Boris A. Novak [1]

REČI KOJE TEKU NASUPROT TOKU VREMENA, UVEK IZNOVA

Sarajevske Sveske br. 03 [2]

Prijatelju,
beogradskom pesniku
Milanu Đorđeviću

Ne mogu drukčije nego da sebe sasvim izjednačim sa vremenom. Ja sam vreme. Otkad znam za sebe, događam se u vremenu. Prolaznost vremena, onako kako mi ga odslikava pamćenje, temeljno je osećanje koje me celog života ispunjava. Ja sam vreme, a istorija se na mene spušta kao ptica - grabljivica na svoj plen.
Odnos svog ja, vremena i istorije pokušaću da opišem na sasvim konkretan način, na primeru svog odnosa prema Beogradu, gradu gde sam se rodio i gde sam proživeo detinjstvo, i na primeru drugih svetih mesta svog pamćenja, kao što su Sarajevo, Dubrovnik i Žalna, selo u Dolenjskoj.
Svest o prolaznosti prvi put me je najdublje životno potresla kad sam imao četrnaest godina i kad se konačno završilo moje detinjstvo. Osetljivo i mučno vreme puberteta kao prelaz iz jednog u drugo stanje tela i srca podudaralo se sa preseljenjem porodice iz Beograda u Ljubljanu. Zato u predstavljanju početka mog vremena Beograd zauzima posebno, privilegovano mesto. Radi se o najintimnijem mestu mape mojih osećanja: zato prema Beogradu imam sasvim ličan, možda čak sebičan odnos.
Moje detinjstvo bilo je dvojezično: kod kuće smo govorili na slovenačkom, jer su moji rodtelji Slovenci, a srpski je bio jezik škole i dečjih igara. U Beogradu sam proživeo lepo, srećno detinjstvo. Imao sam mnogo prijatelja sa kojima sam igrao sve moguće i nemoguće igre, među kojima su bile i neke prilično opasne i mangupske. Moja inicijacija u društvo dečaka dešavala se od moje pete do sedme godine na jednom malom okruglom polju ("poljančetu"): po lepom vremenu tamo smo se svakog jutra u devet sati skupljali na turniru. Pošto sam bio najmlađi i najslabiji, uvek su me tukli. Naročito je voleo da me mrcvari dečko iz susedstva koji je bio stariji od mene, a slabiji od drugih dečaka, zato je uvek mene birao za protivnika, jer je tako mogao da pokaže svoju "muškost". Ugled u tom društvu nisam zadobio pobedama već porazima, ne fizičkom snagom, već spremnošću da iz dana u dan idem u sigurne poraze, time što sam se iz jutra u jutro pojavljivao na "poljančetu", mada sam znao da idem na klanicu. Polako su me stariji i jači dečaci počeli sažaljevati: na turniru bi ujutro brzo dotrčali do mene i odredili me za protivnika, a onda bi me što je nežnije moguće pobedili (položili me na leđa i brojali do deset) i na taj način sprečili surovog dečaka da se nada mnom iživljava. Posle tri godine konačno je osvanulo i jutro kad sam pobedio! (To je priča koju sam opevao u poemi Vrt trešanja, objavljenoj u zbirci pesama Odjek.) Bio sam tipično "beogradsko derište". Deo naše družine je, nažalost, kasnije otišao u kriminal. U dobro im ubrajam to što me nikada nisu prisiljavali da im se u akcijama pridružim.
Sećam se kako smo školski drug Miško Šuvaković, koji sad predaje estetiku na beogradskom Univerzitetu, i ja u četvrtom razredu osnovne škole uređivali razredno glasilo "Pionirski list" i pisali svoje prve literarne pokušaje.
U Beogradu sam doživeo svoje prve ljubavi. Tri, četiri godine bio sam zaljubljen - toliko snažno da me je to doslovno bolelo - u susetku sa muslimanskim imenom Merima. Da bih odgonetnuo budućnost i saznao da li ću se sa njom jednog dana venčati, izmislio sam poseban ritual: popeo sam se na "proročište" (trešnju u našoj bašti) i kažiprst desne ruke vukao po nosu nadole - ako bi prst skliznuo sa nosa na obraz, to je bio znak da se nećemo venčati, a ako bi kažiprst ostao na nosu, to je bio znak večne ljubavne sreće sa Merimom! (Ovaj prizor iz svog sećanja predstavio sam na sceni u lutkarskom komadu Viteški turnir u Šiški.)
Baš zbog nje sam toliko puta pročitao lepu i potresnu narodnu pesmu Omer i Merima. Moj prvi istinski dodir sa poezijom bilo je otkriće srpske srednjevekovne epske poezije: sećam se kako sam u vreme kad sam imao devet godina proveo cela popodneva sedeći na terasi, ispod čardaklije, i upijao ritam srpskog junačkog deseterca. - A danas mi je teško što su srpski nacionalisti zloupotrebili lepotu ovog velikog pesništva da bi probudili srednjevekovne mitove pomoću kojih opravdavaju nasilje nad drugim narodima. Mesto mita je u arhaičnom svetu koji pripada prošlosti, a njegovo vaskrsavanje na kraju dvadesetog veka donelo je samo simulaciju vrednosti mitološke svesti, što vodi u nihilizam i nasilje. Zbog lične vezanosti za ritam srpskog junačkog deseterca žao mi je da su ga istrgli iz sveta lepote i dali mu krvavo političko značenje, pa je postao simbol noža...
Godinama posle preseljenja u Ljubljanu sanjao sam školsku drugaricu Maju, lepu Jevrejku. Dok sam živeo u Beogradu zapravo nisam bio svestan da sam zaljubljen u nju. A onda: krajnje nežni snovi, puni bola zbog rastanka i odsutnosti, godinama i godinama... Ovu zaljubljenost iz sna mogu racionalno naknadno da objasnim: u Maju sam projektovao svoju nostalgiju za Beogradom. Pa ipak to racionalno psihološko objašnjenje ne može da objasni čarobnu atmosferu tih snova, sve krhkosti i topline koje sam u snu doživljavao, kao plavetnilo jasnog bola daljine, žudnje, slutnje smrti, onog nikad više...
Moje detinjstvo je bilo toliko bajkovito da je preseljenje iz Beograda za mene, petnaestogodišnjaka, bilo strahovito traumatično. Jedva sam se izvukao iz te nevolje koju sam doživeo kao prirodnu katastrofu. Spasla me poezija.
Kad sam nekoliko meseci posle povratka prvi put posetio svoj rodni kraj, bio sam doslovno iznenađen što kuće u mom Beogradu još uvek stoje, što se po ulicama voze automobili i po pločnicima hodaju ljudi, što život još uvek teče u gradu koji sam napustio. Rana koja je u meni nastala zbog rastanka od Beograda bila je toliko bolna i duboka da sam podsvesno očekivao da će se mojim odlaskom sve zaustaviti, da će čak milionski grad umreti sa mnom...
I da budem sasvim iskren, takav odnos prema Beogradu imam i danas, tridesetpet godina posle odlaska. U međuvremenu se naravno mnogo toga promenilo: Beograd sad ima dva miliona stanovnika, u međuvremenu se raspala Jugoslavija, bili su tragični ratovi u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini te na kraju i na Kosovu i u samoj Srbiji (koji je u velikoj meri skrivio upravo "Beograd" kao politički sinonim za velikosrpski nacionalizam). Sve to je imalo za posledicu da se život u samom Beogradu bio pretvorio u pravu pravcatu moru, u kojoj vladaju kriminalna i politička mafija, a normalni ljudi sve teže iz dana u dan preživljavaju. Ovaj čudesni kosmopolitski grad, grad široke duše i srca, u opasnosti je da potone u istorijski mulj. A ja se držim svog Beograda, grada kojeg više nigde nema i kojeg se i Beograđani još jedva sećaju.
U svojim elegično obojenim zbirkama pesama Majstor nesanice (1995) i Odjek (2000) Beograd sam nostalgično nazivao "beli grad", u skladu sa etimološkim značenjem njegovog imena.
Preseljenje iz Beograda doživeo sam kao najveću katastrofu svog života. Traumatična promena sredine kod mene se podudarala i sa najosetljivijim periodom odrastanja - s pubertetom. Emotivno tada nisam shvatao odluku roditelja da se sele iz sredine koju sam doživljavao kao svoj prirodni prostor, kao svoj rodni kraj... odnosno, da upotrebim srpski izraz koji ima preciznije i bogatije značenje od neutralne slovenačke sintagme "rodni kraj", kao - "zavičaj". Ako bi trebalo da opišem šta za mene znači "zavičaj", onda je to lepa kuća za velikom baštom punom raznovrsnog voća: trešanja, višanja, šljiva, breskvi, kajsija, oraha, grožđa, jagoda... (tu baštu sam precizno opevao u pesmi Eden). Posvuda oko baštenske ograde podignute od cigle rastu visoke topole, a s one strane bašte je ulica i polje po kojem sam jurcao kao dete... To je "zavičaj": horizont mog detinjstva! Reč u kojoj nema ideoloških nijansi kao što su "domovina" ili "otadžbina", reč koja izražava samo lični, egzistencijalni odnos do prostora rođenja, do kraja izvorne slobode koja seže do horizonta...
U toj lepoj kući sa velikom baštom, u našem nekadašnjem stanu, na adresi Mladena Stojanovića br. 4, sada živi poznata beogradska dramaturginja Borka Pavićević. Na jednom susretu intelektualaca u Švedskoj 1994. g. dali smo zajedno intervju: novinaru sam rekao da oboje živimo u istoj kući, ali u različitom vremenu, što je i poruka moje Pesme za Borku Pavićević, isto tako objavljene u knjizi Odjek.
Iz svega ovde rečenog jasno sledi da Beograd izuzetno volim, jer tamo sam proživeo srećno detinjstvo, izgubljeni raj svog života. Zato mi je utoliko teže što su mnogi Beograđani dozvolili da ih zavede šovinističko ludilo i što je Beograd - sveto mesto mog pamćenja - postao oznaka za jednu od grozota već i tako mračnog 20. veka. U poslednjih petnaest godina često sam imao utisak kao da sam se iz Beograda i po drugi put - a ovoga puta konačno - iselio. Intenzivno sam doživeo Rilkeovu misao da su sve domovine prazne i da svi živimo u tuđini.
Tada, 1968. g., u svojoj "petnaestoj godini prema nebu" kako bi rekao Dilan Tomas, preseljenje iz Beograda u Ljubljanu nisam doživeo kao povratak, već kao - izgnanstvo. Slovenija je do tada bila za mene samo domovina ljubaznih rođaka, idilična zemlja letnjih i zimskih raspusta. Prilikom preseljenja doživeo sam je kao hladnu zemlju uskih, zagušljivih prilika. Treba biti svestan da je Beograd tada bio kosmopolitski grad koji je primao ogroman broj umetničkih i intelektualnih infomacija iz celog sveta, a Ljubljana je bila doduše simpatičan, ali provincijski srednjoevropski gradić. U poslednje tri decenije Ljubljana se - hvala bogu! - prilično razvila: izuzetan kulturni potencijal sad isijava svetski osećaj...
Jedina dva mesta koja doživljavam kao vanvremena, jedini izuzeci koji u mojoj emotivnoj vizuri ne potpadaju pod sveopšti zakon prolaznosti i raspadanja jesu more i Žalna.
Slika mora je za mene povezana sa Jadranom, pre svega sa Opatijom, Kvarnerskim zalivom, dalmatinskim ostrvima i Dubrovnikom. Opevanju mora neprestano se vraćam: od pesama u prvencu Stihožiće (1977) preko slika rođenja Afrodite u poemi Kamena Afrodita (objavljene 1981. g. u knjizi Kći sećanja) do duže pesme Dalmacija u Majstoru nesanice i tekstova u Odjeku. Kad bih morao da izaberem najlepši grad na celom svetu, bez razmišljanja bih odmah izabrao Dubrovnik. Nekoliko najdragocenijih trenutaka svog života doživeo sam na belom, glatkom kamenju Straduna, na plažama Lokruma, na pozorišnim predstavama na vrtoglavim tornjevima Lovrijenca, na stepenicama ispred "jezuita" i na mnogim mestima kojih nema na razglednicama. Aprila 1993. sam povodom svetskog kongresa Međunarodnog PEN-a ponovo posetio Dubrovnik, oko kojeg su se još mogle čuti detonacije; blizu kuće gde je za vreme pucanja na grad život izgubio srpski pesnik Milan Milišić, zaustavio me je stariji gospodin i očajavajući mi rekao: "Sve mogu da shvatim, samo ne mogu da shvatim da su pucali na Lokrum." Zaista, dobro pitanje: zašto su pucali na nenaseljeno ostrvo? Da li ih je nervirao tamošnji arboretum? Jesu li time uništavali jedan simbol? Jesu li mrzeli lepotu?... Napadači su tvrdeli da je grad njihov, ali u svom besu nisu znali da njihovo uništavalačko delo i razaranje, koje su ostavili za sobom, rečito ovu tvrdnju uteruje u laž: ako bi grad zaista bio njihov, onda ga ne bi uništavali. Tu je prvi put došao do izraza fenomen, kojeg je nekadašnji beogradski gradonačelnik, arhitekta Bogdan Bogdanović, izvrsno nazvao urbicid: mržnja degradirane ruralne sredine prema urbanoj civilizaciji i kulturi. Sledećih godina ova pojava se proširila do infernalnih dimenzija: polupismeni seljaci, koji su izgubili vrednosni sistem tradicionalne, epske kulture i postali lumpenproleteri, predvođeni ludim intelektualcima, uništavali su gradove koji se per definitionem zasnivaju na zajedničkom životu različitih kultura.
Sa nostalgijom se sećam autentične ruralne kulture koja pod pritiskom savremenog života nestaje i u Sloveniji. Za mene je taj elementarni način života vezan pre svega za Žalnu, selo u Dolenjskoj (između Grosuplja i Višnje Gore), odakle je moja mama: istoimena pastorala iz zbirke Odjek jeste jedna od najidiličnijih pesama što sam ih ikada napisao. Interesantno je da mi se talasavi ritam dolenjskog pejzaža u tekstu ispisao kao ritam heksametra, u strofama organizovanim kao danteovske tercine gde prelaženje rima iz strofe u strofu sugeriše povezanost svega sa svim. Pesma za Angelu Lužar (ime moje babe koja je umrla šezdesetih godina) opeva jednu od ključnih spoznaja mog života, koja je došlo kasno, tek pre tri godine: prilikom posete staroj porodičnoj kući u Žalni ja sam kao i bezbroj puta do tada pogledao fotografiju babe i odjednom mi je sinulo: u njenom držanju i crtama lica prepoznao sam - samoga sebe!
Prelaz sa jezika koji se nekada zvao srpskohrvatski na slovenački bio je za mene egzistencijalno važan. Kao da sam samom sebi operisao i transplantirao celo telo. (Osećanje koje sam opevao u pesmi Tri jezika gde suočavam "jezik ravnice" i "planinski jezik" te žudnju za "pesmom mora".) Intenzivno sam doživeo to da svaki jezik iskazuje i osvetljava svet na svoj i samosvojan način. Svaki jezik ima svoju gustinu, svoju istinu. Kad sam kao petnaestogodišnjak odjednom postao svestan da me priziva poezija, to je za mene automatski značilo i odluku da pišem na slovenačkom jeziku koji sam podsvesno doživljavao kao jezik poezije. I obratno: moja odluka da pišem na slovenačkom verovatno je značila rastajanje od proze, jer je proza mojih književnih početaka za mene bila tesno povezana sa srpskim jezičkim izrazom. To što sam izabrao poeziju istovremeno je dakle značilo odluku da ću se životno ukotviti u Sloveniji.
Ali još uvek su srpska kultura i literatura važan deo mog kulturnog vidika. Kad progovorim jezikom svog detinjstva, jasno osetim kako se negde u dubinama moje psihe pokrenu zaspali slojevi emotivnih iskustava.
Gušeća samoća prve godine mog života u Ljubljani (imao sam jednog jedinog istinskog prijatelja, Tomaža Kumra, kome sam zahvalan što mi je bio blizak) dovela me je do ozbiljne psihičke krize. Kad sam avgusta 1969. u Beogradu posetio svog najboljeg prijatelja iz mladosti, Petra Kulića (koliko znam, sad radi u srpskoj pravoslavnoj crkvi), dospeo sam do vrhunca krize i više nisam video izlaz. Ali istog trenutka me je srećom prosvetlila spasonosna ideja: POEZIJA! Doživeo sam pesnički jezik kao najviši izraz duha, kao jedini jezik koji može da dodirne bez-dan moje teskobe, a da pre toga nisam napisao niti jednu jedinu pesmu...
Verovatno je upravo taj odnos prema detinjstvu prouzrokovao da sam uvek bio okrenut prošlosti i da sam se stalno njom bavio. Deliće svojih doživljaja pokušao sam da spasem od zaborava. U sebi sam stvorio mnemotehničku sposobnost da se izuzetno precizno sećam detinjstva. Naslov moje zbirke pesama Kći sećanja povezan je sa mojim mladalačkim doživljavanjem odnosa između pamćenja i poezije. Po starogrčkoj mitologiji, Muze su bile kćerke boga Zevsa i boginje pamćenja Mnemozine, pa i sam doživljavam poeziju na sličan način: pamćenje je majka poezije. Lirske poeme sabrane u ovoj knjizi pesnički izražavaju različite slojeve doživljavanja vremena, od mitološkog vremena i pamćenja kulture (Kamena Afrodita), preko ličnog vremena i sećanja (Detinjstvo) do kružnog vremena prirode (Let vremena).
Često sam odlazio na "hodočašće" u Beograd, i vraćao se na izvor svog pamćenja, na izvor svog ličnog identiteta. Mnogo šta u vezi Beograda i srpske kulture otkrilo mi se tek u tim slatko-bolnim posetama. Ali za mene se bitno životno otkriće dogodilo decembra 1982. kad sam posle mnogo godina prvi put ponovo posetio studenac u Lisičjem potoku, u gustoj, tajanstvenoj šumi blizu Belog dvora, nekadašnje i sadašnje kraljevske rezidencije koja je u međuvremenu služila kao Titova i Miloševićeva protokolarna palata. Mi dečaci smo u tu šumu odlazili da pratimo starije parove kad su se ljubili, zato je atmosfera te mračne šume ostala u mom pamćenju tesno povezana sa tajnom Erosa. Usred Lisičjeg potoka bio je studenac ledeno hladne vode: bio je sproveden kroz otvorena usta lava, a iznad njega je na kamenoj ploči bio uklesan napis koji kao dete nikako nisam mogao da naučim napamet, mada su nam učiteljice na mnogim školskim izletima u Lisičji potok uvek iznova davale za domaći zadatak da naizust naučimo ovaj distih. Pošto taj distih nisam pamtio, u svom osnovnoškolskom učenju dobio sam možda jedinu lošu ocenu; a inače sam bio tzv. "vukovac" - učenik sa svim peticama tokom cele osmoljetke. (Samo ime ovog priznanja dolazi, naravno, od Vuka Stefanovića Karadžića, reformatora srpskog književnog jezika u 19. veku. Prema tome, bio sam odličan i u srpskom jeziku koji je bio jezik mojih prvih literarnih pokušaja, za šta je najviše zaslužna moja prva učiteljica Radmila Đorović iz osnovne škole na Banjici koja se tada zvala 22. decembar , a danas se zove Vojvode Putnika.) Tek 1982. g., kad sam se dočepao studenca prošavši pored dva besna Kerbera, koji su divlje lajali, zaista sam shvatio i do kraja svojih dana zapamtio napis iznad studenca:

Ko sa ovog izvora pije,
taj večno mladuje.

Jasna je moralna poruka ove anegdote na kojoj sam zasnovao pesmu Lisičji potok iz zbirke Odjek. No, da je ipak i racionalno iskažem: kao dete, naravno, nisam bio svestan vrednosti detinjstva, mladosti; tek kasnije, kad je moja mladost otišla u nepovrat, bio sam sposoban da razumem poruku napisa iznad studenca u Lisičjem potoku. Nisam dovoljno vode popio iz tog čarobnog studenca: Vreme me je dotaklo, iz rodnog mesta morao sem da odem na mesta gde starim, a umreću možda negde drugde, daleko od "zavičaja" i "zemlje" maternjeg jezika...
Kad su se odnosi u nekadašnjoj Jugoslaviji zaoštrili do nepodnošljivosti, za dugi niz godina odrekao sam se duboke emotivne potrebe da s vremena na vreme odlazim na "hodočašće" u Beograd. Prijatelji su mi poručivali da se Beograd promenio. Na gore. Da posvuda vlada nasilje, bilo u liku policije ili pak mafije koja je povezana s institucionalnom vlašću i za nju obavlja prljave poslove. Da se teško živi. Da ljudi moraju da upotrebe svu svoju energiju da bi preživeli...
Imajući u vidu odrastanje u Beogradu, moja biografija je tipično "jugoslovenska". I brojni rođaci sa majčine strane rasturili su se širom Jugoslavije, tako da su mi rođaci predstavnici različitih naroda ovog područja. Dva moja bratanca, Janez i Stanko Škrabar, još uvek žive u Beogradu: bili su uzori moje mladosti. A u Zagrebu živi bratanac Amir Hamzić, sjajan dečko: po ocu Bosanac, po majci Slovenac, po državljanstvu Hrvat, a po profesiji nadnacionalni atomski fizičar. Ratovi na tlu nekadašnje Jugoslavije silom su iscrtali granice između rođaka: moji bratanci su postali građani država koje su međusobno ratovale. Srećom, ove spoljne granice nisu uticale na rodbinske odnose, ali su bitno otežale mogućnosti komuniciranja i posećivanja.
Ako ovome pridodam još i mostarsku (muslimansku) granu rodbine, porodicu Nuri Hadžić, dobijam šareni i zanimljiv mozaik, izvor mnogih anegdota i priča, potencijalni materijal za sagu o sudbini rodbine na ovom trusnom području u 20. veku.
Za povezivanje sa Mostarom pobrinuo se moj stric Jerolim (Jerko) Novak koji se oženio Nadžidom Nuri Hadžić. Najpre nekoliko reči o njemu. Jerko je bio major avijacije, komandant prve vazduhoplovne eskadrile Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca odnosno kasnije Kraljevine Jugoslavije, najbolji vojni pilot Male Antante. Svojevremeno je zbog njega pala vlada: jer je svojim pilotima zabranio da lete avionima tipa Bréguet koji su zbog tehničkih grešaka bili opasni po život, pa je morao da ide na vojni sud gde je dokazao da se radi o korupcionaškoj aferi. Umro je već daleke 1933. g.: ali ne u vazduhu, kao što pilotu priliči, nego na zemlji. U banalnoj saobraćajnoj nesreći kojoj je pak udahnuo tragičnu veličinu. U blizini aerodroma kod Novog Sada, noću, po magli i kiši, vojnik-šofer je sportski dvosed poterao direktno pod voz. Odgovornost za ovu nesreću bila je na železničaru koji nije spustio rampu kod železničkog prelaza jer je zaspao na dežurstvu. Moj stric je živeo još dva sata, i za to vreme je video da železničar ima sedmoro dece i da je očigledno zbog prevelikog umora zaspao. Njegova poslednja želja je bila da železničara ne osude. Na suđenju u Beogradu moja "nona" (baka) tražila je od suda da poštuje poslednju volju njenog sina. Železničara su oslobodili krivice i pustili ga. Smrt majora Novaka je tada izazvala veliku medijsku pažnju. Beogradska "Politika" je između ostalog objavila članak pod naslovom "Spartanska majka pred sudom".
Njegova udovica, moja tetka Nadžida, poreklom je iz poznate bosansko -hercegovačke porodice Nuri Hadžić. (Radi se o potomcima Mehmed-paše Sokolovića, velikog vezira otomanske imperije i graditelja mosta preko Drine; na taj način sam bio u daljem, veoma dalekom srodstvu i sa nedavno umrlim pesnikom i jedinstvenim, prekrasnim čovekom Izetom Sarajlićem.) Njen otac je bio značajan bosanski političar prvih decenija 20. veka. Još u vreme počivše austro-ugarske monarhije Nuri Hadžić je zajedno sa Stjepanom Radićem spalio mađarsku zastavu i zato su obojica morali da odu u zatvor. Nuri Hadžić je jedan od očeva koncepta bošnjačkog identiteta. Bio je kulturan čovek i čovek širokih vidika; njegove ćerke su bile prve Muslimanke koje su skinule feredžu i studirale u inostranstvu. Nedidža je kao predsednica AFŽ (Antifašističkog fronta žena) Bosne i Hercegovine u potpunosti podržavala Tita u sukobu sa Staljinom, ali jedna jedina rečenica bila je dovoljna da je na dugo godina pošalju na Goli otok. Prilikom izbijanja ratnih sukoba oko Mostara bila je prinuđena da se u dubokoj starosti odseli iz Mostara i nađe utočište kod kćerke u Švajcarskoj: umrla je 2001. godine. Njena sestra Rabija (odmila Rapka) studirala je filozofiju na Sorboni i posvetila se etnografiji; u svojoj biblioteci imam njeno istraživanje Poslovice i uzrečice iz Bosne i Hercegovine, objavljeno u Zborniku za narodni život i običaje (Jugoslovenska akademija znanosti i umjetnosti, Zagreb, 1964). Treća sestra je bila Bahrija Nuri Hadžić, svetski poznata operska pevačica koja je tridesetih godina nosila eksperimentalni operski repertoar u Evropi: između ostalog bila je prva Lulu u praizvedbi opere Albana Berga u Cirihu 1937. g., a Rihard Štraus je izjavio da je bila najbolja i najlepša Saloma. Njeno ime može se naći u svim istorijama opere. Bio sam veoma radostan i ponosan kad je Pošta Bosne i Hercegovine pre nekoliko godina štampala marku sa njenim likom u seriji Znamenite Bosanke. I ona se udala za Slovenca, za dr. Kuralta, koji je bio zubni lekar Karađorđevića i drugih balkanskih kraljevskih porodica. (Dok je bio živ, imali smo zdrave zube, a za mene, velikog junaka, bilo je naročito važno da je zube popravljao bez i najmanjih bolova.) Tetka Bahrija je lepo govorila slovenački, a njen slovenački jezik sačuvao je arhaični pečat jezika tridesetih godina. Posle rata živela je i umrla u Beogradu, gde je sahranjena u Aleji velikana, pored Ive Andrića. Ove tri moje mostarske tetke otvorile su mi oči za bogatstvo i specifičnosti bosanske i hercegovačke kulture, što je imalo za posledicu da sam od malih nogu pa nadalje rado odlazio u te krajeve, a pre svega u Sarajevo.
Više puta sam učestvovao na Sarajevskim danima poezije i na Festivalu malih i eksperimentalnih scena: tu se nije radilo samo o literarnim i pozorišnim događajima, nego i o lepom iskustvu susretanja sa mnogim zanimljivim ljudima i stvaraocima, a zabave su bile antologijske - "treća smena" je omogućila temeljito naučno proučavanje brojnih sarajevskih noćnih "kafića", što se uvek završavalo u ranim jutarnjim satima.
Sve ova topla iskustva sa različitim mestima i kulturama nekadašnje Jugoslavije sigurno su doprinela mojoj odluci da se prilikom izbijanja tragičnih ratova u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini angažujem na organizovanju humanitarne pomoći za pisce-izbeglice. Ovu humanitarnu pomoć inicirao sam 1991. g. kao predsednik slovenačkog PEN-a, a onda me je Međunarodni PEN izabrao za predsednika takozvanog Sarajevskog komiteta koji je organizovao i koordinirao humanitarnu aktivnost namenjenu žrtvama jugoslovenskih ratova među piscima. Osnovni princip našeg humanitarnog delovanja bio je da se ne obaziremo na nacionalnu, versku i političku pripadnost ili formalno članstvo u različitim organizacijama pisaca, već da na najbolji mogući način pomažemo svim piscima - žrtvama rata. S obzirom na nesrećan razvoj rata, ovu pomoć smo usredsredili pre svega na pisce u opsednutom Sarajevu koje sam tokom rata posetio.
Česti i intenzivni dodiri sa tolikim tragedijama duboko su me obeležili: iako sam živeo na sigurnom delu ratnog vulkana, i sam sam na određeni način postao žrtva rata. Moj život se promenio. Moja poezija se promenila. Pre rata sam većinom pisao svetlu, himničku poeziju, ode čudesnom životu svakog bića, svake stvari i sveta u celini. Moj glas je zbog rata potamneo, a moje pesme postale su elegične, baladne. U zbirkama pesama Stihija (1991) i Majstor nesanice (1995) sabrao sam elegije i balade o ratovima u nekadašnjoj Jugoslaviji. Ovo bolno iskustvo produbilo je i moje emotivne veze sa Bosnom i Hercegovinom i Sarajevom koje je postalo jedna od prestonica mog srca.
Za vreme rata sam na mnogim međunarodnim susretima često polemisao sa srpskim intelektualcima o razlozima za raspad Jugoslavije i o odgovornosti za balkansku tragediju. Uvek mi se srce kidalo kad sam morao da govorim protiv "Beograda", ali to mi je bila intelektualna i etička dužnost. Amicus Plato, sed magis amica veritas.
Da, prema Beogradu još uvek imam nostalgičan odnos. Mnogo puta sam odlazio tamo, u posete rođacima i prijateljima. Više puta se nisam nikome javljao i radije sam sâm šetao ulicama svog detinjstva. Pošto me niko nije očekivao, onda me niko nije ni prepoznao. Išao sam kao duh ulicama gde sam "pikao" fudbal i igrao se. Sedao sam na ogradu kuće sa druge stane bulevara (koji se nekada zvao Bulevar Oktobarske revolucije, a danas se zove Bulevar mira) i bacao sam pogled na kuću u kojoj sam odrastao, na veliku, prekrasnu baštu... Uvek sam odlazio da opipam ciglu na zidu preko kojeg sam puzao; tačno sam znao koje cigle su čvrste a koje nisu. Godinama posle mog odlaska u zidu se nalazila opasna cigla koju sam uvek iznova nalazio na starom mestu i dodirivao je... (To je tema pesme Povratak iz zbirke Odjek.)
Za vreme bombardovanja Beograda u proleće 1999. godine bombe su pogodile i "moju" nekadašnju - odnosno Borkinu sadašnju - kuću (bez težih posledica), a kuća mog bratanca Stanka, koja se nalazi u blizini, bila je teško oštećena, srećom bez žrtava. Sekretarica srpskog PEN-a mi je kasnije objasnila da su ciljevi NATO bombi bile benzinske pumpe u parku gde sam se kao dete svakog dana igrao, i vojni teretni kamioni koje su "zaboravili" u - inače evakuisanoj - Železničkoj bolnici. Pošto su ti teretni kamioni bili natovareni opasnom municijom, eksplozija je bila strahovita: poginulo je nekoliko vojnika i civila.
Kao tadašnji predsednik Mirovnog komiteta (Writers for Peace Committee) Međunarodnog PEN-a protestovao sam protiv bombardovanja Jugoslavije, mada sam osuđivao nasilnu i nerazumnu politiku Miloševićevog režima na Kosovu. (Kao građanin Slovenije protestovao sam i protiv toga što je slovenačka vlada omogućila NATO-u korišćenje vazdušnog prostora.) Ubrzo sam osetio posledice toga: anonimni ljudi - najverovatnije slovenački nacionalisti - slali su mi preteća pisma; pretili su čak i mojoj deci.
Bolno iskustvo jugoslovenskih ratova umetnički sam sažeo i artikulisao u tragediji Kasandra. Ovaj dramski tekst u stihovima pisao sam dugo od 1994. g. do 2001.g., kad je bio prikazan na velikoj sceni Drame Slovenskog narodnog gledališča u Ljubljani pod režiserskom palicom Dušana Jovanovića. Pošto je to delo bitno i za temu ovog zapisa, onda ću se na njemu nešto detaljnije zadržati.
Delići tragične Kasandrine sudbine razbacani su po različitim mitovima i književnim tekstovima. Beskrajno inventivna antička mitologija nudi dve različite varijante priče o tome kako je Kasandra postala vidovita. Poznatija je varijanta po kojoj se Apolon zaljubio u odrastajuću devojku kad je video kako spava u njegovom hramu. Obećava joj da će posedovati proročanski dar ako mu se poda. Kasandra najpre lakomisleno na to pristane, a kad je Apolon obdari vidovitošću, ona se uplaši boga i odbije njegovu prošnju. Razljućeni Apolon okrutno joj se sveti: od devojke izmoli nevini poljubac i pljune joj u usta čime je osuđuje na to da njenim proročanstvima niko nikada ne veruje.
Među književnim uobličavanjima ovog mita svakako je najpoznatija Eshilova Orestija: Kasandra je jedan od središnjih likova prvog dela ove dramske trilogije koji se zove Agamemnon. Ova tragedija scenski pokazuje Klitemnestrinu osvetu mužu Agamemnonu koji je žrtvovao njihovu kćer Ifigeniju da bi podigao vetar i napunio jedra grčkog brodovlja na morskom putu prema Troji. Kad se Agamemnon posle deset godina kao pobedonosni vojskovođa vratio iz trojanskog rata, Klitemnestra uvlači u klopku njega, a zajedno sa njim i trojansku kraljevnu Kasandru koju je kući doveo kao ratni plen, kao robinju i naložnicu. Pošto je Kasandra proročica, vidovito naslućuje smrtnu klopku: potresne su poslednje reči kojima nesrećna princeza, ta "laka žrtva", progovara o ljudskoj sudbini da "nesrećnima ime briše potez vlažnog sunđera".
Etički impuls za moje dramsko opevanje Kasandrinog lika vezan je za opsadu Sarajeva koju sam i lično doživeo. Zar Kasandra, trojanska proročica, koja je bila osuđena na žalosnu sudbinu da niko ne veruje njenim proročanstvima, nije slična današnjim intelektualcima koji uzalud podižu svoj glas, ali niko ih ne čuje? I zar nije sudbina Troje, koju je Kasandra prorekla, arhetipska praslika sudbine Vukovara, Sarajeva, Groznog i drugih gradova današnjeg vremena koji su doživeli opsadu i krvavo rušenje? Zar je pri poređenju preciznih opisa okrutnog ratovanja u Homerovoj Ilijadi i današnjih televizijskih snimaka masa zverski ubijenih civila još moguća utešna iluzija da Troja spada u nasilni arhaični svet, dok bi mi trebalo da živimo u civilizovanom, kulturnom svetu?
Tragediju u stihovima Kasandra većinom sam zasnovao na pripovedačkom okviru poznatog mitološkog predloška. Najveći odmak, koji je ujedno i moj skromni autorski doprinos reinterpretaciji mita o Kasandri, u mojoj tragediji dešava se na kraju: posle svega stravičnog što je doživela, Kasandra Agamemnonu (jedinom muškarcu koji veruje njenim proročanstvima) prećutkuje ono što zna o njegovom (i svom!) skorašnjem krvavom kraju da bi ga tako uvukla u klopku i osvetila mu se za propast Troje. Naravno, to istovremeno znači da se Kasandra svesno odlučila za smrt, tako reći za samoubistvo. Ali poslednje noći pre iskrcavanja na obalu Peloponeza Agamemnon i Kasandra doživljavaju ljubavni susret kad spoznaju da su jedno drugome jedina preostala mogućnost ljudskog života: Agamemnon, ubica vlastite kćerke i pobedonosni vojskovođa, koji je odgovoran za masovna ubistva, vidi u Kasandri jedinu mogućnost mirnog života, a Kasandra posle svih nasilja i poniženja, koje je doživela, vidi u Agamemnonu jedinu mogućnost da se realizuje kao žena. (Je li moguća ljubav na pragu smrti? Ili je to uopšte jedina moguća ljubav?)
Kasandrina tragičnost povezana je sa njenom proročanskom misijom. Kad se u poslednjoj noći pre iskrcavanja "dogodi" njihovo neočekivano ljubavno zbližavanje, Kasandra gubi svoju proročansku moć: više ne vidi jasno budućnost, njena upozorenja, pomoću kojih želi da sačuva svog ljubavnika, pogrešna su, što ima za posledicu Agamemnonovu i njenu smrt. Smrt koja se događa kao što je bilo prorečeno već od samog početka: ispod Klitemnestrine sekire. Sudbina uređuje svoj tok: tragični kraj je neizbežan i u mojoj Kasandri događa se kao i kod Eshila. Samo na trenutak blesnula je svetlost ljubavi, iluzija mogućnosti srećnog života. Potom se svet ponovo zatvara. Tragičnost moje interpretacje ove mitološke priče je, dakle, u tome što Kasandra gubi proročansku moć u trenutku kad postaje žena, kad se očovečuje, a gubljenje proročanskog viđenja omogućava da Sudbina (za koju se na trenutak činilo da će u svojoj neizbežnosti izneveriti) ide do kraja svojim tragičnim putem. Tragična ironija moje Kasandre leži u protivrečnosti Erosa / ljudskosti sa jedne strane i proročanske moći sa druge strane. To što se Kasandrina životna priča nesrećno preokreće baš zbog ljubavi, nije nimalo slučajno: Eros je otvorenost prema Drugome, otvorenost koja u istom dahu označava krajnju ranjivost tela i srca. U Erosu grlimo smrtnost kao svoju ljudsku sudbinu.
U Ljubljani je Kasandru dobro primila mlada, pre svega studentska publika, dok su je intelektualci i pozorišni profesionalci u velikoj meri odbacili; između ostalog bio sam i meta najciničnijih i najpodsmešljivijih napada što sam ih ikada doživeo. Ovaj prezir intelektualnih i pozorišnih krugova najpre me je iznenadio i pogodio, a onda sam s obzirom na silovitost otpora shvatio da sam Kasandrom pogodio neuralgičnu tačku: ovi "profesionalni Slovenci" nažalost pogrešno su ubeđeni da nisu imali ništa zajedničko sa Jugoslavijom i Balkanom, a da o tragičnim ratovima i ne govorimo; istovremeno se na psihološkoj ravni strašno boje emocionalne otvorenosti, ljubavi. Kombinacija dve neuralgične teme - rata i ljubavi - zbunila je ove sterilno čistunske Slovence. Pre gostovanja u Ateljeu 212 plašio sam se da će beogradska publika negativno reagovati na prizore ratnih grozota: mada je dramska radnja bila situirana u mitološke daljine i izražena poetskim jezikom (stihovima), bilo je očigledno da sam ove prizore napisao na osnovu događaja tokom jugoslovenskih ratova. Beogradska publika je reagovala upravo obrnuto, sa velikim razumevanjem i potresenošću. Mada je režiser Jovanović u skladu sa svojim uživanjem u spektakularnosti promenio ton cele tragedije i prizore trojanskog rata režirao kao farsu, a poslednji, peti, najtragičniji čin (ljubavni susret Agamemnona i Kasandre) skratio do shematičnosti, publika u Ateljeu 212 shvatila je da je tu reč o utopijskom pitanju o mogućnosti ljubavi i zajedničkog života među neprijateljima, da je reč o problemu nas samih, o pitanju: šta sad, posle rata?
Ovo gostovanje ljubljanske Drame iskoristio sam za posetu Beogradu. Posle trinaest godina! Sa velikom tremom ponovo sam posetio "svoju" odnosno Borkinu kuću u ulici Mladena Stojanovića 4. Borka Pavićević me je primila sa velikom toplinom, gostoljubivošću i razumevanjem značaja ove kuće za moju ličnu istoriju i moju emotivnu mapu: ponovo sam udisao vazduh te kuće, svog izgubljenog raja... Lep je bio susret sa bratancima Janezom i Stankom i njegovom ženom Senkom. Na ulici sam se upustio u razgovor sa svojim nekadašnjim susedima, i sa ocem devojčice Merime u koju sam kao dete bio toliko zaljubljen. Sa prijateljem Milanom Đorđevićem krasno sam se zapio. Ali potpuno me je porazilo ritualno hodočašće u Lisičji potok: do studenca više nisam mogao da dođem jer je sa jedne strane bio potpuno obrastao visokim žbunjem, a sa druge strane su ga zazidali vilama, srednjevekovnim gradovima i haciendama koje su kao "divlju" gradnju podigli novokomponovani bogataši. Činjenicu da je studenac moje mladosti bio zatrpan turbo kičom kriminalne elite shvatio sam kao metaforu za sve što se dešava sa Beogradom i Srbijom. (A inače ni postsocijalistička Slovenija nije u tom smislu bitno drugačija, samo što su pojavni oblici turbo kapitalizma donekle obazriviji, manje bahati.)
Ovo iskustvo mi je drastičnom jasnoćom pokazalo da se sveto mesto mog pamćenja menja do neprepoznatljivosti. Sa druge strane sam poslednjih godina sve više shvatao da zaboravljanje nije samo pasivan, nego i aktivan proces: još uvek sam se tačno sećao nekih ulica, ali ne i njihovih imena. Strašan je osećaj da sam nešto bitno zaboravio, a još strašniji je "zaborav zaborava" , kako bi rekao Hajdeger, samo što se to dešava već s one strane svih osećanja: ko zna koliko ulica i lica sam zaboravio na taj najtemeljitiji i dubinski način - tako da se uopšte više ne sećam da su ikada bili deo mog života?! Zato sam pre više godina zamolio Milana Đorđevića da mi pošalje plan Beograda: sad često zurim u njega i sričem znana i neznana imena ulica. Poznata imena ulica uvek me ispunjavaju toplinom:"Te dobre, stare ulice!" A kod nepoznatih imena obuzme me neprijatna sumnja: je li reč o zaboravljenim imenima ulica, koja sam nekada poznavao, ili možda o novim imenima kod čega postoje dve mogućnosti - da se stvarno radi o novim ulicama ili pak o novim imenima starih ulica što je posledica postkomunističkog čišćenja prošlosti i pamćenja (koje eto ponavlja veliku čistku toponima i uličnih imena koju je sebi dozvolila komunistička revolucija)? Ovaj plan je porazni dokaz užasnog napredovanja zaborava: broj imena ulica, kojih se još sećam, suzio se kao ostrvo što ga neprestano zapljuskuje narastajuće more zaborava. (O ovim mučnim pitanjima govore pesme Zaborav i Zaborav zaborava iz zbirke Odjek.)
Pa i ovaj kratki zapis je jedan od mojih očajničkih pokušaja da od zaborava spasem krhotine sećanja na moj Beograd, na moj "zavičaj", na grad koji mi znači više od svih drugih gradova na svetu.
Beograd, moj Beograd!
Ovaj mogući naslov mog zapisa-sećanja, koji sentimentalno zvuči, čujem zapravo na srpskom jeziku koji pored šest slovenačkih padeža poznaje još jedan - vokativ: Beograde, moj Beograde! Vokativ ovom uzviku daje intimnost oslovljavanja sa ti, onu intimnost koju slovenački jezik postiže dvojinom, čudesno arhaičnim gramatičkim oblikom za dve osobe ili stvari.
I u unutrašnjem sluhu odzvanja mi pesma koju smo pevali u dečjem horu:

Beograde, Beograde,
na ušću dveju reka
ispod Avale!...

Beograd, beli grad na ušću dve reke, Save i Dunava, ispod planine Avala...
Ovaj tekst-sećanje pišem blizu alpskih izvora reke Save, kod izvora svog maternjeg jezika. Moje reči teku tokom Save ... nasuprot toku vremena... prema mestu mog rođenja...

sa slovenačkog preveo
Milan T. Đorđević