Vida Ognjenović [1]

ODBRANA POEZIJE

Sarajevske Sveske br. 03 [2]

Jedan moj prijatelj, pravnik po struci, ozbiljan čitalac književnosti, posebno poezije ( i to na raznim jezicima), uz to od onih ljudi koji pasionirano znaju sijaset začudnih pojedinosti iz svih oblasti, a ponajviše iz literature i istorije, smatra da je razumevanje poezije osnovno merilo intelektualne predispozicije kod dece, a zrelosti kod odraslih. Na primedbe da današnji čovek ima mnogo načina da nadoknadi nečitanje, on odmah započne svadju. O čemu vi govorite, nepismeni ljudi su stvorili tomove književnosti, koju mi polupismeni nismo u stanju da pročitamo. Samo, agresivni homo novus, TV adikt, podbuo od genetski dopingovane hrane, čitanje literature shvata kao stvar dokolice, ili čak izvesne izgubljenosti i mekuštva! Moj prijatelj je, zapravo, čitač poezije koji je tu disciplinu doveo do ličnog virtuoziteta. Njegov način raščitavanja referencijanih podataka pesme i njihovog odnosa i pažljivo osluškivanje unutarnjeg metaforičkog poetskog pulsa nalik su načinu na koji, recimo, Brodski tumači stih po stih Odnove pesme "Septembar 1939", ili Pol Oster Celanovu pesmu "Largo", prateći svaku pojedinost, od izbora pojedinih izraza, preko rime, pa do istorijskih, društvenih i poetskih referenci, znajući da je gnomičnu osetljivost poetskog značenja najlakše narušiti pogrešnim čitanjem..
Kad god se sastanemo, on unakrsnim propitivanjem iz lektire proveri registar moga interesovanja za prave književne, a pre svega poetske ideje i paradigme, odnosno, kako on to u šali kaže, da nisam posustala u čitalačkoj efikasnosti. Obično na ispitu izgubim na poene, jer se nagadjanja i pluralizam pretpostavki ne uvažavaju, baš kao ni moje odbranaške tvrdnje da njegovim pitanjima nedostaje smisao iz konteksta i da to naš razgovor pretvara u kviz, pa se samo slučajem može pogoditi pravi odgovor.
Ako izuzmem nekoliko svetlijih trenutaka, moj ukupan skor na tim brojnim ispitima je prilično nizak. Ipak nastojim da nikad ne izostanem kad je prilika za ove naše stihomitije, koje on zove odbranom poezije, a njegova žena, takodje pravnik, čitalačkim duelima. Kao moj navijač u raspravi, ona me štedro brani, mada to izvodi gotovo uvek istim rečima: pa ne mogu svi sve da znaju. Na to redovno usledi moj prigovor da tom tvrdnjom ona, u stvari, svoga muža proglašava za genija (što, prvo, možda i jeste njen cilj, a zatim nije ni netačno), i zato nije sasvim jasno kome zapravo sekundira.
Ni te, ni druge naše primedbe njega, medjutim, ni najmanje ne kolebaju, već odmah pošto na brzinu preletimo preko uobičajenih tema o tome šta čitamo, šta se zbiva, gde su nam poznanici i prijatelji, i kako se živi, počne baražno preslišavanje.
Ko je optužio dvadeseti vek da bi dao deset Puškina za jednu mašinu? Ne znam. Cvetajeva, u pismu Ani Teskovoj. A oslušnite dobro ove stihove: "Milosti ne očekujte! /U ovom najhrišćanskijem od svih svetova/ Pesnici su Jevreji"... Čiji su? Celanovi. Ne, nego Cvetajeve, iz "Poeme kraja", objavljene 1926, u Antologiji ruske poezije izdatoj u Pragu. Celan je, medjutim, uzeo ovaj poslednji stih: pesnici su Jevreji, za moto svoje pesme : "I sa knjigom iz Taruze". Možda vas je to podsetilo na Celana. Ne, nego mi je intonacija stihova zazvučala sasvim celanovski, ali možda je to samo onaj prvi, varljivi utisak...
A ko je rekao: "Stvarnost ne postoji, nju treba istraživati i osvajati"? Cvetajeva. Ne, Celan. Meni to više liči na Cvetajevu. E, pa, žao mi je.
A šta mislite, da li je Celan preveo njenu "Poemu kraja" na nemački? Verujem da jeste. Znam da je prevodio poeziju sa ruskog: Mandeljštama, Bloka, Majakovskog, Hljebnjikova. Logično bi bilo da je on prevodilac i ove pesme iz koje je uzeo stih za moto. Pogrešna pretpostavka. Iz te praške antologije Celan je prepevao samo Jevtušenka, njegovu poemu: "Babij Jar". Od Cvetajeve ni stiha, i ovaj moto je prosto ispisao na ruskom, čak je tvrdio da su stihovi Cvetajeve neprevodivi. U tome se prilično slažem s njim, kažem ja, u nadi da ćemo skrenuti razgovor na prevodjenje poezije, gde bih možda imala nekih izgleda. Ali ste ipak verovali da je Celan prevodio njene pesme, vraća me on na grešku. Ne, mislila sam samo na "Poemu kraja"...
A ovi stihovi: "Ja prapal, kak zvjer zagonje./ Gdje-to ljudi, volja, svjet,/ A za mnaju šum pagonji,/ Mnje naružu hadju njet..."? Pasternak: "Nobelova nagrada", prva strofa. Jeste.
Sećate li se pesme "Reči" Silvije Plat? Ne. Kako to da se ne sećate? Ne verujem da biste zaboravili takav savršen moderno izlomljeni katren, to je iz njene prve zbirke "Kolos". Počinje ovako: Sekire/ Posle čijih udara odjekuje šuma/ A odjeci/ Odjeci galopiraju / iz centra kao preplašeni konji... ". Kažite do kraja, ne znam tu pesmu. I on onda izrecituje sve četiri strofe, a onda priča o tome kako kod pesnika koji tek počinju možete prepoznati da li su čitali Silviju Plat, jer je, oni koji jesu, tako nespretno oponašaju, naivno, prazno, bez njene divlje metafore iznenadjenja. U stvari, možda to čine i nesvesno, što je dobro, jer to jeste pravi kontinuitet poetskih paradigmi.
Ko je za Cvetajevu rekao da najčešće pesmu počinje visokim C? Da nije Pasternak? Ne, nego Ahmatova. Brodski to citira u jednom eseju o prozi Cvetajeve i misli da se to može reći i za njene pripovetke i druge prozne napise. A, da, sećam se tog eseja u knjizi Manje od jednog, mada, ako mene pitate, ja bih to ponajpre rekla za njena pisma. A šta mislite da li je to pomalo zajedljiva opaska, onako dva pesnika malo peckaju trećeg? Ne bih rekla da je tako, jer Brodski, naprotiv, tim citatom potkrepljuje svoju hvalu preciznoj reskosti Cvetajeve u najavnom intoniranju pesme ili priče, kojim ona iz punih pluća poziva u unutrašnji poetski vrtlog, čistim tonom, za kakvim pesnici tragaju ispisujući na stotine strofa, ali ga mnogi nikad ne dostignu. Ipak, nastavlja on, ja mislim da je Ahmatova u ovom slučaju palacnula jezikom i uputila drugoj poetesi malu, ali ne baš naivnu kolegijalnu pesničku žaoku. Ne bih se složila, jer ja mislim da je malo ko tako u stanju da prepozna i ceni dobrog pesnika kao drugi dobar pesnik.
Da, ima pravi primer i za to, recimo Rilke. Zna se da je on čitav mesec decembar, 1913, proveo sedeći za pisaćim stolom a da nije napisao ni slova. Čitao je od korice do korice sabrana dela jednog velikog nemačkog lirika. Nisam znala. Da, da, izlazio je predveče sam, da se prošeta, pa kad se sasvim smene dan i noć, vraćao se u sobu i nastavljao da čita do pred samu zoru. Za sve to vreme jedva da je i sa kim reč progovorio. "Nisam ni za trenutak mogao da izadjem iz njegove poezije, pisao je prijateljici Mariji Taksis, tako me obuzeo i zatvorio u svoje rime. Dobro je što ovo nisam uradio ranije, kad mladi ljudi gutaju nasumice stihove, jer on je meni upravo sad bio potreban, da me ova njegova nevidjena poetska erupcija izbaci iz moje čamotinje". Šta mislite, koga je čitao? Možda svog omiljenog Helderlina, mada se čudim da ga je tek tada... Nee, Helderlina je znao napamet već kao dečak. To je bio Klajst.
Sećate li se koja američka pesnikinja često u svojim stihovima pominje besmrtnost i tu reč uvek piše velikim slovom. Ne znam. Da nije Plat? Nee, već njena mnogo ranija prethodnica, Emili Dikinson. A, da, znam jednu strofu: "Dvaput se prekide moj život pre no što kraj mu bi/ ostaje da vidim hoće li Besmrtnost označiti prekid broj tri "...
A da li znate da je omiljena Jejtsova pesnička tema Vizantija. A ja mislila ostrvo na jezeru Inisfri, kažem ja, nasumice. Ni govora. O tom ostrvu ima ciglo jednu pesmu, a o Vizantiji četiri. Znate li ijednu njegovu pesmu o Vizantiji. Ne, ne mogu da se setim. Jedna od njih, čuvena poema: "Jedrenje u Vizantiju" počinje stvarno zanimljivom eksklamacijom: "Ne, to nije zemlja starih ljudi"... Kao da brani Vizantiju od naše predstave o njoj. Kako to mislite? Pa tako, kad se kaže Vizantija, nama odmah padaju na pamet sedobradi starci, svetitelji sa starih ikona, zar ne. Niste skoro čitali Jejtsa? Nisam.
Kad dospem u takav tesnac, kao gubitnica, obično menjam temu, birajući teren podatniji za pretpostavke, što se ubrzo pokaže kao slaba strategija, jer odmah, već na početku sledeće deonice, izgubim hrpu poena, recimo odgovorom da je Čikago kad je osnovan, 1833, mogao imati oko dvadesetak hiljada stanovnika, pri čemu saznam da ih je bilo svega četiri stotine, odnosno tačno pedest puta manje nego što sam mislila, što nije baš neznatna razlika.
Moj prijatelj u našim razgovorima pravi ponekad vrtoglave asocijativne zaokrete od jedne do druge pesničke začudnosti, ili preskoke iz epohe u epohu, iz jedne književne vrste u drugu, ali on to izvodi sa preciznošću hemičara koji upravo tu pred vama dokazuje da se voda stvara od pravilno razmerene smese vodonika i oksigena. I zato je neodoljivo zanimljiv. Kao posvećen čitalac on se najviše plaši da mu ne promakne kakva fina značenjska čestica u brzini čitalačkog prihvatanja podatne celine, zato pesmu raščlanjuje da bi joj se što više približio, da bi je lepše razumeo, čuvajući se da ne povredi prirodu njenog čuda. Verujem da su i ovi naši razgovori jedna vrsta ponovnog pročitavanja.
Jednom sam, a bilo je na okupu veće društvo, ipak uspela da mu namestim dosta uspešnu zasedu, mada nije bila u pitanju baš čista poezija, već više neki podaci, apsurdni kuriozum iz života jednog pisca. Medjutim, toga se dogadjaja ne sećam po toj svojoj osvojenoj prednosti, koja i nije baš dugo potrajala, jer je ubrzo usledilo njegovo žestoko forsiranje reke, kako bi rekla D. U.
Naše nadmetanje te večeri zapamtila sam više po činjenici, za mene i danas neobjašnjivoj, da nisam prepoznala stihove pesnika čije pesme znam od prvih prevoda na naš jezik, a čitala sam ga dosta i na engleskom, na kom su objavljene njegove dve zbirke u više izdanja, i mnogo pesama po raznim časopisima. Uz to, poznanstvo sa tim pesnikom mi je veoma draga uspomena. Zato je ta omaška pomalo stvorila izvesno osećanje krivice kod mene, a i rastužila me veoma. Veče je inače proticalo kao jedna od onih bučnih sedeljki gde se naveliko priča o literaturi i literatama, i da nije moga prijatelja, koji takva posela koristi kao katedru za utvrdjivanje gradiva, slabo bi ko umeo sutradan da kaže o čemu smo razgovarali.
Baš me zanima da li znate kog je poznatog evropskog državnika naslikao Bruno Šulc, i to ne portret, nego čitavu figuru, zapitala sam ga, pomalo iznebuha, prekidajući niz njegovih dotadašnjih ispitivačkih kavalkada o Oskaru Milošu, poetskom pretku poznatog nobelovca, u kojem slučaju nisam tako loše prošla. Pitanje sam postavila mirno, kao sa uverenjem da on to zna, samo ga tek podsećam da i ostali čuju. Ako mislite na to da je nekoga od njih predstavio kao karikaturu, u liku kakve mitske nakaze na svojim fantazmagoričnim kompozicijama, onda je to mogao biti bilo ko. Ukoliko nije sam Šulc naveo ime, u šta sumnjam, znajući koliko je bio zastrašen, ne može se sa sigurnošću odrediti na koga je ciljao.
Ne, ne, mislim na državnika koga je doslovno naslikao, čak potpuno realistički! Možete li da se setite, upitala sam ponovo, oponašajući njega u takvim prilikama. Gestom je, sa malim okolišanjem, ipak označio da ne zna.
Staljina, rekla sam hitro, bojeći se da se nekako ne doseti. Josipa Visarionoviča Džugašvilija. Naslikao ga je u natprirodnoj veličini preko celog zida Doma kulture u Drohobiču, dok je taj gradić, 1939, kratko bio pod sovjetsko-ukrajinskom vlašću. Gestapo je posle prekrečio to umetničko delo, a Šulc je izjavio da je prvi put u životu bio srećan što mu je uništen jedan rad. Medjutim, nije ni NKVD bio zadovoljan tim slikarskim ostvarenjem, samo iz drugih razloga.
A da li biste mogli da pogodite šta im se to nije dopalo i zbog čega je Šulc saslušavan u sedištu NKVD-a i strogo opomenut za neprijateljsku delatnost? Pošto nije bilo tačnog odgovora, ja sam, s mnogo žara, nastojeći da postignem usijanje moga prijatelja pri tumačenju začudnih podataka, izložila taj zaista bizarni slučaj. Poljski pisac i slikar, Jevrejin, Bruno Šulc, saslušavan je i ukoren kao ukrajinski nacionalista, a to inkriminisano osećanje "ispoljio je" radeći na ukrašavanju sovjetskog Doma kulture, tako što je, prema optužbi, dočaravajući lik i figuru Generalisimusa, preterano upotrebljavao izrazito nacionalne boje Ukrajine, što se u tom trenutku i na tom mestu, smatralo opakom neprijateljskom delatnošću.
Moje osećanje trijumfa je tog trenutka bilo prilično podjareno reakcijom prisutnih, koji su inspirisani ovom magritovskom pričom, naširoko pametovali o tome kako se takve nezamislive kombinacije terora, ludila i komike, mogu naći isključivo tamo u galicijskom trbuhu Evrope ili, recimo, kod nas, na nesretnom, izlu|enom Balkanu, gde je sve osim čuda neobično.
Inače, bilo mi je intimno jasno da ova moja pobeda samo označava činjenicu da moj prijatelj još nije bio pročitao knjigu Ježija Ficofskog o Šulcu, iz koje sam ja sve ovo saznala, a kad je pročita, imaće materijala za više ovakvih seansi.
I onda je nakon opšteg žagora o ludilu i bestijalnosti, za koje imamo u bliskoj nacionalnoj istoriji toliko primera, krenulo ono forsiranje reke, kako bi rekla D. U. Ne treba ni da naglašavam da je u toj akciji moj prijatelj briljirao, a ja prilično teturala po ringu i rušila se u konopce. Forca je bila takva da sam grešila i u stvarima koje inače odlično znam. Nisam se setila da je filozof ideja, koga mnogo i rado čitam, Ajzaja Berlin, uporedio u jednom eseju Pasternaka sa Virdžinijom Vulf, rekavši da su oni na sličan način uspevali da začaraju sagovornika i da mu tako uzvitlaju duh da ovaj zaboravi na stvarnost, na sve oko sebe i potpuno se prepusti njihovoj čudesnoj, katkad i opasnoj, priči. Prepoznala sam stihove Kavafija, koje je preveo J. Hristić, ali sam pomešala Vistan Hju Odna i Eliota, dva, što bi se reklo, pesnička antipoda. Sa našim pesnicima bih bolje prošla, ali ih je on, znajući to, vešto izostavljao, iako sam ja uporno navraćala vodu na to vitlo. Za pesmu Ezre Paunda, ne sećam se više koju, rekla sam da je ili njegova, ili Roberta Frosta, što je (priznajem, s pravom) ocenjeno kao blasfemija.
No, nisam mnogo hajala za omaške, neke sam čak smatrala duhovitim, možda sam ih namerno pravila, pitanja su mi bila veoma izazovna, mešali su se i drugi gosti i sve dok nisam napravila previd koji me zaista rastužio, veoma mi je prijala živahna i pomalo haotična atmosfera večeri.
Ne znam šta me je još sve pitao pre toga, u pamćenju mi je jedino ostalo to da je u jednom momentu sa police uzeo nekoliko papira, pročitao jednu pesmu i uporno tražio da kažem ime autora. Obično čim ja, ili neko drugi kome se obrati, ne zna odgovor, on se, brzinom vidre, baci na tu temu i objasni je u tančine. Ovoga puta je pročitao još jednu, pa ponovo prvu pesmu, naglašavajući stih po stih: Otrovni dim senki nadire/ ispod drveća, iz trave se vijuga/ Leto sa svojim uobraženim usijanjem/ Izigrava ubicu i palikuću...
I onda sam ja za stihove Pilinskog rekla da su Georga Trakla.
Nisam se rastužila zbog prirode same greške jer, na kraju krajeva, možda ta dva poetska toka i nisu toliko udaljena. Obojica su izašla iz panonskog spleena. Obe pesme koje je pročitao neodoljivo su me vukle na ritam Traklove "Melanholije": Plavičasta senko, o tvoje tamne oči,/ koje u mene zure iz prošlosti...
Ni moj prijatelj nije bio mnogo napadan, čak me pomirljivo podsetio da je upravo od mene dobio časopis sa pesmama Pilinskog, i tada prvi put čuo za njega. Ražalostila sam se zbog toga što smatram da sam tog trenutka pomalo izneverila neke, meni tako važne uspomene.
Dobro se sećam pesnika Janoša Pilinskog. Dolazio je nekoliko godina zaredom u Beograd, na Oktobarske susrete pisaca. Moj dragi prijatelj, Danilo Kiš, koji je preveo dosta njegovih pesama, upoznao me s njim, nekad, čini mi se, sredinom sedamdesetih. Slušala sam ga kad je čitao na književnoj večeri, sedela s njim za stolom, razgovarali smo, ćutali. Bio je mršav, gotovo proziran, svetle kose i puti, sjajnih očiju i neobično tih. Ta njegova stišanost je naročito bila uočljiva sred naših galamdžijskih kafana i književničkih nadvikivanja. I pio je nekako skoncentrisano, bez razmetljivosti, idući što brže ka rezultatu, kao da se plašio da će ga neko u tome naglo prekinuti na pola puta. Za njega je književnica Agneš Nadj rekla da je u hodu mračnim peštanskim ulicama pedesetih godina izgledao kao "progonjena legenda". Tako je delovao i u Beogradu, nekako izgubljen i sam u društvu temperamentnih pripadnika novog, bučnog književnog talasa. Smešio se i pio. Kao da je već uveliko slutio izvršenje svog stiha: "Zemlja će me izneveriti/ uzeće me u svoje naručje/ ostalo je čar..."
Pamtim kako smo Danilo i ja, idući ka redakciji časopisa Delo, kud je on nosio rukopis prevoda jednog ciklusa pesama Pilinskog, zastajali na ulici i naizmenično glasno čitali te stihove zaista s uživanjem. Mislim da pesma o usamljenom vuku nija bila medju njima. Nju sam ja pre nekoliko godina prevela sa engleskog, za jednog mog studenta, koji ju je recitovao na završnom ispitu iz glume.
I, eto, nisam prepoznala stihove Pilinskog. Možda zato što ih je čitao neko drugi, na svoj drugačiji način.
Moj prijatelj, pravnik, i ozbiljni čitalac poezije, tvrdi da se to desilo zato što stihove Pilinskog odavno nisam imala u rukama, a po njegovom mišljenju, bolje reći – zapovesti, pesme treba čitati, kao što slušamo muziku, po ko zna koliko puta istu kompoziciju. Čitanje poezije je, kako on kaže, njena jedina prava odbrana od profanog, a to je naša dužnost.
Mi sad ne živimo u istom gradu, ali se često dopisujemo, što znači da ispitivanje traje. Nedavno mi je odgovorio da nije znao čija je pesma "U stanu pesnikinje", iz koje sam navela nekoliko stihova početne strofe: "Tu je živela u svojoj metastazi/ tiha, skupljena, povazdan gledala/ u gornjim uglovima mreže/ čuvala ih, negovala/ kao dobre metafore"...
Odmah sam mu javila: autor je Milovan Marčetić, zbirka "Ratno ostrvo", izdanje Otkrovenje, Beograd, 2000. Obavezno pročitajte.
Očekujem odgovor.