Dragan Velikić [1]

U VOZU 344 ' AVALA ZA BEČ'

Sarajevske Sveske br. 35-36 [2]

Putovanje vozom usporava metabolizam. Ni napred, ni nazad, već izmaknut ustranu. Odložen život. Pozicija neutralnog posmatrača.
Hroničar međunarodne pruge obilazi svoju deonicu.
Negde se krenulo. Makar tek na ulicu, sa jasnom namerom da se nešto kupi, neko poseti, možda ode u bioskop, ili samo proveri da li se sa Kalemegdanskog platoa i dalje vidi Zemun. Važno je imati cilj. Kad se cilj ima, diše se smirenije. Mišići lica se zategnu, pogled izoštri, čitavo telo vibrira iščekivanjem.
Namere, obaveze, zadaci. Ta čvrsta kopna Markove mladosti. Čitljivim slovima ispisana je deonica koju mora savladati. Sve dok postoji zadatak, nema suočavanja, nema pitanja kuda se to ide? Obaveza čuva jedno dostižno, sasvim konkretno večeras. Ili sutra. Tako već godinama, preskače Marko po nekoliko stepenika, istrčava na ulicu, nestaje u vrevi grada. I veruje da je srećan.
Tako i danas. Sakupljač otisaka bliskih duša. Patetično. Jeste. Ali, od nečeg moraš krenuti. Šta ti pravi jezu u stomaku? Pljuvačku na nepcima? Trnce u prstima? Pogledaj ove ljude u vagonu. Neki su budni, drugi spavaju, ili samo dremaju, u polusnu. Kada bi odjednom ozvučili njihove misli, i pustili taj akord da traje. Simfonija. Ludilo. A tek slike? Šta se tu sve pretapa. Kakve tajne. Laži i prevare. Nema te ispovesti gde se savest istresa kao jorgan. Isledniku u sebi najviše se laže.
Ako nije u meni život, šta je to onda? Koju materiju trošim? Da li i drugi ljudi, eto, ovi oko mene, u vagonu, da li i oni tako lamentiraju? Muče život? To je već Marijin glas. Svako ima ono što jeste. Ni manje, ni više.
Tako Marko četrdeset i četiri godine živi. Napolju poznanstva, događaji, priča teče, uobličava se onako kako mora, kako je red, kako već reči i običaji grade. Unutra, u njemu, reklo bi se besmislice. A zapravo kipi žvot.
Stariji si od svoje majke. Punih šest godina. Za ove čistine ona nije znala. Kako izgleda buditi se sa četrdeset, ili sa četrdeset i četiri godine. Menjati dioptriju. Imati dete, brojčanik koji neumoljivo otkucava preostalo vreme zemaljskog života.
Možda doživiš starost? Ispratiš odumiranja. Prvo je krenulo sa očima. Ništa neobično u vašim godinama, kaže oftamolog. Plus jedan. Ne žurite sa novom dioptrijom. Naprezanje jača očni živac.
Mama nije stigla da pokvari vid. Slušala je ploče. Usedelica. Tihi, potuljen Jovanin glas odredio je intonaciju pojma usedelice. Čitavu vasionu reči. Uvek brižna. Nadvijena nad njegovom sudbinom. I ne samo reči, iscrtala je šemu mislima. Izdavala putne naloge teči i njemu. To jasno sada vidi, dok voz "Bela Bartok" juri prostranstvima koja su opet jedan svet. Ne bi video ni sada da mu Marija nije prodrmala kompas. Odraz vlastitog lika na staklu. Da, ovo je još uvek Mađarska. Nismo prošli granicu koja je svake godine sve nevidljivija. Kroz stotinu godina gde li će biti periferija?
Na unutrašnjem stepeništu kuće u Carigradskoj ulici. Tu je ulaz u porodiči ponor. U onom malom predsoblju koje vodi u spavaću sobu. Tamo gde je povremeno dolazio po porcije tajni. Po fragmente priča koje nije razumeo. Koje nije ni naslućivao kao celine. Samo šaputanja. Intonacije koje uzbuđuju. Nesvestica. Jeza na vratu. U stomaku. Šapat koji odvlači. I prvo seksualno iskustvo došlo je kroz šapat, kroz mantru reči. Svakodnevnih reči izgovorenih omamljujućim intonacijama. Šapat je dozvao dodir.
I zato mrak. Korak u zabranjenu zonu. Do vrata njihove sobe. Hrpe tako običnih reči. Usedelica. Jadničak. Poreklo. Stomak. Ključ. Plen.
Još dublje. Zažmuri. Nasloni glavu, ispruži noge. Diši. Plivaj u sebi. Sante će doći same. Nekada davno sve je to bilo jedno kopno. Putuj. Na početak porodičnog ponora. Do vrata tečine i tetkine sobe.

– Vidiš kako je čudan.
Teča ćuti.
– Spavaš?
– Ne spavam.
– Zar ti nije čudan?
– Malo jeste.
– To je od nje.
– Misliš?
– Znam. Miljan nikada nije bio čudan. Lud da. Ali, nikada čudan.
– Zar to nije isto?
– Bože, šta je s tobom?
– Ma ništa, slušam te.
– Ona je htela da ga uhvati na stomak.
– I uspela je.
– Nije tačno.
– Kako nije?
– Da je preživela, Miljan bi zbrisao od nje.
– Misliš?
– Znam u dušu svoga brata.
– Dođi.
– Šta ti je?
– Da se kvasimo, dušo.
– Vrata. Jesu li zaključana?
– Sada ću ja tebi ključ...

Filmska traka udenuta u mehanizam železničke kompozicije. Promiče pejsaž. Uvek isti prizori putovanja. Deca na seoskom putu. Koze brste uz prugu. Pecaroši u vrbacima. Periferije gradova. Rampe. Kolone automobila.
Usporavanje. Voz ulazi u stanicu. Razmiču se šine na skretnicama. Nemi kadrovi obližnjih kuća. Dubinom prozora mine žena sa peškirom na glavi, prizor sredovečnog para za stolom, starac puši na terasi.
Godinama se ne menjaju orijentiri. Stovarišta, kartonska naselja, ciganmale. Psi lutalice u panonskoj prašini. Skeleti napuštenih zgrada. Izrovani beton novosadskih perona. Puste čekaonice provincijskih stanica. Prljava stakla bifea. Rashodovani vagoni na sporednim kolosecima. Ćute slepi peronski satovi. Njišu se otkačene table.
Gde su nestale mamine stvari? Kako je moguće da nikada ništa nije pitao? Dok je još moglo da se pita. Dok su sećanja bila pouzdana. Uvek se nešto isprečilo. Kao hipnotisan izgovorio bi ono što ne misli. Neko drugi u njemu određuje smer. Pogled, pokret, intonaciju. Prizore koji ga oduvek opsedaju. Stalno prisustvo prećutanog. Neizgovorenog.
Monotoni pejsaž putuje do ranžirnih rampi graničnih postaja. I dalje, ravnicom, razvlači se jednoličnost i sumornost. Usamljeni otpravnici vozova na sporednim stanicama. U nekim sporednim životima. Usnulo vreme između rođenja i smrti. I tako sve do pustih perona Ferencvaroši. A onda, pod raskošnim krovom Keleti stanice, buđenje u mnoštvu glasova, u gužvi koja nosi, u blesku osmeha, lascivnim pokretima, obećanjima tamnih uglova Rakoci bulevara. Tu negde je i hotel iz kojeg je Marija krenula onog sparnog septembarskog dana pravo njemu u naručje. Zavrteli su priču koja je posle sedam godina izdahnula. Ugasila se sama od sebe. Svako je terao svoje. Nezamislivi jedno drugome. Zar je moguće da ima i takvih, pitali su se sve vreme? Kakav lik? Tonuli su jedno u drugo. Osvojeni, nastavljali su osvajanje.
Tek kod Đera prizori bivaju umiveni. Tako je otkako putuje "Avalom", otkako se onaj zid berlinski srušio. Struji vazduh. Prisutnost sistema. Postoje nekakve garancije. Pouzdani žiranti. Stvarnost je dogovor. Nije trik. Svako se smesti između dva datuma, pa šta mu zapadne. U džepu vremena. Plićem ili dubljem, odrediće genetika. I geografija. Jer, nije svejedno gde se dođe na svet. Nekada je pedeset kilometara istočnije ili zapadnije nesavladiva daljina. Na sreću, ili na nesreću, u kotlu Srednje Evrope stalno ključa. Sudbina je široke ruke.
On sad savladava obilaznicu, nasipe kojima je njegov život odvojen, zaštićen i skrajnut sa međunarodne pruge. Sudbina određena geografskom širinom i dužinom. Glupost. Koliko dugo već struže sa sebe malter nanet špahlama tečinih filozofa. I nikako da spadne. Bio je zahvalna podloga. Lepile se priče za njega. U tečinoj radionici. Noću, pred vratima porodičnog ponora. Teskoba utisnuta tetka Jovaninim glasom.
Odavno on izlazi iz sebe. Utuljuje rojeve nasleđenih misli. Nije to on, pravi on, koji u njemu živi. Nisam to ja! Tako je viknuo jednom davno. Pobunio se protiv dijagnoze: Ti si jedan dvoličan dečak! Ne seća se šta je izazvalo tetkine reči. Ali, pamti njeno prebledelo lice. Dvanaestogodišnji dečak, dirigentskim pokretom ruke obara kristalnu vazu sa komode. Žrtva je prineta. Uspostavljen je novi kalendar.
– Zašto baš tu vazu? – zajecala je tetka.
– Nisam mogao da biram.
– Gade!
– Tata će ti drugu kupiti.
Unosi mu se u lice, i sa obe šake stiska njegove ruke. – Uspomene se ne mogu kupiti. To je poslednji Dragišin poklon.
Prizor se upisao u pamćenje reskim treskom kristala. I stiskom tetkinih šaka. Šta je tome prethodilo? Telefonski razgovor sa ocem. Mislio je da je sam u kući. Jer, telefon je dugo zvonio. Kada je dotrčao iz svoje sobe i podigao slušalicu, čuo je očev glas. Kakvo olakšanje. Molio je oca da dođe po njega čim počne letnji raspust. Samo se toga seća. Molbe da dođe po njega. Sve drugo je zaboravio. Kada je spustio slušalicu, na vratima spavaće sobe pojavila se tetka Jovana. Nečujno, kao duh. Kao što i on noću priđe vratima njene i tečine sobe.
Tutnje monolozi. Izmenjuju se kadrovi filma na liniji voza 344 "Avala", iz Beograda za Prag, preko Budimpešte. Hor tečinih filozofa, graditelja Markovog svetonazora, pevuši mantre. Sve znaju. Za svaki problem imaju rešenje. Prošlost ispisuju prezentom. U budućnost ne zaviruju. Tamo njih nema. U miru sa sobom i svetom. Stanovnici efemernosti. Kako samo precizno, do kraja posvećeni svemu nevažnom i sporednom, objašnjavaju poziciju prodavnice gde su nekad nešto kupili, ugao gde su nekoga sreli, mesto gde su bili slučajni svedoci saobraćajne nesreće ili ulične tuče. Čitava kozmogonija se istovremeno gradi i prezentuje, uporno i strpljivo, kako to već alkoholičari rade, svaki korak u prostor osigurati slapom rečenica, sve vreme imati ogradu od reči pored sebe, taj sigurni rukohvat, sa što više tegova opteretiti rečenice, da ne plove prečicama usmerene jasnom objavom onoga što nose, nego sporo da se vuku, kao brodovi koji prevoze rasuti teret, bez unapred preciznog plana, od luke do luke, utonuli pod težinom efemernog, zagubljeni u prostranstvu istoga, u beskonačnom nizu dana. Vreme plovi kroz njih, a oni plutaju na istom mestu, u istom, jedinom danu, bez sutra i juče, lišeni zamornih imperativa uspeha, nikoga ne ugrožavaju, hroničari prolaznosti koji slave život sam. Nema bezbojnih trenutaka dok traju otkucaji, dok nokti rastu, dok se smenjuju glad i sitost. I ovog vikenda će na pecanje, zauzeti stare pozicije, zamah štapom, plovak za tren uznemiri površinu vode. Rojevi komaraca u vrbaku. Sredinom reke plovi ogromna grana na koju sleće galeb. Svaki pokret, svaki prizor, svaki glas i šum upisuje se u nepreglednu memoriju još jednog božjeg dana.
Pa tako i podatak koji iznosi vižljasti električar da je pre neki dan, na uglu kod samoposluge, gde je nekada bila kafana "Bohinj", koju je držao izvesni Steva Konj, čija žena je bila na Golom otoku, a posle radila za Udbu, i koji je još pre deset godina u Pančevu otvorio restoran, i tek tada dobio nadimak Konj, jer je na meniju imao ždrebeće kobasice, dakle, da se na tom uglu zaustavilo vozilo vinskog podruma "Aleksandrovac" iz Župe, a vozač, prepoznavši ga doviknuo: "Još si živ, Đuro majstore".
Đura se blaženo osmehuje. Bezbojni trenutak jedne prošlosti spašen od zaborava, upisan u kalendar, potvrđen komisijski kao pouzdani orijentir za sve njih koji zapitani nad čudom života, neprimetni, nikoga ne ugrožavajući, slave svakodnevicu. Ne tražeći smisao pukom ljudskom trajanju. Pomeraju se samo obrve. Da bi u jednom trenutku, kao po dogovoru, dali oduška tom čudu života, vrteći glavama, smeškajući se, komentarišući. Još jedan podatak, još jedan prizor bačen u etar. Sve će to oni sačuvati. Trajaće taj nevidljivi život dok i oni postoje.

"Avala" plovi Vojvodinom. Polako, kao gondola. Tečini filozofi naglo iščezavaju. Marko već kod Novog Sada ukucava u mobilni poruku ocu da će zbog kašnjenja verovatno izgubiti u Budimpešti vezu za Beč. Moraće da sačeka sledeći voz. Stići će tek uveče. Očev komentar je da se opusti. Do Beča još nekoliko puta pomišlja da pošalje poruku ocu. I odustane. Tužna i smešna briga da otac možda brine. On, koji je znao da se mesecima ne javlja. Jedino je novac za Markovo izdržavanje redovno slao. Tu nikada nije zatajio. Velikodušan prema sestri Jovani koja mu je omogućila bekstvo nakon Anine smrti. Doznake su se uvećavale, pratile uspon Miljanovog imovnog stanja. Unaped je kupovao Jovanino i Lukino raspoloženje. Opuštenost je imala svoju cenu. Mada, kljucala je povremeno u njemu tiha strepnja da sestra i zet mogu u nekom času odustati od starateljstva. Posebno je bio galantan kada je Marko završio osnovnu školu. Tog leta je kupio Jovani i Luki automobil. Svi troje su proveli deo leta kod Miljana u Beču. Porodično je odlučeno da je za Marka najbolje da u Beogradu završi gimnaziju, pa da onda dođe na studije u Beč. Naravno, ako to bude želeo, primetila je Jovana. Kakva nežnost. Kakva brižnost u njenom glasu. Svaku nijansu Marko neizgovorivo oseća. Taj vazduh, gust i jak, kao u cvećari. Ta trgovina, šaputanja, platni promet u predsoblju porodičnog ponora. Glasine da bi za dete bilo dobro da je i kod oca. Markova nada da će ga otac uzeti. Nikada govor, jasan i čist. Uvek samo muljanja, došaptavanja.
Dugi, spori kadrovi carstva kuće u Carigradskoj ulici. Huk lokomotive noću sa Dunav stanice. Dobroćudna lica tečinih dežurnih filozofa. Život se razvlači u dosadnim pričama bez poente. Krotkost kao princip. I onda nagli ispusti, hauba se podiže, gasi se reflektor Jovaninog pogleda. Dve, tri nedelje u Beču tokom letnjeg raspusta. Porinut u jedan svet koji bruji, otvara se na dodir i pogled, svetao i prohodan, čistog smeha i jasnih glasova. Kotrljaju se metalni burići sa pivom, nabavljači donose robu rano ujutro u restoran. Glasno pričaju, zbijaju šale. Nema došaptavanja i nedorečenosti, opreznih pogleda, skrivenih gestova. Sve je otvoreno. Dostupno. Izgovorivo.
Otac ga vodi u Prater. Satima obilaze zabavni park: kuće strave, autodromi, vrteške, tobogani. Za priču ne ostaje ni minut. Ni kada posle duge šetnje svrate u neku poslastičarnicu. Otac stalno vrti reči, ali to nisu priče koje Marko želi da čuje. Uvek samo gluposti. Prizori sadašnjosti. Zatrpani su putevi u prošlost, tamo gde je jednom živela Markova majka. Tutnje neizgovorene rečenice u dečakovom sluhu. Tako će ostati sve dok ne odraste. Dok sam ne krene da sastavlja priču iz koje je došao. Svoju priču. U zamišljenom dijalogu sa ocem.

Osvrće se. Putnici dremaju. Većina ništa ne primećuje. Ravnodušni na kašnjenje. Naviknuti na kašnjenje. Zahvalni kašnjenju. Jer, više je ružnih nego lepih događaja kojima idu u susret. Čemu brzina? Kašnjenjem možda nešto loše i mimoiđu. Kašnjenje je melem za strepnju i teskobu. Čitava jedna civlizacija je uspostavljena u tom osvojenom vremenu kašnjenja. To nije izgubljeno vreme. To je jedno dobijeno vreme. Sa osobenim egizistencijama, mentalitetom, vrednostima. Svi oni što sada tako opušteno dremaju, u miru sa sobom i svetom, pripadaju civilizaciji kašnjenja. Civilizaciji čekanja da se nešto dogodi.
On je otpadnik. Kakva drskost, na svakoj stanici porediti vreme dolaska na peronskom satu sa vremenom koje stoji u redu vožnje. Plavi flajer "Avale" zna napamet. Sa svakom novom minutom kašnjenja, raste tupi osećaj nelagode. Stid ga obuzima. Pred kime? U čije ime? Šta on to umišlja? On, pisac uvrnutih bedekera. Razredni starešina Srbije. Evrope. Nadvijen nad svetom kao tetka Jovana nad sušilicom, dok sva posvećena tom filigranskom poslu, uspeva da prostre čitavu mašinu veša po gustim redovima žica. Jer, veš se ne izlaže pogledu ulice. Samo čaršavi i peškiri.
Kakve to on čaršave sada prostire? Opet u egzistencijalnom rascepu. U nameri da prigrabi nove kulise. Još jednom rokada Beograd Beč. Objava nove pozornice. Važno je da se pokrenuo. Uzeo zalet. Negde će već stići. Makar samo Siniši na rođendan. Ne, ne. Nije on zbog Siniše u "Avali". On hoće izvan rama. I kako se samo okvir stvori. Obuhvati priču. Ni korak izvan. Zatočenik vlastite slike. Koja i nije njegova. Jer, ništa na toj slici nije on. Ali, to traje i traje, ponavljaju se uvek iste priče, vremenom se pomiri sa slikom svojom o sebi samom, prihvati je da to jeste on. Njegov život. Ali onaj drugi, onaj pravi u njemu ne miruje. Za pobunu je potrebno tako malo. Tek slučajna misao, milo lice u prolazu, zvuk violine iz nekog stana visoko u rascvetaloj krošnji bagrema. Sunčano aprilsko jutro. Huk lokomotive sa Dunav stanice. U vazdušnoj liniji do Carigradske ulice nije daleko. Pokriven preko glave, Marko tone u san. Putuju stjuard Austrijske državne železnice i njegov sin.
I zato vozovi. Zato stid u ime Srpske državne železnice. Ako tako nešto uopšte postoji. Njemu je nelagodno kada voz iz Beograda kasni. Uvek se pravda samome sebi u ime svoje zemlje. U stalnom dijalogu, on i onaj drugi – podneblje, mentalitet, istorija, sistem, nacija. Srbija je toplo gnezdo množine. Neprekidna borba protiv pojedinca. Čak i sam pojedinac se bori protiv sebe, to mu je genetski usađeno. Da bude sumnjiv samom sebi ako nije u grupi. Da se pravda. Da negde, u nekom dalekom računu – računu u čije postojanje ne sumnja, u računu koji sigurno čeka fajront svih fajronta – blanko sve potpisuje. I tim potpisom sebe ukida.
Imati svoju intimu, svoje rituale. Imati vlastiti život. I samoću. U Srbiji nema samoće. Nema rituala da se bude sam, u šetnji, u kafeu, u vozu. Uvek zadihani, u transu, bučni i divlji. Zahuhtalost glumi energiju, zanos života, a zapravo je bekstvo od praznine. Od pogleda u sebe samog. Praznina zveči svim tim noćnim klubovima i splavovima. Legalizuje se nova rasa siledžija debelih vratova, obogaćenih ratnih profitera, honorarnih snajperista. Kloaka guši. Patriote i na himni zarađuju tantjeme. Tihi legalisti od pljačkaša prave heroje. Zakon velikog broja proizvodi vlastiti moral.
Putuje Marko tako "Avalom" godinama. Sve vreme na jednom jedinom putovanju. Mešaju se stanice, datumi, lica, glasovi. Putovanje "Avalom" se ne okončava. U njoj su svi pravci, sva odredišta do kojih se samo u mislima stiže. Svi njegovi saputnici. Njegov zanos i snaga. "Avala" je knjiga njegovog života. Vavilonska kula. Koliko je putnika prevezla. Koliko sudbina ukrstila. Jednom pomereni, ti ljudi se više nisu skrasili. Putovanje je postalo njihova stalna adresa.
A kada je izmenjena putanja "Avale", jer je često kasnila i nije mogla da se uklopi u precizne vozne redove Evrope – ta jadna Pepeljuga evropske železnice – pa su je od Budimpešte preusmerili na Prag, da opslužuje periferiju, njeni putnici više nisu stizali direktnom linijom u carstvujući grad Vjenu, već su morali da presedaju u Budimpešti. Marko je opet osećao stid zbog Srpske državne železnice, tog legla lopova, koji čitavu imperiju železnice drže godinama u stanju hibernacije.
Kako lako Marko iskače iz vlastitog života u mizanscen koji ga okružuje. Svejedno da li je u Beogradu, Budimpešti, Beču. Ili u vozu, tamo gde su svi njegovi gradovi na jednom mestu. Uvek se nađe neki izlaz kad postane nepodnošljivo biti u sebi. Zazidan i sam. Pa se pređe u druge. U njihove navike i potrebe, želje i nade. Zato bedekeri. Zato saveti za izbegavanje neprijatnosti. Priručnici "uradi sam".
Uradi sam svoj život.
Za tu majstoriju nikada nije kasno. Sa dvadeset godina svako je ono što želi da bude. Sa četrdeset ono što nije uspeo da mimoiđe. Sa šezdeset ono što jeste.
Zato opet "Avala". Još uvek ga nešto može mimoići. Možda jednom, u mrežama starosti, na nekoj post restant adresi, pronađe deo cilja upisan na početku. Tamo, u Carigradskoj ulici, gde je tonuo u san omamljen hukom vozova sa Dunav stanice. Konačno progovoriti. Čim spusti nogu na peron Vestbanhofa. Odmah zaustaviti slap reči kojim će ga otac obasuti. Bolje je i da ćute, kad su već nemoćni da se jedan drugome približe, nego nastavljati taj smešni igrokaz. Govoriti da bi se sakrilo ono što jedino ima smisla da se kaže. Prošlo je vreme skupih igračaka koje su dečaku Marku zaustavljale dah, u nedogled produžavale koronu tišine, omogućavale ocu bekstvo. Bio je majstor da odvuče pažnju u smeru koji njemu odgovara. Nagle promene plana izluđivale su Marka. Obećani odlazak na Dunavsku plažu, preko noći bi se pretvorio u posetu Prateru, ili, danima planiran izlet u safari park, u poslednji čas bi bio zamenjen šetnjom po Šenbrunu. Ovde takođe postoji zoološki vrt, rekao bi otac, a životinje su lepše nego one u safari parku. Objašnjenje zbog čega bi životinje u kavezima bile lepše od onih koje se slobodno kreću, po običaju bi izostalo.
Iznenadna promena plana bila je očev specijalitet, konstanta sa kojom je Marko odrastao. Odatle strepnja u iščekivanju obećanog, recimo, pred datumom koji je još u aprilu zaokružen u kalendaru, tamo krajem juna kada počinje letnji raspust. Odjednom, kao u pozorištu, bešumno se pojavljuje tetka Jovana iza zavese, u sporim kadrovima kuće u Carigradskoj ulici, i brižnim glasom kaže dečaku da je tata sprečen, da će po njega doći tek kroz mesec dana. Podiže list na zidnom kalendaru u kuhinji, i olovkom zaokružuje novi termin, daleki datum u julu.
Kada je juče naglo odlučio da otputuje, prvi put ravnodušan na ono što bi Marija imala da kaže, Marko je samo kratko pozvao oca i rekao da dolazi. Poslednjih godina to i jeste bio način Markove komunikacije sa ocem. Samo ga telefonom obavesti da stiže idućeg dana, da neće dugo biti u Beču, a da može odsesti i u hotelu. Kad pomene hotel, misli na "Uraniju", kod Franca, očevog prijatelja iz vremena kada su obojica radila na Austrijskoj državnoj železnici. U "Uraniju" ga je jednom uputio otac, ima tome pet, šest godina, naravno o svom trošku. Imao je gošću u stanu, tako je rekao. Otada Marko ne propušta priliku da pomene hotel kao alternativu očevom trosobnom stanu u blizini Našmarkta, za slučaj da opet ima gošću. Međutim, juče se otac baš obradovao kada je čuo da Marko dolazi, i nekoliko puta je ponovio da će doći na stanicu da ga dočeka.

Na peronu Vestbanhofa nije bilo oca.
Sišavši iz voza, Marko je zapalio cigaretu, i stao u obeležen kvadrat za pušače, gde je troje ovisnika užurbano pušilo. Svaki čas su upućivali poglede na obližnji displej. Bili su to očito putnici iz kompozicije sa druge strane perona. Vreme polaska pokazivalo je da voz za Bukurešt kreće kroz dva minuta. Pogasili su cigarete i odjurili u vagon preko puta. Začula se pištaljka i voz je krenuo. Tek što se ukazao prazan kolosek, elektronska slova su nestala. Odmah zatim najavljeno je postavljanje voza za Bregenc.
Gužva je nestala. Marko je ugasio cigaretu. Osvrnuo se po već polupraznom peronu i pozvao oca. Glas sa automata obaveštava ga da je traženi broj trenutno isključen. Čudno. Možda je negde gde nema dometa. Pokušaće ponovo. Krenuo je ležernim korakom. Jedva je osećao težinu kofera, koji je oslonjen na četiri točkića prosto klizio ravnim asfaltom. Zaustavio se kod kioska u dnu perona, gde je diskretan znak obaveštavao da je pušenje dozvoljeno. Naručio je čašu piva. Zapalio i drugu cigaretu. Posmatrao putnike koji užurbano prolaze. Odjednom bi se stvorila gužva od pristiglog voza. Susreti, zagrljaji, smeh. Onda bi nastupilo kratko zatišje. Ponovo je okrenuo očev broj. I opet glas sa automata.
Sada je već blago ljut. Čemu to pozorište? Kao da je trebalo da dolazi po njega. Ali, jutros, kada mu se Marko javio sa beogradske stanice, otac je bio izričit. Hoće da ga dočeka. Uostalom, ako ga je nešto sprečilo, zašto nije poslao poruku? To je Miljan, velikodušan i nepouzdan. Trebalo je da se juče prvo javi Višnji i Siniši? Ali, on je hteo da iznenadi Sinišu. Otac mu je potpuno sjebao raspored. Zato će Marko u hotel. Šta reče? Da iznenadi Sinišu? Zašto? Da ga obraduje. Da mu zaustavi dah, skrene misli, izmami smeh. Provereni trik da se šmugne u gustiš banalnog. Da se ne pretresa vlastiti život. Kao što je to i Miljan radio. Da se nadoknadi ono što se ničim ne može nadoknaditi, sem prisustvom. Ne samo fizičkim prisustvom, već prisustvom jednog višeg reda. Postojanjem u životu onoga kome si život dao. Nema iskupljenja za izmicanje. Sličice su uvek zamena, način da se mimoiđe suočavanje. Da bekstvo potraje, da su vrata samo prislonjena, nikada zatvorena. Išunjati se na vreme.
U "Uraniju", kaže u sebi Marko. Uzima taksi. Na Girtlu nema uobičajene večernje gužve. Subota je. Bečlije su još juče zbrisale u brda i na jezera. Automobil klizi zelenim talasom niz ulicu Marijahilfe, skreće na Ring. Marko još jednom okreće očev broj. Glas iz automata. Prekida vezu. Da je u metrou, ili negde gde nema dometa, to ne bi potrajalo čitav sat. Isključio se matori jarac. Stenje u nekoj rupi. Ne propušta priliku. Ugrabiti dok još može.
Taksi stiže na Radecki trg odakle se već vide crveni neoni hotela "Urania". Nekada je to bio kupleraj. Hotel na sat. Ali već godinama je hotel na glasu, atrakcija za turiste. Muzej vremena. Svaka soba je u drugačijem stilu. Rimski, japanski, afrički, Hundertvaser, art deco...
Kada je ušao u hotel, Franci je upravo predavao smenu na recepciji. Nije ga prepoznao. I tek kada je uzeo Markov pasoš i ispunjeni hotelski formular, zastao je i onda ispustio grleni smeh. Dugo nije video Miljana. Da li je on dobro? Marko kaže da mu se čitav dan ne javlja na mobilni. Zato je i došao u hotel. Tu Franci podiže obrve i razvuče usne u zagonetan osmeh. Njegovo lice nedvosmisleno sugeriše šta je razlog očevog nejavljanja. Marko samo klimne glavom. Franci na odlasku kaže da je tek od ponedeljka uveče u smeni. Voleo bi da vidi Miljana. Daje Marku vizitkartu. Pozdravljaju se. Marko odlazi liftom u sobu na drugom spratu. Čim uđe, otvara širom prozore, tera ustajali vazduh. Dole, na ulici, udaljava se korpulentna Francova figura u smeru Radecki trga.
Franc je bio stjuard spavaćih kola na Austrijskoj državnoj železnici u vreme kad je i Miljan radio u vagon–restoranu. Iako samo nekoliko godina mlađi od Miljana, Franci je izgledao kao pedesetogodišnjak u punoj snazi. Okrugle, ćelave glave, atletski građen, gipkih pokreta i oštrih crta. Lice koje se ne zaboravlja. Kao preslikano sa filmskog platna. Iz nekog krimića. Lice svodnika, plaćenog ubice, ili samo manijaka. Godinama je kao stjuard prevrtao posteljine, udisao miris spavanja, kasnije, kao recepcioner, propuštao u vidno polje hiljade i hiljade fizionomija, ulazili mu glasom u sluh, disali preko pulta.
Otac je često pominjao Franca. Govorio je za njega da je pravi monarhista. Živeći nakon studija neko vreme u Beču, upoznajući milje građanstva tog grada, od srednje klase do izgubljenih pojedinaca bez koordinata koje bi im jasno odredile socijalnu poziciju, Marko je naslutio relativnost i poroznost odrednice monarhista. Reći za nekog gostioničara, recepcionera, inkasanta, ili nižeg službenika da je monarhista, znači smestiti ga u grupu ćutljivih nezadovoljnika, rođenih mizantropa, blanko kivnih na sve što je novo i komplikovano, što prevazilazi njihove mogućnosti i navike. Jer, oni se ne bave onim što ne razumeju, što zahteva napor uma. Pred svakom preprekom samo ležerno odmahnu rukom, zaverenički razmene neme poglede, a zatim sledi dijagnoza da se u vreme Monarhije barem znalo za red.
Ponosni na Monarhiju, na prostor i vreme koje je preživelo u ritualima, u paradnom koraku lipicanera, u turističkim suvenirima, lažnim mladežima po sparušenim vratovima dama koje žive od renti, u čitavoj jednoj industriji uspomena – izmišljenih uspomena, ozvučenim valcerima kompanije Štraus i sinovi – oni vlastite egzistencije u toj prošlosti koja ih ne registruje, upisuju veoma visoko. Jer, u tom slavnom vremenu Monarhije, oni nisu ubogi recepcioneri, gostioničari i sitni službenici, već otežalog koraka od dividendi suvereno paradiraju habsburškom pozornicom.
Iako je pre pet, šest godina proveo samo nekoliko dana u "Uraniji", tačnije nekoliko noći, jer bi posle doručka odlazio iz hotela, i vraćao se tek kasno uveče, Marko je dobro upamtio Franca. Njegovo impresivno lice, pogled kojim je prosto do kože skidao sagovornika. Sećao se sa kakvom posvećenošću i strogošću je nadzirao šankerke i sobarice. Jednog jutra prišao je Marku, i poverljivim glasom saopštio da su šufnudle sa makom, servirane na švedskom stolu, friške, tek što ih je on lično napravio. I onda, spustivši glas, poverljivo dodao da je to originalni recept iz doba Monarhije.
Sa kakvim ponosom saopštava tu banalnu informaciju. Ležernošću i gestama tečinih dežurnih filozofa. Ali, sa jednom bitnom razlikom, recepcioner Franc ispunjen je lojalnošću prema državi. Prema sistemu koji omogućava da mali, ubogi ljudi, u maloj Austriji, koja je nekad bila velika i moćna, budu zaštićeni postojanim zakonskim regulama koje se ne menjaju preko noći.
Carstvo uređenosti je i uteha, i privilegija. Svejedno da li se radi o cvetnim alejama u gradskim parkovima, mesečnoj socijalnoj pomoći, ili zakonu o stanovanju koji precizno definiše prava podstanara i obaveze kućevlasnika. Duga je to tradicija. Stroga habsburška birokratija odnegovala je poseban duh, snabdela ga strahovima i teskobama, potrebom za redom i simetrijom, za prepoznavanjem svakodnevnih rituala koji daju ne samo smisao životu, već bez tih koordinata egzistencija tone u haos. A da bi se red i mir održao svaki pojedinac dužan je da blanko priloži vlastitu odgovornost bez koje nema besprekornog funkcionisanja državnog mehanizma.
Birokratija se umešala u genetski zapis. Rađanje nacije iz duha birokratije. Jer, administrativne privilegije koje austrijski državljanin ima u odnosu na strance, na gasterbajtere – od kojih su mnogi ne samo stali u red za sticanje državljanstva, već su na papiru postali Austrijanci – dakle, te privilegije jesu zalog da se živi opušteno. Da se ima poverenje u državne institucije. Štedni ulozi miruju u sefovima. Gradski prevoz funcioniše u minut. Alpska voda iz Semeringa teče bečkim vodovodom. Kućni red je zakon na kojem počivaju i mnogi drugi zakoni. Ništa ne sme da naruši mir šetnje Šenbrunskim parkom. Spore časove po kafeima gde se u tišini čitaju novine i ispija melanž, kapučino ili obična crna kafa.
Poslušnost je glavna karta birokratije. Unapred, zarad komoditeta koji pružaju poreskim obveznicima, dobiti zalog lojalnosti. Da neguju srednjoevropskog malograđanina koji sa ponosom navodi da i početkom dvadeset i prvog veka jede šufnudle po habsburškoj recepturi. I krije na porodičnom stablu zavelu babu koja je jednom poslužila kakvom bočnom Habsburgu da istrese muda i pljesne je po guzici.
Austrijanac je manje nacionalnost, a više karakter nastao taloženjem nekoliko generacija u prostoru Srednje Evrope, prepoznatljiv po neobičnoj leguri opreza i razuzdanosti. Međutim, Austrijanac se postaje tek bespogovornim prihvatanjem prećutnog sporazuma kojim se preuzima set navika, rituala i sećanja, čitavo jedno nasleđe koje se naknadno upisuje u porodični katastar.
Država se pobrinula da kroz iluziju uređenosti ubedi građane u dostižnost pravde. Sistem funkcioniše zahvaljujući savršenoj mreži kontrole. A to je posebno važno malograđaninu. On ne voli da misli. Zapravo, njegov najvažniji misaoni proces se odvija kroz pitanje kako ga drugi vide. Ponuditi mu zato kolekciju stereotipa. Redovno ih servisirati, da uvek budu sveži i aktuelni. Da lažu taman koliko je potrebno. Istinu koristiti kao začin, u malim količinama.
I taj ubogi recepcioner Franci, dušom i telom instaliran u gustoj mreži rituala i navika, opsesija i zavisnosti, koje ga opuštaju i hrane, ugodno smešten u futroli malograđanske egzistencije gde je komoditet sinonim za kulturu. Bezbrižnost je njegova religija. Da dišu iluzije. Zaobići patnje. Odlagati svođenje računa. Što kasnije se suočiti sa pređenim putem, koji je uvek samo jedan pređeni put. A budući da je pređen, nema više smisla bilo šta ispravljati. Da je moglo drugačije, onda bi tako i bilo.
Fajronti su čudo jedno. Nikada nisu prijatni. To Franci zna. Skoro u svakoj pozorišnoj predstavi koju je gledao, bila to drama ili komedija, a često mešavina jednog i drugog, radilo se o fajrontu. O svođenju računa. Sa priličnom sigurnošću može da tvrdi da taj konačni račun nikada nije povoljan. Samo patnja i muka. Čemu onda uopšte potreba da se ta računska operacija obavi? Zbog vere u nekakav konačni smisao življenja? Tu tek stvari loše stoje. Čak su i Boga izmisliti da bi nekako prevazišli taj problem. Verovao ili ne verovao, sa Bogom je sve lakše. Zato Franci za Božić i Uskrs ide u crkvu. Pali sveće. Pomene u mislima sve one koje voli. Nakupilo se toga tokom više od šest decenija. Žene, deca, unuci...
I hoteli. Ta topla gnezda u kojima je prolazio njegov život. Uvek okružen nepoznatim ljudima, njihovim mirisima i glasovima. Njihovim tragovima. Zaboravljenim stvarima. Njihovim međuvremenom. Jer, boravak u hotelu jeste međuvreme. Iskorak iz svakodnevice. Za kratko se bude drugačiji. Pred obiljem švedskog stola. Obnaženim nogama u fotelji hotelskog foajea. U snuždenim osmesima tamnoputih sobarica. Diskretnim klimanjem glave momka na recepciji, koji je odmah sve shvatio, uspostavlja se poverenje. U hotelu su žudnje jače. Ispunjenja bliža.
Decenijama je Franci svedok hiljada i hiljada međuvremena. Od onih koja se mere sa nekoliko sati do produženih vikenda. Takvi gosti sve vreme ostaju u sobi. Okače na kvaku ulaznih vrata znak "ne uznemiravati". U "Uraniji" je to jedno dugačko "pssssst". Koliko lepršavosti i lakoće. Koliko smelosti da se iskorači, da se oživi iluzija. Sati otkucavaju brže u međuvremenu. Dublje se diše. Postoji samo sad i ovde. I blaženi zaborav spoljnjeg sveta.
Tokom četiri decenije i Franciju je ponekad zapalo da bude konzumiran kao deo hotelske ponude. Pripite gošće vraćale se pred jutro iz noćnih obilazaka Beča. Budile recepcionera. Kasnije, iz sobe naručivale šampanjac. Franci je odnosio porudžbine. Podelio bi šampanjac i krevet sa gošćom. Ta vremena su davno prošla. Ali, nisu zaboravljena. Kada mu zapadne čitav vikend u smeni, Franci sa uživanjem, u slavu tih nezaboravnih godina, pravi šufnudle i krofne po staroj habsburškoj recepturi, slaže ih u porcelanske činije na švedskom stolu, i diskretno ih nudi gostima.
I dalje mu je korak čvrst. Iz smene se vraća peške do svog stana u Šterngase u drugom becirku. Sa godinama se povećala minutaža. I dalje ne koristi lift. Sve ređe odlazi tramvajem 71 do Centralnog groblja da obiđe porodičnu grobnicu gde leže roditelji, stariji brat i Francova druga žena. Poslednjih godina tamo je samo za Dan mrtvih.
Veštom strategijom izborio se za manjak vremena. Ispregrađivao dan gustim redosledom rituala i obaveza. Ustanovio nepomerive termine za partije bilijara, za susrete sa prijateljima, za tenis, za ljubavne sastanke. Stvorio je iluziju brzine, a opet, nije se pogubio. Čvrsto drži život pod kontrolom. Ne izbegava odlaske kod lekara. Kao što izbegava putovanja. Devet godina na Austrijskoj državnoj železnici bilo je dovoljno da vidi svet. U avion nikada nije ušao. Brodom samo po austrijskim jezerima.
Kada napusti "Uraniju", i dospe na Radecki trg, zastane malo na tom izduženom raskršću, uvek nanovo zbunjen geometrijom pešačkih ostrva i oštrih uglova zgrada. Udahne duboko, ispuni mirisom jutra umorno telo, zagledan u izloge kafea "Vild". Posle neprospavane noći, spoljnji svet otvara se drugom dimenzijom. Čini mu se da vidi i više, i dublje. Istanjeni nervi registruju svaki šum i pokret. Čuje šapat misli nepoznatih prolaznika. Kako bi život bio besmislen i pust da nije te zapitanosti o drugome. Čitav jedan univerzum krije se iza fasada nepoznatih ljudi sa kojima se mimoilazi na ulici, u tramvaju, dok šeta parkom, ili ispija belu kafu u "Aidi" u blizini svoga stana.
Život je proveo sa nezancima. Prekraćivao duge časove noćnih dežurstava listajući pasoše. Kroz šifre imena i prezimena zamišljao prizore, lutao ulicama nepoznatih gradova. Zagledao vize i pečate egzotičnih destinacija na Pacifiku i Dalekom Istoku. U Africi i Južnoj Americi. Pamtio je mladi par sa Grenlanda, koji je pre nekoliko godina proveo Božić u Beču. I starijeg gospodina sa Uskršnjih ostrva, njegov čudan nemački, kojim se sporo služio. Na pitanja je odgovarao pitanjima, sve vreme ne prestajući da se osmehuje. Hugo Patilo Mendelson, rođen u Erfurtu uoči Drugog svetskog rata, državljanin Čilea, stanovnik Uskršnjih ostrva. Ujutro bi iz hotelskog telefonskog imenika dugo prepisivao imena i telefone, a zatim, u sobi, satima vodio razgovore.
Svaki čovek je jedna nepregledna arhiva, pomisli Franci na pešačkom ostrvu Radecki trga. Dok čeka na zeleno svetlo, u tom uskom prostoru kopna, i ovaj put mu se ukazalo preplanuo lice Huga Patilo Mendelsona sa Uskršnjih ostrva. Bože, kako mora da je tesno na tim golim ostrvima usred Pacifika. Na znak zelenog svetla, krenuo je preko zebre u smeru podvožnjaka. Gore, kroz rešetku mosta, tutnjio je u tom času prigradski voz.

Ah, vi mali, tužni i veseli stanovnici magle, kaže u sebi Marko sa prozora hotela "Urania", zagledan u smeru Radecki trga, tamo gde je u mutnoj predvečernjoj svetlosti iščeznula korpulentna figura recepcionera Franca. Punim plućima udiše svež vazduh, miris dunavske vode sa kanala, koji teče sa druge strane hotela.
Vi poslušni građani, u carskom gradu bez cara i carevine. Vi, koji spavate na koncertima i sanjate fijaker gulaš, koji punim ustima žvaćete sendviče na izložbama, puštate vetrove u ložama Burg teatra, dosađujete se na literarnim soareima strpljivo čekajući kraj, kada sleduje besplatna čaša vina i meka zemička sa paštetom i kiselim krastavčićima. Vi, koji nepca mazite saher tortama, šampanjcem, poljupcima i tafelšpicom sa renom i spanaćem. Vi, kojima su poslastičarnice svetilišta, a nečuveni bezobrazluk servirati kafu bez čaše hladne, bečke vode. Kakvu kafu piješ nije stvar ukusa, već identiteta. I zato obična, bela kafa ima desetine imena. Nije isto melanž i late makjato, kafa sa mlekom i kapućino, moka i kapuciner.
Vi, koji volite život. I slavite postojanje svejedno gde se odvijalo. U vilama otmenih becirkova, u Hicingu i Grincigu, ili u prohladnim stanovima i podstanarskim sobama na periferiji Leopoldštata. Vaš rukopis života je jedinstven. Ritual u svemu. Opuštenost i uživanje. Dok jedete kolač u kafeu na uglu gde ste stalni gost, listate novine, ispijate čašu sekta, ili u popodnevnoj šetnji samo konstatujete da se Beč poslednjih godina veoma promenio. To izgovarate sa istom intonacijom kao i vaši preci pre sto godina, tako da zapravo intonacije jesu pravi vlasnici prolaznosti. One nikada ne umiru. Nasleđuju nove generacije, i prate ih sve dok ne okončaju svoje zemaljsko vreme na poslednjoj stanici tramvaja 71, tamo, u dvadeset i četvrtom becirku Beča, gde svi moraju jednom doći.
Vi, koji se radujete turistima u bečkim parkovima, na Grabenu, u vožnji fijakerom niz Ring, u prepunom kafeu Demel na Kolmarktu. Uživate u njihovoj opčinjenosti fasadama jedne bivše imperije koja je od propasti napravila unosnu egzistenciju. Vi, koji svemu nađete veseliju stranu, a istovremeno se ne odričete relativnosti konjuktiva, teritorije po vašoj meri, gde svako dno ima još jedno dublje dno. Jer, novčić ne pada samo na glavu ili pismo, već i na tanak rub. I može tako, unedogled vrteći rubom kao čigra, odlagati rezultat. Ni glava, ni pismo, već nešto sasvim treće.
Vi, zatočenici operete. Vi, kojima je ovaj grad i dom, i država. I ordinacija. Tamo, u devetom becirku, u strmoj ulici Brdovitog sokaka na broju devet, doktor Frojd vas je gurnuo na otoman. Da se zagledate u sebe. Da shvatite prošlost kao teritoriju koja nikada ne iščezava.
Ritmom valcera pulsiraju vaša srca. I bliskost sa izlučevinama. Jer, toalet u hodniku, bez lavaboa, jeste bečki preterit koji još uvek traje. U opštinskim stanovima gase se vodeni pogledi stogodišnjaka. Izdišu olinjale pudlice.

Negde u predsoblju zazvonio je mobilni. Marko hitro kreće prema čiviluku, vadi iz džepa sakoa mobilni telefon.
– Marko, ti si? – čuje usplahiren Višnjin glas.
– Ja sam. Ko bi drugi?
– Kreći što pre za Beč...
– Ja sam već u Beču.
– Ti znaš?
– Da je sutra Sinišin rođendan.
– Ma ne, Miljan. Imao je infarkt.
– Kada?
– Danas popodne. Javili mi iz "Sonate". U bolnici je.
I onda slapovi zadihanih rečenica. Saznaje da je otac na klinici AKH, da će ga možda sutra operisati. To je njen teren kada treba saopštiti lošu vest, misli Marko. Sve je mnogo gore i neizvesnije kada ona govori. Bez nade. Bez mogućnosti da se bilo šta preduzme i promeni. Kakvo nasledstvo. Kakva genetika. Zar je moguće da je to ona ista osoba od pre petnaest godina? Gde je iščeznula njena mekota i ljupkost? Ili se pravi materijal duše pojavi mnogo, mnogo kasnije?
Višnja ne prestaje da priča. Već je sve preduzeto da Miljana pregleda načelnik hirurgije na AKH. Tu su u svom elementu. Višnja i njeni. Pronaći pravu vezu. To jeste najvažnije. To je smisao života. Strpljivo vrebati iz zasede. Pažljivo razvući mreže. Nikad se ne zna ko može jednom biti od koristi. Slagati vizikarte u albume. Širiti kolekciju. Javni život i postoji zbog te mreže. Ako zatreba – a uvek zatreba, tako uči mudrost na mestu broj jedan – imati pravu vezu. Pravu osobu. Priča je postavljena. Ništa on tu ne može da izmeni. I takav kakav jeste, samo je ukras, jedan ekscentrični subjekt, boem. Tako se tretira na bečkoj grani Sinišinog porodičnog stabla. Uspešni, poslovni ljudi sa blagom ironijom izgovaraju reč: literat.
Njegov sin je u sigurnim rukama. Zidine su to. Marko nema šta tu više da traži. Dao je prilog u krvi. Isporučio naslednika tom gnezdu lihvara. Odredio putanju svome detetu. Koje će se kroz koju deceniju kretati u svetu nekretnina. Rodoslov rastegnut na nekoliko bivših država. Oduvek je to preporuka u bečkim krugovima. U gradu gde su živeli Mocart i Betoven osetljivi su na zvuk, kako u sluhu stvari stoje. Preporučivo je da porodično stablo ima bujnu krošnju. Vlasnik nekretnina, advokat, lekar, posebno umetnik, veći i značajniji je ukoliko mu poreklo zahvata što širu teritoriju. Barem jedna baba da je došla iz Odese, a pradeda bio trgovac u Trstu ili Segedinu. Obavezno u drugom prezimenu, koje se crticom prikači na prvo, sugerisati italijansko, slavensko, jevrejsko ili makar jermensko poreklo.
A koliko će tek da se širi geografija budućih Bečlija koji još nisu ni krenuli put šengenskog zida. Dremaju negde u bespućima Istočne Evrope.
– Molim, nisam čuo – kaže Marko prenut sa dvostrukog koloseka.
– Gde si?
– U "Uraniji". Trebalo je da me Miljan sačeka na stanici. Bilo mi je čudno da mu je mobilni isključen. Gde je Siniša?
– Kod mojih. Nisam znala da ćeš doći.
– Iznenada sam odlučio.
– Miljan je hteo da proslavimo Siniši rođendan u "Moravi". Nedeljom je zatvoreno. Pa da se svi iskupimo. Ali, ništa od toga.
– Pokušaću večeras da vidim Miljana.
– Na AKH su veoma strogi. Potraži doktora Sebastijana Merkurija. On je večeras dežuran na intenzivnoj. Preko njega smo sredili da Miljana pregleda načelnik.
Slap rečenica se ne zaustavlja. Jedna drugu doziva i vuče. Što više života pretočiti u reči. Ne zaustavljati se. Svaki predah krije opasnost da se pogleda u sebe. I zato, lebdeti iz jedne situacije u drugu, stalno se premeštati po terenu. Nepregledna je to teritorija. Svet mora u glavi biti ustrojen tako da se vlastita odgovorost nikada ne dovodi u pitanje. Ako postoji krivica, onda je ona uvek kod drugih. Jer, sve što radi, svaka odluka ili tek namera, snebdevena je sigurnim alibijem da se samo tako i nikako drugačije nije moglo postupiti. Taj privezak u formi tihog komentara izluđivao je Marka. Nikada urlik, pretnja, pobuna. Tresak vratima. Nikada jasno negodovanje. Nikada ni radost, zvonki smeh. Uvek samo usne razvučene u osmeh, ili stisnute od besa.
Dve godine nemog filma, to je bio njegov život sa Višnjom. Jeste, sada jasno vidi koliko su ti kadrovi šuplji bili. Šta je sve umislio. Dopisao. Uradio scenarij koji se samo u njegovoj glavi odvijao. I zato, dok je taj film trajao, dok je igrao u tom filmu, činilo mu se da je itekako ozvučen. Nikakvih zamerki nije nalazio. Naprotiv, bio je to njegov film. Sve je on u tom fimu bio. Glavni glumac, reditelj, producent, distributer. Višnja je bila njegova publika. Prijalo mu je da tako jasno određena osoba, racionalna, rođeni pravnik, lucidni procenitelj nekretnina koji je uveliko ulazio u porodični posao, osoba skoro deset godina mlađa od njega, zadivljeno sluša sve što joj govori. Tada mu nisu smetale stisnute usne. Nije primećivao nagazne mine njenih tihih komentara. A tek oči? Davio se u njenom pogledu. Video je i ono čega nema? Da li je baš tako? I čemu sad otkriće da Višnja nije bila čvrsta tačka koju je tražio? Da li može za trenutak dozvati to vreme? Tu svakodnevicu? Umoran od lutanja bespućem, polako je napuštao teritorijalne vode mladosti. Na horizontu se nazirale zrele godine. A on bez salda. Niučem ostvaren. Da, da, živeo je po svome. Nekonvencionalno. Baš kako je hteo. Jeste. Ali, tu priču mogao je prodati samo Višnji. I nikome drugome. Čak ni samome sebi. Tako stoje stvari.
Njenima nikad nije bio po volji. I najmanje je tu smetala stavka bez zanimanja. Naprotiv, to samo po sebi u njihovom svetu može da bude preporuka. Jer, samo sposobni i inteligentni, i naravno, sa kapitalom, mogu napraviti zanimanje od odrednice bez zanimanja. Istina, ništa od toga Marko konkretno nije posedovao, ali lihvari su dobro procenili Miljanovu težinu. A kako je Marko jedinac, nanjušili su da će se kopno nekretnina kadtad uvećati. Jeste njihov udeo neuporedivo veći, međutim, daleko je još sjedinjavanje u nekom budućem nasledniku.
– Kako si rekla da se taj doktor zove? Sebastijan...
– Merkuri. On je noćas dežuran na urgentnom odelenju.
– Ako je Miljan na intenzivnoj, ne verujem da će mi dozvoliti da ga vidim.
– Do vrata sigurno možeš. Makar kroz staklo da ga vidiš.
Da, uvek samo do vrata. Kroz staklo je gledao oca sve te godine. Decenije. Skoro pola vela. Miljanov život i jeste akvarijum u koji bi on povremeno bućnuo. A onda se vraćao u svoj pravi život, tamo u Carigradsku ulicu, kod tetke i teče. Uvek sa prtljagom neizgovorenog. Uvećavala se tako priča zamišljenih razgovora sa ocem.
I sada, samo do vrata. Možda poslednji put. Ili su vrata prislonjena, onako kako to Miljan čini? Ništa nije konačno i zauvek. Uvek postoji nada u drugačiji ishod.
Odmah krenuti u AKH. Prekinuti taj besmisleni razgovor. Kaže Višnji da će joj se večeras posle bolnice javiti. Da li bi došao na piće? Umoran je. Doći će sutra. Kada ide po Sinišu?
U podne. Hoće da se dobro naspava. Mogli bi da odu sa Sinišom negde na ručak. Kod "Tri husara" ili u "Saher"? Ili, ipak, u "Modenu"? Valjda će Miljanu biti bolje, dodaje na kraju.
Marko prepoznaje mine. U tom času ona se kroz brigu o Miljanu iskupljuje za to dugo nedeljno spavanje i dilemu u kojem restoranu da ručaju.
Koliko mi je samo rominga uzela, pomisli Marko stavljajući mobilni u džep. Na recepciji je naručio taksi. Izašavši iz hotela udahnuo je večernji vazduh. Miris vode sa Dunavskog kanala. U daljini, između zgrada, blistale su osvetljene kabine ogromnog točka u Prateru.

(Odlomak iz romana Nedelja starih vozova koji će početkom 2012. godine objaviti "Stubovi kulture")