Marta Frajnd [1]

U POTRAZI ZA IZGUBLJENIM MEDITERANOM

Sarajevske Sveske br. 02 [2]

Pre više od tri decenije, decembra 1971., izvedena je u Narodnom pozorištu u Beogradu Terasa, poslednja od pet drama Jovana Hristica. Tim delom on se oprostio od drame i posvetio se drugim književnim žanrovima. Ove godine Hristic je uredniku predao zbirku "istinitih prica" Terasa na dva mora i sa njom se oprostio od književnosti i života. Kao ni sve drugo u Hristicevom stvaralaštvu, pojam terase nije slucajno odabran i nosi u sebi odredenu simboliku. Terasa je mesto širokih vidika, otvoren prostor sa koga onaj ko hoce i ume da posmatra život oko sebe može dalje i bolje da vidi i sedeci na njoj da razmišlja i pripoveda o onome što je sagledao. Upravo to Hristic cini u ovoj zbirci. Prividno lako i vedro kazivane, glasom utišanim i isprekidanim cutanjima koja se u tekstu skoro fizicki osete, to su prave pripovesti kakve se pricaju na terasama pored ili iznad mora, u smiraj dana, medu prijateljima i srodnim dušama. Jedinstvo osecanja koje se gradi izmedu autora-naratora i sagovornika unutar price, ili citaoca koji se popeo na Hristicevu terasu, lišava te istinite skaske nepotrebnih reci, suvišnih objašnjenja i bilo kakvog oblika retorike. Jednostavnost i smirenost Hristicevog tihog pripovedanja imaju nešto od magijske privlacnosti mirne, plavetne i prozracne površine mediteranskog mora koje se pruža od terase u nedogled.
Ali kao što Mediteran krije ispod glatke površine svojih voda neobicno bogatstvo života, mnoge mracne tajne, opasnosti i tragedije do kojih treba roniti duboko da bismo ih pronašli, tako je i Hristiceva proza puna znacenja, slika, secanja, literarnih i filozofskih reminiscencija koje pažljivi citalac - ronilac polako otkriva uranjajuci u prozu "istinitih prica". U tom bogatstvu Hristicevog mora osecanja se prelivaju kao boje: od straha i zebnje do uživanja u lepoti i svetlosti, od ponosa do stida, od oduševljenja do tuge, a blaga ironija koju pisac zadržava prema svima njima nikad ne dopušta da boje koje se menjaju i stapaju postanu prejake i uvredljive po osecanje anticke mere i ravnoteže koje prožima Hristicevo pripovedanje. Isto se dogada i sa apstraktnim, književnim, umetnickim ili filozofskim razmišljanjima koja se prirodno preplicu sa doživljenim osecanjima i koja su, sa izuzetkom potresne pripovesti o Bodlerovom placu, sva vezana za svet Mediterana i njegovog okoliša. Dve su konstante u tom stalnom prelivanju misli i osecanja koje podseca na igru svetlosti i senki na površini mora. Prva je Mediteran u najširem smislu reci - ne more, ne geografski pojam, nego svet okrenut na dva i više mora, zasnovan na vrednostima ustanovljenim još u doba anticke Grcke, obasjan nekom cudnovatom svetlošcu i onda kada ga prekrivaju oblaci, magla ili noc. Druga je svest o trajanju i povezanosti unutar tog sveta, kroz vreme i istoriju, kroz odnose pojedinacnih života i života ljudskog roda uopšte, kroz smenjivanje stvarnog i cudesnog. A to sve cini složenu, neraskidivu i nedokucivu celinu koja se može opisivati, analizirati, doživljavati mentalno ili culno, ali se nikad ne može sasvim spoznati.
Na putovanju kroz ovo trajanje stalno nas prate, prisutni u slikama ili citatima, veliki i mali bogovi antickog sveta koji su u pišcevoj svesti kameni medaši u životu i civilizaciji Mediterana. Oni nam pomažu da otkrijemo suštinu kljucnih pojmova zbirke a nacin na koji to cine najlepše nam prikazuje kratka i jezgrovita prica "Vece u Olimpiji". Ona može da posluži kao model po kome je uoblicavan najveci broj prica u zbirci. Prvi utisak koji u njoj dobijamo, kao mirna površina mora, je secanje na obilazak grckih starina, putovanje, letovanje. A onda pojava malenog stada ovaca pracena zvukom klepetuša budi asocijacije na grcku mitologiju i uspostavlja most izmedu prošlosti i sadašnjosti, realnosti i onostranog, culnog (toplota, zvuk, okus viskija) i duhovnog (mitološkog, filozofskog) te citalac izranja iz ovog kratkog teksta svestan da je ispod njegove površine otkrio nešto što mu je obogatilo dušu. Tako se i u drugim "istinitim pricama" citalac jednostavnim recima uvodi u pripovedanje, odnosno, da ostanemo unutar slike Mediterana, navozi se na pucinu. Potom ga Hristic brzo i lako uranja u more naracije da bi iz njega isplivao na drugu obalu, uvek razlicitu, obogacen raznolikim osecanjima i saznanjima koje je u toku ronjenja prikupio na dnu mora, kao prelepe školjke. »ar citanja "istinitih prica" leži delimicno u tome što, kao ni ronioci, citalac nikad ne zna gde ce izroniti i šta ce na dnu mora pronaci.
U prvoj grupi prica, posvecenih uspomenama na Lastovo i cudesan, beskrajan svet riba, ribara, mreža i brodova, blago koje ronilac izvlaci sa dna Hristicevog mora je osecanje sklada koji postoji izmedu prirode i coveka spremnog, tacnije receno dovoljno hrabrog, da živi u svakodnevnom dodiru, prijateljstvu ili sukobu sa silama koje je sacinjavaju i odreduju naše živote i onda kada smo toga svesni i onda kada, živeci daleko od nje u svetu koji smo sami stvorili, više ne cujemo njene glasove. Lepota tišine na moru, lepota svakog pokreta koji se cini da bi se na moru plovilo, ribarilo, ili naprosto uživalo, su one divne školjke koje iznosimo sa sobom iz dubina Hristicevih prica. Ali kada ih na obali, na svetlu dana i racionalnog razmišljanja opet pogledamo, pocinjemo da razaznajemo na njima tamnije i složenije boje doživljaja koji nam je ispripovedan. U pricama "Najlepši trenuci u životu", "Glavat", "Tajanstveno ostrvo" i "Dve price o ribarima" pojavljuju se, narocito u "Glavatu", osecanja duboke anksioznosti u suocavanju coveka sa prirodom, oblikuje se svest o pravom covekovom mestu u prirodnom poretku stvari, samouvereni moderni stanovnik planete svodi se na pravu meru, na cesticu u svemiru divnom ali opasnom, sakrivenom iza zida tišine koji priroda tvori oko njega. To je tišina kojoj je Hristic ovde posvetio i cetiri dragocena bisera iz dubine mora - "»etiri price o tišini". »ovekova samospoznaja i shvatanje prave mere svari dobijaju "istinite", "dokazane" ilustracije u pricama u kojima narator ("Zakasneli poziv") i Kapetan ("Kapetan i njegove gozbe") u jednom trenutku svojih života, a sa njima i citalac, postaju bolno svesni razlike izmedu snova i stvarnosti, iluzije o sebi i drugima i ogoljene realnosti.
Priznanje covekove ogranicenosti i nesposobnosti da živi i dela u skladu sa visokim standardima etike i predstavama koje ima o sebi važan su deo opšte ideje o svodenju stvari na pravu meru koju Hristiceva proza diskretno ali snažno prenosi citaocu. Ono je istovremeno drugi deo dragocenog tovara što ga ronilac iznosi na površinu posle skoka u nekoliko "istinitih prica" objedinjenih osecanjem stida: "Dva ogleda o stidu", "Za šaku smokava", "Jedan cudan susret Istoka i Zapada", "Homer skandalon" i "Bodlerov jecaj". Saznanja prikupljena tokom ovog ronjenja nemaju svetle prelive boja na školjkama nadenim u prethodnim pricama. Ona ovde imaju tamnu boju morskih ježeva i duge bodlje koje citaoca ranjavaju svojom istinitošcu, gorcinom, osecanjem moralnog ili duhovnog poraza zajednice ili pojedinca, spoznajom o tragici ljudskog bitisanja, zabluda i neznanja. "Dva ogleda o stidu" ("Ulicni sviraci" i "U bolnickoj cekaonici") i "Jedan cudan susret Istoka i Zapada" odnose nas u sociološke vode i poražavaju realnošcu onoga što nas stalno okružuje a što necemo da vidimo. Tri ogleda iz ove grupe posvecena su pesnicima i prožeta stidom zbog licnog ili opšteg ponašanja prema njima. Prvi, "Za šaku smokava", licna uspomena na nehoticni "gaf" u ponašanju prema Todoru Manojlovicu (koji je po mnogo cemu Hristicev književni predak) ispunjen je nostalgijom. Drugi, sav u tamnim tonovima, "Bodlerov jecaj", ukazuje na stid koji bi trebalo da su osecali pesnikovi savremenici - kriticari i sudije. Treci, o tome ko je bio Homer i da li ga je uopšte bilo, "Homer skandalon", unosi vedriju notu u Hristiceva razmišljanja o covekovoj nemoci da dosegne istinu. Implicitna poruka o stidu koji bi književni istoricari trebalo da osecaju zbog nesposobnosti da razreše pitanje Homerovog identiteta osvežena je blagom ironijom i podsmehom ljudskoj ogranicenosti.
Ironija i autoironija su važan sastojak u dve završne price u Terasi na dva mora. Poslednja, koja je dala naslov celoj zbirci, sjajno je razvijen model koji smo vec uocili u "Veceri u Olimpiji". Hristic polazi od secanja na realnu terasu i doživljaj podnevnog sunca na njoj, da bi nas putem asocijacija zaronio u jednu od najsloženijih pesama dvadesetog veka - "Groblje kraj mora" Pola Valerija, i na kraju izronio sa sjajnim tumacenjem ove pesme kao dela o onome "što se zbiva u jednom trenutku, u trenutku Podneva". Uz ironicni komentar o sebi kao "priucenom Mediterancu" koji prisvaja pravo da izmišlja svoja tumacenja zato što je "neznalica". Kao jedan od najobrazovanijih pisaca koje smo imali, on ima puno pravo i na dato tumacenje i na vedru autoironiju sa kojom ga izlaže.
Ironija je takode srž pripovesti "Kriticarev san. (Po Servantesu)" koju spominjem na kraju zato što je ona igrom slucaja postala slika mog trenutnog položaja. Kao što je kriticar - narator - Hristic u snu poželeo da, poput popa i berberina u šestoj glavi Don Kihota, sve "knjižurine" baci u vatru, a nije mogao zato što bi vec sledeceg dana morao govoriti ili pisati o njima, i ja sam poželela da sa nostalgijom i pijetetom ostavim na stranu Terasu na dva mora, bez pisanja prikaza, bez analitickog rasturanja prica, samo sa željom da knjigu dam na citanje drugima.
Ali tada me je, kao kriticara u "istinitoj prici", trgla zvonjava telefona i glas Mihajla Pantica sa druge strane žice rece strogo: "Gde je taj prikaz Hristiceve knjige koji ste mi obecali?!". Tako sam ipak morala da napišem ovaj tekst, stideci se sopstvene nemoci da odam pravo priznanje Terasi na dva mora, izbegavajuci kriticke analize, a sve u strahu od skrnavljenja knjige koju imam pred sobom. Zato je ovo samo opis mog doživljaja Hristiceve zbirke za koji bih autora želela da zamolim za oproštaj zbog neveštog citanja. Ali njega je Haron vec prevezao na drugu stranu Stiksa i moj pokajnicki glas ne može da dopre do njega, ni njegov oproštaj do mene.