Jasmina Ahmetagić [1]

DRAMSKA SLIKA PROBLEMA VIKTIMIZACIJE

Sarajevske Sveske br. 11/12 [2]

Tri decenije nakon Viktorije (1968) i četiri posle Nebeskog odreda (1957), Đorđe Lebović, koji je i sam bio u nacističkim logorima (Aušvicu, Saksenhauzenu, Mauthauzenu), progovara još jednom  dramom Vojnik i lutka (1996)  o sudbini logoraša, ulazeći u probleme statusa žrtve u društvu i njenog identiteta, ali nastojeći da prevaziđe psihološki opseg toga pojma. Vraćajući se tako temi koncentracionih logora, Lebović već i time potvrđuje jednu od osnovnih ideja koje ova drama sadrži: nemogućnost zaborava, zarobljenost u sećanju koje produžava status žrtve preko granica vremena u kome je to zaista i bila.

Iako je drama smeštena u evropski kontekst sedamdesetih godina dvadesetog veka, kada glavna junakinja, Vilma Rajner, susreće Grabnera, nekadašnjeg komandanta koncentracionog logora u kome je bila „lutka” i služila zabavi nemačkih vojnika, Vojnik i lutka uključuje, pošto je jedan deo dramskih scena samo materijalizacija Vilminih snova, mnogo širi vremenski opseg.

Dramski sukob je postavljen kao moralna dilema koja povezuje zločinca i žrtvu: hoće li Vilma Rajner izvesti Emila Grabnera pred sud, potvrđivanjem svoga iskaza o postojanju logora lutaka, datog neposredno posle rata, ili to u drastično izmenjenim okolnostima ipak neće učiniti, osnovno je pitanje sa stanovišta zapleta Lebovićeve drame. To je i okvir u kome se problematizuje ispravnost Vilmine odluke, pošto je junakinja i trideset godina posle rata, u situaciji da svoj čin (izvođenje Grabnera pred sud) plati visokim ulogom. U novim okolnostima, da bi ostvarila pravdu, Vilma Rajner rizikuje na isti način kao i zločinac (iste su im vrednosti ugrožene: porodica i rejting, a činjenica da je ročište istog datuma kada i venčanje Vilmine ćerke, simbolično podseća na krah svega što se tog datuma može dogoditi). Pojavljivanje na sudu znači i mogući salto mortale za glavnu junakinju, što pokazuje da društvo, pred čiji se sud pravde izvodi zločinac, svojom podzemnom logikom, ukorenjenom u kulturnom kontekstu koji oblikuje okolnosti, ne dozvoljava razlikovanje zločinca i žrtve i nad Vilmom se nadvija opasnost ponovne viktimizacije.

Tako se u Lebovićevoj drami upozorava na hipokriziju društva, koje je, istina, utemeljilo sudove na koje je moguće izvesti zločince, ali u isti mah, istrajno, van sudske prakse, „sudi” žrtvama, podstičući njihovo osećanje nelagode, skrivljene različitosti, reaktualizujući njihovu poziciju žrtve.
Vojnik i lutka je drama u dva čina u kojoj se, kroz pritiske koje Grabner  u pokušaju da spreči suđenje  vrši nad Vilmom Rajner, a koji tvore osnovu dramskog teksta, poziva na promišljanje odgovornosti društva koje ih je opet na istovetan način pozicioniralo. Jer, ako Grabnerove reči predočavaju Vilmi loše okolnosti u kojima se junakinja može naći, ukoliko na suđenje dođe, one su sve više no neutemeljene. Manipulacija koju preduzima Grabner omogućena je funkcionisanjem društvenog mehanizma i utemeljena je na diktatu javnog mnjenja, jer ne bi ni mogla biti sprovedena da javno mnjenje na dublji način ne oblikuje kontekst u kome se iščitava Vilmina sudbina. Ukoliko proces otvori, Vilma rizikuje da ponovo postane žrtva, te je društvo onaj adresat kome se upućuje kritička oštrica Lebovićeve drame.

Grabneru, nekadašnjem komandantu logora, a sada uglednom advokatu, omogućeno je da uvek ostane na istoj poziciji. Presvlačenja i maske na koje se odvažuju Lebovićevi junaci, osvedočuju da je inteligentan, a nemoralan čovek, uvek na strani pobednika, ako je mera relativna, a svaka je mera relativna ukoliko je rukovođena statusom u socijalnoj hijerahiji. Opredeljenje za apsolut očekuje se samo od drugog. U tome i jeste sadržan apsurd ponovnog Vilminog stradanja. Grabner će svoju poziciju braniti „pravilima igre” koja je sledio (kao gestapovac, on nije ubijao iz mržnje, već iz vernosti jednom „pogledu na svet”), a to nije ništa drugo do društvenoprihvaćen oblik poricanja. („Ljudi nastoje da nađu kulturno prepoznatljiv jezik kako bi izbegli konvencionalnu presudu… Repertoari poricanja proističu iz činjenice da se može postići nagodba oko društvenih pravila, da su ona fleksibilna, uslovna i relativna.” )

Na nivou čitave Lebovićeve drame likovi su predstavnici grupa među kojima vladaju podele: Nemci koji su bili na frontu ([Umanov otac) i Nemci koji su bili u logorima (Grabner), Jevreji koji su otišli i Jevreji koji su ostali, Jevreji koji su stradali u logorima (Vilmina familija) i oni koji su stradanje izbegli (Daniel Kalderon, Vilmin suprug), a među žrtvama u Aušvicu takođe postoje dve grupe  one koje su uništene i one koje su trenutno fizičko uništenje zamenile dugotrajnim stradanjem (Vilma, Judit i druge „lutke”), koje im je omogućilo preživljavanje. U tom je smislu pojednostavljena psihologija likova posledica autorove namere da se okrene ontološkim pitanjima: da li u svima nama spava Himler, i pod kojim se okolnostima on može razbuditi. Ovo centralno pitanje, naravno, ostaje otvoreno, i Lebović se kloni generalizacije, ali način na koji ga u svojoj drami postavlja obavezuje čitaoca da promisli mogući lični odgovor. Nemajući prevashodno psihološki interes, sabirajući u svojim junacima predvidljivo i moguće, te čineći od njih simbole, Lebović iznad psihologije postavlja ontologiju, sugerišući takvim postupanjem da su psihološke nijanse nebitne u relevantnim civilizacijskim pitanjima.

Iako bi priznanje da si bio „lutka” trebalo da bude jednako strašno kao priznanje da si ćutao („Ceo svet je ćutao, Rut.”), jer su obe stvari činjene iz istih razloga  zbog održanja vlastitog života  ipak se izbor smrti, a ne javne kuće, očekuje od drugog, dok se vlastito ćutanje opravdava s podrazumevanjem. Kako je ceo svet ćutao, a to je ćutanje nakaznost višeg reda, jer očuvanje vlastitog života nije praćeno i patnjom kroz koju su prolazile „lutke”, svet, grupa, poriče vlastitu odgovornost upravo viktimizacijom drugog. Stoga će, kako u svojoj drami Lebović i pokazuje, prokažena biti uža grupa, kako bi šira mogla da nastavi sa uljuljkujućom slikom o sopstvenoj ispravnosti, jer društvo je to koje sklapa ugovor o ravnodušnosti i stigmatizira Vilmu i druge „lutke” kao žrtve.

Već naslov ove drame evidentira da su glavni junaci oko kojih se zaplet organizuje poistovećeni sa funkcijama koje imaju u određenom vremenu i prostoru: vojnik koji izvršava naređenja (objekat) i lutka koja je takođe objekat (objekat drugog reda). Naravno, kako Emil Grabner nije običan vojnik, već komandant logora „Rad i radost”, njegove su nadležnosti mnogo veće od onih koje je spreman da prizna („epizodista, bedni šrafčić u perfektnoj mašineriji zla.”). Iako će Grabnerovo pozivanje na zakone toga vremena obeležiti njegov susret sa bivšom žrtvom, već naslov drame upozorava na poricanje kao glavni problem koji se raskriva 30 godina nakon rata, i koji posledično dovodi do reviktimizacije Vilme Rajner i žena njene sudbine.

Dovodeći Grabnera u kuću, u času proslave 20 godina braka Vilmine sestre Rut i njenog supruga Borisa, Lebović okuplja junake na jednom mestu i dovodi ih u situaciju da obelodane vlastiti stav prema Kući lutaka: tako se raskriva zajednica u koju je Vilma integrisana. Njihova su promišljanja puna opštih mesta, te oblikovanje likova na tom fonu zapravo omogućava piscu da raskrinka, pokazujući delotvornost njihovih reči, zajedničku akciju reviktimizacije koju zajednica spontano sprovodi nad glavnom junakinjom.

Vilma Rajner i u novoj situaciji ostaje žrtva, a Grabner je mimikrirani nasilnik  širok je repertoar pritisaka koje Grabner sprovodi nad Vilmom, od ucenjivanja do suptilnog emotivnog zlostavljanja, radi slamanja njenog otpora, kako bi odustala od obnavljanja procesa. Naravno da je nemoguće da Vilma, otkrivajući istinu o Grabneru, ne otkrije istinu o sebi samoj, ali Grabnerove reči („ako vašoj policiji otkrijete šta sam bio ja, biću prinuđen da im kažem šta ste bili vi.”) naglašavaju povezanost njihovih pozicija i insistiraju na onome što bi za nju trebalo da bude relevantno. Na takav način Grabner započinje, a to potom podržava Vilmino neposredno okruženje (pre svih njen suprug), sa obrtanjem njihovih uloga, naglašavajući da je njena pozicija sramotna, iako ona to jeste, ali kao odraz sveopšteg rugla u kome bi celokupan svet trebalo da se prepozna, a najmanje je njen lični sram. Insistiranje na njenoj sramoti zapravo znači insistiranje na nevinosti svih ostalih. Vilmin posleratni iskaz  o postojanju kuće lutaka  Grabner tumači kao iracionalan čin. Pošto takav gest, kako je uverava, „pravda” samo egzaltirana posleratna atmosfera, takva tvrdnja je čin direktnog emotivnog nasilja, budući da poništava Vilminu psihološku realnost i nastoji da svoju stvarnost nametne kao jedinu moguću. Isto to čini i na perfidnije načine, kada uspostavlja paralelizam između njihovih, inače neuporedivih biografija (morao je da nosi teret svoje sudbine, isto kao i Vilma, te tako bude komandant logora u kome je ona prostitutka). Čitav je niz iskaza koji sadrže poluistine, ili koji su istiniti ali neprimenljivi ili delimično primenljivi na Vilmin slučaj, kojima Grabner nastoji da u junakinji probudi pomirljivost, da poljulja njeno samopouzdanje i tako je reviktimizuje: „ko se otima od sudbine, hvata se u zamku” (manipulacija se sastoji u tretiranju predrasude  sudbinski je određena kao žrtva  kao jedine istine). Isto važi i za Grabnerov nagoveštaj da je za Vilmu jedino moguće da ponovo ozledi samu sebe: „Kakve koristi od ozleđivanja same sebe o rešetke vlastitog kaveza.”

Grabner bolje od drugih poznaje psihologiju žrtve, jer je u njenom „proizvođenju” neposredno učestvovao, te tako zna i kako je krto samopouzdanje koje žrtva uspostavlja. Zato se najpre trudi da poljulja Vilminu predstavu o sopstvenoj ispravnosti, da joj razori kakav-takav integritet i tako je učini podložnom za svoje sugestije. Istina, tek kada i sam postane žrtva nasilja od strane neonacista (oličenih u likovima Flegela i [legela), dobijajući time novi argument za suzbijanje Vilminog otpora (on ponovo MORA, pod pritiskom drugih, da vrši nasilje  ovoga puta emotivno  nad Vilmom), Grabner će od Vilme zatražiti oproštaj.

Međutim, ono što konačno reviktimizuje Lebovićevu junakinju, ponašanje je njenog najbližeg okruženja. U poricanju lične odgovornosti Grabner i Vilmino okruženje moraju se kretati različitim putevima, ali je ishodište istovetno. Grabner podseća na okolnosti („Logoraši su dovedeni u okolnosti u kojima iščezava svaka ljudska crta”; „Svako ljudsko biće može da se dovede u stanje potpune potčinjenosti”; „Znate li ko je pritajen u svima nama? Hajnrih Himler.”), ali poriče ličnu odgovornost, dok njeno okruženje (sa istim ciljem) sudi. Grabner se služi ideološkim opravdanjem  poziva se na različite vrednosti i drugu vrstu lojalnosti. Međutim, „Da bi bilo uverljivo, poricanje se oslanja na zajednički kulturni rečnik.” Govoreći upravo o toj vrsti ideološkog poricanja, Hana Arent objašnjava da odrasli, kada su „poslušni”, zapravo svojim delovanjem podržavaju, tvrdeći da u političkim i moralnim stvarima „poslušnost” jednostavno ne postoji .

Lebovićevi junaci su tzv. „homo histrio”, to su bića uloga i statusa, a sam autor je definisao i polje svog interesovanja: „<…> znam samo da me iznad svega zanimaju nerešeni i pogrešno rešeni problemi našeg vremena.” Još u drami Viktorija, u kojoj se ispituje smisao suđenja i relativnost istina koje se na taj način otkrivaju, Lebović u centar svoje pažnje postavlja ideološko poricanje, kome jedan od optuženih pribegava, govoreći tužiocu: „Es-es je proglašen za zločinačku organizaciju p o s l e r a t a, gospodine.” Tužiočev način mišljenja upravo je i usmeren na razobličavanje ideološkog poricanja: „Es-es je proglašen za zločinačku organizaciju na osnovu svojih antihumanih principa, koji su proklamovani p r e r a t a. Da li su vam ti principi bili poznati?”

Vilmin suprug Daniel, iako kategorički tvrdi da nikoga ne osuđuje i pita se, u skladu sa svojom religioznošću, „ko sam ja da sudim”, ipak kazuje da ne razume kako su žene mogle pristati na takvo poniženje. Tako, zapravo, Daniel obelodanjuje svoj stav da su i žrtve obeležene učešćem u zločinu, što nije neistina, ali ukazuje i da je naličje njegove religioznosti psihološka slabost. Ljubav koja bi trebalo da bude prevashodna sadržina njegove duše  pošto se izjašnjava kao religiozan čovek  podrazumeva razumevanje žrtava. Umesto toga, Danielova vera se otkriva kao ideologija, te je Vilma zapravo udata za „vojnika” jedne ideologije, a to njenoga supruga dovodi u Grabnerovu blizinu.

Za identifikaciju žrtve potrebno je jasno razlikovanje žrtve i zločinca i upravo je na zamagljivanju tih razlika, kako je pisala Hana Arent, i opstajalo totalitarno društvo, dovodeći sve u istovetnu poziciju, relativizujući zločin: „Kad se stvore uslovi u kojima savest više ničemu ne služi i u kojima je potpuno nemoguće učiniti dobro delo, svesno organizovano saučesništvo svih ljudi u zločinima totalitarnih režima počinje da obuhvata i žrtve, i time zaista postaje totalno.” Ispostavlja se da je za Daniela vidljiva oznaka razlike samo smrt žrtve: samo je mrtva žrtva  žrtva. Naime, Vilma je lako, nakon logorske kalvarije, mogla biti i ubijena (živa je samo zahvaljujući činjenici da Grabner sa svojim okruženjem nije, po oslobođenju, uništio logoraše), ali to ništa ne bi promenilo u njenom statusu žrtve. To u isti mah otkriva paktiranje sredine sa zločincima (tzv. pakt o ravnodušnosti, o moralnom utrnjenju), budući da želi da se otrese živog podsetnika sveopšte dehumanizacije.

Međutim, iako postoji vidljiva razlika između žrtava Kuće lutaka i zločinaca, postoji i opšta tendencija „suptilne psihologizacije” po kojoj se podzemni psihološki mehanizam žrtve i njeno učešće u zločinu prepoznaje kao zločin sam i sa njim poistovećuje. Svi u Vilminoj sredini (osim njene sestre Rut) previđaju psihološku stvarnost žrtve, a upravo je manjak empatije osnov emotivnog nasilja, tako da Vilmu reviktimizuje njena najuža zajednica. Daniel zaključuje: ako su lutke prisiljene na blud, onda i ratni zločinci s pravom govore da su prinuđeni na zločin. Ako ostavimo po strani pitanje da li se smeju izjednačavati zločin prema drugom i zločin prema sebi, ipak je logičan nastavak Danielovog promišanja proširivanje krivice na društvo koje je takav sistem omogućilo. Taj korak, međutim, Daniel ne pravi.

Ako se Daniel poziva na Bibliju („U Bibliji se nikada ne navodi kakve su bile nečije pobude. Uvek se govori samo o onome što je učinjeno.”), a Vilma primećuje Grabnerovo saglašavanje, onda se time skreće pažnja na Danielovu ideološku ostrašćenost, koja i jeste izvorište njegovog poricanja postojanja žrtve i strahota koje ne može da pomiri sa Božijim postojanjem. Otuda, rasprave o Bogu, prisutne u drami, reaktualizuju pitanja Knjige o Jovu. I Grabner će se pozvati na Svete knjige („Treba mrzeti greh, a ne grešnike.”), a da bi opravdao svoju poslušnost (kojom poriče zločin) i pridao joj visoku vrednost, Grabner se poziva na Avrama i Isaka. Naravno, to je puka demagogija, jer je Avram pojedinac u odnosu prema Apsolutu, a Grabner jednako udaljen i od apsolutnih zahteva i od individualizma: „Na koji je onda način egzistirao Avram? On je verovao. Ovo je paradoks <…> jer paradoks je to što on sebe kao pojedinca stavlja u apsolutni odnos prema Apsolutu. <…> Istinski vitez vere je uvek u apsolutnoj izolaciji, a lažni je uvek sektaš. Ovo sektaštvo predstavlja pokušaj da se iskoči sa uske staze paradoksa i da se na jeftin način postane tragični heroj. Tragični heroj izražava opšte i žrtvuje se za njega. Umesto toga sektaški lakrdijaš ima svoj privatni teatar <…>.” Ipak, pozivanje na starozavetne arhetipove, dovodi u blizinu Grabnerovu i Danielovu ostrašćenost. Ogledanjem jednog Jevrejina, pijaniste, u jednom Nemcu, upravniku logora, nadilazi se nacionalno i rasno i utvrđuje jednakost ljudi pred izborima koje čine.

Danielovo odsustvo želje da zna, izmicanje komunikaciji umesto da Vilmu na komunikaciju podstiče, a potom i energično odbacivanje razgovora, kako bi brzo prešao na razgovor o Bogu, kao i pretpostavljanje svoga stanja Vilminom („Postajem rasejan…<…> Povremeno kao da se stvara jaz između mene i stvarnosti.”), a sve to u okolnostima njene očigledne uznemirenosti zbog Grabnerovog prisustva i rasprava o Kući lutaka, kada se zna da je u Aušvicu bila, prosto ukazuju da Daniel istinu o Vilmi naslućuje, ali čini sve da joj izmakne. Odbijanje da se vidi stvarnost očigledno je i u Danielovom poricanju postojanja nacista („Ovde nema nacista. Prošla su ta vremena.”). Saznajući istinu, on dospeva do pitanja: zašto me Bog kažnjava, zašto me muči. Time se legitimiše kao mali čovek, nemoćan da pobedi vlastiti narcizam i time ostvari susret sa drugim. Vilminu poziciju sagledava kao potencijalno snažan udarac za svoju rodbinu, a svedočenje kao garanciju da više nikada neće biti srećna. Ničeg istinski religioznog nema u ovom junaku. Potpuno određen svojim položajem u socijalnoj hijerarhiji, usmeren jedino na njegovo očuvanje, Daniel nema ni dovoljno duha, ni snage, ni ideala, da bi bar težio ostvarenju apsolutne istine u svim okolnostima, što je osnovna demarkaciona linija između religioznosti koja nadahnuje i vere koja umrtvljuje.

Ne samo stoga što obrazovanje nije jednako obrazovanju duha već i zbog poricanja prisutnog u podzemlju likova, intelektualci u ovoj Lebovićevoj drami izriču stavove koji su daleko od očekivanih, s ozbirom na njihov intelektualni i iskustveni nivo. Upravo će Daniel biti centralna figura u procesu Vilmine reviktimizacije. On odlazi na turneju u Izrael, ne želeći da čeka da se obelodani njena sramota, uzmičući pred pretnjom suda javnosti, odričući se i Boga, te zaključuje (pošto u aktuelnom zbivanju vidi čin sopstvene bogoostavljenosti) da je Bog okrutan i da je jedino izbavljenje u smrti. Ako se odriče Boga pred mogućnošću svedočenja svoje supruge na sudu (a njegov je iskaz da je jevrejski narod opstajao zahvaljujući verovanju u Boga i njegovo proviđenje), ako ga slamaju okolnosti ni nalik na one u kojima je Vilma bila lutka, onda je već to potvrda kakvo bi bilo njegovo ponašanje da logor nije izbegao, i sa koliko prava on sudi Vilmi.

Vilma, uporna da svedoči na sudu, da na to podstakne svoje logorske sapatnice, tvrdeći da zaborav ne postoji, zapravo ne izdržava pritisak sredine i, po nagovoru bivših logorašica, ubija Grabnera. Ali, Vilmina osveta je u isti mah i dokaz njenog propadanja. Ako je ona, ma koliko alkohol, sedativi i noćne more ukazivali da se sa preživljenom traumom nije sasvim izborila, ipak istrajna u svojoj želji da zločinca izvede pred sud, onda to pokazuje i njenu očuvanu svest o zajednici. Pritisak koji nacisti (oličeni u Flegelu) vrše na Vilmu, kako bi je odvratili od svedočenja (Vilmin san o ugroženosti svoje ćerke otkriva njen realno zasnovan strah), junakinji je dodatna motivacija za svedočenje. Svesna da su Flegel i ljudi slični njemu garant novih, budućih zločina, ona i veruje u neophodnost i smislenost sudskog procesa. To je slika njene očuvane čovečnosti, odbijanja da se prošlost zaboravi sve dok postoji mogućnost ponavljanja. O tome svedoči i Vilmin stid koji je onemogućio da porodici prizna svoju prošlost, a koji ne znači osećanje krivice: „Stid je više socijalna emocija nego krivica  on ima veze sa osećanjem zajedništva i moralnom međuzavisnošću, a ne s ličnom odgovornošću.” Upravo to je tačka koja je razlikuje od bivše logorašice Judit, sada modne kreatorke, koja želi samo da je ostave na miru („Nisam maloumna da javno ispovedam svoje grehe.”). Judit tvrdi da je zaboravila i da treba zaboraviti, ali je na jezivo-groteskan način karakteriše odnos prema manekenkama koje se pojavljuje na sceni. Način na koji ih opredmećuje kroz usputne opaske, otkriva se u našoj svesti kao daleki odjek tretmana na koji je sama navikla. Manekenke u pozadini aktualizuju žensko telo i Juditin odnos s njima ponavlja naučeni model. U kontekstu drame, njena upustva manekenkama, eksplicitni saveti za manipulaciju telom, upravo stoga i zvuče jezivo. Judit je zarobljena u poziciji žrtve više no Vilma, koja ulaže napor da svoje traumatično iskustvo prevlada suočavanjem sa njim.

U viktimološkoj literaturi ističe se da je viktimizacija rezultat ugroženosti osnovnih pretpostavki osobe i njenog života: pretpostavke o ličnoj nepovredivosti, o svetu koji ima smisao i red i percepcije sebe kao pozitivne osobe. Kako su ove pretpostavke u okolnostima novog susreta sa Grabnerom za Vilmu ponovo dovedene u pitanje  izložena je pretnjama nacista, uveravana da suđenje neće doneti rehabilitaciju, već konačnu i trajnu nesreću i da je sve što se odigralo njena sramota  jasno je da na snazi proces reviktimizacije. Suđenje je poželjno ne samo zbog zadovoljenja pravde, već zbog uspostavljanja moralnih postulata poljuljanih torturom  dolazi do povratka vere u ljude, vraća se osećanje moći i uspostavlja rebalans moći nad zlostavljačem. Samo suđenje je obračun sa poricanjem.

Kada ubija Grabnera, to je pouzdan znak da se u Vilmi umanjio osećaj za pravdu u svetu (stoga osvetu i uzima u svoje ruke) i da je, paralelno s tim, porastao osećaj strepnje od ponovnog ugrožavanja. Ma koliko u svetu uvek postojala opasnost od novih zločina (to izražava i Grabner slutnjom da će se pogromi ponoviti: „Potreban je samo mit koji će pokrenuti mase, i tiranin koji će uspeti da ih zavede. Koji bi narod odoleo <…>”), Vilminu reviktimizaciju potvrđuje i to što junakinja do doživljaja opasnosti ne dospeva refleksijom, već iz vlastite egzistencijalne zebnje koja je uzrokovana neposrednim zbivanjima.
Izlomljenost vremenskih planova i mešanje sna i jave u ovoj drami jesu sredstva kojima se ostvaruje utisak fantazmagoričnosti, koji problematizuje stvarnost na dva načina  ne samo sa stanovišta užasa koji je preživela glavna junakinja već se dovodi u pitanje i priroda realnosti u kojoj je, nakon ekstremnog traumatičnog iskustva, Vilma prinuđena da živi. Osim toga, san je i beg od realnosti i jedino polje Vilminog mogućeg susreta sa apsolutom. Otuda, Vilmin snevani razgovor sa bakom, takođe žrtvom nacista, dobija poseban status u drami. Indikativno je da baka, u jednom snu, poput Kišovog Eduarda Sama, koji tvrdi da je bolje biti na strani progonjenih no onih koji progone, citira starozavetnu knjigu: „Dozvoli da te ubiju, al nemoj ubiti.” Upravo je to savet o koji se Vilma oglušuje.

U drami Smrt i devojka argentinskog autora Arijela Dorfmana, upravo priznanje koje daje zločinac oslobađa junakinju pozicije žrtve. Suptilan je psiholog ovaj autor koji stoga i piše kamernu dramu u kojoj u toku jedne noći troje junaka (zločinac, žrtva i njen muž) preispituju preživljeno traumatično iskustvo. Arijel Dorfman je uočio ono bez čega žrtve nema: poljuljanog uverenja u značenje samih događaja, zbog čega priznanje mora biti razrešujuće i simbolički označava proces u kome se oteti deo duše vraća žrtvi. Dorfmanova Paulina i Lebovićeva Vilma ipak ne završavaju u istoj tački. Iako ostajući doveka sa svojim duhovima, Paulina ostvaruje kakvu-takvu integraciju, a Vilma se rasipa u činu ubistva.

Zbog poruka koje saopštava našem vremenu, ne bi trebalo zaobići ovu Lebovićevu dramu kada se govori o dramskom stvaralaštvu u Srbiji u poslednjih deset godina. Ostajući verna temama vezanim za Drugi svetski rat u vremenu kada novi rat na našim prostorima pokazuje jezivu istovetnost, Vojnik i lutka otvara onu skupinu pitanja koja se, nažalost, pokazuju večito aktuelnim, a potresnijim i dubljim od mnogih na kojima nastaju savremene drame.