Katja Perat [1]

Odabrana poezija 41/42- Katja Perat

Sarajevske Sveske br. 41-42 [2]

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

HRABROST

Nešto jeste, ali nikad nije dovoljno
obratiti pažnju
Ne na loše definisane stvari
Kao što su istorija uopšte
Ili gradski autobus kao što se javlja u metafori ,
Ne na raskršća gde izmišljeno prelazi iz utehe u breme,
Iako računaš na njega kao na nešto
Što može da ti omogući bolju pregovaračku poziciju u odnosu na smrt;
Na sve ostalo.

Nešto jeste i razumeti
Da nije tačno
Da rimokatolička crkva drži monopol nad milošću
A lepota monopol nad ljubavlju,
Da je predaja
Raspolagati stvarima koje su na dohvat ruke
I da se želja zgusne tek u zadnjoj etapi dugog udaljavanja.

A mnogo je
Neka sasvim određena stvarnost;
Obilje plave svetlosti
Koja se izjutra ravnomerno spušta na predmete i ljude
Rasute po stanovima,
Stvari, koje žele da budu pobrojane, opisane i imenovane,
Ali ne dozvoljavaju da ih razmaže površnost.

Sve ostalo je rukovati strahom.
U partizanskim novelama,
Noću, dok se kruni celina,
U izjavama za javnost,
Pred ogledalom,
Pred smrću, u ljubavi i epistemologiji.

Na krajnjoj ivici snage,
Tamo gde otpadaju definicije i predstave
I plaća se porez na dodatu vrednost,
U pauzama između retkih stvari –
Dobro promišljenih spoljnopolitičkih poteza,
Velikih ljubavi i jasnih predstava o budućnosti,
Gde činjenice klecaju pod pritiskom očekivanja,
Gde se u zgusnutim slučajnostima nekontrolisano gomila stvarnost,
U neuspelim pokušajima da se izdrži noć,
Rukuje strahom,
Svaki put iznova uradi nešto kako treba.

GDE GOD DA ZASPIM

U večernjim vestima,
U susednoj sobi,
U pričama jehovinih svedoka,
U reklamama za humanitarne organizacije,
Među gimnazijskim parovima,
Pod težinom moje odluke
Raspada se svet.
Ne zato što je nepodnošljivo,
Zato što je neizbežno
I zato što su čvrste i sigurne samo stvari,
Koje su na putu,
Smrt, uništenje i poreznici.

Svoju ličnu nemoć i nemoć istorije
Prepoznajem po ponavljanju,
Zato znam da svaki dom
Koji napustiš,
Zahteva izgradnju novog.

Dom,
Koji gura dlanove u dlanove,
Koji pesmu o užasu tera da postane pesma o ljubavi
I od zbunjenih tinejdžera stvara roditelje.

Dom,
Krhak
Kao
Što su napuštanje i vraćanje,
Ali uvek tako dostupan,
Gde god da zaspim.

ZBOGOM ORUŽJE

Polako,nežno i bez žaljenja
gubim dodir sa jezikom.

Na mestima, gde me uravnotežavaju stvari
o kojima je nemoguće raspravljati,
a da ih ne ogrebeš -
rub ostrva na obojenom nebu,
velikodušne iluzije o naklonosti,
ruka, koja zna gde će se telo najbolje odazvati,
arhiviranje sećanja
unutar kojeg se dešava sledeće:

Svaki put kada spavam sa tobom
a zapravo ne čineći to, znam -
ima stvari na kojima se zaglavi istorija
i izvestioci grozničavo grabe otiske
od kojih oni najkrkiji delovi ostanu ispušteni -
gaće Ludviga XVI-og na trgu pod giljotinom,
mlitavi povez
koji jedva drži zajedno cigarete partizana,
pojedinačno, koje pokazuje srednji prst opštem.

Polako, nežno i bez žaljenja
odričem se nesporazuma koji nastaju
kada stvarnost preslikam u ono
što ljudi za koje nežnost predstavlja nečuven napor
razumeju kao podsmeh
i što ljudi, za koje nežnost predstavlja socijalni kapital
čitaju kao metaforu
i pri tom izbacaju stvari iz krhke ravnoteže
za koju se danima bori na milijarde insekata,
tropskih biljaka, carinika i veoma zaljubljenih ljudi.

Polako, nežno i bez žaljenja
razumem, da treba nepokolebljivo izdržati u »sada«
jer još Milan Kučan zna,
da su danas dozvoljeni snovi,
a sutra je novi dan
za koji se treba izboriti s istom preciznošću.

I STVARAM UMETNOST

Priča se da ljudi krišom
teže smrti jer sve organsko
teži tome da opet postane neorgansko
i svako kretanje teži tome,
da više ne bude kretanje.
Stvari se raspadaju jer žele
da budu ostavljene na miru.

Tužni ljudi se predaju
poput srednjovekovnih gradova.
Nakon dugih opsada. Teško.
Samo pod sopstvenim uslovima.
Ne izdrže teret. Krivica i tuga
se pravično raspodele
između svih prisutnih.

Da odbiješ, ne pomaže,
ako si bez srca, to korisno je,
iako psihoanalitičari kažu da prvi umire onaj
ko se odrekne želje. Teško sebe srećem
u ogledalima koja me teraju na suočavanje
i na nemilosrdnu mržnju prema svom licu.
Po tome se razlikujem od lepih, koji mogu da priušte sebi
obesnost i bes, a da pritom ništa ne
izgube; zaštićeni i voljeni i dalje.

Ima istinoljubivih ljudi, sposobnih za jasnoću,
a da neprestano ne podsećaju sebe na to
da još nijedna neistinita stvar nije bila lepa.
Ne beže od svoje tuge i suočavajući se
sa svojim porazima, s izvesnim mirom kažu:
Svestan sam da sam bio napušten. Izvan
mog domašaja si. Nikakvog smisla nema u
ubeđivanju. Niko ne voli da se od njega zahteva.

Ali ti ljudi su naučili stvari,
koje ja ne mogu. Od njih me deli
nemoć maskirana u osećaj za čast,
koja sve čega se dotakne preradi u teoriju.
I kada stvarno postane nepodnošljivo, sve što mogu je
da u preterano osetljivom maniru čekam na
kišu koja bi uskladila vreme sa mojim raspoloženjem.

Ima neke milosti u tome da se spasiš
u umetnosti. Milosti, u kojoj govoriš
oslobođen prisile jednog jedinog pogleda,
koji onemogućava govor i upozorava na nesposobnost,
kou nikada zaista ne izbegneš,
na to kako nedpreman preživeti isticanje,
koje zahteva već to, da si čovek.

Milost i naklonost iziskuju napor
i tačno je da za mene ništa nikad nije lako.
Nevažno je,
rekao je neko, koga znam.
Tvoje pesme su nevažne.
Umetnosti su potrebne druge stvari.
Umetnosti nije potrebno ništa.
Po tome bih volela da ličim na nju.

NATIONAL GEOGRAPHIC

Pogled na savanu prema kojoj vreme nije imalo milosti
odaje utisak da za opstanak ne treba mnogo. Spleen,
teskoba, koja se je odrekla odgovornosti za svoju
teskobu, ne odaje takav utisak.

Slučajno naletim na sebe u odrazu na tv-ekranu.
Pomislim: život sam koji je morao da obavi
čitav dugi put evolucije, da bi sebi mogao da pogleda
u lice. Da porazgovara sam sa sobom.

Sama tišina me jede. Zadatke za koje me je
spremio život ne ispunjavam. Savana,
iako je vidim iskrivljeno, odaje utisak
prostranog odsustva oklevanja.

Sama podrazumljivost jede je. A mene
sama tišina. Glomazna neprijatnost
ljudske privilegovanosti. Jedna sama tišina,
koja nije strah od smrti, već strah od drugoga.

Nesrećna sam, kada se naslanjam na tvoje rame
mada znam da ću još nesrećnija biti u danima
Koji dolaze, kada se više neću naslanjati na tvoje rame.
Ne znam zašto otuđenost neprestano ugrožava,

možda zbog kapitalizma. A istovremeno, sasvim je moguće,
da kapitalizam nema ničega sa svim zajedno.
Ono što se računa su muzika, seks i razumljiva
očiglednost zebri koje prolaze kroz savanu.

Sve ostalo je jedna velika zbrka ljudskih nastojanja
i plemenitih namera kojima je put do pakla popločan.

ENGELS

Sasvim sigurno mogu da kažem
Da je jedini muškarac koji bi mogao da me ljubi, a da ne tera sebe na to,
Fridrih Engels.

Među drugouvrštenima postoji prećutan dogovor
Da jedan drugome mogu da u svakom trenutku dana
Bez ikakvih obaveza
I bez fotografa, koji bi taj trenutak pogurao u večnost,
Spuste glavu u krilo
I traže toplinu.

Odlazim u toalet
Da popravim frizuru i razmazanu maskaru.
Zaletim se u gomilu pobeglih iz udžbenika istorije.
U dugom redu jure kroz uski hodnik.
Probijaju se jedni kroz druge,
Kao da ih na kraju čeka otkrovenje ili barem pita od borovnica.
Neprijatno mi je,
Kada me Robespjer uhvati za kragnu i digne me uza zid,
Da nogama mlataram deset centimetara od tla.
Besni momak.
Toliko krvi za slobodu govora i sada svi ćutimo.
Niko se ne oseća pozvanim.
Gužvamo se po ćoškovima sa ostalim luzerima.
Niko da predloži svoj plan za bolje sutra.
Nigde nikakvog natčoveka
Koji bi se iznenada pojavio i rešio stvar.

Žao mi je Robespjera.
Onaj njegov tekst protiv smrtne kazne beše baš dobar.
Ivicom dlana klizim niz njegovo lice.
Nije lep i puno puta je pogrešio.
A ipak sam puna sažaljenja, kada tako sav izbezumljen stoji preda mnom.
Pred zakonom smo jednaki,
Ali treba mu to objasniti,
Da i jednakost, kao i sve na ovom svetu
Ima svoju granicu, koja je tanka i jedva vidljiva.
Ne može da me povede sa sobom.
Vraćam se Fridrihu -
Ničega velikog nema na njemu.
Sklanjam se u njegovu velikodušnu drugorazrednost,
Kao što se ortodoksni Jevreji sklanjaju u senku Njegovih krila.

DEKONSTRUIŠI ME

Ja
(sa svojim slobodoumnim odnosom prema stvarnosti)
jesam neko savršenstvo.

Zlatni snovi avangardista
Izložen identitet,
Trijumf beskorisne komplikacije,
Devojka, koja se pretvorila u veš-mašinu,
Raskomadano telo
Razneto po pustinji -

Za to smo se borili,
To je kraljevstvo
Koje se obračunalo sa fašizmom,
Ja sam vaša pobeda.
Hvala.

Nije mi potrebna pažnja,
Ne zahtevam ljubav,
Svemir i ja smo poravnali račune,
Nikakve usluge mi ne duguje.

Izmišljeno sam savršenstvo,
bezbroj izmišljenih savršenstava
koja zahtevaju beskrajno održavanje,
Ono sam što jesam,
Jesam ono što znam,
Jesam ono za šta sam se izborila,
Jesam ono, od čega okrećem glavu,
Jesam ono, ka čemu sam okrenuta,
Jesam ono što mi pripisujete,
Jesam ono što neprimetno sklizne mimo.

Dekonstruiši me,
To je jedan intimni zahtev koji mogu da postavim,
Dekonstruiši me,
Uzmi me iz književnosti
I pripremi me za ljubav.

INTELEKTUALCI NA RUBU NERVNOG SLOMA

Palitelji automobila,
Sitni lopovi,
Preprodavci,
Fabrički radnici snažnih ruku i s tetovažama,
Mogli biste više da se plašite.

Ko ne drhti od straha,
Taj ne zna za jezivu pohlepu
Intelektualaca na ivici -
Jer stvarnost nikad dovoljna nije.

Znam, da je pohlepa
I znam, čime se ona kažnjava,
Ali treba mi garancija,
Koju imaju nobelovci i zaista lepe žene
Da svoje dobrote ne moraju da podmazuju
Grozničavim zahtevanjem pažnje.

Ko hoće ljubav
Intelektualaca na ivici,
Ko hoće njihovu milost i pažnju,
Mora im omogućiti dimenzije
Kakve sebi mogu da priušte američki ekonomisti i romanopisci -
Sve,
Što čini suvereno mešanje u
Sve
što se podrazumeva.

Znam da je pohlepa
I spremna sam da podnesem simpatično nasilje,
Kojim se kažnjava,
Jer nikad nije nije dosta -

Domovina, koja ne želi da se bori za nju,
Tužna, falična sloboda,
Izuzetno malo a ipak
Tek uvod u nesreću
Nekog Evropljanina,
Intelektualca u rukavicama i na ivici,
Mili Bodler,
Budućnost, kojoj je istekao rok upotrebe,
Natrpaj nešto u sebe
Hleb
Falus
Spid
Sabrana dela Miška Kranjca
Jer nikad nije dosta,
Dok iščekuješ
Ljubazni suspens,
Dobro znan voajerima i mazohistima
U tišini pred
Ljubaznim nasiljem,
Jer nikad nije dosta
Ljudima koji nemaju ništa
Jer bi voleli da imaju pravo na sve,
Nikad dosta
Usamljenim ljudima
Kojima očajnički treba zajednica
Da bi brinula o njima,
Dio
Patria
Famiglia
Palitelji automobila,
Sitni lopovi,
Preprodavci,
Fabrički radnici snažnih ruku i s tetovažama,
Rado bi vam ukrali zajednicu,
I levičari zaslužuju ljubav,
Jer nikad nije dosta -

Svu ljubav,
Zavrnute rukave i viorenje zastava,
Milu muziku na kraju filma,
Sve,
Sve,
Gangsteri,
Ako vas nije strah
Razmislite još jednom.

S KIM SPAVAJU PESNICI

Priča se,
Da se volimo,
Zato prazna mesta
Između tela
Ispunjava lepa kultura.
Pesnici uvek spavaju sa književim likovima.
Pesnici, koji
Svučene ljude oblače
U glagole u infinitivu,
Pesnici,
Koji ujutru ćutke ispijaju kafu,
Pre nego što odu
I znaš, da vratiti se neće.

Dirljivo –
Ko što su dirljivi američki autoputevi,
Lepo,
Koje nastaje
Kada se ne opterećujemo prisustvom.
Inače, sve zajedno,
Ništa posebno.
Kao kod kasirki i taksista,
Ta nesalomiva stvarnost
I strah od praznog prostora.
Stvari,
Koje činimo
Sa telima drugih ljudi.
Ljubav.

MALA NOĆNA PARANOJA

Nikad ne veruj lepo obučenim slobodnjacima,
Koji su stalno na ivici očajanja -
Pre svega noću,
U tišini.

Opremljenima klasičnim vokabularom
I okom, oštrim za mrtve prirode i pejzaže
Od kojih godinama niko koristi imao nije.
Na ivici,
Na kojoj neprestano stoje sve stvari,
Blagoslovljene vlastitim neznanjem.

Lepim slobodnjacima, ugroženim beskorisnošću,
U samotnim susretima
Sa stvarnošću koja nastaje u tišini,
Kada se raziđu s ljudima koji bi voleli da ih sačuvaju
I od kojih bi voleli da sačuvaju sebe,
Ljudima, koji se ne raspravljaju s bogovima,
Jer bogovi ne znaju ništa o životu,
Pojedincima, koji znaju da je ono što ih čini
Jedva nešto više od zbira postupaka i uverenja,
Ne veruj im, u noćima kada su tvoje jedino društvo,
U tišini,
Kada pijani površno izriču onaj užas,
Da im ništa što je ljudsko nije strano.

BOJLER

Kao što italijanski teško podnosi sinhronizaciju istorijskih spektakala,
Teško podnosim svakodnevnih pet minuta,
Tokom kojih, kao što čoveku padne šećer,
Padnu nivo lepog i mogućnost osmišljavanja.

Toliko zajedničkog imamo,
Naš pokvarjen bojler i ja.
Mrtva duša, tako se tome kaže.
Prebrzo se gasimo.

Posmatrajmo –
Uobičajene stvari (kao što je zubobolja),
Koje si prevideo,
Vraćaju se pretvorene u monstrume,
Rat je svakodnevna okolnost.
Sav taj trud,
Stalna napetost između tebe i predmeta,
Pre nego što opet možeš da stojiš na balkonu
Između prostrtog veša
I posmatraš džinovska jata ptica,
Za koja je s ove razdaljine nemoguće proceniti koje su vrste,
Možeš li biti mirno siguran u to da su lepe i same sebi cilj.

FENOMEN BASTILJA
(bedna pesma, tako zavisna od okolnosti)

Zanosi te
Kao što se zanose Evropljanke u salonkama.

Oduševljenje nad jutarnjim nebom,
Rasipanje ležernih osmejaka
Među pozlaćene kipove,
Mir jutra,
U kojem si sposoban da doživljavaš sebe ozbiljno
Kao što što se doživljavaju društveno kritični reperi i romantični pesnici,
Društvance nedodirljivih.
Mirnoća, s kojom se predaješ građankama koje, udaljene dobrih dvesto godina
Praznično obučene
Do u beskraj pružaju jedna drugoj cigle i pretvaraju zidove u beziđe.
Baš tu, na tom trgu.

Unaokolo je sve više svetla
I na hiljade malih revolucija,
Smeštenih jedna u drugu poput babuški,
Jedna za tebe, druga za roditelje, treća za komuniste,
Svakome po njegovim mogućnostima, svakome po njegovim potrebama,
Svako može da nešto ponese kući,
Raduješ se što si dobio toliko svetlosti i tuberkuloznu pesmu
Oteklih stopala, obučenu u uflekan korset,
Koja beše nešto sasvim drugo
Pre nego što ju je doletela istorijska svest.

METODA

Momci, koji znaju kako je to
Kada se zaista razbiješ,
Noću slabo spavaju.
Iza zidova šušte borovi
Slično nedostižno kao i u dvadesetim,
Zato i posteljina mora imati prepoznatljiv miris vlage
I pesnik, koji pokušava da broji od sto do nule
Da bi otišao na spavanje mora da se
Uhvati za jezu koja ga obuzima
Neodzivanje mirnog disanja devojke
Koja leži s njegove desne,
Kao za poslednju sigurnost na kojoj može da se utemeljuje.

Das unheimliche;
Mesec prolazi bez šuma pored prozora
I pod čaršafima razgovetno se oseća
Pulsiranje srca,
Koje je izreklo odlučno nepoverenje pragmatizmu
I čistom umu zalupilo vrata pred nosom,
Na hiljade raznovrsnih istinica smuca se po ćoškovima,
Poput nekih malih dlakavih životinja su
I potrebna im je pažnja,
Kuća je stara a sobe su velike
I prostor treperi od nesređenog života,
Koji ti odmah, kada okreneš glavu
poraste preko ušiju
I bezobzirno ti odgrize glavu.

Dragi,
Čime smo zaslužili svu tu neurozu?

Iako sebe od drugih obično razlikujem po načinu
Na koji se nasmejem
Kada mi neko predano priča o metodi,
Ovog puta me je strah i samo se pretvaram da spavam.
Neočekivano
Me razboritost ljudi,
Koji jedva da podsećaju na tebe,
Pokrene kao božja blizina ateiste
I alkohol ljude, koji ne piju često.
Raspoznavati svet s preciznošću sličnoj kabalističkoj
I jedva misliti na sebe -
Plan je očekivano jednostavan i jedva izvodiv,
A ipak rado slušam;
Odseci najpre obe ruke
I ubrzo i obe noge
I bez svog imena otiđi peške u istoriju.
Iako mi ne veruješ, ovog puta je istina -
Nije strogoća ona koja kvari pesmu,
Krivi su slabo iskorištena širina duha
I nemoć, koju donosi njena zbunjenost.
Sklopim oči i mislim na druge.

LUK

Luk,
Jednostavan
Kakav jeste.
Sa apstraktnom naukom
Na svom najistaknutijoj ljusci
I sećanjima na Poreč
Negde blizu sredine.
Mogu da predvidim koliko će mi ostati,
Kada završim s postupkom
A ipak, oboje znamo, kada je nužno,
Kao što to znaju JNA oficiri,
Da što te ne ubije, to te ojača.

JEBI SE, GINZBERG

Jesen je nemilosrdna
Kada računaš sa lepotom,
Za koju si pretpostavio da ti pripada
U minutima
Kada nisi bio spreman da shvatiš
Da stvari ne pripadaju.

Svako može da kaže
Da je video najbolje ljude svoje generacije
Kako propadaju,
Ali retkima se istorija pokloni za propast,
Svako može da kaže
Da je
Težina sveta
Ljubav,
Ali retkima
Ljubav prizna
Da nisu pogrešili.
Jesen je nemilosrdna za usamljene Evropljane
Naklonjene beznađu,
Koji se u dugim kaputima naslanjaju na zidove,
Napušteni od bog zna čega.
Zavidni smo, znaš.
Ne prema noći u nezagrejanim stanovima
I alkoholnom delirijumu,
Prema apstraktnim stvarima,
Prema načinu kako nosiš svoju odeću
I svoja si vlastita istorija.
Pretpostavljali smo
Da znaš,
Šta je sloboda
I kada mislimo na tebe,
Čini nam se,
Da tamo gde si, proleće traje do u beskraj.
Svako tako može da kaže,
Da je nečemu
(iako češće ljudima nego državama)
Dao sve
I sada je ništa
Ali države ne slušaju,
A kamoli ljudi.
Samo za osećaj,
Da je
Sve dostižno
U pogledu
Na prostranost,
Da te ograničava stvarnost,
A još uvek veruješ u to
Da ta ti je sloboda,
Koja si ti sam,
Bezuslovno na raspolaganju,
Da možeš da kažeš
Želim
I dodirneš
Ne da bi se na pola puta
Zaustavio u grču,
Samo za taj osećaj,
Mogu da zamenim svoj auto
I sigurno prenoćište svake noći
I obrazovanje,
Za koje se trudim,
Stvari, koje zovem sigurnost
I pri tom ne znam
Da li su dorasle svom imenu.
U tome je zavist.
Pojma nemaš,
Koliko sam ljuta
Na slučajnosti,
Koje me dele od stvari koje nisu ja
I nužnosti,
Koje me ničeanskim gestom svaki put iznova vrate na ono
Što mi je namenjeno.
Ljudima nedostaju mirisi
I nedostaju nam dodiri
I često nam nedostaju stvari,
S kojima se nikada nismo sreli,
Sloboda, na primer,
Mi, ljudi se teško odvajamo od stvari,
Jer ne znamo kako da budemo nežni sa njima,
A da ne poželimo da ih posedujemo.
Kretanje,
Neuhvatljivost,
Promena.
O tome ne znamo mnogo.

Tačno je
Da je težina sveta
Ljubav
Ali, budimo iskreni,
Koga briga za to?