Dragan Velikić [1]

Sto godina posle

Sarajevske Sveske br. 43-44 [2]

1.
Mnogi su uzroci Prvog svetskog rata. Povod je samo jedan: atentat u Sarajevu.
Više je zainteresovanih strana bilo za taj rat. Činio se neizbežnim, i samo je bilo pitanje vremena kada će se i dogoditi. Kao da su svi srljali u sukob koji će brzo dobiti odrednicu svetski. Čudno je kako nije bilo većeg otpora tom ratu, što naravno ne abolira srpsku stranu za umešanost u sarajevski atentat.
Činjenica da Srbiji, iscrpljenoj Balkanskim ratovima, ulazak u novi sukob svakako nije odgovarao jeste jedno logično objašnjenje, i ono je veoma ubedljivo sa stanovišta zdravog razuma. Međutim, kada bi zdrav razum bio ona najviša instanca koja na nivou države donosi odluke, svet bi bio mnogo prijatnije mesto za život nego što jeste. U postupcima Srbije zdrav razum je bio samo onaj manjinski učesnik, kao što je to bio i kod drugih zaraćenih strana. Svako je ušao u rat sa idejom da će rešiti kvadraturu kruga. Do ratova uglavnom i dolazi kada se u odnosima dve ili više zemalja stvori nepodnošljiva količina negativne energije koju je teško kontrolisati i kanalisati. Ta impulsivna energija je pogonsko gorivo svih ratova.

2.
U istoriji mnogi događaji izgledaju neminovni. Oni to uglavnom i jesu. I da nije bilo atentata u Sarajevu do rata bi došlo, ali pitanje je kakav bi tok imao. Sukob Srbije sa Austrijom teško da se mogao izbeći, međutim, istorija se ne bavi pretpostavkama, već onim što se dogodilo. Postoje istorijske datosti. Ono što me je oduvek opsedalo u promišljanju istorije jesu negativna nasleđa koja na duži rok opterećuju odnose između dve zemlje. Kako se te zaostavštine mogu prevazići? I koliko je to uopšte moguće?
Uoči Prvog svetskog rata Otomansko carstvo je na umoru. Balkanski ratovi su tek okončani. Iscrtavaju se nove granice. Sve snažnije je suparništvo između Rusije i Austrougarske monarhije na Balkanu. Takva politička situacija itekako utiče na sudbinu Kraljevine Srbije.
Pozicija Srbije na tektonskoj razmeđi između Istoka i Zapada ostala je nepromenjena do danas. Razapetost između proevropskih i proruskih opcija je konstanta srpske političke scene. Ta podeljenost za posledicu ima duboke antagonizme u srpskom društvu. U kriznim vremenima Srbija često preuzima ulogu ruskog Gibraltara na Balkanu. Nije tek slučajnost da u prelomnim događajima za poslednjih stotinu godina, od atentata u Sarajevu do ubistva Zorana Đinđića, uvek je negde u pozadini prisutna senka starijeg brata. Ruska podrška, koju Srbija dobija u odlučujućim istorijskim dešavanjima, tačnije, njena rusofilska politička opcija, za posledicu ima povremeno udaljavanje od Evrope. A pripadnost Evropi nije samo geografska. Jer, ne bi trebalo zaboraviti da nakon ponovnog uspostavljanja srpske države pre dva veka, Beč i Venecija su bili neuporedivo važniji centri za razvoj srpske kulture, pismenosti i duhovnosti nego Moskva i Petrograd. Uostalom, severna srpska pokrajina Vojvodina dva veka je bila u sastavu Habsburške Monarhije. Moderna srpska kultura i politička misao nastale su zahvaljujući prosvetiteljskim idejama koje su obrazovani Srbi iz Habzburške monarhije usvajali, i kasnije donosili u Srbiju.
Sa malo kojom zemljom, kao što je to slučaj sa Austrijom, Srbija ima više od tri veka veoma složene odnose. Ne povezuje nas samo reka Dunav, već kultura i tradicija. Naravno, i dva svetska rata. Nikada neće iz podsvesti Austrije biti uklonjena senka Gavrila Principa, kao što i naše nesvesno čuva slične uspomene.

3.
Srbija je u Prvom svetskom ratu platila veliki ceh. Izgubila je skoro trećinu stanovništva. Kao zemlja pobednica, okončanjem rata ušla je u zajednicu južnoslovenskih naroda. Na taj način i Srbi iz bivših delova Austrougarske monarhije našli su se u jednoj državi. A toj novoj državi dala je kraljevsku dinastiju, državnost i licencu pobednika.
Za proteklih stotinu godina Evropa se promenila. Narodi koji su se i u Prvom, i u Drugom svetskom ratu gledali preko nišana, danas žive u ujedinjenoj Evropi. Umesto vekovnog neprijateljstva Francuske i Nemačke, dobili smo najsnažniju osovinu Evropske zajednice. Gledajući iz te perspektive, Prvi svetski rat je zaista bio rat naših predaka.
I koliko god mi je lično ta perspektiva bliska, ne mogu da zanemarim činjenicu da se Srbija do pre samo četrnaest godina sa većinom tih zemalja gledala preko nišana. Beograd je jedina evropska prestonica koja je tri puta bombardovana u dvadesetom veku. NATO intervencija u proleće 1999. godine svakako je uticala da kod velikog broja srpskih građana pojam Evrope podrazumeva i negativne konotacije, po čemu se Srbija razlikuje od ostalih kandidata za prijem u EU klub.
Saldo sto godina posle, mora uzeti u obzir onu konstantu, senku starijeg brata sa Istoka, kome je Srbija ostala jedino uporište na Balkanu. Nakon pada Berlinskog zida i propasti komunističke ideologije, kada se prekomponovala politička karta Evrope, Srbija se uputila u smeru udaljavanja od modernizacije i držanja koraka sa svetom. Sve što se dešavalo u Srbiji od sredine osamdesetih godina prošlog veka pa do uspostavljanja demokratije u oktobru 2000. godine bilo je nekompatibilno sa promenama koje su se odvijale u njenom okruženju i imalo je tragične posledice koje još uvek ispostavljaju račun.
Odnosi između država podsećaju na hemijske spojeve čije komponente su promenljivog karaktera i intenziteta, svejedno da li se kreću uzlaznom ili silaznom linijom. U kojem će se smeru kretati ti odnosi ne zavisi samo od želja političkih subjekata, već i od čitavog niza međunarodnih odnosa i konstelacija na koje se ne može uticati, ali im se može prilagoditi.
Svet je danas, više nego ikada pre, premrežen nitima koje funkcionišu po principu domino–efekta. Biti kompatibilan sa svetom sigurno ne znači odustati od vlastite posebnosti. Evropski identitet ne postoji sam po sebi, i ne može se svesti na program koji se usvaja pukim presnimavanjem, već je to jedan širi imenitelj nastao kroz istoriju u određenoj geografiji. Evropejstvo, dakle, nije odricanje od nacionalnog identiteta, već obogaćivanje kulturološke matrice. Pronaći način da se vlastiti interes integriše u sklopu širih međunarodnih kretanja jeste zadatak svake odgovorne vlasti i njene diplomatije. Odnosi među zemljama grade se naizmeničnim popuštanjima i odupiranjima. Politika jeste, ipak, više sukob snaga, nego sukob argumenata, međutim, svaka promišljena politika ostavlja velike mogućosti za argumente ukoliko se deluje u pravom trenutku i na pravi način.
Kako prevazići arhetipske animozitete i stereotipe? Sve dok je za Srbe atentator iz Sarajeva samo heroj i patriota, a za Austrijance samo ubica, daleko smo od pokušaja da se prevaziđu razlike. Na obe strane potrebno je učiniti izvestan napor da bi se razumeo širi kontekst. U suprotnom, ostajemo zatočenici matrica prošlosti.