Mirjana Miočinović [1]

''...izvesna je samo smrt''

Sarajevske Sveske br. 43-44 [2]

„Šta je istina, ljudi moji, deco moja? Ko je u pravu? Šta je moglo biti da nije bilo? Kako znati... Jel bi bolje bilo, ili gore? Ima li istine? Za šta se boriti? Je li sve laž?“

Pitanja koja na samom početku Zmajeubica Učitelj postavlja đacima i samome sebi, o čemu svedoči parataksična zadihanost kojom ih izgovara, ne postavljaju se samo zato da bi se odgovorima objasnio određen istorijski događaj (Sarajevski atentat). Ona su tu da bi se odgovorima pokušao da objasni smisao i mogućne posledice svakog ljudskog delanja. Zmajeubice Milene Marković nisu stoga istorijska drama, nisu politička drama ili to nisu isključivo, oni su drama života u kojoj se mešaju, međusobno sukobljavaju i smrću poravnavaju, visoki ideali i „odveć ljudske“ želje, u kojoj pate i duša i telo, u kojoj su povlašćeni i srećni retki ali i dovoljno moćni da mogu nekažnjeno činiti zlo i od kojih se čovek najčešće štiti tako što im se sklanja s puta, u kojoj se veliki politički projekti profesionalnih ideologa mešaju sa instinktivnom ljudskom težnjom za pravednijim svetom. U toj složenoj slici ljudi se sagledavaju u onom što je svakodnevno i u onom što je istorijsko (što će postati Istorija), u toj se slici vide u svojim realnim proporcijama, vide se njihove srodnosti i razlike, njihove vrline i slabosti, njihovi putevi i preobražaji i njihov kraj. Zmajeubice su stoga jedna složena dramska tvorevina u kojoj je sve krhko i promenljivo poput kaleidoskopskih prizora i nije joj lako prići instrumentima standarne dramske analize. U to se upuštamo s velikim oprezom.

„Junački kabare“ ili pitanje žanra

Žanr, kada je naveden, kao što je u Zmajeubicama slučaj, prvi je signal autorovog odnosa prema svetu o kojem govori i naznaka je načina na koji će biti predočen. Kabare je subverzivna vrsta od samih svojih početaka (kraj XIX veka), u njemu se političko pretvara u metafizičko (shvaćeno kao razmišljanje o „poslednjim pitanjima“) i obratno, melanholija i satirička žestina smenjuju jedna drugu, i uvek preti opasnost da ga proglase nedoličnim, tačnije, neusklađenim s preovlađujućim mišljenjem. Pridev junački što ga Milena Marković stavlja ispred reči kabare ne umanjuje njegovu subverzivnu snagu, ne daje pojmu oksimoronski prizvuk, jer junačko jeste subverzivno, ono predstavlja ispad u odnosu na ustaljeni poredak stvari, ono je njegova vidiljiva suprotnost.
Kabare je istovremeno jedna dimanična vrsta, u kojoj se mešaju stilovi, smenjuju proza i poezija (u širokom spektru njenih podvrsta), u kojoj su preobražaji brzi i vidljivi, u kojoj svaki prizor ima svoju poentu koja može biti setna, ironična, protestna, opominjuća do makabričnog memento mori, ali bez „citata iz dogmatike nad nekim tko je smrtno ranjen“ (Krleža). I upravo po odsustvu dogmatike on se razlikuje od piskatorovskih političkih revija i brehtovskog paraboličkog didaktizma, iako su im téhnё i ciljevi srodni.
Zmajeubice su po svom sklopu, po svojoj sveobuhvatnosti i neka vrsta rapsodije (u značenju koje ovoj reči daje moderna teorija drame): narativni kontinuitet uspostvaljen spajanjem primernih fragmenata osnovne fabule („dinamična montaža“), vidljivi, najčešće lirski spojevi među njima, raznovrsnost načina iskazivanja (dijaloški, monološki, horski), idiomatska raznolikost, mešavina fikcionalnog i dokumentarnog, gde je ovo dokumentarno pre svega potpora, potvrda istinitosti fikcionalnog „opreznog domišljanja“.

Ko su zmajeubice?

„Zamislimo naraštaj koji raste s ovim neustrašljivim pogledom, s ovom herojskom crtom što prelazi u stravično, zamislimo smeli korak ovih zmajoubica, gordu drskost kojom okreću leđa svim slabićkim doktrinama optimizma, kako bi 'odlučno živeli' u celovitosti i punoći...“ (Niče, Rođenje tragedije)

Svaki od trojice učesnika u atentatu na prestolonaslednika Franca Ferdinanda za vreme njegove posete Sarajavu, 28. juna 1914, mogao je biti izvršilac ubistva. Mogao je to biti i Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović i Gavrilo Princip, jer svima je cilj bio isti. Raspoređeni duž puta kojim je trebalo da prođe prestolonaslednik, naoružani bombama i revolverima, nedovoljno pripremljeni da se koriste oružjem, opskrbljeni nečim što je pre bila šećerna vodica no pravi otrov kojim je trebalo da prekrate sebi život po izvršenom atentatu, ovi su mladi ljudi ponajviše ličili na seoske mladiće iz narodnih bajki koji, kad niko drugi mnogo jači i stariji od njih nije imao za to hrabrosti, izlaze na megdan sa zmajem koji tiraniše narod i ubijaju ga. A taj zmaj iz pretpolitičkog folklornog imaginarija bio je zapravo susptitucija za svakog ko tiranski vlada, pa bio on car ili neki lokalni velmoža. Toj folklornoj figuri tiranina Niče suprotstavlja naraštaj zmajeubica, koji on ne navešćuje već ima prilike da ga vidi svuda oko sebe, pre svega u prostoru dva carstva, austrougarskom i ruskom, koja su, naročito posle revolucije iz 1848, preplavljena tajnim revolucionarnim društvima, premrežena zavereničkim enklavama, u kojima se sanja jedan isti san – zbaciti tirane i stvoriti pravedniji svet u kojem bi se živelo „u celovitosti i punoći“.
Ceo južnoslovenski prostor uključen u „dvojnu“ monarhiju s pravom se smatrao njenim najtrustnijim područjem. Jer na njemu se događalo ono što se najmanje očekivalo: eruptivno buđenje nacionalne sveti sa snažnom težnjom za južnoslovenskim ujedinjenjem, rađanje generacije željne znanja, strasno zainteresovane za političke ideje, pre svega za one prevratničke, iz kojih nastaje čvrsta ideološka osnova za preoblikovanje sveta. To više nisu samo romatičke tlapnje pesnika koje pokreću duhove, to su sad čvrsti politički programi u širokom rasponu od smirene Hercenove socijalističke misli, preko ideja o pravednijem društvu Černiševskog i Komunističkog manifesta do Kropotkinovog anarhizma, oko kojih se okupljaju mladi buntovnici, dok nad svim lebdi uznemirujuć Ničeov duh koji seje očajanje i nudi zaslepljujuću nadu.
Uklanjanje tiranina u tom se času ne zamišlja, niti se moglo zamisliti drukčije, do kao čin njegovog ubistva, dakle, kao individualni čin. Dokaz tome je i niz pokušaja atentata na pomenutom prostoru, koji prethode sarajevskom i ovome služe kao obavezujući primer. I tvrditi da su ovi mladi atentatori tek puko oružje kojim onovremena Srbija želi da ostvari svoje osvajačke ciljeve, znači poreći tim tragičnim junacima njihovu samosvest, njihovu ideološku pripremljenost koja nije stečena drilom već je crpljena iz knjiga do kojih su dolazili izborom po srodnosti i tako sticali znanja koja su uveliko premašala ona koja su mogli steći za svojih kratkih i tegobnih boravaka u tom slovenskom „Pijemontu“. Njihove ideje o južnoslovenskom zajedništvu, njihove težnje za socijalnom pravdom nemaju nikakvih dodirnih tačaka s političkim ciljevima Srbije, duboko zaglibljene u Balkanske ratove, iako bajronovski hrle da joj se pridruže u njima. I ovaj „junački kabare“ omaž je tim čistim mladićskim dušama o kojima Milena Marković piše s razumevanjem i dubokim osećanjem sapatnje.
U Zmajeubicama, pomenutim neposrednim učesnicima atentata pridružiju se, u ulozi pomoćnika, gotovo po Propovoj shemi funkcija likova u bajci: Danilo Ilić, jednako nazvan zmajeubicom, iako sam ne učestvuje u atentatu, i pre svega bi se mogao smatrati nekom vrstom starijeg bratskog zaštitnika koji poziva na strpljenje, na oprez i nije „siguran da je to pravi put“, Veljko Čubrilović, ne manje suzdržan od Ilića u odnosu na radikalne namere školaraca, uveren „da narod treba da se podiže prosvetno i kulturno a ne na druge načine“, iako pomaže budućim atentatorima da prokurijumčare oružje (kako je malo godina potrebno da se u mladog čoveka useli oprez, obično nazivan mudrošću!) i seljak Mitar, nevoljni učesnik u istom poslu, prestrašen od same pomisli na oružje jer ga porodična istorija uči da ga se treba kloniti (jedino je on tu netaknut znanjem, netaknut ideologijom, neko ko trpi i ničem se ne nada).
Svi ovi „gnevni mladi ljudi“ (nazvani post festum maldobosancima) imaju kao neposredan uzor, kao imago mučenika, Bogdana Žerajića, tog usamljenika i melanholika, neuspelog atentatora i samoubice, koji uporedo čita Šilerovog Viljema Tela i Kropotkinovu Istoriju francuske revolucije, i za koga se nikada neće znati da li je više bio nezadovoljan svetom ili samim sobom.
Na drugom polu tih uzora i posrednih pomagača stoji Vladimir Gaćinović, ideolog, učitelj i „svetski čovek“, koji, daleko od balkanskog blata, kojim je dugo krstario, u srcu Pariza, vodi razgovore sa Trockim i razmišlja o tome „šta nam valja činiti“.
I sve ovde pomenute aktere jedne sveopšte evropske pobune koja će se, sa gotovo istim ishodima za njene učesnike, završiti u krvi i blatu Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije, Milena Marković uvodi u svoju dramu, stvarajući od sedamnaest slika „lanac pobuda i uzroka“ (Bart) kako bi se sagledalo i shvatilo ono što je, kao u svakoj tragediji, bilo neminovno.

Kako je ispričana priča

Slike se nižu ovim redosledom i svaka ima svoj naziv koji je svetlećim slovima predočen gledaocima: Učionica, Žerajićev grob, Evropa, Veliki svet, Mali Gavro iz Glamoča, Kamenolom, Budućnost, Gavrilo i Danilo, Gavrilo ljubi srpsku zemlju, Beograd Zeleni venac, Put oružja, Gavrilo Princip se oprašta sa životom, Čabrinović se oprašta sa životom, Atentat, Suđenje, Dance macabre, Dama smrt i Gavrilo Princip.
Nijedna se slika ne iscrpljuje jednim prizorom, naprotiv, oni se umnožavaju, brzo smenjuju i njihov sled nije striktno hronološki. U svojoj ukupnosti, nezavisno od načina iskazivanja, oni ilustruju temu date slike, oni su ili njen životni kontekst ili njena psihološka podloga ili njena lirsko-meditativna eksplikacija. Pri tom svaka slika ima svedena ali jasna ambijentalna obeležja, ima odgovarajuću atmosferu koju najčešće stvaraju precizno odabrani sporedni likovi, ima osobenu jezičku boju i ritam, koji se ne menjaju samo u dijalozima u zavisnosti od mesta govora, prigodne situacije, teme razgovora i učesnika u njemu, već i u songovima i rečitativnim pasažima. (I ova bi se sveopšta, opčinjujuća polifoničnost morala ogledati i u rediteljskom postupku.)
Drama se otvara didaktičkim iskorakom iz vremena osnovne povesti, savremenim prizorom časa iz istorije na kojem Učitelj pokušava da dozna od đaka šta misle o onome šta je „bilo pred Prvi svetski rat. Znači kada je prekinuo valcer. Kada je stala muzika u parku, kada su tela popločala svet. Mlada tela kao vaša“. Njihovi odgovori profilišu generaciju ovde i sada: smenjuju se i međusobno sukobljavaju naučene političke fraze o ustrojstvu i nepravednosti sveta (što ne znači da nisu iskreno izrečene) sa već duboko usađenim stereotipima o tome šta se može smatrati srećom i ko nju remeti i gde se na kraju disputa čuje slabašan glas one koja misli „da je divan dan“ i to je jedino o čemu ona misli.
U opštem sklopu drame to je neka vrsta dramatizovanog prologa koji se, kao grupni savremeni prizor, opštom preobrazbom svih prethodnih likova, pretvara u istorijsku činjenicu: „songom šest metaka“ uvodi se amblematična figura Žerajića, kao bljesak koji se surovo gasi samo jednom jedinom rečenicom: „Puco jedan a nije pogodio“. I priča koja zatim sledi, sama po sebi celovita i u prvom redu usredsređena na kratak životni put zmajeubica, biće prikazana iz raznih vizura i različitim načinima, biće smeštena u različite prostore, u različite socijalne i profesionalne miljee, da bi nam bila data na uvid i izložena sudu onih (što će reći nas samih) na koje se, u to nema sumnje, odnosi moto Zamjeubica, preuzet iz Jevađelja po Mateju, a čije početne reči glase: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri...“.

Svet zmajeubica u očima Evrope i Velikog sveta

Za one koji upravljaju Bosnom posle aneksije, ona se ukazuje kao antropološka nepoznanica na koju se gleda sa znatiželjom, odbojnošću i odnosi se prema njoj sa vladarskom samouverenošću i obaveznom okrutnošću i ništa od toga ne izlazi iz okvira tipičnog ponašanja kolonizatorâ. Kao što je i san o njihovom svrgavanju večni san porobljenih.
Milena Marković posmatra tu osvajačku Evropu u njenim najtipičnijim odlikama: u njenoj nadmenosti (u kojoj već klija seme rasizma) i njenoj trivijalnosti. I sve u scenama sa Evropskim naučnikom uveliko nagoveštava jednu mračnu grotesku sa milionima mrtvih u pozadini.
Za one koji sanjaju o jednom pravednijem svetu Bosna je mračna i jadna i Gaćinovićeva slika o njoj morala je podsećati njegovog sagovornika Trockog na Rusiju: ista „pometnja, oportunizam, klasni egoizam... lično uživanje, sitno pilićarsko“, s jedne strane, i „gola patnja“, s druge. I nad svim lebdi pitanje: na koga se osloniti, na koga računati u planiranom „velikom prevratu“. A odgovor glasi: „Omladina je rešenje“.

Život, čežnje i patnje mladih zmajeubica

U životima Gavrila Principa, Danila Ilića i Nedeljka Čabrinovića (o Trifku Grabežu drama nam daje najmanje podataka) nema slučajnosti, nema nijednog srećnog iskoraka iz njihove tragične determinisanosti. Zato se moralo znati iz koje sredine potiču, ko su im roditelji, ko prijatelji i šta ih je, svakog pojedinačno, navelo da krenu putem koji su sami izabrali.
Kratkim, istorijski potvrđenim podacima, Učitelj, kao da nastavlja ranije započeti čas, pravi uvod u scene (slike) u kojima se, uz autorkino „oprezno domišljanje“, oblikuju glavni likovi. Svi oni potiču iz sveta siromaštva i svima je njima svojstvena prerana, uznemirujuća zrelost. Obeleženi socijalnim poreklom (seoskim, zanatlijskim, radničkim), oni imaju nesreću da su još i otpadnici od sredine kojoj pripadaju: Princip od najranije mladosti trpi podsmeh seoske sredine iz koje potiče, Čabrinović je u sukobu sa ocem, lojalnim Caru, kao što bi bio lojalan bilo kojoj drugoj vlasti, ali zato surovim prema najmanjem znaku sinovljeve nepokornosti, Ilić, već i sam izmučen teškim radom i načet bolešću, s blagim podsmehom biva prihvatan u sredini za čija se prava bori. Njihovo zajednišvo zasnovano je na istom cilju, koji samo ublažava, ali ne potire razlike među njima. (Njihove životne putanje, da ih smrt nije presekla, sigurno bi značajnije pokazale te razlike.) Oni jesu i prijatelji, ali ih njihova zaverenička pozicija nužno lišava veće bliskosti. Ona ih istovremeno čini nedostupnim za svet njima najbližih i time pojačava njihovu usamljenost. Čak je i njihov boravak u Beogradu u znaku patnje i odbačenosti. Njihov zaverenički skup na kojem se kuje plan za atentat liči na susret zemljaka koji svraćaju samo u „svoju“ krčmu i imaju poverenja samo u „svoje“. I Milena Marković podvlači tu (možda i nevoljnu) usamljenost ističući time samostalnost njihovih odluka i jasnu razliku između njihovog rodoljublja i njihovih političkih uvrenja. (To potvrđuje i činjenica da se samo u slici „Suđenja“, zasnovanoj u celosti na dokumentima, jedan jedini put pominje Narodna odbrana i to u pitanju koje Predsednik suda ne upućuje učesnicima atentata već Veljku Čubriloviću.)

Da li je Gavrilo Princip jedini koji je mogao da izvrši atentat?

Gavrilo Princip je jedini od učesnika atentata kome polazi za rukom da izvrši zajednički naum. Ispalivši nekoliko metaka, on ubija Franca Ferdinada i njegovu suprugu vojvotkinju od Hoemberga. U jednoj od scena sa suđenja, izjavivši pre toga da mu nije bila namera da vojvotkinju ubije i da mu je žao zbog toga, na pitanje Predsednika suda: „Zašto ste nju usmrtili?“, Gavrilo Princip odgovara dvema kratkim, odsečnim rečenicama: „To nisam hteo. Žrtava mora da bude“. No ovo nisu jedine rečenice kojima se u Zmajeubicama daje do znanja da je on „čovek posebnog kova“. One se javljuju ne samo na suđenju, već i u razgovorima s prijateljima: „Za nas nema ni igranke ni devojaka“; „Ubijaćemo mi. Ubijaćemo mi, samo ja neću tebe. Ako ne moram.“; „Meni ne treba niko da me uči moralu. Ni otac ni pop ni bilo ko. Ja sam čvrsto moralan čovek. ... Iz moje svesti je moj moral. ... Iz mog života koji se nakupio i ključa sa jednim jedinim ciljem“. O toj posebnosti govori i njegovo držanje, sasvim neprimereno mladom čoveku i upadljivo različito od Čabrinovićevog, recimo. Scena beogradskog susreta Principa, Ilića, Čabrinovića i Grabeža, u kojoj su izgovorene gore citirane rečenice, ima uvodnu didaskaliju, u kojoj se, pored ostalog, kaže: „Pred Čabrinovićem vino, pred Gavrilom voda. Gavrilo ćuti mrko a Čabrinović je glasan“. Iz te didaskalijske slike prirodno sledi sve što Princip izgovara, pored ostalog i onu hladnu rečenicu kojom preseca Čabrinovićevo ushićenje životom. Na njegove reči: „Koliki je život, ljudi moji. Koliki je život, ljudi moji. A koliko je Car mali.“, Princip samo kaže (da li grubo, da li rezignirano?): „Eto, zašto ja ne pijem“. I eto zašto njegova ruka nije zadrhtala.
No ta čvrstina, ta upornost, odlučnost, pa i neumoljivost, dugo su kaljene. On od najranijih dana zna šta ne želi da bude, dakle ni trgovac, ni pisar, ni žandar (sluteći da bi se jednog dana, poput većine svojih sunarodnika, mogao pretvoriti u sitnog derikožu, zahvalnog Bogu i Caru), kao što zna da je njegovo ljudsko pravo „da želi i da se trudi“.
I svesti sve to samo na puku potrebu za samodokazivanjem jednog slabašnog mladića koga su, zbog njegove krhke građe, kako sam kaže, „smatrali slabićem i čovekom koji je preteranim čitanjem upropašten“, ili na bezdušnost fanatizovanog teroriste ispranog mozga, značilo bi poništiti ljudsku sposobnost samožrtvovanja i želju da se nešto učini za dobro drugih. I srećna je činjenica što je je Milena Marković tu sposobnost i tu želju prepoznala i što ih smatra suštinom tog mladog bića čiji je kratki život protekao u surovom samoodricanju i opštoj prikraćenosti („i ja bih možda hteo da napravim sina / i ja bih možda hteo da ugledam more / i ja bih možda hteo pesmu napisati / ali ja sam iz blata i ja ću pucati“). I zato iz njenog Principa, pored neverovatne snage koja mu je, pored ostalog, za čitave dve godine, u odnosu na živote njegovih drugova, samo produžila kazamatske patnje, izbija potresna tuga, ona koju oseća samo nepravdom ucveljeno dete.

„Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.“ (Danilo Kiš, „Slavno je za otadžbinu mreti“)

Zmaj je ubijen a zmajeubice to ubistvo plaćaju sopstvenom smrću, jer se ne živi u vremenu bajke već u vremenu Istorije. Ilić i Čubrilović bivaju obešeni istoga dana, 3. februara 1915; pošteđeni smrti zbog svojih godina, osuđeni na dvadestogodišnju tešku robiju koju izdržavaju u Terezijenštatu, u uslovima i u mukama koji se mogu porediti sa onima iz gotskih romana, zmajeubice umiru ovim redom: Čabrinović 21. januara 1916, Grabež 21. avgusta iste godine, Princip 28. avgusta 1918.
Ovu priču o Sarajevskom atentatu Milena Marković ne piše iz vizure pobednika, jer, poučena iskustvom XX veka, zna da taj vek nije ostavio za sobom nijednog stvarnog pobednika. Ona piše na podlozi dokumenata koje Istorija ne može lako da preradi prema svojim potrebama; nema u njenoj drami ni predanja, jer puk ih nije ispreo, a sad je kasno da se toga lati; njeno „fantaziranje“ zasniva se na „mogućnom i verovatnom“ i vezano je za „patnju postojanja“ i „bedu ljudskog tela“; ona gleda na izvesnost smrti kao na opominjuću istinu. Zato se, pre epiloškog dodatka, koji je važan samo kao dokumentarno zaokruživanje osnovne priče, Zmajeubice završavaju songom Dance macabre kad „na scenu izlaze svi u raznim odelima koje skidaju sa čiviluka, neko je gospođa, neko protuva, neko je gospodin, neko đak“, i svi nas, kao da su sišli s neke srednjovekovne gravire, pozivaju da se „setimo smrti“. I kad se sa ovog rekvijemskog kraja osvrnemo na celu priču možda ćemo shvatiti da na putu „između dva ništavila“ junačka dela čine bolju stranu ljudskog života.