Boris A. Novak [1]

Lipicaneri idu na scenu

Sarajevske Sveske br. 47-48 [2]

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

U Prologu pod naslovom Lipicanеri idu u Evropu predstavljen je fantazijsko-neobični zaplet tragikomedije: zbog agonije koju već duže vremena doživljava Konjušnica Lipica, tri lipicanera – dva ždrepca, Maestoso i Siglavy, kao i kobila sa sugestivnim imenom Europa, što je ime jedne od linija kobila lipicanerske rase – prituže se Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Prvi čin, pod nazivom Lipicaneri idu u Strazbur prikazuje proceduralnu raspravu u kojoj sudije odlučuju da konjska prava potpadaju pod jurisdikciju suda za ljudska prava. Potom, kao svedoci nastupaju istorijske ličnosti koje su na ovaj ili onaj način povezane sa sudbinom lipicanera – od Marije Terezije preko Napoleona do Tita, a kulminaciju suđenja predstavlja rasprava o današnjem položaju lipicanera.
Troje sudija koji razmatraju ovaj slučaj su engleski plemić, Ser Redžinald Skot, (Sir Reginald Scott), koji pod maskom fer pleja prikriva aroganciju stare imperijalne i kolonijalne sile, nemački naučnik koji je stručnjak za pravo, prof. dr Franc-Ksaver Miler (Franz-Xaver Müller) i koji zastupa konzervativnu pravnu i političku doktrinu, kao i francuska sutkinja dr Džuli Berger (Julie Berger), koja šokira i istovremeno šarmira svojom nemilosrdnom kartezijanskom logikom i šarmantnom osećajnošću. Sutkinja Berger sa svojim liberalnim pogledima predstavlja protivtežu Milerovim represivnim stavovima, a Ser Redžinald lukavo koristi taj konflikt i lovi ravnotežu između oba suprotna pola. Oni su, dakle, predstavnici tri velika naroda koja tvore tri kamena temeljca Evropske unije. Iz istorije nasleđeni konflikti između ta tri naroda i država izbijaju na svetlo dana kroz podbadanja o načinu ishrane koje, obično, svojim nezasitim aptetitom, provocira nemački sudija Miler. Tragikomedija Lipicaneri idu u Strazbur je prvo slovenačko dramsko delo koje se bavi položajem Republike Slovenije u novoj, evropskoj zajednici naroda. Sudije Skot i Miler se prema Sloveniji na prikriven način odnose arogantno i cinično, dok je sutkinja Berger neuporedivo tolerantnija i otvorenija.
Kao u tragediji Kasandra i u tragikomediji Lipicaneri idu u Strazbur žene su nosioci pozitivnih poruka (solidarnosti, nenasilja, kulture, erosa), dok su muškarci nosioci negativiteta (sebičnosti, nasilja, logike vojne i državne moći, kulta smrti). U Kasandri su muškarci vojnici, ubice i siledžije, a u Lipicanerima su većinom vladari koji izdaju naredbe za ubijanje nedužnih ljudi i konja. Tom svojatačkom odnosu prema svetu se – svaka na svoj način – opiru sutkinja Berger, carica Marija Terezija sa svojom prosvećenom pameću i majčinskim instinktom, kao i veterinarka, dr Lucija Lotrič, koja svojom profesionalnom i ljudskom etikom doprinosi suštinski važnom svedočanstvu o doskorašnjem i današnjem stanju sveta i sudbini konja i ljudi. Slično konstruktivno kao i žene u svetu ljudi, deluje i kobila Europa u konjskom svetu. U suprotnosti sa veličanstvenim, a već pomalo dotrajalim »alfa mužjakom« Maestosom, koji opadanje seksualne moći kompenzuje aktivističkim uređivanjem sveta, Europa sve vreme doživljava svet kroz prizmu erosa i seksa, i zato je toplija i mudrija. Naivni, a hormona pun mladi ždrebac Siglavy pobrinuće se za neprestanu napetost u tom konjskom trouglu.
Bez obzira na tu razliku između ždrebaca i kobile, konjski svet je u mojoj tragikomediji neuporedivo »čovečniji« od ljudskog sveta: Maestoso i Siglavy su hrabri ždrepci koji brane opstanak vrste i ne zapadaju u vojni nihilizam Napoleonovog ili Petenovog tipa, ili u ideološku demagogiju Titovog kova. U toj drami konji su predstavnici elitne kulture, a ljudi nevaspitani i neobrazovani varvari: lipicaneri kao bića čiste lepote izražavaju se u stihovima, a ljudi u prozaičnoj prozi. Inače, svaki lik u ovoj drami govori na sebi svojstvenom jeziku: svaka od istorijskih ličnosti donosi na scenu jezik, običaje i atmosferu svog vremena. Uloge konja koji govore, u realističkom kontekstu su zahvalan izazov za nadarene glumce.
Konji koji govore nisu nikakva posebna novina u književnosti i drami. Srećemo ih u antičkoj mitologiji (krilati konj Pegaz, Ahilov učitelj Hiron, Ahilovi konji) kao i u srednjovekovnim baladama i legendama (npr. flamanska priča o čudesnom konju po imenu Ros Beiaard). Sviftov Guliver, pored Liliputa i Brobdingnaga posećuje i zemlju pametnih konja. Drama Petera Šefera (Peter Shaffer) Equus bavi se identifikovanjem osetljivog mladića sa konjem. Skrenuo bih pažnju i na roman flamanske spisateljice, Monike van Paemel, Razlika (Het verschil), koji sam preveo na slovenački (MK, 2003) i u kojem jedan od glavnih junaka, lipicaner koji govori, tokom rata prati grupu humanitaraca na putu u Sarajevo i komentariše ljudsko nasilje i ludost. Monika van Paemel mi je svojim stručnim savetima dosta pomogla u pisanju ove drame.
Tragikomedija Lipicaneri idu u Strazbur neobičan je žanrovski hibrid: istovremeno je fantastična i realistična, poetična i satirična, a preplitanjem komičnih i tragičnih elemenata opravdava i sam svoj podnaslov - tragikomedija. Sinteza poetičnog i etičkog, estetskog i političkog, sasvim logično je diktirala i izbor brehtovske dramaturgije.
Uprkos aktuelističkim satiričnim bodljama, moja umetnička ambicija je veća i dublja: tragikomedija Lipicaneri idu u Strazbur postavlja pitanje sudbine prirodnog i kulturnog nasleđa u današnje vreme ili, drugim rečima, pitanje kakva je sudbina krhke lepote u svetu u kojem je brutalni vladar Novac. Premda je kroz ovu dramu moguće sasvim jasno prepoznati istoriju lipicanera i Lipice, ne zadovoljavam se jednostavnom dramskom hronikom: lipicaneri su za mene istovremeno i simbolične figure koje odražavaju istoriju Slovenaca tokom poslednjih pet vekova, kao i položaj Slovenije u novoj, široj tvorevini u koju se nedavno uključila – u Evropskoj uniji.
Lepotu u ovom dramskom tekstu otelotvorili su lipicaneri, konjska rasa koja je nastala planskim ukrštanjem različitih pasmina (pre svega različitih podvrsta arapskog konja i tzv. kraške kobile) i, dakle, predstavlja plemenitu sintezu nature i kulture.
Lipicaneri pored andaluzijskog (belog) i frizijskog (crnog) konja spadaju u porodicu tzv. baroknih konja koji su se pojavili u istorijskom trenutku kada vitezovi više nisu odlazili u borbu noseći teške oklope, tako da im više nisu bili potrebni snažni ratnički ždrepci, već okretniji i spretniji konji. Uprkos tome, dresurne figure kojima se lipicaner odlikuje i po kojima je svetski poznat, još uvek odražavaju prastaro vojno poreklo: kada bi se konj propeo na zadnje noge (levada) ili skočio sa sve četiri u vazduh šutirajući na sve strane (kapriola) neprijateljskoj pešadiji glave bi letele u stranu.
Lipicaner je, dakle, jedan od simbola srednjoevropskog baroka. Ta istorijska i kulturna činjenica dolazi do izražaja i u bogatom metaforičnom jeziku protagonista, pre svega u drugom činu pod nazivom Lipicaneri idu u Beč. Raskošna barokna čulnost u mojoj drami svojstvena je pre svega liku osnivača Konjušnice Lipica, habsburškom nadvojvodi Karlu II. Slikar škotskog porekla, Johan Georg de Hamilton, koji je ovekovečio lipicanere i Konjušnicu Lipica početkom 18. veka, oseća potrebu da bolnu lepotu smrtnog zemaljskog sveta ovekoveči svojom umetnošću. Slavna carica Marija Terezija obrazlaže nužnost lepote i značaja lipicanera svojom briljantnom i elokventnom prosvećeničkom retorikom (»mozak pod krunom «). Najslavniji konjički ceremonijal terezijanskog perioda bili su Damski karuseli, kada su jahale isključivo gospe, što bi trebalo da izražava mirovnu poslanicu Marije Terezije muškarcima kao vojnim konjanicima. Način doživljavanja i izražavanja Marije Terezije u mojoj drami je, dakle, izrazito ženski i majčinski, njeni monolozi su pledoyer feminizma avant la lettre. Njena osuda »lešinara« koji uništavaju »njene« konje i njeno nasleđe, radikalizacija je i zgusnuće aristokratske kritike banalnosti današnjeg potrošačkog sveta, sa kojom se – na toj ravni – kao autor sasvim slažem, premda sam, doduše, ubeđeni demokrata. Da ne bi drugi čin zazvučao kao nekritička idealizacija aristokratije, slovenački upravnik Konjušnice Lipica Franc Jurko (takođe istorijska iako zaboravljena ličnost!) izražava i blagu kritiku carske vlasti koja dobro čuva i hrani konje a malo lošije njihove konjušare (»Ideš li u Beč, trbuh ostavi napolju!«).
Upravo panoramske slike Lipice i lipicanera koje je Hamilton naslikao za bečki dvor, jasno govore da lipicaneri u početku nisu bili samo beli, već i da su bili svih mogućih boja: krdo lipicanera na Hamiltonovoj paleti slično je dugi. Tek kasnije, planskim, strpljivim i sistematičnim ukrštanjem, preovladala je bela boja. Još uvek je, međutim, u pitanju »samo« izgled: lipicaneri imaju tamnu kožu koju s vremenom prekrije bela dlaka. Rađaju se kao crna ždrebad da bi potom postali beli kao labudovi. Flamanska spisateljica Monika van Paemel je u romanu Razlika neverovatno ubedljivo pokazala kako slepo insistiranje na identitetu vodi u nasilje i da se lepota i kultura uvek rađaju iz razlika. Svojim poznavanjem životinja Monika van Paemel mi je omogućila dublje razumevanje »konjske duše«.
Zahvaljujući svojoj inteligenciji, sluhu za ritam, dobrodušnosti i svojevrsnom daru za teatralnost (kada god lipicaner oseti da ga neko posmatra, on počinje da glumi), lipicaneri su se pokazali kao idealni konji za dresuru i ceremonijalne potrebe aristokratskog dvora u 17. i 18. veku. U vreme vladavine aristokratije, lipicaneri su doživeli svoj najveći procvat. Oni su konjska aristokratija; stvoreni su za dvor. Zbog toga uvodno pitanje o sudbini lepote u današnje vreme moram sociološki da preciziram na sledeći način: kakva je sudbina aristokratske lepote danas, u doba vladavine novca?
Iako nam je aristokratski način života prilično dalek, riznica evropskog kulturnog nasleđa još uvek se u velikoj meri zasniva na umetničkim delima koje je »demokratija« nasledila od nedemokratskih društava dok je vladala aristokratija. Glavnu atrakciju evropskih prestonica predstavljaju muzeji u kojima je konzervisana slika lepote kakvu su videli umetnici prethodnih epoha, koje su u vidu mecena izdržavale aristokrate. Toj muzejskoj, umrtvljenoj, mumificiranoj slici aristokratske lepote još uvek se klanja ceo svet, dok lipicanerima, jedinim živim reliktima aristokratskog sveta preti izumiranje. Hoćemo li dopustiti da izumru samo zato da bismo dokazali levičarsku tezu o pokvarenoj aristokratiji?! To nije učinio ni Josip Broz Tito, diktator koji je voleo konje i koji je, između ostalog, poznat po nadimku »poslednji Habsburgovac «. To, međutim, čine političari nezavisne, »demokratske« »Republike« Slovenije, koji su sasvim izgubili svako kulturno i istorijsko pamćenje.
Ne želim da dam pogrešan utisak da idealizujem aristokratiju i zbog toga neću upotrebiti formulaciju da je vreme habsburške vladavine bilo zlatno doba za lipicanere. Period 17. i 18. veka, kada su lipicaneri paradirali na svim dvorskim ceremonijama, imenovaću kao srebrno doba lipicanera.
Srebrnom dobu sledi bronzano doba koje u skladu sa antičkom mitologijom označava doba »junaka«, dakle doba vojnika i ratova, vojnih pokolja i razaranja: u mojoj tragikomediji taj period je predstavljen u trećem činu naslovljenom Lipicaneri idu u rat. Iako su konji patili u svim ratovima od početka simbioze sa ljudskom vrstom, u mojoj drami bronzano doba počinje s Napoleonom. U vreme Napoleonovih ratova, na početku 19. veka, lipicaneri su čak tri puta doživeli egzodus – selili su ih u druge zemlje ne bi li ih sačuvali od uništenja. Sa svakim ratom su nastajale nove konjušnice lipicanera daleko od kraške kolevke; tako se lipicaner raširio po čitavoj Evropi, pre svega po Srednjoj, što je, pre nekoliko godina, kumovalo međunarodnom pravnom sporu o poreklu ove rase.
Novi »kvalitet« u načinu ratovanja donela je uredba o uvođenju automatskog vatrenog oružja i oklopnih vozila (tenkova): Prvi svetski rat je, uz milione izgubljenih ljudskih života, predstavljao i krvavi zaton vojne konjice koju su mitraljezi bukvalno pomeli sa bojnog polja. Jedan od protagonista te igre upotrebljava igru reči: »kalvarija kavalerije«. Dok sam zapisivao ove prizore pred očima mi je neprestano lebdela potresna fotografija sa »zapadnog fronta« kraj belgijskog mesta Ipr (gde su Nemci prvi put isprobali otrovni plin, plikavac, po tom mestu je nazvan i iperit): eksplozija je konja bacila na drvo, da je ostao da visi na granama, bukvalno razapet između neba i zemlje.
Prelaz sa konjskih leđa u kupolu tenka personifikuje američki general Džordž S. Paton Junior (George S. Patton Junior) koji je briljantnu vojnu karijeru počeo kao konjički oficir, a sve svoje velike pobede postigao je tenkovskim divizijama. Njegova nemilosrdna nihilistička vojna logika (reč je o jedinom komandantu u čitavoj istoriji ratovanja koji nikada nije izdao naredbu za povlačenje) pružila je i mogućnost za suočavanje stare Evrope i Novog sveta – Amerike: Patonovo svedočenje govori o tome kako u »dekadentnu« i »slabićku« evropsku kulturu prodire američki način razmišljanja koji čitav svet pretvara u predmet, dakle, u krajnjoj konsekvenci u predmet uništenja. Kao ljubitelj konja, Paton je spasio lipicanere iz Lipice i drugih konjušnica koje su Nemci nakon italijanske kapitulacije evakuisali na Moravsku. Kada se Crvena armija približavala, nemački oficiri su kontaktirali Patona i zamolili ga da spasi krdo lipicanera. Američki general ih je poslušao: tokom poslednjih krvavih ratnih akcija u Drugom svetskom ratu izvršena je, između ostalog, uspešna i spektakularna akcija spasavanja lipicanera koja je ovekovečena u filmu Volta Diznija Bekstvo belih ždrebaca. Nažalost, svega jedanaest lipicanera se nakon rata vratilo u Lipicu. U kontekstu »tršćanske krize« i početka hladnog rata zapadni saveznici su većinu krda poklonili Austriji, Italiji i Češkoj.
Najkontraverziniji lik u celoj toj drami je upravo Tito. U njegovom svedočenju izbija na svetlost dana istorijska činjenica da je – paradoksalno – upravo on spasio lipicanere od smrti od gladi. U skladu sa revolucionarnim komunističkim načelima Konjušnica Lipica je pala pod dikrektnu upravu narodnih odbora koji su u lipicanerima videli samo predstavnike aristokratskog sveta, neprijatelje naroda koje treba izgladneti na smrt. Tito je najverovatnije voleo konje. Prilikom svojih poseta inostranstvu rado ih je poklanjao državnicima: tako je, prilikom svoje prve posete Velikoj Britaniji lepo ždrebe lipicanera poklonio i kraljici Elizabeti. O istorijskim ličnostima, naravno, ne smemo da sudimo samo kroz prizmu konja: svedočenje veterinarke Lucije Lotrič prikazuje i policijsku represiju koju je uspostavio Tito. Priča o njenom ocu, nesrećnom fotografu koji, uprkos zabrani lokalne policije, slika Tita i njegovu ženu Jovanku, zasniva se na istinitom događaju iz južne Srbije.
Doba rđe u istoriji lipicanera predstavlja naše vreme (u mojoj tragikomediji to je četvrti, poslednji čin pod naslovom Lipicaneri idu u ništa). Destruktivne planove slovenačkih vlada iz poslednjeg perioda na prostoru Lipice, pred strazburškim sudom zastupa advokat kojeg vlada RS nagrađuje za uspešnu odbranu i imenuje ga za ministra. Kroz njegovo svedočenje na svetlost dana ispliva potpuni cinizam i nihilizam novodobnih političara, prezir prema svakom kulturnom i istorijskom pamćenju, brutalno svojatanje prirode, vulgarna vladavina profita kao vrhovnog principa sveta. Tragikomedija Lipicaneri idu u Strazbur nije samo satira – ona je istovremeno i pre svega poetična i etička drama o stanju sveta. U vezi sa aktuelističkim referencama moram da priznam da sam ovu dramu napisao podstaknut krajnjim gnevom.
O angažmanu za zaštitu lipicanera navešću samo nekoliko nužnih podataka.
Potreba za organizovanom akcijom pojavila se u proleće 1998, kada je izbio međunarodnopravni spor o domicilu lipicanera. Monika van Paemel i ja smo 8. juna 1998. u okviru slovenačkog PEN-a ustanovili Društvo prijatelja Lipice. U njega su se pored brojnih pojedinaca uključila i četiri kolektivna člana: PEN Slovenije, Društvo slovenačkih pisaca, Slovenačka matica i Naučno-istraživački centar Slovenačke akademije nauka i umetnosti. Tadašnji slovenački predsednik, g. Milan Kučan, koji je bio svestan važnosti ovog problema, zamoliio nas je da za odbranu lipicanera iskoristimo svoje međunarodne kontakte. I, mi smo to uz pomoć Monike van Paemel i učinili.
Ubrzo smo, međutim, shvatili da najveća opasnost po ostvarenje slovenačkih prava na lipicanere ne dolazi iz Brisela, Rima ili iz Beča, već iz – Ljubljane! Zbog sramotne pasivnosti slovenačkih državnih organa, Monika van Paemel i ja smo 21. avgusta 1998. u Briselu, g. Karlu Van Mirtu (Karel Van Miert), visokom komesaru EU za trgovinu i konkurenciju, zvanično uručili zahtev Društva prijatelja Lipice za priznanje Slovenije kao države porekla lipicanera. G. Van Mirt, tada najmoćniji čovek u Evropi, izrazio je izrazite simpatije za slovenačka prava na lipicanere. Obećao je da EU neće prihvatiti nikakvu odluku bez prethodnog savetovanja sa slovenačkom stranom. Složio se da bi naša država odmah morala da u odgovarajućim međunarodnim organima pokrene postupak za priznanje domicila lipicanera, a istovremeno i da zahteva da se rasprava o tom delikatnom pitanju odloži do trenutka kada Slovenija postane punopravna članica Evropske unije. Kao visoki komesar koji je pored trgovine bio zadužen i za pitanja konkurencije, g. Van Mirt je izjavio da zalaganje Austrije i Italije za domicil lipicanera, uzmemo li u obzir neravnopravan položaj Slovenije, predstavlja eklatantan primer za nelojalnu konkurenciju. Istovremeno nas je obavestio da Republika Slovenija do tada nije bila uložila nikakav zahtev za lipicancima ni na političkoj, diplomatskoj ili vladinoj ravni! (To je naša država učinila tek kasnije, pod pritiskom Društva prijatelja Lipice, a i to držeći šipak u džepu.)
Zakonodavstvo Evropske unije se zasniva na osnovnom ekonomskom postulatu savremenog kapitalizma da svaki proizvod (uključujući životinje i životinjske proizvode) mora imati na sebi označenu zemlju porekla. To pravilo je izazvalo pravo pravcato takmičenje među državama – članicama EU za »domicil« svih mogućih proizvoda, od vina preko sira do konja. Austrija ima određena prava na lipicanere na osnovu Španske škole jahanja, ali ne na osnovu evropskog zakona o »zemlji porekla (land of origin)«, jer je »kolevka rase (cradle of the race)« nesumnjivo Slovenija. Iako bi, dakle, na osnovu zakonodavstva Evropske unije vođenje uzgojnih knjiga morala da preuzme Slovenija, zbog pogađanja i oklevanja naše neodlučne vlade Austrija je iskoristila svoj privilegovani položaj članice EU i pridobila taj status. Uprkos tom negativnom i sasvim nepotrebnom raspletu po Sloveniju, treba istaći da ta međunarodnopravna odluka ne ugrožava fizički opstanak lipicanera u Sloveniji. Naime, njihov opstanak već dugi niz godina ugrožavaju različiti finansijski interesi unutar Slovenije, koje klijentelistički servisira politika. Iako sam 30. decembra 1998. organizovao demonstracije protiv austrijskog i italijanskog zahteva, nakon svih tih godina borbe teškog srca moram da priznam da je lipicanerima u Austriji mnogo bolje nego u Sloveniji. (Prilikom istraživanja istorijske pozadine, tokom pisanja drame, sa iznenađenjem sam zaključio da se, uz mnoge rane – među kojima su i neke kao što je npr. pisanje dvojezičnih natpisa u Koroškoj, koje su još uvek otvorene – tokom vekova napetog suživota i protivljenja njemu, između Austrijanaca i Slovenaca odvijala intenzivna i plodna kulturna razmena.)
Istovremeno, rado bih odlučno odbacio kritike da su aktivnosti Društva prijatelja Lipice povezane sa nacionalizmom. Naše aktivnosti su pre svega usmerene ka odbrani dragocenog segmenta slovenačkog i evropskog prirodnog i kulturnog nasleđa, i, dakle, sasvim su legitimne.
Ako je u početku Društvo prijatelja Lipice pre svega posvećivalo pažnju međunarodnopravnoj ravni ove problematike (pitanju porekla rase i prava na vođenje originalnih uzgojnih knjiga), tokom poslednjih godina naglasak aktivnosti Društva je na zaštiti lipicanera od brojnih i pre svega izraženih domaćih finansijskih apetita. U tom smislu, nažalost, dolazili smo u konflikt sa svim dosadašnjim vladama.
Društvo prijatelja Lipice već dugo godina uzalud upozorava da je najvažniji uzrok agonije Konjušnice Lipica dvolična politika vlad(e) RS do prema prirodnom i kulturnom nasleđu: isti političari koji se razbacuju bombastičnim frazama o lipicaneru kao slovenačkom nacionalnom simbolu, pod stolom rasprodaju konje kao najgori trgovci. Okrenutost ka komercijalizaciji, zloupotrebi i uništavanju Lipice i Krasa ostaje jedna od stalnica slovenačke politike, bez obzira na smenjivanje zadnjica na vladarskim foteljama. Apetiti ostaju jednako vučji, menja se samo njihova vrsta: Slovenačka ljudska stranka ( Slovenačka narodna stranka) bila je povezana sa kazinom, Liberalna demokratija Slovenije je pokušala da sa promenom Zakona o Konjušnjici Lipica omogući rasprodaju pašnjaka, a Slovenački demokrati bi rado veliki deo zaštićenog prostora konjušnice pretvorili u golf igralište za svoju privatnu zabavu. Smešno i strašno! Takve intervencije je do sada u osnovi onemogućavao dobri Zakon o Konjušnici Lipica iz 1996, zato je glasačka mašina vladajuće koalicije u političkom zatišju pred same letnje ferije jula 2006. promenila taj »zastareli zakon« i »prilagodila ga stvarnosti«. PriHvatizacija istorije i države je tu dosegla svoju bednu kulminaciju: 425 godina star kulturni spomenik i krdo lipicanera u svojoj istorijskoj kolevci treba da nestanu samo zato da bi šačica političara na Krasu igrala golf na račun poreskih obveznika!
Neprestano upozoravamo na to da bi drastično širenje golf igrališta na zaštićenoj teritoriji konjušnice opasno suzilo životni prostor lipicanera i suštinski pogoršalo uslove za njihov uzgoj. Golf igralište na tom prostoru je greška i iz prirodnobezbednosnih razloga, s obzirom na to da održavanje travnatih površina zahteva ogromnu količinu vode, koja na Krasu izuzetno nedostaje, kao i upotrebu pesticida. Osim toga, u neposrednoj blizini, na italijanskoj strani granice, jedva tri kilometra vazdušnom linijom od Lipice, već postoji veliko golf igralište sa osamnaest rupa. Kako je državna granica između Italije i Slovenije u EU nestala, širenje golf terena u Lipici je utoliko nepotrebnije i aspurdno.
Rešenje za Konjušnicu Lipica i slovenačko krdo lipicanera jeste u postavljanju konjogojstva kao apsolutnog vrednosnog prioriteta i u poštovanju prirodnog i kulturnog nasleđa. Drugog, rezervnog nasleđa Slovenija, naime, nema. Zar vladajuće slovenačke političke stranke misle da će ljubitelji prirode i turisti pohrliti u Lipicu da se dive njihovim rupama?!
Odavno se ni oko jedne stvari nisam toliko angažovao kao oko lipicanera. Ni sa jednom drugom akcijom nisam prikupio toliko neprijatelja, što objašnjavam činjenicom da je reč o velikim finansijskim i političkim interesima.
Možda je upravo emotivna vezanost razlog zbog čega sam ovu dramu toliko puta preradio i na njoj toliko dugo i intenzivno radio. Najverovatnije sam morao da se distanciram od vlastitog angažmana u vezi sa lipicanerima i da, prilikom oblikovanja građe, uspostavim umetničku distancu.
Samo poslednji čin, posvećen onome što se dešava danas – paradoksalno – nije doživeo nikakve suštinske promene od prve varijante koja je nastala tri godine pre premijere u MGL, u jesen, 2003. Tu sam »proročki« najavio fatalnu opasnost koja danas preti Konjušnici Lipica i opstanku lipicanera. I, premda cilj i svrha pozorišta nije da utiče na društvena dešavanja, već da ih umetnički reflektuje i artikuliše, raduje me to što je tragikomedija Lipicaneri idu u Strazbur doprinela osvešćivanju javnosti o lipicanerima i Konjušnici Lipica kao neprocenjivoj vrednosti našeg kulturnog i prirodnog nasleđa.
Kakva je presuda Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa lipicanerima iz Konjušnice Lipica? Ne znamo.To ne znam ni ja, kao autor. Kakav je, zapravo, kraj te tragikomedije? Otvoren. Kakva je sudbina lipicanera i Lipice? Takva da zavisi i od vas koji gledate ili čitate ovu dramu i pritom se – nadam se – barem malo i zabavljate. I razmišljate. I razmišljate. I ljutite se.

***

Tragikomediju Lipicaneri idu u Strazbur na sceni ljubljanskog Mestnog gledališča režirao je Zvone Šedlbauer u sezoni 2006/07. U skladu sa brehtovskom dramaturgijom teksta stvorio je duhovitu i gorku, angažovanu i komunikativnu predstavu, koja je lepo primljena od publike.