Milica Nikolić [1]

EVROPSKI KARNEVAL I TRAGIKA SPASENJA

Sarajevske Sveske br. 02 [2]

Bora Cosic je pre deset godina utekao od opšte destrukcije i nasilnih smrti koje su harale oko njega i odupirao se time što nije hteo da dozvoli da mu pridu suviše blizu. U prvom trenutku, branio se "Dobrom vladavinom" ili prustovskom artikulacijom u drugom delu "Dnevnika apatrida". Ali danas se dogodilo nešto drugo. Smrt bliskih ga je oprljila i naterala da joj pogleda u oci. Banulo je ledeno lice nestajanja, mladeg prijatelja, verovali smo neugroženog bolešcu, koji je otišao u tamu nepostojanja zajedno sa svojim radnim stolom, kompjuterom i jedinim svetlom u toj prostoriji, stonom lampom, uz obnarodovanje ništavila na celom spratu utonulom u mrak.
Ne odricem da bi neko drugo oko, nedotaknuto odanim prijateljstvom koje smo gajili prema lepom liku Stojanovica, moglo odmah u ovome videti zrno iz kojeg ce nici novo postojanje - recimo "Mrtvi". O tome Cosic, u predgovoru prvom izdanju ove knjige, objavljenom na nemackom krajem 2000., kaže:

U januaru 2000. umro je moj prijatelj, pisac, u Srbiji, gde se sada tako cesto prosto umire.
Srušio se povukavši za sobom pisaci sto.
Sutradan ujutru napisao sam svoju tužbalicu o tome slucaju. Posle toga je nastala cela jedna knjižica posvecena mrtvim prijateljima i ostalim išcezlima.
Ne mogu da obecam da cu se tako brzo okanuti svoga novog zanata.

Posle "Mrtvih", uoblicena je i druga knjiga pesama - "Irenina soba".
Je li, osim žanrovskog izazova, progovorio i novi egzistencijalni nalog? Je li to donela vita nuova? Snalaženje u novom prostoru i vremenu? Nova deonica njegovog Sein und Zeita?
I jeste i nije.
U jednom pismu upucenom u Beograd upravo pošto su se "Mrtvi" pojavili u Nemackoj (Die Tote, Berlin 2001), Cosic je poslao svoj "Opis jedne decenije":

"Na pocetku rovinjskog exila, u leto 1992, najpre sam se bacio na ono što bilo je kao tema logicno, Pogled maloumnog. Jer ta je knjiga u prvoj verziji upravo stradavala na sarajevskoj lomaci latinicnih izdanja, a osim svega imao sam ideju da joj dodam ono najvažnije, Thomasa Manna, Freuda i Sloterdijka. Tako je moje stranstvovanje zapocelo opisom maloumlja, evropskog, a možda i mog sopstvenog. Ostatak jeseni protice u pisanju Dobre vladavine, knjige eseja o glupim vodstvima pod kojima prošli su nam životi. U zimu 92/93. dodajem mnogo stvari za novu verziju Povesti o Miškinu (posebno tokom rimskih meseci). Prolece 93. nastavlja ove poslove, potom dodatak za Ciriški intervju, Dnevnik generala. Tih meseci radim mnogo za Erasmus: eseji koji kasnije cine Barokno oko. Dnevniku apatrida dodajem drugi deo, verdurinski. Druga rimska zima 93/94. nacinje Privatnu praksu, dodaje još ponešto za Miškina, za Barokno oko. Pocetak 95, u Berlinu: najpre Novi stanar, potom Starost u Berlinu, Privatna praksa, dovršetak Baroknog oka. Jesen 96: Projekt/Kaspar. Silni intervjui. U leto 97, Rovinj: Hamlet pobednik, šekspirska tragedija. Zima 97/98, delimicno u Villa Waldberta, Feldafing, Feldafinški rukopis, mestimicno kao dopuna Novom stanaru, i kao osnov za Carinsku deklaraciju. Jesen 98: u Berlinu radim na Putovodi, išcitavajuci sve objavljene knjige u životu. Dodaci za Starost u Berlinu. Treci deo Dnevnika apatrida, nakon boravka u Beogradu. Prvi meseci 99: Carinska deklaracija. U leto velika okupiranost ratnim stvarima, važan govor na nemackom PENu u Bremenu, govor na berlinskom kongresu o Jugoslaviji; ratni eseji. Nastavak mnogih intervjua, do sada, u berlinskom periodu, preko pedeset. U jesen 99, Civitella-Ranieri kraj Peruge: mali tekstovi koji danas cine knjigu Tkanje; prvi nacrti za Nultu zemlju. Pocetak 2000., posle smrti Stojanovica: Mrtvi, 63 pesme. Odmah po završetku ove, od marta iste godine, Irenina soba, nova sveska pesama. Nulta zemlja, roman. U jesen pocinje serija u Feralu, danas se nazire ta knjiga: Mala povest Evrope. Krajem 2000. pocinje serija u ciriškim novinama, danas je to knjiga Busterov period, beletrizovani eseji.
Tu još dolazi i završni akord za Pogled maloumnog, njegov post-scriptum. Nastao pošto sam obišao stvarna mesta dogadanja u K�snachtu, Sils-Maria i Davosu. Mnogo važnih dodataka za Privatnu praksu, danas definitivno gotovu. Završetak Nulte zemlje. Tridesetak novih pesama, za trecu zbirku. Jesen 2001: pišem novi (kratki?) roman, na osnovu starog teksta od pre pedeset godina, Jedan drugi svet. Sredujem arhiv. Preko 60 naslova."

Vidimo da Cosic i dalje ispisuje svoj dnevnik mišljenja, za koji sam kaže kako se širi kao testo, da beleži svoju mešovitu robu koja se pretvara u metafizicke teme, zapisuje periodni sistem elemenata i, nadasve, razvija odavno zapocetu pricu o karnevalu svoga stoleca.
Tako mi se ukazuju "Mrtvi" i pesme iz "Irenine sobe". Vidim ih kao novi govor o istoriji, o današnjem evropskom karnevalu koji se smešta, na pravi bahtinski nacin, uz tragiku sveta koji nestaje i nastaje, ali i iskaz o vlastitosti, o begu od nekada bliskog mu južnog karnevalskog poprišta. Ne samo to: pred nama je istorija videna ocima Severa u kojima su žive slike istorije Juga.
Kuda se uputio i gde je dospeo sa svojim koferom Bora Cosic, ko su protagonisti njegove nove price, koje su koordinate prostora na kome se obreo u svom bolnickom parku, da bi redigovao svoj život i pomno pratio povorku, bez umora i zasicenja radeci za stranu silu svoje esejistike? I poezije - dodajmo danas.
Središte je svakako Šarlotenburg, uporište pišcevog berlinskog života, nekada samostalan univerzitetski grad, raskršce mnogih pruga, a danas zapadni deo Berlina, ciji nam je crtež Cosic vlastorucno ponudio preko dve spojene stranice "Mrtvih", odnosno "Berlina mojih pesama". Sa svojim trgovima - Savinji, Rojter, Vitemberg (gde je Fasbinderov Aleksanderplac? koliko je daleko?) - i ulicama sa alejama kestenova, medu kojima je prva, svakako, Zibel (ispod naših nogu, cujemo u jednoj pesmi), gde u broju 23, sa poštanskim sanducetom-vršom, obitava autor u svom konventu. Uz ulice Kantovu, Bizmarkovu, Lajbnicovu, Klauzevicovu, pa Gervinus, ili Leonard, i kafee Rajnhard, Ajnštajn, pa Zoo, Tirgarten sa svojim nezavisnim zverima, i muzej Pergamon u kome zbiva se cudna planetarna drama, uz knjižare, i cvecaru na uglu ulice Kaluzevic, geto jednog entiteta, da bi ih sve obavila reka Špreja.
U "Mrtvima" i u pesmama nastalim posle njih, ukršta se ovo šareno berlinsko poprište sa još zvucnijom urbanom povorkom - gradovima Hamburgom, Drezdenom, Cirihom, Naumbergom, Padovom, Rimom, rekom Elbom i jezerom Van, trgom Konkord, Davosom, Pomeranijom, lublinskim getom, Aušvicom, hotelskim sobama. Šireci se, evropski karnevalski prostor prima sve one koji njime cirkulišu, šetaju se, lutaju, beže, stižu kud hoce ili ne stižu nikud - prolazi velika šarena povorka na celu sa devojcurom što vodi u svoj kupleraj - u ništavilo - sa Mandeljštamom i Rogožinom, Brodskim i Kanetijem, Huserlom, Gebelsom, Georgom Lukacem, Cercilom, Sen Žistom, Henrijem Džejmsom, Roselinijem, Virdžinijom Vulf, Džojsom, Beketom, Benjaminom i Asjom Lacis, Le Kareom, Geteom, Trifoom, »arlsom Simicem, Encesbergerom, Rilkeom, Lajzom Mineli, Gertrudom Stein, Dilenom Tomasom, Ibzenom, Nabokovim, Belim, Brehtom, Grasom, Žanom Moro, fon Paulusom, Felinijem, Hansom Kastorpom, Floberom, Lakanom i Svevom, Maljevicem, Bunjuelom, Peškovom Aleksejem, Heni Porten, Ðordom Basanijem, Ronaldom Reganom, Joškom Fišerom, Solom Belouom, Saramagom, Nausikajom i - »ehovom, uvek.
Ovo evropsko knjigovodstvo obelodanjuje koliko je prostor života promenjen, ali i koliko je kreativni nalog podjednako isti i razlicit: podsticaji u novom duhovnom i fizickom svetu nesumnjivo su provokativno drugaciji i otvorili su novo poglavlje višedecenijske duhovne radionice. Iako verujem da ovaj pisac pripada kenigsberškoj vrsti i da bi obim i znacenje njegovog dela bili isti i da je ostao celog života na jednoj samo tacki zemaljskog prostora, jurnjava istorije nije tako htela i sve je ispalo drugacije, ali ne u biti. Prirodni sistem elemenata samo je na drugi nacin rasporeden. Karnevalska suština nije promenjena, parodicni interpretativni nagon nije ublažen, samo su personae dramatis druge. Jedino što nas je u zbirkama koje danas citamo iznenadilo - to je snažno prisustvo osecanja nestajanja, te se povremeno upitamo ne ugrožava li ono vitalizam ovoga pisca - jednu od najprisutnijih sastavnica njegove kreativne supstance.
Necu reci, uza sve to, da je u Bori Cosicu prisutan, ni u naznaci, bilo koji oblik entropije. Bice zanimljivo, za one koji budu mogli da prate još, verujem, mnoge njegove zamisli i realizacije (jer zasad izgleda da su mu biološke prednosti jedva uništive), šta ce se dogoditi sa zrnom posejanim u "Mrtvima". U prozi - kreativni impuls je i danas podjednako snažan kao i pre trideset ili cetrdeset godina. Ali šta ce se zbiti sa poezijom? Teško je poverovati da ce "Mrtvi" biti jedini pesnicki pokušaj. Znamo da je Cosic uvek ono što je jednom pokušao nastavljao u novim ukrštajima. Uostalom, on vec danas najavljuje ne samo "Ireninu sobu" nego i trecu knjigu pesama. I ne samo to: objavljuje da se tema mrtvih proširuje sve samim zadacima/ dobijenim od Huserla, na novom polju cije bi središte bila pesma "Sein und Zeit". Šta su "Mrtvi" danas, za njega i za nas?
Dogodila se poezija, ostvarilo se odlicno sapostojanje izmedu onog što je nedotaknuto ijednim spoljašnjim razlogom i svom silom takvih povoda koje je Cosic nazvao saobracajem istorije, i što je preraslo u globalnu temu ove poezije. To je, cini se, najbolji eufemisticki naziv poslednje faze Cosicevog života i literature, ali i zajednicke nam poslednje decenije. I ne samo to: ovaj sklop pokriva ono što sam nazvala tragikom spasenja, dve gravitacione sile Cosicevog sadašnjeg života u kome se neguje svest o nepodnošljivom ubilackom i svakom drugom haosu njegovog Juga i sakuplja snaga da se postane ukorenjeni deo mirnoga i kontemplativnoga Severa. Ovu dvojnost, povremeno svakako veoma mucnu, u prozi Cosic stišava, u njoj kao da samo objavljuje odlicno pokroviteljstvo novostecenog utocišta i uspostavljanje zajednickog krvotoka sa novim okruženjem. U primenjenoj esejistici i poeziji nije tako. Zašto? Možda bi valjalo ponuditi jedan od mogucih odgovora, ukoliko se danas on uopšte može dati. Naravno, ove dve "prakse" se ni na koji nacin ne mogu izjednaciti. Pogotovu ne u krugu mojih interesovanja.
Pesnicke knjige Cosiceve vidim kao jednu odlicnu pripovest XX veka, evropsku, ne samo u njenoj karnevalskoj nego i tragickoj suštini, odnosno, da bismo bili bliže Bahtinu, tragickoj suštini kojom je prožeto svako vedro lice karnevala. Ukazuje se individua sva u svetu i sama na svetu koja pokušava da prokrci put od surovog i krvavog Juga ka danas mirnom i dobrim namerama poplocanom Severu, a u nedavnoj prošlosti i tokom tolikih vekova, isto tako krvavom i surovom. Individua koja kao i da pred sobom hini da je poverovala kako se covek na jednoj tacki Zemljinog šara može promeniti, tacki koja nikada više nece biti jedno od krvavih ostrva. Znajuci dobro da tako ne može biti, i on je, sasvim sigurno, svestan onoga što je nedavno zapisao njegov sadrug u bratstvu po nesanici Bora Radovic - da je poezija, otkad je sveta i veka, nastajala u prikrajku klanica. Ali Cosic ostavlja nekome drugome da to kaže. Individua koja je provela pola veka u samostanu komunizma i stigla na tlo koje je svoj deo veka odživelo u sjajno opremljenoj, monolitnoj tvrdavi nacizma i onoj koja mu je, isto tako retko efikasna u ubijanju, prethodila. Sever je scena ove pripovesti, rekao je Cosic. Jug je udaljena pozornica, veoma spektakularna za svakog izveštaca, sagledana ocima onoga ko se privikao na jarko severno svetlo, ko je na severnoj pozornici našao spasenje u nastojanju da utocište shvati kao postojanost lišenu lutanja. Ono što me se u ovoj pripovesti najviše dotice, to je ukršteno kadriranje glavnog junaka, koga su putovanja i otkrivanje novih topografija oduvek privlacili, iako na drugacijoj podlozi. Ali ponovicu: mogao je Cosic ceo život provesti u jednome gradu, bilo gde - ono što bi nam ostavio bilo bi jednako rezultatu ovog bivstva punog spasavajucih putovanja - od hotela do hotela/ od sobe do sobe, nocnog udaranja o stenje nameštaja ciji se raspored, na putu ka Severu, više ne može zapamtiti, ne znam gde sam šta stavio, ne znam šta se dogodilo s mojim kaputom koji sada pati od izgubljenog identiteta, šta je moja komnata, stanza, das Zimmer, a sve pokriveno smešom okrepljujuceg novog života i ugrožavajuce pouke iz alpinizma pri osvajanju imigrantske tvrdave sa pripremnim logorom na meduspratu, gde penjace puštaju dvaput nedeljno da bi na vrhu dospeli do rajskog predela udaranja pecata na našim dokumentima. Uz stalnu zebnju na citalackim vecerima pred publikom što kašlje i glasno govori slušajuci mali jezik slabo razumljiv u Evropi.
Pri tom begu iz sirotišta dvadesetog veka - sav u svetu i sam na svetu/ zveram naokolo, skupljam podatke o svome bivstvu kao da oni leže po fasadama/ sabiram zaplet zaveru/ sadržaj svoje drame, pri tom:
U mojoj ulici rasvetljavaju slucaj ... gde sam proveo inkriminisani vek/ i s kim/ nicim ne ometam istragu/ samo koristim svoja prava/ drugi sležu ramenima/ nema svedoka.
Rekla sam vec kako verujem da je saobracaj istorije najbolje pronaden naslov, podnaslov i nadnaslov svih sadašnjih, i buducih Cosicevih pesnickih knjiga. Najbolji - jer svevažeci - bilo kojom zamenom da je odreden - od predaka diluvijalnog podzemlja iz mocvara Panonskog mora i slova ispisanih u kamenu i po brezovoj kori do olovnog sloga, od života koji se ne dogada tamo gde je predvideno po redu istorije vec na mom spahijskom imanju/ u dve sobe Sybel Charlottenburg, u kojima nas dvoje ... raspravljamo tekuce poslove/ problem obrazovanja/ treba nauciti nemacki/ kako predati moj rukopis/ resor saobracaja/ treba otputovati u Naumberg/ ... zdravstvo nije problem/ samo smo stari ... i gde ja, gospodo, mnogo citam »ehova ... cak umereno melanholicno, s obzirom na sudbinu.
Ovim glasom, i ovim okom (socivom kao oko muve) neprekidno se snimaju fotosi XX veka i enciklopedija mrtvih sastavljena na Jugu, govorom koji se nikad ne zamori od slika i puteva što povezuju Sever i Jug. Retko, veoma retko cujemo nešto poput zapisa: Ne znam kako da sam sebe globaliziram/ kako da skupim u jedno/ svu svoju dragocenu raštrkanost. Ovaj sinonimni iskaz za veliki raspon interesovanja i slucajnih ili ne povoda koje Cosic pretvara u književnu temu isprovocirao je i disperziju tumaca. Ukazala mi se, pored tolikih mogucih provokativnih obeležja Cosicevog okruženja, na prvi pogled teško održiva veza izmedu pesme "Uvoz soli" i jednog od mojih poslednjih izuzetno uznemirujucih saznanja. Uhvatila sam sebe kako se uzastopno pitam, i sama iznenadena asocijacijom, da li je u nekoj od berlinskih knjižara, onih u kojima se može naci citat iz Benjamina, naišao na knjigu "S one strane krivice i kajanja" aušvickog logoraša, filozofa-samoubice Žana Amerija (Hansa Majera) ili pak, za plodnog boravka u Rimu, da li mu je došao do ruku esej Prima Levija "Intelektualac u Aušvicu", ciji je naslov, kao i izabrani kraj života, Levi ponovio za Amerijem. ("Moj esej je u isto vreme i rezime i parafraza i rasprava i kritika jednog njegovog gorkog i plodnog eseja koji nosi dva naslova - "Intelektualac u Aušvicu" i "Na granici duha". U eseju "Na granici duha" Ameri konstatuje da, pored Dekartove, postoji i logika koju u jednom delu eksplicira ovako: "Da, esesovci su mirne duše mogli da rade ono što su radili: prirodno pravo ne postoji, a moralne kategorije nicu i umiru kao moda. Bila jednom jedna Nemacka koja je Jevreje i politicke protivnike slala u smrt jer je smatrala da samo tako može da se ostvari. Pa šta? I grcka civilizacija je bila zasnovana na ropstvu, i atinska vojska se smestila u kasarne na Melosu kao SS jedinice u Ukrajini. Ljudskih žrtava je bilo u necuvenom broju dokle god svetlost istorije može da dosegne unazad u prošlost, a trajnost ljudskog napretka bila je, u svakom slucaju, samo naivna pomisao rodena u XIX veku. "Links, zwei, drei, vier", komanda kapoa za držanje koraka, bila je samo ritual kao mnogi drugi. Nema mnogo toga što bi moglo da se stavi nasuprot užasu: s obe strane Via Appia dizao se zid od robova raspetih na krstovima, a u Birkenauu se širio smrad spaljenih ljudskih tela. Intelektualac u Lageru više nije bio na strani Krasa vec na strani Spartaka: i to je sve.")
Jer Primo Levi i Žan Ameri behu Jevreji, jedan iz Rima, drugi iz Beca, obojica zarobljenici severnog Aušvica. Ovom drugom, Hansu Majeru, nije pomoglo bekstvo u Brisel i promena imena, potrudio se za to grad gde su se tada kovali planovi totalnog uništenja mnogih - pre svega nacionalne skupine koja je, rasturena po svetu, zaista vekovima bila so mnogih zemalja, pogotovu Nemacke.* Izvršilac ove radnje bila je jedna od Levijevih "bezbrojnih podvrsta životinje-coveka" i Cosic je, našavši se na mestu zlocina, istina na lagodnoj vremenskoj udaljenosti, morao da progovori o tome na svoj, jedino moguci mu, nacin. Ucinio je to u pesmi-paraboli Uvoz soli. Video je Jevreje na celu kolone mrtvih na severnim prostorima, tako da Uvoz soli nije samo pesma o njima, niti samo o Nemackoj i njenoj istoriji, vec i pesma o prokletstvu ljudske vrste i neutaživoj njenoj potrebi da povremeno uništava druge, "neciste", ma oni bili i "so" bez koje se jedva može, ili jedan od "zacina" bez kojih se proizvodi odurna "zdrava bljutavost". Sva od eufemizama, od mekih slika, ova parabola nudi svoju poruku ne samo celinom price nalik na legendu o povratku zatrtih: prvo zrnca soli u pismima, zatim u paketima, najzad eto i ljudi/ stubovi od soli iz Biblije/ sa urednim pasošima/ sve je naoko kao i pre. Smisao se do kraja otvara recju naoko. Ona se ne ukazuje kao odredenje današnjeg života u Nemackoj, vec kao rec ogranicenja, pojam koji relativizuje, kao racionalna ili iracionalna pretpostavka o neizmenjivosti ljudske prirode, zauvek date, o vecitoj smeni "zdrave bljutavosti" i "bacanja na ukus", kao perpetuum mobile istorije, onaj Amerijev, najgori od svih. Držim ovo jednim od najsvedenijih i najcistijih pesnickih eufemizama o demonizmu ljudske vrste i demonizmu istorije.
(Vidim "Uvoz soli" i kao dobar post scriptum današnjem karuselu istorije. Mesto zlocina se premestilo. Jevreji su, ne tako davno, bežali sa Severa na Jug. Danas ljudi sa Juga beže na Sever, u nadi da ce izbeci "južne" zlocine. Jevreji bi možda opet ka Severu, ali secanje ih još uvek zaustavlja.)
No Cosic ne bi bio pisac bahtinske vrste kada iza strašnog lica istorije ne bi video i ono drugo - zavodljivu scenu savremenog Berlina, imaginarni Berlinerplatz na kome se odvijaju današnji istorijski i kulturni projekti i individualne zamisli koje osvetljavaju "nebo nad Berlinom" i cine Cosicevo delo spektakularnim evropskim uzorkom. Pored mnogih knjiga proze, novonastala poezija to ubedljivo afirmiše.
Berlin je velika tema Cosiceva. Nije uzalud podnaslov "Mrtvih" - "Berlin mojih pesama". Berlin kino-dvorana gde se prikazuju slike uništenja Evrope XX veka, ali i filmske storije iz pesnikove mladosti sa obeležjima od kojih je Cosic napravio citavu kosmogoniju. Berlin kafea zavodljivih imena i knjižara gde se može ukrasti citat iz Benjamina ali i cvecare koja, neocekivano, zna najbolje da isprica istoriju Evrope. Berlin predusretljivih prijatelja i sagovornika, grad koji više no drugi otkriva razlicita lica veka i neusaglašena poglavlja nemacke istorije, i to tamo gde najmanje ocekujemo - od prodavnice novina na uglu do sabirnog logora filharmonijskog/ sa žutom zvezdom muzike/ na rukavu... i golim narodom Berlina/ u svome cistilištu, do sverasnog muzeja Pergamon. Ovom stecištu razlicitih, posebni ton daju piscu uvek dragi berlinski Rusi, nekadašnji i sadašnji. Ne samo oni što su veselo kacili zastavu na vrh Rajhstaga, niti samo Nabokov koji lovi leptire, ili Beli sa srebrnim štapom, vec i oni današnji što misle da su jedini Rusi u Berlinu. I kada se ova scena pitoreskno oboji lažnim vencanjima podvojenih gradana istocnog i zapadnog dela grada i drugim pikarskim zgodama - Berlin ostaje jedinstven u svojoj inventivnosti i prosperitetnoj skladnosti, sa malim izuzecima. Recimo, kad uocimo grotesknu podlogu ove idile u stihovima o rediteljima iz gradske uprave od cijeg zadovoljstva ili nezadovoljstva zavisi afera mog postojanja ... moj nacin ... rat i mir i ostale zanimljivosti. Možda je ta istorijsko-privatna prica pocela još kad je mladic, pre pedeset godina, izvukao listic tombole gde je sve bilo predvideno, izuzev vesti o mome nestanku, kao posle potapanja broda, na Jugu, naravno. Jer Berlin je i stecište dojava sa Juga, o sadašnjosti iz koje se u povlašceni cas uteklo, o zlocinu i patnjama ali i pobunama koje severnom meracu istorijske pravde nikad nisu dovoljne a možda ni po ukusu. Jer Berlin je danas pitom,

treba da živim u Berlinu
gde te ništa ne pitaju
a ni ja ne propitujem Berlin
o njegovoj povesti.

Znam da je to jedini nacin za uspostavljanje ravnoteže neophodne velikoj invenciji Cosicevoj, ali i za nužno ocuvanje otpora prema južnom ratnom razdoblju, jer, kaže nam, scena severne pripovesti pozajmljena je od Getea, a Jug - od koga ce on da pozajmi svoju? Od epske prošlosti ili glava pomucenih zlocinom? Ni jedno ni drugo nisu, niti bi ikada mogli biti, podloga bilo koje dogradnje Cosiceve. Danas, kada se u Rajhstagu održavaju samo plodne diskusije, pesniku jedino preostaje da ne poveruje kako se tu odigravalo svakodnevno urlanje diktatora i da zakljuci: mora biti da istorija/ ima svoj posebni prostor/ odvojene odaje. Pravda, planetarna i individualna, ne silazi sa scene ovoga podneblja, a Cosic ne beži od ucešca u ovoj predstavi:

Andeo pravde hoda našim kvartom
provaljujem u ovu pripovest
i mene interesuje istina
trcim za njim
da ga na pocetku
ulice Klauzevic
pored cvecare
sustignem s leda
neka me dobro osmotri
nek prelista spisak
u svojoj glavi

nemoj posle da bude

Približavam se kraju ovoga teksta sa osecanjem da je tema Juga ostala nerašclanjena, pa cak i potisnuta. Razlozi su mnogi. Verovatno ih je najviše u meni samoj. Nepouzdan je nacin na koji o tome raspravljam. Ipak nešto pouzdano znam: u pitanju su dva "postupka", a tada - nema presuditelja. Zato, namesto parcijalnih navoda i tumacenja jednog složenog odnosa i stanja, isprovociranog poslednjom decenijom naših života, ali i mracnim razdobljem sredine iz koje smo otišli ili u kojoj smo ostali - zakljucicu time da mi je jasno kako je, obostrano, odnos prema temi Juga graden u svrhu održanja i unutrašnje sabranosti neophodne životu. Za rasplitanje ovoga cvora mogli bi se navesti mnogi stihovi, da ne govorim o esejistici i primenjenim odazivima. Ali umesto svega toga, navešcu samo jednu pesmu. U celini. Izabrala sam je medu mnogim eksplicitnijim. Jer podrazumeva onaj dubinski ukrštaj koji je jedino i predmet moga zanimanja.

POBUNA
Na trgu Georga Grosza
narod moje prošlosti
skoro citav razred
golman cuvenog tima pod kacketom
jedna mamina prijateljica
ali mlada
onaj decak s mašinom na nozi
ne znam šta smeraju
sve mi se cini
dolazi kriza
politicka
moga života
kao da racunaju na drugog
koji trebalo je da budem
valjda razmišljaju o opozivu

sad je još dobro
preko puta kafane Reinhard
mogu ih držati na oku
šta ako podu niz ulicu Sch�lter
pa levo
moram ostati pribran
to sam video na filmu
tako se ponaša svak pametan
u nevolji
mislim da cu se lepo ocešljati
zakopcati svu dugmad na kaputu
ocistiti cipele
potom
videcu šta cu.

O proznoj svesti i jeziku Cosiceve poezije

U odabiru motiva i povoda za pesmu, Cosic je u zametku i u konacnoj realizaciji veoma blizu zahtevima i zakonima prozne artikulacije. Kažem to, iako svi znamo da su "zakoni", pogotovu u modernoj prozi, toliko dovedeni u pitanje da teško mogu i poneti ovo ime. Ipak - govorim o necem što bi se pre moglo nazvati "proznim nacinom" koji se oseca u precizno zamišljenoj i isto tako primenjenoj ideji, iako moram zatražiti aboliciju zbog ove tvrde odredbe. Jer takode veoma dobro znamo da prozni postupak može biti sasvim suprotan ovakvom projektovanju. Ideja teksta može proisteci iz sasvim razlicitih zona - iz domena zvuka ili jezicke igre, recimo, može je izazvati okušavanje moguce amorfnosti ili pak spajanja raznorodnog, oprobavanje unutrašnjeg delovanja teško vezivog sleda, ili apsolutno slobodnih asocijacija, na cemu je svoj koncept gradio nadrealizam, i što je do danas, iako ponešto reformisano, još uvek živo. Cosicev nacin podrazumeva drugu mogucnost proznih inicijativa u poeziji - upotrebu slike, poigravanje situacijama, uslovno receno: poetizaciju racionalnog koncepta, cak i ciste "izjave", emocionalne ili intelektualne, ponekad samo efekat kontrapunkta. Naravno, kao i uvek, u pitanju je nacin realizacije. I tu sad stupa u dejstvo ono što se može odrediti kao "dug" Cosicevoj višedecenijskoj proznoj praksi.
"Ideja" Cosicevih pesama je uvek britko saopštena, pesma je podjednako i situaciona, i asocijativna, i izmeštena iz doslovnosti, ona odlicno povezuje mezalijanse i novouspostavljane alijanse, i dovoljno je ironijska u vlastitoj tradiciji da bi obezbedila raznolike tonalitete ne uprošcavajuci nijedan. Mogli bismo zakljuciti da ovaj govor najjace deluje poznatom Cosicevom "lošom" i "dobrom" mešavinom, spajanjem sredstava dva razlicita žanra, promovisana ovde u nešto što bi moglo poneti naziv: Cosicev pesnicki uzorak.
Dodala bih još nešto: svaka od ovih pesama je jedna mala (ili velika) prica, nešto cega u njegovoj prozi gotovo i da nema. Je li to uslovila ogranicenost pesnicke forme, ili transfer nacinjen prelaženjem iz jednog žanra u drugi - teško je reci. U osnovi pesme uvek se skriva racionalni koncept - iza situacija, slika, ponekad samo izvrsno postavljenog mizanscena ili citave male predstave cija je poruka prozno jasna - pesma je objekat Cosicevih predispozicija i trenutne pobude.
Sve ovo može biti ucitano u još jedan, i te kako bitan, plan svake pesnicke formule - zbivanje u jeziku, onu ravan na kojoj jezik provocira sve ostalo, znaci i samo poetsko mišljenje i ostale sastavnice procesa stvaranja pesme. Kako se tu izjednacuje ono što dela, funkcioniše, i ono što je predmet funkcionisanja? Kod Cosica je, od prvih književnih dana, jezik bio izvršilac i pokretac raznostranog ostvarivanja funkcija proznog govora. Sad je posredi reverzibilan proces, samo na drugom planu, na kome se menjaju, odnosno pretapaju jedna u drugu, uloge subjekta i objekta poetskog toka. Pesmom-subjektom zovem stihovanu celinu kroz koju govori nosilac "radnje", što znaci pesnickog mišljenja, koje raspolaže asocijacijama, slikama, i koje cesto, u filmicnom nizu i rasporedu, oznacuju razvijanje ideje pesme, zajedno sa artikulacijom, unutrašnjim suocavanjima, ponekad naglašeno kontrastnim, poentiranjem, organizovanim i neorganizovanim delovima secanja koje funkcioniše na raznim ravnima. Jezik tu deluje i kao sredstvo iskazivanja poetskog mišljenja i, istovremeno, kao njegov izazivac. Ovaj spoj nemoguce je zanemariti. Asocijacije, slike, suceljavanja suprotnosti, poente - služe se jezikom ali su i podstaknuti njime. O artikulaciji, toliko sugestivnoj u delovanju poetskog, i da ne govorimo. Nešto strože receno: jezik je istovremeno sredstvo, objekat pesnickog mišljenja, ali i njegov subjekt. No, kao i uvek, sve možemo pogledati i sa druge strane. Poetsko mišljenje funkcioniše u jednom nimbusu, u uterusu samorodenja i fetusnog razvoja koji se cini i dovoljno odvojenim od svega pa i jezickog izraza. Tako gledano, jezik postaje predmet sazrevanja. Jer, iz tog ugla, uz pogled koji vidi uterus kao pocetak svih pocetaka - sve cime se pesma iskazuje, to jest sve ono što pesma kao proizvod predstavlja, pa i sam jezik, jeste plod tog jasnog i mutnog interuterinskog zbivanja. Dakle, njegov ucinak, njegov objekt.
Ukoliko se ovo može prihvatiti, postaje jasno ono što želim da kažem: ta subjektno-objektna simbioza, i na jezickom i na opštem planu dela, ova pupcana vrpca dve funkcije jezika i mišljenja izjednacuje dvostranost izraza u punoj reverzibilnosti kod pisaca kojima je jezik ne samo izvršno sredstvo nego i pocetni podsticaj. Dakle, u jednosti.
Lako bi se moglo pomisliti da je sve ovo što govorim uvod u rašclanjavanje one vrste poezije koja se, ponekad s punim respektom, ponekad ironicno, naziva "jezickom". Posle "Tutora", ovaj vid pesnickog govora mogao bi se ocekivati kao prirodno usmerenje novog Cosicevog žanrovskog izražavanja. Ali nije tako, zacudujuce nije tako. Dogodilo se nešto što je zbilja bilo teško predvideti. Poezija nije navela autora na dalje iskušavanje jezika, vec na redukciju, na njemu nesvojstvenu ekonomicnost, na precizno pokrivanje svakoga pojma i atributa jednom samo jezickom odrednicom: Cosic nije izabrao ono što bismo mogli ocekivati poznajuci njegovu prozu, narocito ono što je radio sedamdesetih-osamdesetih.
Do kakvog je procesa tu moglo doci, kakva je iracionalna logika u tome delovala? Zašto je Cosic u prozi bio pobuden na jezicku hiperrazudenost, a u poeziji na minimalizam?
Odgovori, naravno, mogu biti razliciti, odnosno putevi kojima se može doci do neke pretpostavke gotovo sasvim suprotni. Pokušacu da saopštim svoje razmišljanje bez ikakve apodikticnosti.
Verujem da nije posredi racionalna odluka, unapred izabrani put - sve ono za šta bi se moralo pretpostaviti da je u prozi bitan regulator. Nije li to onda suprotno tvrdnji da je "Mrtve" artikulisala prozna svest? Verujem da nije.
U nastajanju pesme, pocetni impuls vidim ovde u cistom imenovanju predmeta govora, ponekad samo "mesta radnje" ili scenskog dejstva - razudenih u slike, asocijacije - najcešce u oponentnom krivudanju do poente. U jednom momentu sam to nazvala težnjom za mezalijansom. U drugom - karnevalizacijom. I, upravo, verovatno, zbog ove pobude, težnje ka scenicnosti (cak i samog pesnickog mišljenja) - u Cosicu se probudila volja koja je artikulisala pojacano delovanje osnovnih jedinica govora. Ta je volja, ta težnja ka maksimalnom efektu, dovela gotovo do ogoljavanja, jer je, mislim s pravom, Cosic osecao da su to glavna oruda žanra kome se priklonio.
Da li to znaci da je jezik zapostavljen? Da li je otud proisteklo njegovo redukovanje? Bio bi to zakljucak zasnovan na konvencionalnim pretpostavkama. Jezik nije bio na prvom mestu kao svesna ili nesvesna intencija autora, ali je i jezik, iz celine uterinskog stanja svesti o pesmi, diktirao tok poetske "radnje". Nagovorio je sebe-autora, ipak uvek neprikosnovenog, na uzdržanost, ustupajuci mesto nekome koga bi morao videti na nižoj lestvici - sceni, okruženju, ambijentalnom sinopsisu, ponekad i žanr-slikama, sve u ekonomicnom i preciznom jezickom izboru. Je li znao da je prepuštanje samo prividno i da svoje prestono mesto nije ugrozio kadrošcu da samog sebe redukuje? A da su, u hijerarhiji vrednosti razlicitih ravni pesme, efekat i suocenje što su proistekli otud - to mesto samo znatno ojacali?
Upravo ova raznostrana snaga Cosicevog podsticaja stavila je sve na pravo mesto. Poznajuci prirodu ovoga podstreka-imperativa, rekla bih - uz potrebu da se odmah ogradim od doslovnog razumevanja - da je svojom "procenom", "svrstavanjem", osecanjem "hijerarhijske lestvice", ona u ovom "zbivanju" odigrala prvorazrednu ulogu. Dodeljujuci sebi "malu" rolu, jezik je za adaptabilno oko izveo kljucnu partiju. Koju ne mora svako ni da vidi ni da prizna. I to jedna od sloboda-nesloboda Cosiceve aktuelne književne prakse.