekoh već da razmišljam u kontrastima.

Nekom se može učiniti nerazumno da čovek stalno leti avionom i stalno ima strah od letenja. Ali to je tek površno gledanje na stvar. Jer, šta bi tom putovanju dalo smisao, ako ne strah?
Ispalo je nekako da je moj život takav: prođe malo vremena, nekoliko nedelja, nekoliko meseci, i ja ponovo putujem na daleki sever.
Mi zapravo nikad ne znamo tačno u šta će se, od svih tih želja i strahova, izroditi naš život. Uvek su mi bili neshvatljivi i čudni oni ljudi koji su unapred znali šta će biti s njihovim životom. Mene je uglavnom vodila stihija. Stihija i slučaj. Stihija, slučaj i udes.
I onda se ta tri, četiri sata posvećujem svom strahu. Avioni nisu dovoljno udobni ni za spavanje, ni za čitanje, ni za gledanje filma. Dobro, uvek mogu da okačim na uši jedan od onih MP3 plejera i da stavim laptop na kolena, ali – to nisam ja. Ne mora znati niko drugi, ja bih sama pred sobom znala da lažem. Mnogo sam bolja u planiranju sopstvene nasilne smrti, nego u kucanju šestomesečnog finansijskog izveštaja na osam hiljada metara visine.
I u čemu je uopšte fazon sa tim plejerima sa slušalicama? Muzika je nekada bila nešto što se čuje! Nešto što neminovno delite sa svima oko sebe koji imaju uši. Kad je muzika svirala, kad je neko pevao, kad je gramofon vrteo ploču, nije bilo šanse da se to ne čuje, to je bila suština muzike. Komšije su vam lupale u zid, dolazile da vas utišavaju, zvali su vam policiju na vrata, tapacirali ste sobu kartonima od jaja, sve se to radilo, upravo zato što se muzika čula.
Po tome šta ko sluša, znali ste kakav je ko, odakle je ko, u kom je fazonu, koja mu je muka... A sad ne znate ništa. Ovi sa bešumnom muzikom na ušima više mi izgledaju kao ljudi koji neskriveno žele da se ograde – od mene, naravno, od koga bi drugog! – nego kao autentični ljubitelji muzike. Ne bi me iznenadilo da im se tamo u tim slušalicama ne čuje zapravo ništa, ili se čuje samo nekakvo kapanje, nešto kao kap, kap, kap, snimljeno kako se otapa stalaktit u nekoj pećini na Himalajima, takva neka perverzija, takvi su to ljudi sa slušalicama u ušima. Vrlo čudni.
Moj prijatelj, pijanista, ispričao mi je nedavno najtužniju stvar: sada postoje i bešumni klaviri! Zamišljam dobro disciplinovane žice negde u dubini klavira koje sviraju nekako u sebi. Pijanista sedi za klavirom, radi sve one pokrete kao i nekada, kao što je to radio još Domeniko Čimaroza, pravi sve one grimase lica, ali zvuka niotkuda. Samo slušalice na ušima i zadovoljan komšiluk.
Ne znam kako to vama izgleda, ali meni je užasno tužno. Pijanista svira i svira i svira i ništa se ne dešava. Osim u njegovim ušima.
Mir onih unaokolo je prioritet.
Ima još nešto ludo. Znam već nekoliko zemalja u kojima postoje neki vrlo čudni bioskopi. Ne znam ni da li se to može zvati bioskopom. Jer – nema filma. Tamo uđeš, platiš kartu, sedneš, stolice su uvek vrlo udobne, svetlo je diskretno i neopterećujuće, i sve što se narednih par sati čuje, to je samo tiha umirujuća muzika. Ne biste verovali, ima zemalja u kojima su ovakvi bioskopi puni po ceo dan. Uvek ima neko ko želi dva sata samo da sedi, da sluša nekog dosadnog Klajdermana ili već tako nešto što se inače sluša samo u liftu.
Ovi su mi, moram priznati, još čudniji od onih sa slušalicama. Ovi se takođe zatvaraju da bi slušali muziku diskretno, politički korektno, ali su u celu stvar ubacili još dva elementa: opuštanje, što je prva preporuka njihovih psihoanalitičara valjda, i zatvaranje u geto sebi sličnih.
Ne smem ni da zamislim šta će biti sledeća etapa. Kako će slušanje muzike izgledati ubuduće.
A opet, najmanje od svega želim da zvučim kao nostalgičar. Kao jedna od onih osoba kojima je stalno bilo bolje ono što je nekad bilo. Vraga je sve bilo bolje! Naravno da nije. Ne bih menjala svu ovu tehnologiju ni za jedan etnografski muzej na svetu. Sramno ali istinito. Ipak, ponekad, uplašim se da su neke stvari malo previše, čak i za moj ukus.
Eto zato ne slušam muziku u avionu, to sam htela da kažem. Ako već ne možemo svi zajedno da slušamo, da se barem dva-tri reda aviona klate u istom ritmu, onda mi nekako nije provod.
Pa tako sedim i ćutim. Oni ćute, ja ćutim. Oni bulje u reklamu na sedištu ispred sebe, ja takođe.
Znam neke ljude koji me godinama ubeđuju da naprosto obožavaju da lete avionom! Traže mesto do prozora, naprave onu zadovoljnu facu kad čuju kako se ogromni točkovi zatrčavaju, izgledaju srećni i nasmešeni kao da ih neko škaklja baš tamo gde im je ugodno. A ja ne shvatam šta tu ima da se obožava. Mislim, može da se bude indiferentan prema letenju, može da se shvati kao nužno zlo, može da se prevaziđe, ali da se obožava, to mi već nije jasno.
Kako bih uopšte mogla da obožavam činjenicu što se nalazim na visini od deset hiljada metara, a nisam ni ptica, ni oblak, ni kosmonaut? Ili bi trebalo bas uprkos tome što nisam sve to da se radujem visini na kojoj sam se našla?
Ne znam, nikad nisam bila dobra u tom "uprkos tome". Smatrajte to ozbiljnom falinkom mog karaktera. Ne volim ništa što je uprkos. Plašim se uprkos stvari. Trudim se da izbegavam uprkos situacije. Ni ovo što je logično nije baš previše lako, ako mene pitate. Samo mi još fali uprkos. Prepuštam svoje uprkos onima kojima je dosadno i pretesno njihovo podrazumevajuće.
Ne vucite me sad za jezik. Odmah mi padaju na pamet planinari. Oni najgori manijaci, što se penju na velike planinske vrhove, po vetru i ciči zimi. Izađu iz svoje tople sobe, iz svog toplog hotela, pomere se od kamina, ostave šoljicu čaja i obuku ono svemirsko odelo, uzmu štapove, nabace sto kila kojekakvih klinova na leđa i krenu. Dobro namazani mastima protiv otpadanja prstiju i ušiju.
Nema šanse da me iko ubedi da je to normalno. Nema šanse da mi objasnite da je čovečanstvo upravo zato napredovalo, zbog takvih ljudi. Ne verujem u to.
Uostalom, ovo je moj dnevnik. Ako želim, mogu da ga pretvorim u pamflet protiv planinara, ljubitelja letenja i vlasnika MP3 plejera sa slušalicama.

Život koji mi se nikada neće desiti, ko zna zašto... Da sam se rodila samo nekoliko minuta ranije, bila bih Oliver.
Oliver je posedovao jednu malu apoteku, na obodu grada. Sa jedne strane njegove apoteke nalazio se časovničar. Sa druge strane bila je trafika u kojoj je svakoga jutra kupovao svoje novine i cigarete. Još kao student farmacije, Oliver je maštao o tome da poređa po čistim belim policama raznovrsne bočice sa lekovima i da za svaku pojedinačnu bočicu zna tačnu namenu i način upotrebe.
Bilo je nečega u lekovima što ga je fasciniralo još od detinjstva. Njegovi baba i deda, sećao se, imali su uvek puno lekova u kući. Dve velike fioke u kuhinji bile su ih pune i Oliver je, kao dete, otvarao ovaj svet opasnosti i zabrane onako kako neka druga deca otvaraju knjige bajki.
Tu su bile obične tablete, zatim kapsule raznih boja, raznovrsne masti, crveni kolutovi flastera, neprozirna bočica joda i njen mali zatvarač od plute, kapi za nos, kapi za oči, toplomer u svom pohabanom kartonskom omotu, flasteri za babine žuljeve, vodica koja je mirisala na mentol bombone utrljavala se na čelo kada bi nekoga zabolela glava, bilo je tu lekova kojima je davno istekao rok trajanja, ali ih baba i deda nisu bacali jer nikad se ne zna šta može da zatreba.
Oliver je bio ubeđen da je naučio da čita upravo tamo, ispred te fioke, otvarajući svaku pojedinačnu kutiju i čitajući uputstvo za upotrebu svakog leka.
Njegova omiljena igra bila je da u jednu bočicu skuplja različite kapsule. A bilo je tu svakojakih kombinacija, bilo je providnih kapsula kroz koje su se mogla videti zrnca, zatim onih koje su u sebi skrivale sadržaj iza neprozirne plastike, bilo je manjih i većih kapsula, i što je je više različitih primeraka imao, to se sam sebi činio bogatijim. Uzimao je kapsulu u ruku, mahao njome lagano pored svog uha i slušao kako sićušna zrnca zveckaju. Nisu sve kapsule zveckale isto. Oliver je još kao dete postavio sebi zadatak da već po zvuku, žmureći, zna koji lek drži u ruci.
Njegovu babu je ova kolekcija užasavala i stalno mu je ponavljala da ne sme ni slučajno da pije ove lekove, što se Oliveru tada činilo kao potpuno besmislena primedba, jer nije stvar bila u probanju tih lekova, već u njihovom posedovanju i u tome da ih oseća pod prstima, da ih razvrstava i da njima, na neki svoj detinji način, vlada.
On je vladao lekovima, a lekovi su vladali životom. I smrću. O kojoj se tada nije govorilo, ali je na vrlo jasan način bila prisutna u tim velikim, preteškim fiokama.
Kasnije, kada je Oliver ostvario svoj detinji san i otvorio svoju apoteku, činilo mu se da su sve stvari došle na svoje mesto. Naprosto, ustao bi ujutru i sve što je želeo bilo je da ode u apoteku. I tamo bi, sasvim zadovoljan, provodio sate i sate, i kada bi došlo vreme da zatvori radnju, ne bi osećao da se rešava nekog neprijatnog dnevnog tereta. Naprotiv, odlazak kući bio je neko neminovno zlo koje ga je, samo privrimeno, odvajalo od onoga što zaista voli.
O tome vam pričam.
Taj čovek - Oliver - to sam vrlo lako mogla biti ja. Dok posmatram njegov život, uredno poređan po policama, shvatam bez imalo užasa, da bih se u tom sistemu sasvim ugodno snašla. Prepoznajem taj miris. Prepoznajem to beskrajno ponavljanje istovetnog, blagonaklono iščekivanje sledećeg koji će ući u moju apoteku i pružiti papir sa receptom. Prepoznajem tu mahnitu nadu da se svakoj stvari na ovom svetu koja vas boli mora naći odgovarajući lek.
Ponekad dođem kući i čini mi se da život izmiče, da neću uspeti sve to. Tu su nekakvi rokovi, nekakvi komplikovani odnosi, neke nedovršene stvari, nejasni obrasci, putovanja koja treba isplanirati, sastanci na kojima treba ostati pribran. Ponekad sve to izgleda zaista preveliko. Onda uzmem jedan Bensedin. I odem da se tuširam. Minuti odmiču, topla voda se sliva niz mene i - mogu to da osetim - rastapa onu dragocenu hemiju u meni. Polako, sve to odlazi dole niz slivnik. Sva ta namrštena lica, sve te nejasne reči, svi ti napeti razgovori. Oštre ivice se ublažavaju. Ništa više nije baš tako hitno niti neizvesno. Vraćaju se boje, polako. Posle desetak minuta život izgleda bitno drugačije. I bitno podnošljivije.
Samo ono što posle svega ovoga ostane u mojoj duši kao problem kada izađem iz kade, samo to je zaista teško. Sve drugo će se već nekako rešiti...

"Ako niste pod dejstvom alkohola, imate šanse da se oduprete delovanju feromona", kaže pametna cura sa TV-a.
Ona, valjda, uzima zdravo za gotovo da mi želimo da se odupremo feromonima.
Bilo je još odličnih rečenica. Nešto o tome da je prava sreća što nismo stalno zaljubljeni jer bi u tom slučaju mnogi umrli od seksualne iscrpljenosti. Pa onda o uzaludnosti kupanja. Naime, možete sa sebe da skinete sve mirise, ali ne i lukave feromone! Postoji, ako niste znali, neki mali organ iza nosa, koji ih nanjuši, ma kako ih vi prikrivali skupim parfemima.
A šta tek kažete na ovu izjavu: "Zaljubljenost hvata korene u nama još u najranijem detinjstvu"!? Prema ovoj curi sa televizije, to se zove neurološki korelat, ma šta to bilo, a svodi se na to da još u najranijem detinjstvu formiramo sliku onoga u koga ćemo se kasnije zaljubiti.
Znači, mogu da skinem krivicu sa sebe i svog neurotičnog i nedoslednog ukusa. Krivo je detinjstvo, kao i obično. Prvo se u detinjstvu stvorila nekakva slika (ja za nju ne odgovaram, to je opštepoznato, obratite se mojim roditeljima ako vam se ta slika ne sviđa), onda sam, hodajući tako spokojno i ništa ne sluteći, naletela na nečije feromone i – klik. Ja sa time, u stvari, i nemam mnogo veze, je li tako? Još ako sam bila i pod dejstvom alkohola, što je sasvim moguće, onda imamo i naučni dokaz za to da nisam mogla da se oduprem. I tako nekoliko puta u životu.
Feromoni. Jednom sam pod uticajem feromona lično izlepila celu sobu tapetama i ofarbala stolice u kuhinji u crveno! Danas me mrzi da obrišem prašinu sa svog stola i da opeglam njegove košulje. A nekad sam u veš mašinu ubacivala uz deterdžent i nekoliko kapi svog parfema. Moj mali trik. Način da me on uvek oseća kraj sebe.
Zajedno smo krečili stan i onako umazani sedeli na podu, pili pivo, a posle toga vodili ljubav na starim novinama, jer je sav nameštaj bio naguran na sredinu sobe i prekriven čaršavima. Danas ima toliko toga što treba pogledati na televiziji, pa uraditi još neke posliće za sutra, pa onda taj umor koji, zapravo, i nije pravi umor već više neko stanje svesti, sve u svemu, radije bih zaspala, dragi, ti ugasi svetlo i samo se posle uvuci tiho u spavaću sobu kad završiš svoje poslove...
Nije baš uvek tako, naravno. Ne otpisujte me tako lako. Ali ne znam kako se vi borite sa tim mislima? Meni to teško polazi za rukom. U mom mozgu postoji jedan dežurni saboter koji me tera da u određenom momentu počnem da mislim na bolesti.
Vodimo ljubav moj muž i ja, recimo.
On prelazi rukom preko mojih grudi.
Ja mislim na onu reklamu: Posetite svog onkologa jednom u šest meseci, bla, bla, bla... Ja svog onkologa nisam posetila deset godina. Ko zna šta sve u meni raste. Evo mogu da osetim tu, pod prstima. Čak i pod njegovim prstima. Mada, istini za volju, ja uvek mogu nešto da osetim. Kad pređete četrdesetu ionako postajete sve kvrgaviji i više se ne zna koje kvrge su pripadajuće, a koje pogrešne.
I tako je sa svakim delom tela.
Čujem šištanje svojih pluća. Cigarete.
Osećam bol u desnom kuku dok podižem noge.
I mislim šta će biti za narednih deset, dvadeset godina.
Seks me sve više podseća na propadanje tela.
Mnogo eksplicitnije, na smrt. Na miris bolnica. Na hladnokrvna lica lekara. Na instrumente koje vam guraju u telo i viču na vas: "Opustite se, pobogu, ne mogu da vas pregledam!" A ja nikad ne mogu kod njih da se opustim, a sve manje mogu i ovde.
Gde mogu da se nabave feromoni u četiri ujutru? Da li u Americi, recimo, mogu da kupe feromone u prvom dragstoru na uglu? Da li postoji neko ko je voljan da vam ih ubrizga u to doba, da ne biste krizirali? Zašto ne prodaju flaširane koktele feromona, serotonina, dopamina i ostalih hormona koji nas čine srećnima? Da li je zaista sve tako banalno, samo hemijsko poigravanje sa mojim umom, koji onda šalje signale telu da bezvoljno leži ili da poskakuje ili da spava ili da se zgrči od nemoći? Pitam li se ja išta u svemu tome?
Nisam zamišljala da godine donose baš ovo. Mislila sam da zrelost izgleda drugačije. Da prestaje strah. Da prestaje kolebanje. Da neodlučnost ustupa mesto apsolutnom vladanju situacijom. Mislila sam da se nekako prirodno i bezbolno uspostavlja poredak stvari u kome se tačno zna na koji način se odnosimo prema svakom delu svoga tela i prema svakoj svojoj misli.
Ali od svega toga nema ništa. Promenilo se jedino to što svi od vas očekuju mnogo. I niko vam više ništa ne otpisuje na mladost.
Možda zato pokušavam da direktno iz mladosti panično pobegnem u starost. Hitno mi je potrebna nova olakšavajuća okolnost. Nešto novo čime mogu da se pravdam. Oprostite, ali za ovo sam-odgovaraš-za-svoje-postupke stanje još nisam spremna. I ne verujem da ću ikada biti. I zašto bih ja uopšte odgovarala za svoje postupke ako je sve – lepo smo to čuli – samo igra naših hormona i slika stvorenih u detinjstvu? Kao, ako smo dovoljno vešti, kombinovaćemo te sličice na neki korisniji način, je li? Ha! Baš da vas vidim! A hormone ćemo postrojiti u redove pa ćemo uzimati prema potrebi i prema prilici i kako situacija nalaže. Nije nego.
Ja odustajem.
Uzdam se u to da će me nekoliko ljudi u životu dovoljno voleti i da me neće ostaviti, uprkos svemu.
Uzdam se u to da se ne obistine baš svi strahovi koji nas proganjaju. Ili se baš to prvo dogodi?
Uzdam se u to da ću umreti pre nego što uopšte shvatim da umirem.
Uzdam se u to da će sutra biti lep i sunčan dan i da ću sve ovo zaboraviti.
Iznad svega, uzdam se u feromone. Negde mora da leži još jedna velika zaliha, samo je treba pronaći u mozgu, iščeprkati ih i pustiti da skakuću onako kako su to nekada radili.
Uzdam se u sposobnost samozavaravanja.
Uzdam se u novu dijetu i kremu za zatezanje lica i grudi.
Uzdam se u to da me danas, konkretno, ništa nije bolelo, i da ja verovatno sve to umišljam, kao i obično.
Uzdam se da će film koji ću večeras gledati biti dovoljno zanimljiv i da će mi odvratiti misli na dva sata. I da niko u redu iza mene neće kašljati i ponovo me podsećati na smrt. I da se neće naći nikakva usamljena starica u poslednjem redu zbog koje ću osetiti tešku i nemoćnu tugu.
Uzdam se u to da mi nije prvi put da se ovako osećam.

10.

Tvrdim vam da ljudi koji vas vole najmanje od svih žele da znaju šta vi stvarno osećate i šta stvarno mislite. Ako ne verujete, probajte ponekad da im kažete nešto od toga, pa ćete videti. Napravićete sebi neverovatne probleme.
Što vas više vole, to manje žele da znaju ko ste, u stvari, vi. To ide dotle da ne žele da znaju ni šta ste zaista radili tokom dana. Oni žele da im ispričate neku ugodnu i bezbrižnu laž. Ako ih volite, vi ćete tako i uraditi. Jer, zašto biste ih uzrujavali, zašto biste talasali njihovo uverenje da ste konačno bezbedni? Kome bi to uopšte koristilo?
Iskrenost je sasvim precenjena kategorija. Ljudi se zariču u svoju iskrenost kao da govore o nekom posebnom obliku časti. Zaboravljajući pri tom da je iskrenost kukavičluk, osim ako nije agresija.
Ako bih bila iskrena, svi koji me vole morali bi da me napuste. Ili bih morala ja da napustim njih. I sad vi meni recite, šta je to toliko dobro u iskrenosti? I ko to od vas poseduje samo misli koje nikoga od vaših bližnjih ne bi dovele u stanje apsolutne panike?

11.

Postoje neke stvari koje nikada neće moći da budu zaboravljene. Neki mirisi. Neko jutro u kome osećate savršenstvo života u svom tada još sasvim mladom telu. Moj desni profil u ogledalu porodične kuće, u kupatilu. Dok bih stajala u kadi, i ako bih se sasvim malo nagnula napred, mogla sam da vidim svoj desni profil i kosu koja mi je mokra ležala uz glavu, i deo desne dojke koja je tada još stajala u zavidnom položaju. Dopadao mi se oblik mog nosa. Činilo mi se da nosi sa sobom neku mekoću koja, mora biti, privlači sagovornika.
Sećam se kutijice za lepak koju je koristio moj deda. Plastična kutijica sa malim okruglastim odeljkom za plastičnu lopaticu. Danas više ne koriste takve stvari. Danas postoje tube, selotejpi, heftalice. Niko više ne lepi jedan papir za drugi običnim lepkom. To je suviše spora procedura. Sećam se mirisa tog lepka i čvrstine one plastične lopatice i malih gromuljica koje bi lepak pravio po hartiji, koje je onda lopaticom trebalo razmazati. Izgledalo je tada kao da život tek predstoji. I sve je, na neki suzdržan način, bilo u stanju veselog iščekivanja. Sada znam: to je bilo to. To je bio trenutak lepote. Ništa se lepše od toga kasnije nije dogodilo.
Moja baba je na ormanima sušila nanu i bosiljak. Raširila bi novine po ormanima, po krevetima gostinskih soba, i ređala na njih mirišljavo bilje. Sećam se ugodne hladnoće tih soba i kako napola sasušena nana pucketa pod prstima i mrvi se na novinama ako je dotaknete. Sećam se kako bi otvaranje vrata učinilo da novine na ormanima zašušte i da se suvo bilje uznemiri. Koračali smo lagano kroz ove sobe da ne ometamo sušenje. Govorili smo tiho da naš dah ne bi podizao novine. Prvo bismo zatvorili vrata pa tek onda otvorili prozor da ne bi sve odletelo na pod. Čekao se trenutak kada moja baba sve to polako i veoma pažljivo pokupi sa novina i stavi u platnene vrećice, specijalno sašivene za ovu priliku. I posle smo pili čaj od nane koji bi mirisao bolje no išta do tada i koji bi nas lečio od svega.
U drugoj sobi, tetka je ponekad sušila orahe. Još uvek zelene, stavljala ih je na pod i čekala da im se ljuska sasuši i otpadne.
Mnogo godina kasnije, kada smo prodavali kuću, bilo je to poslednje što sam videla pre nego što sam zauvek izašla iz onih soba: nekoliko zelenih plodova oraha koji se suše na drvenim daskama poda. Niko nije želeo da ih ponese. Ostali su tamo, nekoliko oraha u praznoj sobi. Ovo takođe nikada neću zaboraviti. A volela bih da zaboravim jer mi nanosi bol svaki put kada se setim. Bolje su lepe uspomene. I uvek mislim: oni koji su tamo došli posle nas, šta su uradili sa onih nekoliko plodova oraha koje su dobili zajedno sa kućom? Jesu li ih bacili? Jesu li ih ostavili na neko mesto i čekali da se osuše, pa ih zatim pojeli misleći na nas koji smo otišli? Mnogo je verovatnije da su ih počistili običnom metlom i bacili.
Sećam se velike hladne ostave iz koje se išlo na tavan. Police. I stotine tegli sa nalepnicama na sebi. Sećam se rukopisa svoje tetke, oštrog, iskošenog rukopisa, gotovo muškog, kojim bi ispisivala godinu i zatim lepila nalepnicu na teglu. Danas to više ne postoji, ili ja ne znam da postoji. Male nalepnice za tegle, nazubljene sa strane kao poštanske marke. Na zidovima su visile vangle u nekoliko veličina. Na drškama vangli bili su prikačeni konopčići za koje su se vangle kačile.
I zatim, moja prva pisaća mašina koja je imala sopstveni pribor za čišćenje, u džepiću poklopca. Stavila bih pisaću mašinu na sto i izvadila bih onaj pribor. Čišćenje mašine je bila procedura prepuna različitih zadovoljstava. Izvlačila bih nešto crno iz rupica svakog slova i onda čistila iglicu sa strane. I tako polako jedno po jedno slovo. Prvo velika slova, zatim mala, pa tek onda brojke i interpunkciju. Onda je na red dolazila četkica. Sve što je ostalo posle iglice ona bi uklonila. I zatim momenat konačnog zadovoljstva, uvlačenje papira u mašinu i proveravanje. Slova su se pojavljivala jasna, neumrljana i razgovetna.
Ako biste danas želeli da me uništite, bilo bi dovoljno samo da stavite ispred mene nekoliko takvih stvari: kutijicu sa lepkom, pribor za čišćenje pisaće mašine, orah koji se suši, nalepnice za tegle... Ako biste želeli zaista da me dotučete, to bi bilo dovoljno.

12.

Ustajući jutros iz kreveta, čekajući da voda za čaj provri u kotliću, gledajući kako senke igraju kroz zavese i pokušavaju da dotaknu bočice sa začinima koje im svakog jutra nepovratno izmiču, pomislih: "Može se dogoditi da uskoro dođe starost i da u nekom momentu, svakako prekasnom da bilo šta promenim, ustanovim da sam sve uradila pogrešno."
Ovo dalje pretpostavlja barem nekoliko stvari. Pre svega, da postoji ispravan i pogrešan način. Zatim, da mi odlučujemo o tome koji će od ta dva načina dobiti oblik koji se zove naš život. I još dalje, pretpostavlja da postoji isključivost na relaciji dobar način – loš način. A možda je svaki od načina pomalo i dobar i loš?
Tako sam se tešila dok sam pila čaj, ali strah je ostajao tu. Nisam ga mogla odbaciti kao kesicu Erl Greja u đubre. Stajao je tu, natapao me, pojačavao crnilo.
Niste ga mogli zasladiti.
Niste ga mogli razblažiti mlekom.
Niste mogli odlučiti da ga ne popijete.
Strah je obuhvatao moje jutro na dobro poznat način: pojavio bi se iznenada negde duboko u stomaku, učinivši da mi sve unutra neprijatno zatreperi, i onda se lagano penjao uz dijafragmu, negde u grudi, tamo bi mi za trenutak zaustavio srce, tek da pokaže koliko je moćan, i taman kad bih pomislila da me je dokrajčio, stuštio bi se u grlo i stegao bi me za vrat.
- Dobro – rekoh mu. – Šta očekuješ od mene? Kuda odavde, iz ovog jutra, idemo ti i ja?
Strah je ćutao i gledao u mene. Obožavao je da odmah izjutra postavi hijerarhiju stvari za taj dan. Moram znati šta mi je najvažnije. I ko vlada. Izvan toga, on mi dopušta da sama odlučujem o manje važnim stvarima. Njega zanimaju samo strateška mesta. Kao na primer: hoću li preživeti i ovaj dan?
Šta ako u poslednjim danima života shvatim da sam ostala na pogrešnom mestu onda kada je trebalo ići dalje? Šta ako me je nešto čekalo baš tamo gde me je mrzelo da prođem? Šta ako bi sve bilo drugačije i neuporedivo bolje da sam se u pravom trenutku setila prave rečenice, jedinog mogućeg odgovora na postavljeno pitanje? Šta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nešto što je neizostavno bilo namenjeno meni?
Ponekad znate da je vaš život zaista vaš život i čini vam se da mu pripadate. Ponekad, međutim, jasno znate da je on samo jedan od vaših mogućih života. I svi ovi drugi životi odjednom vas peku kao tek narasli plikovi.
- Da li ti to pokušavaš da mi kažeš – upitah ga - da imam izvesnu obavezu prema tim drugim životima u koje nikada nisam provirila?
Moj strah se lukavo smešio na mene, glave nakrivljene na stranu, sležući ramenima, glumeći nekoga ko meni prepušta da izvedem zaključke, donesem odluke, postupim onako kako želim...
Kakav podlac! Neko sa strane mogao bi još da pomisli da zaista imam nekakav izbor!

13.

Jedna od onih noći: izbuljim se u mraku, iznenada, prateći kako drveće iz bašte pravi svoju sablasnu igru na prozoru. Pokušavajući da umirim srce. Barem, da ga vratim na mesto predviđeno za srce, u grudni koš. Srce, međutim, sasvim ozbiljno stremi ka grlu. I zato ustanem - klang! - srce se vrati dole. Ali nastavlja da lupa još neko vreme. Kao ludo. Kao da kaže: "Odustani od spavanja ili si mrtva pre jutra!" I onda odustanem. Srce, kao svako srce, nastavi da lupa ćutke. U sebi. Dok ja sedim za stolom u kuhinji, u mraku, nadajući se da mi bubašvabe ne prelaze preko bosih prstiju. Zatim pipam po stolu. Nađem cigarete, upaljač. Klik! Za trenutak se osvetli kalendar koji smo dobili od jedne fabrike lekova. Novembar ima na slici bočice sa injekcijama. Divno. Čitav novembar gledamo injekcije. I nadamo se decembru. Njemu je pripala mast protiv reume. To će biti mnogo lakše za gledanje, uz kuvanje ručka, uz premeštanje sudova, uz duvanje u vruću supu.

14.

Biti sam. To nije stvar odluke. Još manje, sudbina. To je nešto kao pečat. Neopozivo kao gadan ožiljak na licu. Kao veliki dlakavi mladež. Ili zečija usna. Prosto, to se dešava od početka. I onda se navikneš. Utisak da se svi okolo dobro zabavljaju. Sem tebe. Ima dana kada ih prezireš. I dana kada im zavidiš. Ili, i jedno i drugo. Ima dana kada ih gledaš ravnodušno, pomiren sa sudbinom.
Oni prave roštilj. Peku paprike na otvorenom, da ne zadime kuću. Oni igraju košarku ili navijaju pored terena. Raznobojni džemperi prebačeni su im preko ramena. Oni se prskaju u plićaku. Kupuju viršle na kiosku. Ližu senf, da se ne isprljaju i smeju se oblizujući jedni drugima kiselkasto-gorke prste. Oni naručuju svoje vizit-karte. Isključuju alarm daljinskim upravljačem. Taj nonšalantni pokret - piiip - i kola su ponovo njihova. Oni lako isparkiravaju. Spuštaju tamne naočare sa čela na oči. Vrrrrum - i nema ih. Ostaneš samo da bleneš u prašinu za njima.

U stvari, telefon preko dana zvoni prilično često. Lagala bih ako bih rekla da ne zvoni. Ali ne zvoni kao njima. Njih verovatno zovu na garden-parti. Mene samo pitaju:
- Šta radiš?
Imam nemaštovite prijatelje. To je to.
- Evo, pišem - bubnem istinu, za promenu.
- E jebi ga - kaže moj prijatelj - što onda ne isključiš telefon.
- Neću - kažem ja. - Volim da me nervirate. Sve ću da vas stavim u neku priču i svi ćete biti ružni.
Smeje se. Sad će da se nabaci da dođe, sto posto.
- Ja mislio da navratim na piće.
- Šta ćeš mi?
- Da odmoriš oči na mojoj faci.
- E, ti si mi baš neki prizor za oči. Ko pregažena žaba.
Moj prijatelj se ne da.
- Ti si roda-nekrofil. Voliš da gledaš pregažene žabe. Evo dolazim.
I tako će ipak da dođe. Da tresne usred teme "Biti sam".
Dobro, ne kažem da okolnosti ponekad ne mogu da vas demantuju, ali suština ostaje.
Kada je u moj život ušao onaj čijem sam se isceliteljskom dejstvu nekada naivno nadala, usledio je jedan kratak period u kome se činilo da više nisam sama. Kupovali smo fotelje. Lepili tapete. Planirali letovanja. Uramljivali fotografije. Baš kao nova tableta, na čije delovanje organizam još nije navikao. Pa reaguje. Ali onda, prilično brzo, čudotvornog delovanja više nema. Gutam tu tabletu svaki dan, ali džabe. Čak je i gore. Sve dobro što on uradi, čini da se ona tupost povećava. Gledam ga kako se češlja i mislim: jednom ćemo se rastati. Neko od nas dvoje će se razboleti i umreti. To je to. Uvek se desi. Ili ćemo ostariti i to će biti kraj. Doći će strašno brzo. Znam. Još juče su me vodili za ruku i evo me sad, dovoljno matore za svaki smrdljivi ishod.
Ponekad ne slušam ono što on govori. Reči se, jednostavno, gube. Samo posmatram kako pomera prste - on je od onih sa lepim, dugim prstima - i onda ga puštam da govori, da pomera usne, obrve, da se osmehuje ili mršti, da trlja rukom po kolenu, što čini uvek kada se koncentriše. Ima malu tamnu tačku na gornjoj usni. I različite oči. Jedno je plavo, a drugo šareno. Kad sam ga upoznala, nije imao ni jednu jedinu sedu vlas u bradi. Danas ih ima nekoliko. To je to. Neminovni ishod. Nekad sam barem žalila apstraktno, zbog svog rastanka od sveta. Otkad se on pojavio, moje žaljenje je sasvim određeno. Niz srećnih dana - sasvim dovoljno da me dotuče.
Jedne noći mu se, valjda, pričinilo da sam srećna. Upitao me jesam li.
- Jesam - rekoh, ali sam mislila da sreća može postojati samo negde u kosmosu, negde gde su pojave večne. Negde gde život ne prolazi tako brzo i tako sumanuto.
Gledaš, recimo, svoje dete kako hvata sve veći i veći zalet na ljuljašci i mlati nogama. Male crvene cipele. Jedna pertla se razvezala. I misliš: gospode bože, ovo će dete jednom da odraste, da ostari i da umre. I to ako bude imalo sreće da ostari. Kraj svih tih ozonskih rupa i sličnih sranja. Stvarno, ne znam kako ljudi uspevaju da budu srećni.
- Sunce u osmoj kući - kaže moja poznanica. - Opsednuta si smrću. To je. Au! - uzvikuje zatim. - Mesec u Škorpiji! Užas!
Ona me gleda kao da su mi izrasli rogovi i kopita. Izvinjavam se zbog svog Meseca u Škorpiji i odlazim. Ne smem dalje ni da slušam.

15.

Svideo vam se onaj Oliver? Pa, potpuno vas razumem. Evo vam još nešto o njemu:
Nepoznati ljudi u baru su poslednjih nekoliko godina njegovi najdraži sagovornici. Obično bi počinjao tako što bi im iznenada postavio neko sasvim neobično pitanje.
Ljudi nisu navikli da ih u baru drugi ljudi pitaju zašto im je kravata vezana tako čvrsto, šta misle o tome što na svetu ima mnogo više žena nego muškaraca, jesu li nekoga u životu poželeli da ubiju i šta ih je u tome sprečilo, da li su i šta sanjali pod anestezijom, kako vide sebe za deset godina, šta bi želeli da budu u sledećim životima, šta osete kad vide lokvu krvi, jesu li nekada morali da ubiju neku životinju, gde smeštaju svoj neizgovoreni bes, nadaju li se čemu, još uvek...
Oliver se nikada nije plašio tišine između rečenica. Puštao je ljude da razmisle o njegovim pitanjima. Nije insistirao na tome da gleda svoje sagovornike u oči. Puštao ih je da gledaju tamo negde, na drugi kraj šanka, i da zaista razmisle o tome zašto se stotine delfina iznenada nasukalo na neku obalu na Novom Zelandu. Jesu li rešili da izvrše kolektivno samoubistvo? Da li ih je poterao neki džinovski podvodni talas? Ili neko morsko čudovište? Da li možda delifini znaju nešto što mi ne znamo i samo činjenica što to ne znamo spašava nas od toga da se i sami kolektivno ne ubijemo? Šta, konačno, misle o ljudima koji ove delfine vraćaju u vodu, oduzimajući im pravo da donesu odluku o svom životu i o svojoj smrti? Šta misle o ljudima koji veruju da bolje od delfina znaju šta je ispravno? Šta biste vi učinili da vidite nasukanog delfina, pitao je ljude. I ljudi su uglavnom verovali da je nasukavanje stvar nesrećnog slučaja, nikako stvar izbora. Da, ali stotine delfina, insistirao bi Oliver. Ljudi bi na ovo uglavnom slegali ramenima, ne verujući da je tako nešto uopšte i moguće. Ako se i desilo, desilo se na nekom mestu koje je toliko udaljeno od njih, da zapravo i ne zaslužuje njihovo razmišljanje. Daleko? Zaista daleko? Šta je uopšte bezbedna distanca, navaljivao je Oliver, ali do tada bi njegov sagovornik uglavnom ustao i premestio se za neko drugo mesto u baru. I pošto Oliver ne bi išao za njim, to drugo mesto izgledalo bi upravo tako, kao mesto bezbedne distance.

16.

Čik pogodite: ko će, od ljudi koji se jutros voze ovim tramvajem, da umre od raka pluća?
Ja znam da će umreti dvoje. Kad, ne zna se tačno, ali dvoje, sto posto. Tako kaže statistika.
Troje od infarkta. Najmanje.
To je zanimljiva igra koju možete da igrate dok ste u gradskom prevozu. Proučavajte im lica. Prste. Jesu li im prsti žuti od duvana ili su im nosevi neprirodno crveni ili sopću dok ulaze u autobus ili imaju onaj prazan pogled samoubice?
Ponekad dok vozim kola ja zažumurim. I brojim. Najduže sam izdržala do devet. I to noću, preko mosta, kad znam da je drum prazan i prav. Što i nije neki uspeh.
Da li znate da se ponekad ljudi probude usred operacije? Najstrašnije je to što ničim ne možete da date do znanja da ste se probudili. Oni vas režu i kopaju po vama, a vi sve osećate i ne uspevate da vrisnete. Ljudima se to dešavalo, samo što se o tome ne govori. To je mračna tajna operacionih sala.
Ležite, recimo, na plaži. Sve je oko vas idilično. Čak vam i kupaći kostim stoji relativno pristojno. Uhvatili ste i neku hladovinu. Čitate novine, udobno zavaljeni na svom dušeku. I mislite da vam se tu ništa ne može dogoditi. A onda, jedan običan mrav. Sitan, mali, crni mrav. Slučajno ušeta u vaše uvo. Zaluta tamo, vi pokušavate da ga izvadite prstom, ali ga gurate sve više i dublje u glavu. Mrav kreće ravno ka vašem mozgu. I to se ljudima dešavalo. U nekom momentu pomislite da ste sve to umislili i da nikakav mrav nije ni ušao. Nastavite mirno da čitate novine i da se sunčate. A mrav počinje da svija svoje gnezdo u vašoj glavi. Da polaže jaja, da se množi. I dok ste pojeli dva sladoleda, u vašoj glavi je mravlja kolonija koja će da vas ubije sporo i bolno. Tu nema leka. Pa vi sad uživajte na plaži. Ili bilo gde.
Znam čoveka koji se posekao po oku novinama, dok je čitao najnovije vesti, ležeći udobno na svom kauču, popodne.
Ujutru izađem iz kuće i pomislim: ako prvi automobil koji susretnem bude bele boje, to znači da ću umreti u roku od najviše pet godina. Ako ne naiđe beli već automobil neke druge boje, onda je to dodatna šansa koja, međutim, takođe ima svoju zamku. Treba sabrati sve brojeve registarske tablice tog automobila, pa ako broj bude neparan, onda sam spasena. Barem za taj dan. Barem za to jutro.
Ako se otvori pasijans, neću dobiti tumor na mozgu.
Ako se ne otvori, onda ću sebi objasniti da su to samo bolesne igre koje igram sama sa sobom da bih se osećala loše. Zašto bi neko namerno radio stvari od kojih se oseća loše, to pitate? Kakvo besmisleno pitanje. A vi, kao, to ne radite? Zar nikada niste zamišljali sopstveni bedni kraj u nekom staračkom domu? Starački dom je, kad bolje razmislim, luksuzna varijanta. Pravilnije bi bilo reći: sopstveni bedni kraj u nekom jezivo prljavom stanu koji se mesecima ne provetrava i gde više niko ne dolazi. Zar nikada niste čitali one članke: Starac nađen mrtav u svom stanu. Procenjuje se da je smrt nastupila pre oko šest meseci. Komšije se već neko vreme žalile na neprijatan miris u hodniku. I niste pomislili da biste jednoga dana to mogli da budete i vi? Ja uvek to pomislim.

17.

Moja drugarica pije kapućino. Šoljicu pridržava baš onako kako volim, sa obe ruke. Kao da se na njoj greje. To me uvek razneži.
Ovo su samo njeni fragmenti. Ostavljam vam da sklopite ostatak slike, onako kako vam se sviđa.
"...Sad mi je sve jasno. On je dugo žonglirao sa te tri loptice u rukama, dok nije shvatio da jednu od njih mora da odbaci, inače će sve da mu poispadaju. Ispostavilo se da sam baš ja bila ta loptica koju je odlučio da odbaci..."
"...Njih dvoje preseku trapavo, zajednički, onu ogromnu svadbenu tortu i svi otkinu od oduševljenja, sevaju blicevi, rođaci uzdišu, ridaju! Mislim, u čemu je fora? Presekli su običnu tortu, dakle, krem, mućena jaja, šlag, mekano, nisu presekli armirani beton pa da se toliko oduševljavate! Pa zar ne..."
"...Kad mutiš nes-kafu, postoji tačno određeni broj kapi vode koje se moraju staviti! Jedna kap previše i to više nije to. To je onda samo bezoblična masa. Ma koliko se dalje trudila i mutila, više ti neće pobeleti pod rukom ona smesa. Više te naprosto neće slušati..."
"...Ne dopisuj ga! Ne čini ga boljim i zanimljivijim no što zaista jeste! Naprotiv, daj mu manje šanse nego drugima. Otpiši mu iz repertoara i ponešto od onoga što ima. E pa ako se i u tome izbori - onda je stvarno faca..."
"...Nisam verovala da ću ovo ikada izgovoriti: volim miris njegovog znoja..."
"...Najradije bih tražila da mi vrati nazad i sve orgazme koje sam mu dala..."
"...Da nije loše sreće, uopšte ne bih imala sreće..."
"...Ma da, i ja sam tako stalno isključivala telefon sve dok jednom nisam shvatila da me više niko i ne zove..."
"...Sanjala sam kako razgovaram sa nekom ženom, psihoterapeutom, i ja joj, kao, kažem kako uvek zagrlim jastuk kad spavam. Ona me pita otkad tako spavam, a ja se pravim da ne mogu da se setim. U sebi pomislim: znam, tako spavam otkad sam se udala..."
"...Bez svih drugih sam bila tužna, ali bez njega sam nervozna, to je bitna razlika..."
"...Ja sam mislila da si duhovita, a ti si samo smešna..."

18.

Dragi dnevniče,

Danas je bio još jedan divan dan. Muž mi je doneo kafu u krevet. Kola su mi upalila iz prve. Na svim semaforima bilo je zeleno svetlo. Stigla sam na posao na vreme. Moje ljubazne i nasmešene kolege sačekale su me sa ugodnim vestima. Telefon nam nije često zvrckao, uglavnom smo ćaskali o jučerašnjem TV programu. Otišla sam sa posla već oko podne. U povratku sam kupila novi parfem. Kod kuće, na stolu, sačekao me je buket crvenih ruža. I karte za večerašnju premijeru. Sad moram da žurim, imam zakazano kod kozmetičara!

19.

Dragi dnevniče,

Znaš li onaj vic o čoveku koji polazi u logor i kaže svojoj porodici sledeće: "Ako vam budem pisao crnim mastilom, to znači da je sve što napišem upravo onako kako jeste. Međutim, ako pišem plavim mastilom, sve što pročitate, tumačite obrnuto."
Posle izvesnog vremena stiže im pismo, napisano crnim mastilom. U pismu je pisalo sledeće: "Dragi moji, ovde je sve dobro. Prema nama su ljubazni. Ne tuku nas. Hrane ima dovoljno. Nije nam hladno. Ne teraju nas da mnogo radimo. Ni u čemu ne oskudevamo. Jedino nema plavog mastila."
Dragi dnevniče, o tome ti pričam.
Nema plavog mastila.

PRINT [3]

Jelena Lengold [1]

Kome pišem dnevnik

Sarajevske Sveske br. 13 [2]