Vida Ognjenović [1]

PALINDROM

Sarajevske Sveske br. 05 [2]

odlučio sam da više ne kupujem i ne čitam knjige, iznenada je objavio nastavnik Nikola Lokin malom kolegijumu gradske muzičke škole, gde je predavao teorijske predmete. Bilo je to u kasno prolećno popodne, za vreme velikog odmora. Nevelika skupina muzičkih pedagoga je kao i obično kafom i cigaretama razbijala dremež, vajkajući se kako se ovaj poslednji mesec pred raspust otegao kao regrutska godina. To znači, drage kolege, obratio im se Lokin važno, kao da govori plenarnom sastavu kakvog značajnog skupa, da neću čitati ni one koje bih eventualno dobio na poklon, pa ćete i vi videti neku korist od ove moje odluke. Umesto skupih knjiga, kupovaćete mi za rođendan nepotrebne, jeftine sitnice, rekao je i okružio pogledom po prostoriji, taman na vreme da nevoljno zapazi kako izvesna mlađa koleginica tog trenutka, s olovkom u ruci, nešto pažljivo proverava u svom džepnom kalendaru. Možda nije ni čula šta je on rekao, ili je pak namerno htela da mu pokaže kako ga uopšte ne sluša.
Nastavnik harmonike mu je, oblačeći jaknu, s vrata dobacio: pa i bilo je krajnje vreme da pređeš na seks, i smejući se šmugnuo napolje. Ne, ne, ovo je ozbiljno, nastavio je Lokin, malo glasnije, da bi predupredio opšti smeh. Hoću da znate, dragi moji, da sam pre nekoliko dana, preciznije rečeno, u utorak, 22 aprila, ove godine, započeo strogi čitalački post, i da to nije nikakav privremeni predah, već moj inicijalni korak ka trajnoj apstinenciji. Zasad ne uzimam u ruke ni novine, mada nisam sasvim siguran da ću ostati pri tome. Ostavljam sebi mogućnost da ponekad onako bar na dohvat, prelistam neki od ovih galamdžijskih večernjih listova, tek površne zabave radi, toliko da ovo moje uzdržavanje ipak ima i neku slabost, jer ne bih voleo da bude baš sasvim monaško. Šta vi kažete na ovo, završio je retoričkim pitanjem i opet, kao slučajno, dodirnuo pogledom devojku s kalendarom, pa brzo skrenuo oči na ostale.
Nasuprot njegovim očekivanjima, izjava nije delovala na kolege kao iznenadna provala oblaka. U stvari bila je pred kraj pomalo zaglušena dovikivanjem onih kojima redovno nedostaju upaljač, ili olovka baš kad su im najviše potrebni. Jedino ga je nastavnik solfeđa, Miron Žumber, žvaćući svoj čuveni velikoodmorski “dijetalni” sendvič nabijen salamom i majonezom, spremno upitao: a zašto. Čudno bi i bilo da nije, jer on uglavnom na sve što neko izgovori u njegovom prisustvu, reaguje tim pitanjem, ne računajući na odgovor. Nije ga ni ovoga puta sačekao, već je odmah sam dao lapidarnu dijagnozu: kompjuteritis, oboljenje modernog čoveka, dakle, stiglo i tebe, Nikolaus?
Ne, nema nikakve veze, primarijuse Žumber, mrzovoljno mu je vratio loptu Lokin.
Pa šta je onda, mrmljao je ovaj preko zalogaja, mora da je neki zamor mašine iznutra, ili tako nešto. Možda, prihvatio je Lokin, znatno blaže, zahvalan što bar neko od njih pokazuje interesovanje za njegovo najnovije istorijsko “ne”, samo, ipak mi se čini da je ovo sad kod mene nešto ozbiljnije. Zapao sam u neku čitalačku depresiju, potpuno je presahlo ono moje grozničavo nestrpljenje s kojim sam ranije žudno otvarao svaku knjigu i, prosto ponirući u nju, neurotično rovario po tekstu. Ja, koji sam toliko trabunjao o tome da je čitanje zapravo mistični razgovor s autorom u četiri oka, ili naročita vrsta magije ogledala, ili ritual ravan erotskom lebdenju po nadstvarnosti, sad jedva imam volje da pročitam naslov na koricama. Knjige prosto izazivaju neki bes u meni, nerviraju me, kao da sam odjednom shvatio da je sve to bilo uzalud, da iz njih ništa nisam naučio o životu, osim da sam beskrajno nemoćan, a to u stvari mnogo bolje znam iz neposrednog iskustva.
Uh, jaka stvar, gurmanski se oblizivao Žumber, svakome se to ponekad dešava, ne vidim da treba da dižeš toliku galamu zbog toga.
Prvo, kod mene to više nije ponekad, nego stalno, prekinuo ga je Lokin, a drugo ne dižem nikakvu galamu, samo hoću da svi znate koliko je ovo sa mnom zaista ozbiljno. U pitanju je neka psihoza. Tada je otvoreno pogledao mladu koleginicu, i video kako je upravo vratila kalendar u tašnu, dohvatila nečije novine koje su stajale na stolu i zainteresovano proučavala srednju, ilustrovanu stranu.
Ljudi moji, to je sada već kao da sam malo poremetio pameću, ne mogu tačno ni da vam opišem to stanje, nastavio je podešenom intonacijom ubedljivog junaka kakvog napetog filma. Uzmem recimo neku knjigu, otvorim je i prelistam onako sasvim bezvoljno, okrenem stranicu dve, pa još koju, jedva se nateram da pročitam nekoliko redova na početku i već zastanem, kao da odmorim oči, obrišem naočari i na silu ponovo prošaram pogledom da nađem gde sam stao, pokušam da nastavim, ali ubrzo shvatim da nisam u stanju da pratim i povezujem rečenice. Počne da mi se dešava nešto čudno: slova krenu da mi igraju pred očima, ne mogu da se vežem za tekst, ili mi se čini da sam to već čitao, ili mi pak sve to o čemu čitam izgleda toliko daleko i nerazumljivo, kao da sam na nekom drugom svetu. Osetim onda neku slabost, obuzme me nekakakav potmuli strah, kosne me ludačka sumnja da sam možda već umro u snu i da to što me okružuje više nije ova stvarnost. Ne, nisam umro, ponavljam panično u sebi, znam da nisam mrtav, tu sam još, evo, prepoznajem sve stvari oko sebe, vidim gde sam, sve je u redu, ovo je moja soba. Onda grozničavo počnem glasno da nabrajam sve što vidim: prozor, stolica, pepeljara, komoda, vaza, čaša, slika, bokal s vodom…
Uh, jaka stvar, šta paničiš, kažem ti, to se i drugima dešava, pokušava da ga smiri, sendvičem okrepljeni, Žumber, zadovoljno zabacujući glavom da što dubljim udahom uvuče dim, upravo upaljene, cigarete.
E, pa nek se drugi bore s tim kako hoće, a ja ti pričam svoj slučaj, čoveče, rešio sam da stavim tačku na čitanje, ni slova više, rogušio se Lokin svađalački, obraćajući se sada direktno njemu. Gotovo je sa mnom! Ovo malo ovostranog života što mi je još ostalo, provešću u slobodnom usmenom vršljanju kroz ono što sam dosad napabirčio. Čitaću u mislima, unazad. Kako ne shvataš o čemu ti govorim!
Ej, ljudi, izgleda da je dolijao i naš Don Đovani, zasmejao se Žumber, tako zarazno da je i čitačica novina podigla glavu i veselo ga pogledala. E pa, Nikolaus, znači da ti je ozbiljno vreme za ženidbu...
Ne slušajte ih, Nikola, iznenada mu je pritekla u pomoć violinistkinja, Vera Travica, koja je od skora u njihovoj školi i nije se baš najbolje poznavala sa Lokinom, ali je od prve primetila od koga njegov pogled uzalud traži bar malo pažnje, ako već ne može da probudi sućut. Vi ste se bar u životu načitali, možete sad mirno da pauzirate dokle god hoćete, šta vas briga, u svakom slučaju, prijaće vam promena, rekla je navijački.
Načitao se, a? Hoćete da kažete da sam se godinama histerično bacao na sve štampano što mi je dolazilo do ruku, da sam grabio knjige bez uzmaka, kao jastreb piliće, suviše neurotičan za bilo kakvu izbirljivost. Tačno, u pravu ste, čitao sam nasumice, diletantski, bez sistema, šta prvo dohvatim, a uvek napaljeno i s radoznalošću nemirnog deteta u prodavnici igračaka. Da, čitao sam proždrljivo i nezasito, kao što neki čitaju ovo novinsko đubre što nam serviraju svaki dan, pa šta!
Ništa, sve je u redu, grabili ste, pa se i nagrabili. Sad ćete se lepo odmoriti od toga i kraj. Što ste se tako uskomešali, samo sam htela da kažem da vi zaista imate pravo na pauzu kad ste već tolike knjige proturili kroz ruke, borila se violinistkinja za reč, nadajući se da bi to mogao da bude efektan pasaž za finale tog razgovora. Lokin, međutim, nije odustajao. Hteo je raspravu, ukrštanje dokaza, oštru svađu ako treba, samo da se njegova tema ne raspline kao uobičajeno isprazno ćeretanje. Ko je pažljivo pratio čitavu tu priču, mogao je da vidi da je njemu zbog nečeg bilo neophodno da u tom trenutku bude u centru pažnje.
Tačno, nastavio je, razdražljivo, priznajem, zaista sam se, kao što ste rekli, načitao, za razliku od kolega koji su ostali na školskoj lektiri, izvinite, ne mislim tu na vas. Samo ja nisam knjiški moljac, ako ste to hteli da kažete, daleko od toga. Moj odnos prema knjigama je od samog početka bio veoma vitalan, ljubavni ako hoćete. Ja sam vam više nešto kao čitalački Gargantua, odnosno bio sam, sad nisam i neću više biti. Travica je pokušavala da naglasi kako je ona potpuno na njegovoj strani, ali nije više mogla da se ubaci u dijalog, jer je Lokin ponovo ušao u svoju najveću govornu brzinu.
Možda vi niste znali, draga koleginice, ali moj je čitalački staž samo malo kraći od moje životne dobi, jer ja sam sa ozbiljnim čitanjem počeo još kao osnovac. Najpre sam protutnjao kroz slikovnice i dečje šarene gluposti, a onda preko bajki, stripova, narodnih pesama, Zabavnika i Čehovljevih pripovedaka, uplovio u tomove ruske klasike, iz biblioteke u kojoj je radila moja majka, gde sam, silom te okolnosti, provodio, u zavisnosti od školske smene, vreme do odlaska u školu, ili posle časova, kao i dobar deo rapusta, jer nije imao ko da me čuva kod kuće.
Čitanje mi je isprva bilo zabava, odnosno neka vrsta igre, a od trećeg osnovne do šestog osmogodišnje, pročitao sam zamašan deo knjižnog fonda te biblioteke, naglas. I tu je violinistkinja htela nešto da doda, no on je nastavio bez uzmaka: da, da, čitao sam naglas i to po majčinoj zapovesti. Rekla mi je da je ona godinama tako čitala meni, pa je došao red da joj vratim dug. Čim bih završio domaće zadatke, davala mi je knjigu u ruke, nameštala se udobno u nisku fotelju preko puta mene i trepćući pitala: E, da vidimo šta je onda bilo. Tako sam i ja pitao pred svako čitanje kad sam bio mali, objasnila mi je. Ispočetka nisam hteo ni da čujem za to, branio sam se, bežao, krio se iza polica, pravio se da ne znam dobro slova, kašljao, glumio promuklost, ali nije pomagalo. Voliš li svoju majku, preslišavala me ozbiljno dobra gospođa Lokin, kako su je zvali naši susedi. Volim, odgovarao sam iskreno. E, pa ako nećeš da mi čitaš, ja ću se razboleti i otići ću u bolnicu, i umreću kao što je umrla baka, govorila bi i počinjala da se sprema kao da će da krene. Ne, vikao sam prestravljeno, pa grabio knjigu i skoro plačući grozničavo prijanjao na čitanje. A kakav mi je ona samo bila slušalac, da vam je znati. Zahvalan da je zahvalnijeg teško bilo naći. Pratila je s blaženim smeškom, povremeno bi me pomilušila po glavi, nije falilo ni poljubaca, a pokatkad bi i zasuzila, a i ja sam se jedva uzdržavao da ne zaridam kad sam čitao o psetancetu Kaštanki koje se izgubilo. Usto, dobro sam znao, jer taj je običaj uveden od prvog čitalačkog časa, da se neka čokoladica, ili bonbone, ili kakvi drugi slatkiši već baškare u fijoci, čekajući momenat kad će mama reći: e, a sad je vreme da se vredni čitalac malo počasti. Prestajao sam dok ona nekome izdaje knjige, ili kad bude vreme da užinam, ili da se osladim onim stvarima iz fijoke. Ispočetka sam jedva čekao te trenutke, ali kasnije su mi postale veoma privlačni oni čudni ljudi o kojima sam čitao i njihove sudbine, pa nije više trebalo da me majka moli da joj čitam, već da napravim pauzu da bih nešto jeo, ili popio sok. U stvari, osim što su me zanimale storije iz knjiga, i mojoj sujeti, iako tada još u razvoju, veoma su godile majčine usrdne pohvale, pa sam taj ritual glasnog čitanja doživljavao kao svoj veliki životni izazov i uspeh. Majka je govorila da čitam ne samo bolje od nje, već nežnije i iskrenije i od spikera na radiju, a oni su zaista majstori svoga posla, dodavala je uvek. I onda se pojavila moja mala drugarica Maja, pa sam i njoj čitao, ali to je bilo iz drugih razloga. Maja je bila kćerka mamine prijateljice i one su svraćale skoro redovno svaki drugi dan, posle njenih časova engleskog. Čim bi njih dve stigle, moja majka bi rekla: ajde vas dvoje, igrajte se, pustite nas da malo popričamo, a mi bi ođurili u drugu prostoriju, gde su police sa knjigama i vitlali okolo. Maja mi je jednog dana otkrila važnu tajnu. Ona se već danima sporila sa svojom majkom oko nekog mačeta. Maja je htela da donese mače u kuću, a majka joj je zabranjivala i da ga dodirne, a ako bi se to kad slučajno dogodilo, dugo joj je ribala ruke sapunom i četkicom. Pazi, dete, šta radiš, može se desiti da progutaš mačju dlaku, a od toga se umire, govorila joj je, preteći. Maja mi je tog dana poverila da je namerno progutala nekoliko dlaka od mačeta, bila je rešila da umre i da tako kazni svoju strogu majku, ali sad se predomislila, a ne sme da kaže majci, jer će je ova odvesti u bolnicu i ko zna šta će doktor da joj radi. Ja sam odmah važno izjavio da ne treba da brine, jer imam čarobni lek za nju i neću dozvoliti da umre. Ako me slušaš pažljivo, nećeš umreti, rekao sam joj, zgrabio knjigu “Vini Pu”i počeo glasno da joj čitam. Neću nikad zaboraviti te užagrene oči i njen pogled poverenja u moj lekoviti poduhvat, koji se, kao što možete da predpostavite, završio sasvim uspešno. Maji sam posle često čitao, ali tada već kao zaljubljeni junoša, zato da bih uživao u njenom predanom slušanju. Eto, tako vam je to počelo kod mene. Navika je proklijala, a onda rasla i bujala kao tropsko bilje.
Divno, rekla je violinistkinja, čija je pažnja bila usijana, skoro kao da joj je upravo nešto čitao naglas. I šta je posle bilo, upitala je sa radoznalošću devojčice, dok su ostali žagorili prilično nezainteresovani za Lokinovo izlaganje.
Kasnije je sve bilo lakše. Kao od šale sam projurio kroz školsku lektiru, jer sam dosta toga već bio pročitao u ranom detinjstvu. Onda sam kidisao po svom izboru i nezajažljivoj radoznalosti na savremenu beletristiku, enciklopedije, geografske atlase, memoarsku literaturu svih razdoblja, biografije velikih ljudi, disidentsku publicistiku, bedekere, priručnike, monografije gradova, istorijske zapise, rečnike i naravno, novine i časopise različitih vrsta.
Ne, mene u stvari zanima šta je bilo sa navikom da čitate naglas, jeste li je i kasnije zadržali, upitala je Travica pomalo bojažljivo. I da i ne, odgovorio je Lokin, kao da je to pitanje jedva dočekao. Kad čitam sam, činim to, naravno, u sebi, ali imam običaj da osobi koju volim čitam naglas, to je prosto moj način da iskažem dubinu osećanja prema njoj. Usto, verujte, tada najbolje razumem tekst koji je predamnom. No, sad je, evo, došao kraj svemu tome, zašao sam u slepu ulicu. Prekjučerašnji dan, petak 22 april, za mene je datum graničnik, to je moj lični Veliki petak, jer deli moj život na dva perioda: čitalački i apstinentski. Možda mi neće biti lako da ovako monaški, kao što sam zamislio, izdržim ovaj drugi, ali moram da počnem ili naglo ili nikako. Začudo, ovo, bar zasad, podnosim lakše, nego nervozu koja me rasturala kad sam ostavljao duvan, što me uverava da se neću predati, spustio je glas na kraju, teatralno okrenuvši glavom ustranu, kao glumac, koji je završio važan monolog.
Prateći njegov pogled u pravcu koleginice Nine (tako se zvala devojka s kalendarom), koja je sada stajala u najdaljem uglu zbornice i zaklanjajući slušalicu rukom, vodila neki, po koketnim osmesima i modulacijama u glasu, reklo bi se, vrlo intiman telefonski razgovor, violinistkinja Vera je udvostručila svoju podršku. Izdržaćete sigurno, ja bar u to čvrsto verujem, pa vi ste već pokazali da imate granitnu volju onda kad ste ostavili piće. Verujem da je i to bilo isto ovako, odlučili ste da prestanete i tačka. Sećam se kako su i onda nepoverljivci govorili: ma vraga, da se piće ostavlja tako lako, ne bi postojali specijalni sanatorijumi za lečenje alkosa. E, a vidite, obratila se ostalima, ima ih koji umeju da održe zadatu reč. Izrekla je sve to prosto u rafalu, a onda naglo zaćutala, kao da joj se učinilo da ovo sa alkoholom možda i nije bio baš najbolji primer.
Uh, jaka stvar, dodao je na to Žumber, ko ne bi izdržao da ne čita knjige. Šta tu ima strašno, slušaj muziku, čoveče, zar ti to nije dovoljno.
Ostali su, naviknuti na svakojake Lokinove bizarne deklaracije, ovu podužu ispovest propratili relativno ravnodušno. Izuzev nekoliko, po njegovom mišljenju, neumesnih, šaljivih opaski kako se čvrste odluke najlakše torpeduju, da će njegovo trajno uzdržavanje od knjiga zacelo prilično unazaditi naše izdavaštvo i da će možda kad se oženi početi ponovo da čita, jer čime bi inače razbijao bračnu dosadu, nije bilo značajnijih komentara. Neko ga je u šali podsetio da su njegovu priču o čitanju naglas u biblioteci već dosta dobro naučili, pa može prilikom sledećeg predavanja poneki detalj i da preskoči, ali on na to nije obratio pažnju, jer je koleginica Nina upravo bila završila telefonski razgovor, hitro se vratila za sto, izvadila ponovo kalendar i olovku iz tašne i nešto zapisivala. Pošto je bila time zaokupljena, zavirio je malo u njenom pravcu bez straha da će susresti njen pogled. Zapazio je kako su joj nemirni pramenovi njene uvek blistave kose nekako veselo poigravali oko lica dok je pišući blago pomerala glavu.
Nastala je neka neuobičajena ćutnja, čulo se samo pušačko kašljucanje, a zbornica se, kao i obično u pauzama između časova, punila duvanskim dimom. Nastavnik solfeđa, Žumber, je žudno pućnuo još nekoliko kratkih završnih dimova svoje treće cigarete posle sendviča, ugasio sasvim kratki opušak i, odlazeći na čas, zabrundao: ajde, ajde, Nikolaus, mani se mudrovanja, ženi se, čoveče, omatorili smo. Videćeš, kad nađeš ženu, nećeš više morati da čitaš o seksu. Na to se Nina oglasila nekim štektavim zaraznim smehom, koji su skoro svi prihvatili.
Pa valjda ti je jasno da ovo sve i jeste priča o tome kako me spopao strah od toga da ću morati pred matičara, doviknuo mu je Lokin, u nadi da će nadvikati smeh i zadržati Žumbera da još koji minut nastave taj razgovor, ali pošto je ovaj već bio izašao, obratio se ostalim kolegama pitanjem da li i oni ovaj njegov korak tumače pre svega kao simptom starosti. Da je znao da će ih jedno tako ozbiljno pitanje toliko raspomamiti, postavio bi ga drugačije, ili bi ćutao, ali je već bilo kasno za to, jer su ga nastavnici, skoro u horu, zasuli dvosmislenim šalama. Preporučivali su mu da iskoristi prolećnu plimu osećanja i to proveri na nekim drugim stvarima, koje su inače za to pravi Gajger-Milerov brojač, jer su rezultati očigledni, dok su odluke ovog tipa suviše cerebralne. Jedna koleginica mu je, uz raskalašne seksi pokrete, predložila da zajedno izvedu taj pravi ogled, a neki su se kroz smeh zalagali za grupnu terapiju. Nastala je opšta graja, nastavnice su se kikotale i cičale dobacujući mu da ne brine, jer ako je već malo počeo da posustaje i gubi snagu, neka samo pojača nežnost, to ženama takođe godi. Promena partnerke se isto preporučuje kao lekovit postupak, dodala je Nina i opet se zasmejala. Kakav ti je to svračji smeh, jetko je prekinula violinistkinja Travica.
I Lokin se smejao, mada ne baš spontano. Ovakve šale nisu baš bile njegova laga, zvao ih je potpurijem za poslugu, a ovu vrstu raspoloženja provalom kolhozne animalnosti. Halo, kolege seljaci, šta je ovo, pokušao je da ih nadviče, kakva vam je ovo iznenadna pomama! Ej, tužni zbore, od veselja bez razloga, tužnija je jedino razdraganost bez poente, a u ovom slučaju, kod vas su se sastale obe varijante.
Reski zvuk školskog zvona je oglasio kraj odmora i, kao kakav glisando, podvukao njegovu rečenicu. Žamor se lagano stišavao, pošto su nastavnici, kao po uslovnom refleksu, grabili dnevnike i izlazili iz zbornice.
Violinistkinja se još majala oko stola, očigledno očekujući da se kolege raziđu, a kad su najzad ostali sami, prisela je preko puta Lokina i poverljivo ga upitala: Sve je ovo bilo zbog Nine, zar nije, recite iskreno. Nije joj odgovorio. Čula sam da niste više zajedno, nastavila je, vidim da vam nije baš svejedno, a? Jeste, sve je ovo zbog Nine, kažem iskreno, i nije mi baš svejedno, ponovio je on, karikirajući njenu poverljivu intonaciju u plačevnu. Ne, ozbiljno vas pitam, nadam se da nisam ništa pogrešila, prošaptala je jedva razumljivo, ustajući da krene. Jeste, rekao je Lokin, pogrešili ste, pa posle izvesne pauze dodao: sedite još koji trenutak, reći ću vam u čemu je greška, na šta se ona zbunjeno spustila na stolicu. I taman kad je on zaustio da nastavi razgovor, vrata su se otvorila i u sobu je žustro ušla Nina, izvinila se što im smeta, brzo otišla do rasporeda, koji je visio na čeonom zidu sobe, pomno nešto pregledala i smeškajući se pošla prema vratima. Uvek kad imamo popodnevnu nastavu pobrkam odeljenja, rekla je, ponovo se izvinjavajući što ih je prekinula u razgovoru, i izašla.
Kao što vidite, nisam pogrešila ja, pre će biti da ste vi pogrešno zaključili kako vaše veoma posredno udvaranje nije pročitano kako treba. Evo, sad vam je jasno da jeste. Mogla bih sa vama da se opkladim u šta god hoćete da će izvesna mlada koleginica još jednom ući da proveri šta se ovde dešava. Izvinite, sad bih stvarno morala na čas, rekla je zatim Travica i užurbano skočila na noge. Ne, zadržao je Lokin brzim pokretom ruke, ne možete otići dok ne završimo ovaj razgovor. Dakle, evo šta je u stvari, niste vi pogrešno protumačili moju priču o čitanju naglas, dobro ste je razumeli kao jednu vrstu udvaranja, govorio je sporo, kao da odgoneta spasonosnu varijantu kakve složene zakonske odredbe, samo ste pogrešili kad ste pomislili da sam se njome udvarao Nini. Eto, to sam hteo da vam kažem. Dobro, kome je onda bila namenjena vaša priča, ako nije njoj, upitala je violinistkinja nestrpljivo, baš me zanima, kome, ajde recite otvoreno.
Nikome, kad vi to niste shvatili, odgovorio je Lokin tonom zaljubljenog pubertetlije, nije važno. Vidite, moje udvaranje ipak nije pročitano kako treba, dodao je i zaćutao.
Dobro, ako nećete da kažete, ali volela bih da znam kome ste se udvarali, gledala ga je pomalo islednički Travica.
Vama, Vera, eto kome, rekao je Lokin oborena pogleda, samo šta vredi kad to vi niste osetili. Posle male pauze, Vera mu je, krajnje zbunjena ljupko zapretila prstom. Opasni ste vi, kolega Nikola Lokin, ne čitaju se uzalud vaše ime i prezime isto s obe strane. Kako se ono zvaše ta pojava, upitala ga je nekako intimno, kao da su već godinama zajedno. Palindrom, odgovorio joj je mirno. Sedeli su tako bez reči i gledali svako u svom pravcu.
Tu iznenadnu tišinu prekinula je Nina, koja je grunula na vrata, izvinila se što mora da telefonira i kao uzgred primetila: Kako je ovde zagušljivo, što ne otvorite malo prozor.