Mitja Čander

DOPISIVANJE SA VREMENOM

Sarajevske Sveske br. 08/09

Gde Zemlja dodiruje nebo? Je li špicasti vrh planine predvorje njegove nepoznate dubine? Kristalno jasni likovi koje ocrtavaju zvezde, sjaje na kraju dugog tunela, kao privid. Ili kao obećanje. Negde dole, među stogodišnjim jelkama, lenjo samuje planinska kuća. Čvrsto srasla sa kraljevstvom prvobitne i neokrnjene prirode, prkosno samotna, i dovoljna samoj sebi. Život u alpskoj dolini se čini poput besmislenog, praznog lutanja, odrezan od velikog izvora, krvotoka Prirode i njenih beskrajnih preobražaja. Zima nije više odvratna snežna bljuzgavica, leto više nije nepodnošljivo sparno. Godišnja doba zasijaju u svom večnom kruženju, u klijanju i rastu, u sejanju i žetvi. Zimska smrznutost nije više praznina poraza, već samo predah, sigurno obećanje obnove kosmičkog toka. Prijatno umorni putnik to dobro zna. Pogled ka stenovitim vrhovima ga uverava, da je usamljeno nebo skoro nadohvat ruke.
Slika neba nad planinskom kućom je jedan od osnovnih arhetipova alpskih naroda. Čini se da se sva njena emocionalna snaga zgusnula u maloj junakinji sa kraja devetnaestog veka, do danas neuništivom izumu samouverenog građanstva, legendarnoj Hajdi. Mala kraljica planinske prirode juri sa kozama, skuplja čarobno planinsko cveće, valja se po pašnjacima, spava u senu, i posmatra zvezdano nebo koje je tik nad krovom skromne, ali tople kolibe njenog Dede. Hajdi skoro da nema ovozemaljske roditelje: dete je nezagađenog planinskog vazduha, krotkih životinjica, i srce je uveseljujućih biljaka. Ona je malo planinsko božanstvo koje sve oko sebe ispunjava suncem, otapa hladni oklop Dede-samotnjaka, krati vreme bolesnoj baki, pravi društvo usamljenom pastiru Petru. I još nešto, veoma važno! Svojom neiskvarenošću, blagošću i ljudskom toplinom, osvaja i bogate građane koji su usred Frankfurta, tog veštačkog kolosa, već zaboravili na snagu prvobitne Prirode. Hajdi, taj božanski gromobran, jeste prava čudotvorka! Njena moć pouzdano ima logističku podršku alpskih medikamenata: vazduha, zelenila, stenja, mleka (toga posebno, i to na svakom koraku), sira, šumorenja prastarog drveća i mnogih drugih scenskih efekata. Do tada hroma gradska devojčica Klara odjednom prohoda! I to ne bilo gde, već tamo, gde su maloj čudotvorki prirodne okolnosti uvek nadohvat ruke, i to u svom najzgusnutijem obliku – na visokoplaninskom pašnjaku. Hajdi je mala elektrana ljudske topline, kojom prožima i obasjava ceo svet oko sebe.
Mit o maloj Hajdi, zavetnici nekakve alpske Arkadije, dobio je bezbroj varijanti i odraza. Uvek intoniranih željom za nekom prirodnom neiskvarenošću i prisnošću međuljudskih odnosa, koji su unutar takve slike sveta samo jedna od replika neuništive i čudotvorne planinske prirode. A ukoliko je njena autorka, Johana Spiri, svoju malu heroinu videla kao srećno dete alpske idile, onda slika iste zabiti iz druge polovine devetnaestog veka može biti i sasvim drugačija. Austrijski režiser, Stefan Ruzovicki, u svom filmskom hitu Naslednici, prikazuje raskorak između idilične lepote alpskog pejzaža i seoskih ljudi, koje okružuju tamni anđeli egomanije i mržnje. Planinska kućica dobija nove obrise: međuljudsko ćutanje više nije blaga tišina, već gluva provalija između duša okruženih stenjem. Domaćin više nije blagonakloni i pravedni zavetnik krda, već tiranin i siledžija. Poljski radovi i radovi u staji više nisu okrepljujuća gimnastika, već mučna borba sa ravnodušnom prirodom, borba za opstanak. Među kulacima nema solidarnosti, već je isključivo prisutna borba za zemlju, borba za moć i vlast. Tu caruje zakon prevlasti, neko mora komandovati i zapovedati. Naslednici – sluge koje neočekivano naslede imanje ubijenog domaćina i gospodara – propadaju upravo zbog toga, jer svoju nekadašnju jednakost u ropstvu ne znaju pretvoriti u novu hijerarhiju slobodnih. Jednostavno, ne postave novog kulaka. Gospodari mogu da sede za stolom samo sa sebi jednakima, a sa grupom koju vezuju mnogobrojni motivi, nemaju šta da čine. Donošenje odluke da se likvidira karcinogena tvorevina, nekakva komuna koja ugrožava seosku idilu, jeste još samo pitanje vremena. Čisti planinski vazduh počinje da miriše na lepljivu ljudsku krv.

…

Čovek doline još uvek sanjalački podiže pogled ka planinskim vrhovima, koje naslućuje iza maglene koprene gradskih konglomerata. Još uvek sanja sladak san da će jednog dana napustiti tu betonsku džunglu i otići na Hajdinu Planinu, gajiti koze, prerađivati prirodno mleko i sir, okopavati skromnu njivu, paliti vatru u dobroj staroj peći, obrađivati drvo. Da će se potpuno predati milinama planinske prirode – one prave, neokrnjene – i u dugim zimskim večerima, kada se ne bude grejao uz peć, bratimiti sa ljubaznim planinskim ljudima. I tako, supermoderni čovek sanja lepšu, skoro već sasvim realnu mogućnost za svoju egzistenciju. Isprazna samoća između četiri zida soliterskog panja, prazni pogledi uličnih lutalica, zid ćutnje koji skriva lica bližnjih, svakodnevni, automatizovani gestovi koji ne poručuju ništa – sve to će nestati. Odnosno, isplivaće na površinu u novom obliku, punom živog soka. Samoća će postati posvećeni susret sa samim sobom. Ali, istovremeno i obećanje radosnog susretanja sa drugima, sa kojih će spasti zar otuđenosti. Svakodnevne, uvek iste obaveze, dobiće jedan viši smisao, postaće deo velikog rituala Prirode i njenih zakona putem kojih se obnavlja život. Za trenutak nestaje televizor, puste zidove obliva sjaj drevnog drveta, iz mikrotalasne pećnice počinje da klizi toplina neprekidne vatre, od nekuda zamiriše seno, kroz prozorsko okno se sada mogu videti velike smreke, buka automobilskih motora utihne, još samo šum vetra, kuckanje grana i udaljeni kozji meket, ostaju da vise u lebdećoj kapsuli prostora.
Alpski građanin je u zanosu svoje mašte izmislio alpsku ikonografiju između ostalog i zbog toga ne bi li u planinske masive uspešno naselio sopstveni mentalitet. Planina mu je uzvratila naklonost: poslala mu je njegov odraz u ogledalu – i to u ulepšanom, skoro idealizovanom obliku. Njegova introvertnost, zagledanost u samog sebe, istrajnost; sve to je dobilo blještavi oreol. Uklonjena je opasnost da se potkožne karakteristike alpskog čoveka otelotvore u usamljenosti, hladnoći, zadrtosti i sitničarstvu. Ostvarile su se kao glorija, visoka pesma samome sebi. Planina će kao i uvek pročistiti i okrepiti duh i telo, skinuti sa njih navlaku grehova i uliti im nove moći. I Hajdi je uvek čeznula da se uspuže uz najviše vrhove, gde se gnezde samo usamljene i plemenite grabljivice.

…

Umetnost često reaguje na one aktuelne diskurse koje prepoznaje kao mitomanski lepak za zajednicu. I tako, satira alpskog života, odnosno njegove pozlaćene ikonografije – žanr koji ima dugu tradiciju – u poslednje vreme polaže na više nego prepoznatljivu kartu, na sukob između lokalnog i globalnog. Lokalnost – nekakva izvorna alpska duša – krajem dvadesetog veka se našla u stisku globalnih pokreta. Satirični govor problematizuje nalet globalizacije i, pre svega, pragmatični odziv domorodaca. U crnoj komediji Peep show, švajcarski dramski pisac Markus Kebeli, skoro sasvim trezveno razotkriva tu dilemu. Protagoniste drame, porodicu Holcerovih, iz letargije probudi ideja da bi turistima, koji se zbog potrebe za mokrenjem zaustavljaju kraj njihovog poseda, omogućili voajerski pogled u ljupki alpski život. I, naravno, sve to lepo naplatili. I šta bi, na osnovu opšte predstave, moglo bolje da dočara ljupki planinski život nego, kao prvo, opskurna seoska igra i onda – a ko bi drugi! – Hajdi. Posao se razvije; provizije, kostimi, snimci, autobusi, ređaju se jedan za drugim. Sve dok protagonistima, groteskno smešnim naturščicima, koji bi trebalo da glume sami sebe u nekim idiličnim kostimima, ne popuste živci. Napuste posed, konačno pomireni sa tim da je njihov planinski identitet, odnosno njegov privid, sasvim propao. Turistička industrija će se, naravno, uspešno razvijati i dalje. Od sada će uloge Dede, Hajdi, Petra, Klare i drugih junaka, glumiti azilanti nastanjeni u selu, jer je ionako svejedno, kao što je bilo i do tada, kakav privid se odigrava u kičastoj seoskoj izbi. Važno je samo da ga okružuje sladunjavi i neuznemiravajući oreol.
Globalizacija predstavlja glavni društveno relevantni zaplet i u otkačenoj filmskoj parodiji Niki Lista. I u tom slučaju je svetski trend konkretizovan u turizmu, odnosno u neslućenim mogućnostima njegovog razvoja. Alpski junak je neverovatno razigrana bajka, koja se virtuozno poigrava predstavama o životu u planinskom selu. Kao i svaka bajka, i ova ima na jednoj strani dobre i na drugoj zle junake. Na strani zla je župan, mogli bismo reći - pravi pravcati lokalni kum. Njegova namera je da pretvori selo u turistički raj, gde će se na svakom koraku kasirati novac, dolari, jeni, evri, ili šta god drugo. Međutim, župan je iznenađujuće dalekovid, i, na kraju krajeva, veoma ambiciozan čovek. Neće prodavati samo alpski vazduh, privlačne poglede i najraznovrsnije planinske privide. Usmeriće se i ka seks turizmu, i hrabro se upustiti u borbu sa tajlandskom konkurencijom. Njegov antagonista, Maks Adler – ili Orao, ukoliko želite – je, kao što i priliči, junak sasvim drugačije sorte. Nakon brojnih putovanja po svetu, vratio se u rodno seoce, ne bi li ga zaštitio od gramzive bande. Njegov projekat je, zapravo, ekološki. Alpsko seoce treba da ostane oaza neokrnjene prirode, a njeni stanovnici, odakle god da dolaze, treba da žive opuštenim životom ispunjenim radošću. Adler je onaj koji je stvorio nekakvu komunu, u kojoj će seks, droge i čisti planinski vazduh činiti jednu samu harmoniju. Pored vizionarskog sukoba odvija se i nemilosrdna borba za mladu nevestu, lokalnu Hajdi. Hajdi, naravno, na kraju pripadne Maksu, sa njim će šetati po neokrnjenim pašnjacima i puzati uz litice. I ukoliko alpskom junaku mini-ekološki projekat pođe za rukom, upravo to dvoje će sa mladom ženom biti oni koji će frikovima iz svih država prodavati biološki najčistiju marihuanu, ekološke postelje pod slamenim svodom i sve druge autohtone, čoveku i prirodi bliske dobrote.
Ukoliko je Johana Spiri pre pomenutog filma Naslednici denuncirana kao jeftina mitomanka građanskog devetnaestog veka, onda su svoje alpske savremenike pošteno potkačili Kebeli i List. Pri tom su pokušali da budu maksimalno aktuelni. U drami i filmu, njih dvojica problematizuju globalizaciju kao poplavu svakome dostupnih mentalnih alibija. Lokalnost – nekakav izvorni alpski melos – figurira samo još kao tržišni artikl. U svojoj odlučnosti kojom pokušava da artikuliše problem koji okupira trenutnu javnost, satira, na prvi pogled, uspeva da bude veoma precizna u prepoznavanju simptoma svog vremena. Pri tome, tema koja deli trenutnu javnost na dva tabora, jeste osnovna odskočna daska čitave priče. Turistička industrija postaje neka vrsta otelotvorenja duha globalizacije, tačka oko koje se vrti zaista važno dešavanje, junaci su prostreljeni vizijom budućnosti – poput obećanja, ili smrtonosne pretnje. Njihovi glasovi su stavovi iz vatrene javne rasprave. U pomenutim satirama, globalizacija je nešto sa čime se gledalac mora najpre suočiti, i ispitati sopstveni odnos prema toj sveobuhvatnoj pojavi. Javna rasprava, suočavanje mišljenja oko konsenzusom prihvaćene teme, jeste potvrđena i ojačana. U Kebelijevom i Listovom primeru, govor umetnosti se uključuje u relevantnu intelektualnu debatu, i snagom svoje poruke funkcioniše kao njen sasvim prepoznatljiv deo. Intelektualna rasprava, pored toga što otkriva lažne maske glumaca sadašnjice, uvek je prožeta izvesnom futurologijom. Ukoliko, naravno, želi da bude konstruktivna i da ponudi odgovore na pitanja koja okupiraju samodefinisano ljudstvo neke lokalne zajednice. Nju uvek brine ono nepoznato, budućnost, ona teritorija koja sasvim devičanski lenjo obitava u meandrima nepostojanja, i uskoro će postati deo opipljivog života. Da bi proricanje budućnosti bilo ne samo čudačka praksa, već legitimni ejakulat uma, mora se skoncentrisati oko nekog pojma koji otelotvorava tačno onaj društveni projekat, koji je Sudbina zakuvala za neizvesnu budućnost. Sadašnjost i budućnost ispisuju krug, u kojem se mora odigrati kritična društvena rasprava. Pravila su jasna, zna se kada je neki stav, bilo da je reč o ultracrvenom ili krajnje konzervativnom, deo etablirane polemike, a kada nije. Kada je, bilo da je reč o kritici ili potvrdi, deo društvene stvarnosti, a kada je izvan pojmova, koji je uspostavljaju.
Umetnost je ta koja dominantni pojam intelektualne debate uvek seli u prostor konkretnog života, u prostor čulnog. Turizam je očigledno veoma popularan sinonim za globalizaciju, između ostalog ga tematizuje i Uelbek u svom romanu Platforma. Strana kultura je tu samo egzotični dekor, koji uspeva da probudi već sasvim umrtvljen polni nagon, beskrajni potencijal finansijskih tržišta. Ali, za razliku od alpskih satiričara, Uelbek se bavi, i to možda pre svega, intimnom pričom. Intelektualna debata – i sa njom i koketirajuća umetnost – uvek raspreda o opštim uslovima postojanja, o nekakvim objektivno zadatim rubovima, sa kojima se sudara pojedinac. On je taj koji meri njen fokus. Društveno angažovana umetnost: umetnost, na koju možemo da se pozivamo komentarišući društvenu stvarnost, ne da bi nam pri tom stajao za vratom osećaj griže savesti. Naime, njene teze o aktuelnom društvu su čvrste i kristalno jasne. Zapravo, jedva čekaju na kritične intelektualce, koji će u njima prepoznati mudrosti. I eventualno proliti koju suzu prilikom nove potvrde oštrog razuma u iracionalnom umetničkom činu.
…

Sva buka oko globalizacije u najnovijim umotvorinama alpske satire nas ne sme zaslepiti. Svo angažovanje oko pitanja planetarne budućnosti je pre svega namenjeno staroj temi, kritici lokalnog identiteta, odnosno onoga, što čini specifičnu kolektivnu svest. Kebeli i List šibaju seoski mentalitet, koji je nesposoban da se suoči sa navodnom kugom globalizacije. Uzrok za tu nemoć, čini se, isti je kao i u vreme Johane Spiri. Iza svega samoulepšavanja uz pomoć alpske ikonografije skriva se zurenje u prazno, zadrtost bez topline, jednostavno, jedna velika usamljenost. Kebeliju i Listu takvo stanje predstavlja izvesnu pretpostavku, ishodište za kritično-stvaralački proces. Tezu o ispraznosti alpskih naroda pokušavaju da dokažu u njenom suočavanju sa pojavom koja je mnogo sveobuhvatnija i raširenija od lokalnih opsesija, i čiji status je zakon sudbine. Globalizacija je ona teritorija, na kojoj dolazi do izražaja besmislenost okoštalih mentalnih modela. Planinski ljudi moraju da se suoče sa turističkom industrijom, moraju da zakorače u svet globalnih pojava, da se igraju sa sladunjavim slikama, i da u miru broje novac. Postaju poput eksperimentalnih zečeva u nedokučivoj laboratoriji. Turizam u alpskoj zabiti je tema koja se odlično uklapa u raspravu o lokalnoj zajednici i globalizaciji. Uobličena je sa svom kritičnošću i skepsom prema jednostavnim rešenjima. Takva umetnička praksa uvek ekskluzivno korespondira sa aktuelnim vremenom, jer govori o njegovoj opšte priznatoj glavnoj dilemi. Doba globalizacije će zaista snažno posegnuti u ustroj lokalnih identiteta, i u to čovek, koji računa na svoju moć rasuđivanja, ne može da sumnja. Pitanje o tome, ko je, šta je, ili zbog čega postoji lokalni identitet, pojavljuje se na početku i na kraju globalizacijske misaone operacije.
Da li o glavnim dilemama jednog vremena može govoriti samo umetnost, koja nastaje u isto vreme ga osvešćeno reflektujući? Alpski svet je izbacio na površinu popriličan broj bezkompromisnih duhova, koji su nemilosrdno razobličavali lokalni mentalitet i njegove samoveličajuće projekte. Jesu li njihovi preseci društva samo još sladunjavi kuriozitet, ili nam poručuju nešto, što bi se u doba uniformisanja planete činilo kao uzbudljivo obraćanje današnjem vremenu? Šta, na primer, borac među borcima, Tomas Bernhard, posmrtno misli o globalizaciji? Ukoliko od njega budemo tražili potvrdan ili odričan odgovor, ukoliko u njegovim delima budemo tražili indikacije jasnog stava, nećemo daleko stići. Bernhardovo pripovedno delo ne poseduje recept za budućnost, njegova proza je poruka o sadašnjosti, i ne pruža nikakvu pouzdanu prognozu. Na prelomu veka ljudsko mišljenje uopšte više neće biti moguće. Zaista, Bernhard nije bio nikakav prorok, a ipak, njegova vivisekcija podalpskog mentaliteta je nešto što izuzetno bode oči.
Naravno, tu su i sve njegove ozloglašene uvrede upućene alpskoj republici Austriji. Već pri samoj pomisli na tu pohabanu i propalu, i na kraju krajeva, pokvarenu Austriju, dođe mi da povraćam, jeste tipična rečenica koja se pojavljuje na kraju njegovog poslednjeg romana Izbris. Dobro je poznato šta je Bernhard sve izrekao o svojoj domovini. Svoje sunarodnike je doživljavao kao zadrte nacionalsocijaliste i klerikalce. Zapravo, ne bismo mogli ni nabrojati sve, što su mnogi označili kao skrnavljenje gnezda. A ipak, sama Bernhardova literatura predstavlja još veće vređanje podalpskog mentaliteta nego svi skandali i prepirke oko njegove korektnosti. Svi skandali su do sada, dobru deceniju nakon autorove smrti, više ili manje utonuli u zaborav. Ili, drugim rečima rečeno: ohladili su se, i postali legende kulturne istorije. Bernhard se u svojoj literaturi aristokratski obračunavao sa onim elitama, koje su navodno simbolizovale civilizacijski nivo društva. Zaista je fascinantan njegov ekstatični bes, koji kroz neobuzdan monolog zagriza u odabrani komad društvenog tkiva, naime onaj segment društva, koji je podlegao njegovom nemilosrdnom maču. Naime, njegova metoda pri izboru pripovedne građe je sasvim nemilosrdana. Bernhard ne priznaje autoritet, koji navodno dodeljuje Istorija izabranim smrtnicima za njihove zasluge; niko nema prava da se poistovećuje sa nekom društvenom ulogom, zaboravivši pri tom na samog sebe i poverovavši u istinitost sopstvene igre. Jer Velika igra istorijskih preobražaja nije vođena po jasnom nacrtu, koji bi bilo kome dodeljivao uzvišeno mesto. U njenom jezgru vlada zakon haosa. Bernhardov sunarodnik, Robert Musil, na početku dvadesetih godina proteklog veka naduvenog vizijama, priznao je slično slepilo: Tako, dakle, izbliza izgleda svetska istorija: ništa se ne vidi. Bernhard je svedok onoga što prepoznaje njegova prolazna i nužno ograničena svest.
Takva temeljna poruka o savremenicima jeste i njegov već pomenuti romaneskni testament Izbris. U njemu pratimo orkansku provalu svesti izvesnog Muraua, koji se kao nekakva crna ovca bogate plemićke porodice odselio u Rim. Pri tom, veze sa svojom porodicom, uprkos otporu prema njihovom načinu života i mišljenja, ne samo da nije u potpunosti prekinuo, već mu je sa poseda u Volfsegu dugi niz godina stizao novac za njegov prilično lagodan rimski život. Čitav Izbris je monumentalno seciranje najuže porodice pripovedača. Pripovedna oštrina je istaknuta uz pomoć vremena dešavanja: popis pripovedačevih misli pratimo od trenutka kada dobija telegram o iznenadnoj smrti roditelja i brata, pa sve do njihove sahrane. Svakoga, a posebno, oca, majku, brata i sestre, on stavlja pod mikroskop, kružeći oko njihovih ličnosti i odnosa. Njegovi sudovi o ponašanju i mentalnoj ravni njegovih rođaka su poražavajući, i sasvim jasno ih izriče sam Murau: Meni samom je postala navika da neprestano mislim i govorim: moja majka je odvratna, moje sestre su još odvratnije i pored toga su još i glupe; otac je slabić, brat je ubogi ludak, a svi po redu su budale. Prigovor koji zapravo lebdi u vazduhu i koji ne može odagnati ni tragični događaj, već ga možda samo još više izoštriti, uperen je protiv jalovog licemernog pretvaranja porodice da u ime nekakve tradicije igra važnu društvenu ulogu. Plemićka rodbina navodno poseduje žezlo kulture, svetlo civilizacije, esenciju naroda, nadahnuće vere i ko zna šta sve još ne. Za izopštenog pripovedača, Volfseg je pozorište lutaka, u čijim licemernim igrama ne želi da učestvuje. Duh, koji lebdi nad posedom, opterećen je nefleksibilnošću i licemernom melanholijom. Ta jetka otupelost i ukočenost lebdi nad krajem, odakle je doduše, kako to ističe pripovedač, moguće jednim jedinim pogledom obuhvatiti ceo predeo od tirolskih do istočnih donjoaustrijskih planina. Nešto tako ne možeš naći u čitavoj Austriji. Panorama bez suvišnih ljudskih figura, napon užarenih stena, jedini zakoniti patos izgnanika.
…

Kao pripovedač, Bernhard je skeptičan prema pojmovima koji bi, po nekoj višoj logici, trebalo da predstavljaju središte društva. Njegova pozicija je svesno marginalna: iz njegove osame, čitava društvena struktura mu se čini kao jedna velika groteska, njegov jetki smeh se rađa u spoznaji da se ljudi sve vreme pretvaraju da su aristokrati, umetnici, lovci ili sveštenici, a pri tome ne mogu da se suoče sa sopstvenom samoćom i smrtnošću koja u njoj prebiva. Bernhardova presuda ne sadrži nekakve objektivne pretpostavke, njen oblik je haotično zaletanje. To pljuvanje je čak sasvim individualizovani glas, koji je sasvim jasno svestan prekrajanja onoga, što saopštava o žrtvama svog mentalnog ubistva. Preterivanje je za njega stvaralački i egzistencijalni modus. Sve je preterano, a bez preterivanja ne možeš ništa ni reći. Jer samo ukoliko podignete glas, već i to je preterivanje. Zbog čega bi ga inače dizali? Kada neko nešto kaže, već to je preterivanje. I ukoliko kaže samo – ne želim da preterujem – već i to je preterivanje. Bernhard ne umišlja da mu je dat privilegovan pogled dijagnostika, koji jednom rečju uspeva da prokune rodnu grudu. Njegovi napadi, naime, nisu dovoljno sistematični, u njihovoj opsesivnosti, sa stanovišta zdravog razuma, postoji isuviše protivurečnosti. Ukoliko, na primer, negde u Izbrisu opeva vrline plebsa, u istom romanu mu se na drugom mestu zdravo ružičasti seljački obrazi čine prilično tupavima. Bernhard je šumar koji seče, svuda gde se zatekne, a najradije tamo, gde naslućuje obilje pretvaranja, tog idealnog humusa za rast groteskne optike.
Sav taj užareni bes, razgrađivanje grotesknih oblika ljudske egzistencije, ukazuje pre svega na ono što se skriva u njegovom središtu, na usamljenost koja nije, koliko god bila opevana, dragocena privilegija duha, već kazna. Samo ludak propagira samoću, jer biti sam, sasvim sam, ne znači drugo do biti sasvim lud. Upravo zbog toga se i toliko opsesivno bavi domaćim okruženjem. Bernhardovo pripovedanje je, uz sav vodopad njegovih besnih iskri, jedna velika poruka o neverovatnoj usamljenosti pojedinca i zajednice u celini. Poruka o velikim razdaljinama koje razdvajaju ljude, koliko god izbegavali da se suoče sa tom činjenicom uz pomoć priučenog načina vegetiranja, ili uz pomoć iskoračenja iz kolektivne igre. A Iskorak – i to je važno iskustvo Bernhardovog stvaralaštva – nikada nije sasvim dovršen. Bernharda opseda društveni kontekst, ali ga kao umetnika ne zanimaju ni socijalna pravda, ni stepen pismenosti, ni protok kapitala. Bernhardov pripovedački pogled je u svoj svojoj haotičnosti skoncentrisan na kartografisanje opšte usamljenosti, otkrivanje njenih maski. Usamljenost se, naime, ne može izmeriti objektivnim merilima. Književni govor se, na taj način, putem radikalno subjektizovanog stava, probija u samu osnovu društvene strukture, ka najdubljim strahovima koji uvek iznova obnavljaju teatar mase.
Današnje vreme je dete velikih vizija, presađenih u ovozemaljski život. Sa vertikale neba, utopija se spustila na zemaljsku horizontalu. Uz opštu, čak i među intelektualcima raširenu veru u idiličnu budućnost, sve vreme se javljala i sumnja u privid raja. Toliko puta se ispostavilo da je obećano bratstvo samo vešti trik neobično gramzivih vlastodržaca. Takozvani kritični intelektualac danas teško veruje u smisao kolektivnih projekata, u njegovu sumnju je usađena i određena taktika samoočuvanja. Alpska satira kao manever aktuelne kritike, u onome što alpski čovek prepoznaje kao svoj poziitvni lik, ne vidi ništa drugo do licemerno pretvaranje nemoćnog šupljoglavca. I tu počinje debata o mentalnoj fiziognomiji alpskih naroda, o njihovoj neopuštenosti, zadrtosti i prenapetosti. Sve će ostati očišćeno od koštica i, čini se, s pravom.
I, šta se skriva iza tog opsesivnog bavljenja kontekstom, koji se obično imenuje drugi, sused, ili, ako hoćete, neko sa druge strane bodljikave žice? Bernhard i njemu slični, uspevaju da na svež način zarežu u to samoispitivanje. U tu, često odrvenelu tipološku vežbu. Umetnost je ona barka, koja uspeva da u budućnost prokrijumčari slutnju ljudskog nemira, odjek onoga, što nas se izvorno tiče i često okupira naše misli: odjek jedinstvene ljudske egzistencije. Ma koliko ona bila ogoljena, bernhardovski izmrcvarena i razbucana. Bernhard se seli u samo srce alpske usamljenosti, o njoj govori tako precizno, zbog toga što napušta svet opštih kategorija i otiskuje se u prostor individualnog. To je ono, što može umetnost i što je, na intimnim oltarima, često postavlja ispred svakog umovanja. Bernhard je opsesivno kružio oko alpske pameti, ali je njegovo seciranje bilo sasvim dosledno u podređivanju zakonima književne autonomije: o svom vremenu i prostoru, naime, Bernhard govori posebnim, književnim govorom. Odriče se ekskluzivnosti intelektualnog dopisivanja sa sopstvenim vremenom. Za tipove poput Bernharda, književnost postaje prva domovina. Iz nje nam šalju signale, otkrivaju maske i najrazličitije kozmetičke operacije. A pri tom, sve vreme opsedaju ono, što se skriva u samom središtu ispraznosti. Ta protivurečna životna iskra će biti nekakav nužni iscedak.
Umetnost se obraća ljudima upravo zbog vremenskog zakašnjenja, nikada nije korektni deo sopstvenog doba, u njenoj prirodi je uvek anarhističko bezbrižni odnos prema mentalnim operacijama koje vladaju društvenom sadašnjicom. Njena eksplozivnost će biti pritajena, a ipak će uspeti da snažno pretekne datum njenog nastanka. Umetnost je hodnik među vremenima, kojim putuje skrivena poruka. Kako će Bernhardovu zagonetku dešifrovati deca Ujedinjene planete? Odreknimo se šamanskih proročanstava. Ona uspeva da ispriča mnogo toga današnjem vremenu, koje, sasvim sigurno, alpski čovek dobro razume. Iako se toliko odricao alpskog mentaliteta, Bernhard je upravo njegovo bodljikavo cveće. Crna škrinjica alpske svesti. Stenovito nebo je ogoljeno, sasvim samotno. Ni hajdilend spektakularne predstave, ni kritične debate koje ih prate, neće uspeti da suštinski naruše strukture odnosa, koje već dugo određuju mesto svih onih koji se nisu uspeli prilagoditi alpskim društvima. Možda će alpski čovek pre ili kasnije izumreti, ali to će, posmatrano sa stanovišta mere ljudskog života, biti spora smrt. Još dugo će pod Alpima divljati kulaci, tako osetljivi na svako parče zemlje, tako precizni u prebrojavanju izkazanih im počasti. I još dugo će, sve to zajedno, biti groteskna maska za usamljenost, koju otkriva nekakav ahetipski lik usamljene planine. Planine, koja za Bernharda nije slatko pribežište, već rasparčana, a ipak jedina stvarnost.

Sa slovenačkog prevela: Ana Ristović Čar