Nadija Rebronja

Ulična buka

Sarajevske Sveske br. 41-42

ja ne pišem pesme
samo slušam ljude
i gradove

frederik, umetnik fotograf, u granadi

postoje pejzaži
savršeni za zločin
tamo gde te grad zagrli
stegne među dlanove od gigantskih zdanja
pusti da iscuriš u obline ulica
gde fontane operu tvoje sećanje na vlastito ime

tamo ti zločinac dozvoli
da oživiš samo u trgovima
pločnicima
i nasmejanim devojkama na njima

hišam, farmaceut, u dvorištu maurske kuće

u nekom drugom gradu
koji se isto zove granada
ja se ne zovem hišam
i umro sam za vreme franka
gledajući kako streljaju lorku

ka smrti me je povela za ruku
pesnikinja ar-rukanijјa
rekla mi da ključ za život
su stihovi na zidu alhambre

u ovom gradu
koji se isto zove granada
ja se zovem hišam
sedim u dvorištu i čitam
knjigu stihova sa zidova alhambre
zidova se ne plašim
i bacam ključ za život
jer oblik vremena je krug
a ja sam uvek u granadi
i nije važno
kako se zovem

lorena, slikarka, na obali reke

sećam se jako dobro
svoje prošlosti
u jednoj kapi
u sred okeana

tada sam bila voda
imala sam oblik svega
što u tom trenu zagrlim

kada sam upoznala vatru
počela sam još čvršće
da verujem u trenutke
prošlost i budućnost
su prestale da kucaju
ili je njihov zvuk
postao sasvim nem

beatris, pesnikinja iz hipi klana peroflauta

moji su očevi
široke prerije
persijske šare
andaluzijska sela
fontane i trgovi

moja su prošlost
tolstojevi vozovi
šekspirove sestre
borhesovi podrumi

nek drugima lica
izliju u bronzi
više volim lišće
nego istorije

devojka koja se zove itsaso,
što na baskijskom znači more

kad udaram cipelama o zemlju
vidim čudnovate stvari
orijent na matisovim slikama
lorkin grob u travi
u zidovima
u mesu na udovima
rukopise koji gore
ali ne izgaraju

nigde ne nalazim
smrti
ni rađanja
samo ovo sada
cipele
i zemlju

klara oskaru, pijanisti

hodaš svetom
kao po dirkama klavira
nekad sviraš forte
a nekad adagio

ne možeš stići
do kraja klavijature
jer zapravo su dirke
u tvojim cipelama

solomon o fatimi, koju je sreo u realehu

tvoje more je nešto sasvim drugo
drugo su kapi
koje ujutru očistiš dlanom
sa ograde terase

sušiš jastučnice na stubovima alhambre
ostaneš nema
pa kao sitnu ljubaznost
poklanjaš svima sevilju i kordobu
dišeš kao zemlja
pevaš kao njena tamnoputa koža

ostaješ
van ovog dana

nina, vajarka

ogledam se u vodi
iza mene
jedan za drugim u nizu
stoje milioni ljudi
voda ogleda samo mene
mi nismo vidljivi

kroz vodu
ka meni
s one strane budućnosti
izranja moja drugost
kada izroni
razbiće moj odraz
delići moje slike
u kapima
slivaće se po njoj

umiriće se voda
ogledaćemo
neku novu sliku